Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Утицаји западне и средњеевропске културе

На претходним смо странама обележили трагове римске цивилизације на Балканском Полуострву. Нови додири између Запада и балканског света јавили су се у доба Крсташких Ратова, затим за време владе Анжујске куће у Арбанији и за франачке и латинске владе у егејској области и у Цариграду. Значајнији је био утицај градских италијанских република, нарочито Млетака и Ђенове, који се ширио од Јадранског до Црног Мора. И понова је Запад вршио свој утицај у току XIX века. Сви се ови утицаји могу груписати под именом западних и медитеранских култура и ставити на супрот култури Средње Европе чије дејство, мада скорашње, постаје све значајније.

Различни су путеви којима су ове две врсте култура продирале и различно је њихово географско распрострањење.

Западне су цивилизације дошле на Балканско Полуострво преко Јадранског и Јонског Мора, а у унутрашњост су продирале нарочито трансверзалним путевима који полазе од обала поменутих мора. Особито је као лак прелаз служила Отрантска Мороузина, где је најкраће растојање између Апенинског и Балканског Полуострва. Преко ње је Цезар прешао на Балканско Полуострво у походу против Помпеја. Поглавито су из Отранта прелазили енергични вођи норманског царства Роберт Гвискар и његов син Бохемунд и нападали на византијску империју, и то најпре на Опсит и Валону, затим на Крф и Драч.

Отрантска Мороузина одваја Јадранско Море од Јонскога. Прво је управо дубоки залив Јонскога Мора, који се Отрантском Мороузином да у многоме затворити и нема онако слободне и разноврсне везе са поморским светским комуникацијама, као Јонско и особито Егејско Море. Зато је оно у старијој картографији, још и у XVIII веку, звато заливом, и то Млетачким заливом, Golfo di Venezia, пошто су у њему дуго Млеци неограничено господарили. Отрантска Мороузина се на старијим нарочито италијанским картама редовно зове Bocca del Golfo di Venezia.[xiv] Због поменуте затворености Јадранског Мора не могу ни његова балканска приморја имати слободне и разноврсне светске везе и морају бити упућена поглавито на Италију.

Мада су римска, донекле и млетачка култура биле дубоко продрле на Полуострво, њихово је распрострањење доцније регулисано рељефом; зато је данас њихова област ограничена на узано балканско приморје, на првом месту на јадранско. Кад се изађе из јадранских градова западних утицаја брзо нестаје и завлада патријархални режим.

Утицај медитеранских култура изражен је више или мање на целом балканском приморју, од Трста до Цариграда. У основи, то је иста култура која се срета на свима европским обалама Средоземног Мора, до извесне тачке измењена различним: народима који станују на балканским обалама. Има више левантински и грчки карактер у Цариграду (нарочито међу становницима Перз–Перотима), као и на приморју Мраморног и Егејског Мора. У арбанашком приморју медитеранска је култура мешавина италијанских, грчких, источњачких и патријархалних утицаја. На јадранском приморју градови, тип кућа и начин живота имају поглавито млетачки печат на српско-хрватској основи; успомена на млетачку владавину очувала се и у рушевинама утврђења и у грађевинама са грбом Св. Марка; дух и навике грађана често показују особине грађана млетачке републике.

Али и унутрашњост Полуострва није ни данас без извесних западних утицаја. Римска култура оставила је трагова у домаћем становништву, на илирским и трачким племенима, која су била упола полатињена. Ово старо становништво служило је као посредник између Римљана и Србо-Хрвата у које се претопило. Једна значајна српска група у динарским планинама, она коју ћемо означити именом ерска, личи по извесним психичким особинама на латинске народе западне Европе. Речи латинског порекла ушле су у српскохрватски језик, вероватно и преко оног старог, упола латинизованог балканског становништва. Знатнијих су трагова оставили доцнији латински утицаји.

