Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Ово је најмања од великих природних области на Полуострву. Пружа се од Медовског Залива до залива Арте. Њена су источна граница: уздужна долина Бистрице у Македонији, басени великих језера западне Македоније и долина Дрима. Њој припадају, дакле, Арбанија и Епир.

Динарска и пиндска област сучељавају се око Скадра, и на то тектонско и орографско сучељавање обраћена је пажња на предњим странама. Даље, овде се у Медовском Заливу сутичу два различна обалска типа: динарски или далматински и пиндски или арбански.

Овоме припада обала од Медове до Валонског Залива; одатле почиње грчки тип обале. Од великог су морфолошког и антропогеографског значаја разлике између далматинске и арбанске обале.

Динарска обала одликује се позитивним померањима обалске линије, арбанска негативним. Даље су геолошке особине обала сасвим различне; динарска се састоји највише од чистих кретацејских и еоцених кречњака, залеђе арбанске обале је састављено од флишних стена и меких неогених слојева. Због друкчијих тектонских покрета и геолошког састава различне су морфолошке особине; управо постоји супротност између динарског и арбанског обалског типа.

Облици потопљене динарске обале