Српска приморска држава Зета захватала је знатан део јадранског приморја латинске цивилизације, и из Зете су разноврсни утицаји те цивилизације продирали у унутрашњост Полуострва. Затим су Рашкој припадале и приморске земље. Колико су латинске цивилизације морали разносити по Балканском Полуострву Дубровчани и Которани, као велики часници на двору рашких владалаца, као управници покрајина, и нарочито као трговци, често стално настањени по градовима и у рударским насеобинама! Напослетку долази утицај веза са Млецима и млетачке трговине. Познато је како су знатни били западни утицаји у архитектури српских цркава почев од ХIII до средине XV века. Оружје и свиле или чоје млетачког порекла често се помињу у српским народним песмама. Има у нашем језику доста речи италијанског порекла које јамачно датирају из овог доба (пијаца, бисаге, погача итд.). Динарске области, као и моравска Србија, одржавале су дубровачким путем трговачке везе са Италијом све до краја XVIII века (извоз стоке). Фино јакинско брашно и пасте талијанског порекла долазиле су у Метохију још у првим деценијама XIX века. У скроз турској старој чаршији Сарајева виде се и данас две старе магазе италијанског типа. Италијанских утицаја је било чак и у источној Бугарској где су их вероватно унели ђеновски трговци. Изненадио сам се видевши у Карлову и Калоферу, у суббалканској удолини, старе куће и дућане италијанске врсте. Ових културних утицаја из Италије почело је нагло нестајати од краја XVII века, од аустријских ратова на Балканском Полуострву, и доцније су се одржали само као рудименти.

Најјача је манифестација западних утицаја на Полуострву католичка вера и латинска азбука. Али овде треба поставити једну разлику. Само је на јадранском приморју католичанство било у сталној вези са западном културом. У Босни и особито у јужнословенским земљама изван Полуострва оно је увек имало тешњих веза са културом централне Европе.

Утицај централне Европе слабо се осећао на Балканском Полуострву пре краја XVIII века. Привремена угарска окупација неких крајева у Средњем Веку није оставила дубоких трагова. Али после аустро-турских ратова и великих српских сеоба у јужне аустро-угарске земље, трговина северних области Балканског Полуострва упутила се у Аустрију. Везе са овом земљом умножавале су се до данас. Од извесног времена почели су се ширити и немачки утицаји.

Угарско становништво алфелдске равнице није допринело да продре средњеевропска култура на Полуострво. Готово нико на Балканском Полуострву не говори маџарски. Пространа угарска равница сматра се као простор који треба прећи, у колико је могуће брже, да би се дошло у средњу Европу. Уз то Аустро-Угарска, да би спречила приближавање између Србије и јужних Словена у својој краљевини, свела је односе са Балканским Полуострвом на две железничке линије: Београд–Ријека и Београд–Беч. И тако, један басен природом одређен да служи као веза између народа и да олакшава ширење културе, постао је више препрека за додире и размене утицаја.

Ипак је култура централне Европе промицала долинама и уздужним путевима у Србију, у Босну, па и у Бугарску, удаљенију, и тако је дошла до Солуна и Цариграда. Она је продрла у многе вароши и у села у долинама којима иду железнице или добри путеви. Она се ту сударила са византијском цивилизацијом и патријархалним режимом. Њено се дејство нарочито види у области материјалног живота, и све више у склоностима и навикама варошког становништва. Али је слабо утицала на дух људи, нарочито у слободним државама. Многа су Срби студирали у западној Европи, највише у Француској, други су примили западне идеје. Установе, у осталом засноване на народном духу и традицијама, приближују се више установама западне Европе. У овим државама, нарочито у Србији, постоји тежња да се, комбинујући разне културне утицаје и национални дух, створи оригинална цивилизација.

Није био исти случај у Босни, а нарочито у Хрватској и Славонији, где је страна управа у великим варошима знатно шкодила одржавању народне традиције.

Патријархални режим

У областима Полуострва, које су северно од Шарпланине и Балкана, превлађује патријархални режим, изузев узаног јадранског приморја. Јужно од ове границе има патријархалног режима у планинским масивима Средње Горе, Родопа и Пинда, као и у великом делу Арбаније.

Патријархални режим Балканског Полуострва не треба сматрати као ниско културно стање; ово становништво има своја морална схватања често високога реда, оригиналан начин разумевања живота, социјалну и економску организацију, извесне установе, уметничко осећање изражено на првом месту у поезији и орнаментици, чија је вредност несумњива.

Код јужних Словена патријархална основа датира још од њихове закарпатске домовине; развила се даље на Балканском Полуострву, па је затим у Средњем Веку почела слабити. Организација у племена и задруге ослабила је или ишчезла под утицајем Византије и под владом јужнословенских држава у Средњем Веку. Али у доба турске владавине јужни Словени, који су насељавали области изван појаса где су старе културе ухватиле дубоког корена, вратили су се патријархалном режиму. Тако се догодила једна врста етнографског подмлађивања: старе друштвене организације и обичаји пробудили су се или ојачали. Овај нови патријархални режим разликује се од оног ранијег, особито код Срба. Вековна искуства која је имао српски народ у току Средњег Века, оставила су у његовој свести више или мање дубоке трагове. Остављено само себи, патријархално становништво, као етнографски најочуваније и најснажније, формирало је из ових искустава идеје, осећања и моралне погледе који испуњавају његов фолклор и утичу на његове акције. Оно се могло мењати слободније и потпуније него јужнословенско становништво које је било потчињено германским или маџарским утицајима, јер се у својим жупама, кнежинама, племенима могло готово самостално развијати.

Најочигледнија је карактеристика патријархалног режима нарочита друштвена и економска организација. Племена (арбанашки фисови) има сада у Црној Гори, у неким крајевима старе Рашке и у северној Арбанији, код Срба и код Арбанаса. Напротив, задруга постоји или је до скора постојала у целом западном и средишном делу Полуострва, од Јадранског Мора до реке Искра у Бугарској, код Срба, Хрвата и код Арбанаса. Ње нестаје на Југу чим се приближујемо грчком становништву егејског приморја. Нема је код Бугара и Турака. Даље је задруга још распрострањена у јужнословенским земљама Аустро-Угарске, у далматинској Загори, у Лици, у Хрватској и Срему. Ова је организација била појачана динарским исељеницима за време турске владавине.

Са овом друштвеном организацијом у племена и задруге у тесној су вези облици материјалног живота и психичке особине. У области ове културе живе физички најјача и етнографски најсвежија племена и народи Балканског Полуострва. Језгро је овог културног појаса Црна Гора, планински склоп црногорских Брда, суседних крајева Херцеговине, и северна Арбанија. Овде се код Срба и Арбанаса одржао појам племена, братства и родова и племенска или фисна организација, затим крвна освета. То су најплоднија и најекспанзивнија племена, из којих готово непрекидно теку струје насељавања и плаве суседне области. Сви су поглавито сточари. То су људи од снаге и моћи, махом врло високи, витки, еластични, готово никад гојазни, лица пуног израза, соколових очију; најлепши сој на Балканском Полуострву. Готово нема физички дегенерисаних типова. Задобијају чврстим, горским моралом, дубоким осећањем за заједницу и пожртвовањем, које не престаје ни пред најдрагоценијим жртвама. Из таквих способности тела и духа потичу многобројне прегнантне етнографске и антропогеографске одлике. Ово патријархално језгро је у сваком погледу највећа противност народима и племенима византијско-цинцарске културе. Интересантан је у томе погледу контраст између Гега северне и Тоска јужне Арбаније. Ови су, слично Грцима и Цинцарима са којима у Епиру заједно живе, много мањи, гарави, готово без племенске организације, лукави, често већ и са ситним византијско-цинцарским моралом.

У вези је са византијско-цинцарским и патријархалним културним појасом одређена врста преноса, која се готово непромењена задржала још од Средњег Века. То је кириџијски саобраћај. Теретне животиње су мазге и мали коњи, врло ретко се виде камиле. На њима су познати велики дрвени самари и с обе стране њихове је спакована роба или земаљски производи. Кириџије или кирајције их толико натоваре, тако вешто спакују и тако удесе равнотежу, да на дугим и рђавим путевима готово никад не буде штете; и по томе се већ види да је ово неки стари начин рада. Каравани се врло споро крећу, од хана до хана. Знају се од старине конаци, и кириџије неће нипошто већи пут учинити нити смеју на пољу заноћити. Јагме да стигну до хране пре заласка сунца, и од акшама се само изузетно и доцније путује. Ти ханови, у којима се преноћи, у неким крајевима су мале тврђаве: високим каменим зидом ограђени, врата се после сунчаног заласка затварају и тешко се ко доцније пушта.

С јесени су каравански путеви врло живи, особито они попречни путеви што воде од македонске жељезнице арбанашкој обали: на њима се срета све разноврсно становништво, по народности, вери и социјалном положају, затим све што се увози и извози.

У вези су с овим саобраћајем многобројни занати и занимања по варошима. Тако у многим варошима се недељно држи пазар за коње, мазге и магарце, џамбаси су нарочита занимања, пуно је занатлија који поткивају, праве самаре и др.

Типскије овакав транспорт у Тракији, јужној и средњој Македонији, Епиру и Арбанији. И даље на Север, у земљама патријархалне културе, још је јак, само мазге нестаје и коњ је готово једино теретна животиња.

Али се већ у овим областима виде овде онде (на пример у скадарској равници, око Корче, поглавито по равницама и котлинама) двоколице, високих неокованих точкова, које вуку мали волови. Оне се употребљавају у саобраћају од села до села, или између села и поља, не као преносно средство за већа остојања. Све су многобројније у северној Македонији и Старој Србији. Али у овим областима и у јужној Македонији виде се на неколиким главним друмовима и права кола поткованих точкова, велика, јака, која припадају кириџијама. Теглеће животиње су биволи и коњи, ређе волови, у јужним земљама су биволи чешћи. Поред теретних животиња, које су ипак главне, јављају се и ове теглеће, дакле мешовит саобраћај. У јесен се сретају цели низови кираџијских кола. Овим начином преноси се више робе и производа но на коњима и мазгама, али су кретања ових кириџија још спорија, особито са биволима.

Пре него што су саграђене жељезнице и нови друмови кириџијски саобраћај је превлађивао готово на целом Балканском Полуострву, као и византијско-цинцарска и патријархална култура. Био је карактеристичан за све главне комуникационе линије, и за моравску долину, по којој су у турско време ишли и каравани од камила и мазги. Има дакле значаја и за оне области и насеља, који данас нису више под његовим утицајем.

У патријархалним областима има културних елемената разнога порекла; неки су унесени врло рано, други доцније, али су сви тако сварени и стопљени да ни најмање не мењају тип патријархалне цивилизације. Такво је све оно што је патријархално становништво примило од старих Илира, Трачана, Келта; слично се десило и са утицајима српске и византијске средњевековне цивилизације. Даље, познато је како су са народним говором срасле турске и талијанске речи и појмови итд. Док је ове доцније културне утицаје лакше разазнати, много је теже, често немогућно, издвојити илирске и трачке културне елементе.

Има неколико области на Балканском Полуострву, у којима се посредном или непосредном методом може проучавати процес асимилације старог романизованог становништва у Словене, и у којима се могу наћи трагови културе староседелаца; такви су на првом месту они планински масиви, који су служили као уточиште и склониште поменутих народа: динарска система, а у њој нарочито далматинска Загора, Црна Гора (никшићска Херцеговина, Брда и стара Црна Гора) и Стари Влах у најширем смислу, почевши од Златибора и завршујући се Романијом; у пиндском систему је таква на првом месту мијачка и брсјачка област, затим цела пиндска система од Белице близу Охрида па до Љасковца у Епиру; на Истоку су најповољнији предели за студију утицаја балканског пресловенског становништва Родопи са Пирином и Средња Гора са извесним деловима централног Балкана, нарочито око варошице Клисуре.

Да са неколико речи поменемо утицаје пресловенског становништва у поменутим областима динарске системе. Ту се врло дуго одржало романизовано становништво, Мавро-Власи, прави Власи, поред Срба који су названи Власима, затим различна српска племена која су произашла из асимилације Срба и романизованог становништва: Ћићи, Мацуре, Матаруге итд. Одржала се номенклатура романског порекла од Капеле, од села Бајмонта у Ливањском Пољу и Динаре до Дурмитора, Пирлитора, Виситора. Несумњиво су Срби примили од староседелаца понеки облик и начин сточарског живота (име катун), затим понешто у кући и од ношње, али је то махом врло тешко доказати. Још су први проматрачи обратили пажњу на сличност између римске тоге и црногорске струке и држали да су српска племена примила струку од романизованог становништва; вероватно је такав случај и са ерским пеленгирима; није искључена могућност да су и жељезни преклади са животињским скулптурама, каквих има нарочито у Црној Гори и Херцеговини, келтско-илирског порекла.

Али ово је врло непоуздано поље и има у новије време закључака који се, држим, не могу примити. Тако да је ниска камена кућа динарских области илирскога порекла. Међутим је то кућа и оних медитеранских области где није било Илира. Много је вероватније да је та кућа постала у свој медитеранској области где има камена и под утицајем климе. Постоје велике сличности између норвешке дрвене куће и наше брвнаре; несумњиво није било примања, већ у шумовитим областима под сличним примитивним приликама, људи граде кућу од дрвета на исти начин. Слично је и са ниском каменом кућом медитеранских области. Али, као што ћемо доцније видети, у патријархалним динарским областима има извесног утицаја алписке куће на тип кућа. То је дрвена кућа, ниска, високога крова, са собом у тавану и са лучно испупченим шиндрама на крову, и тај отвор представља неку врсту примитивне баџе. Тај облик куће је ограничен на високу Хрватску, нарочито на област око Плашкога, на Лику и Крбаву, и одатле продире у Босну. И по том географском распрострањењу се види да има везе са алписком кућом.

Даље је закључивано да је и кабаница црногорских и високих херцеговачких области илирскога порекла; зове се и веленица и талаган. Међутим је то одећа скоро свих пастира на Балканском Полуострву (бугар-кабаница народних песама) и многих изван Полуострва.

Из претходног излази да становништво Балканскога Полуострва сада није подељено само на зоне културних утицаја Византије и Рима, како се обично мисли и пише.

Најпре, знатне територије Балканскога Полуострва припадају патријархалном режиму. Оно што поред тих особина највише избија, и може се пратити све до уског далматинског и кварнерског приморја, то су утицаји дуготрајне турске владавине, нарочито неких турско-источњачких начина и навика. Начин како се схвата и како на народ утиче црква Светога Саве једва се може означити као византијски. Католичка вера није од дубоког утицаја на северне Арбанасе. Међутим је јаче утицала на формирање верског човека у западним крајевима Босне и у далматинској Загори.

Даље, услед притицања у вароши и услед миграција патријархалног становништва знатно су се смањиле области византијске и латинске цивилизације. Од ослобођења балканских држава дух и смисао њихове цивилизације је у главноме супротан старој балканској цивилизацији, које услед тога постепено нестаје и у варошима, заједно са њеним типским представницима Грцима и Цинцарима. И на Западу су се културне прилике знатно измениле према онима које су владале још до краја XVIII века. Овде је област латинске цивилизације у ствари само уско јадранско приморје до првог планинског гребена, иза кога почиње патријархална далматинска Загора. А зна се да су и у далматинском приморју превладали латински културни утицаји тек после дуге борбе са византијском цивилизацијом, од које је остало много трагова. Од времена турских упада у целој Далмацији су се збили врло важни етнички и етнобиолошки процеси, који су изменили и њен ранији културни карактер: смена старог становништва новим, патријархалним, друкчије моралне и духовне настројености него што је било старо далматинско становништво.

Одавно се дакле врши процес потискивања старих култура, њиховога духа и смисла и све више превлађују настројеност и дух патријархалног становништва. Тиме се вршила и све више врши културна унификација становништва на Балканском Полуострву, нарочито у српско-хрватским земљама. Као знатни карактери двеју старих цивилизација остају с једне стране православна вера и ћирилица, а с друге католичка вера и латиница; али те две вере стварно нису у онаквој супротности као у ранијим временима; а ћирилица и латиница су све више у општој употреби, нису ограничене на припаднике једне вере.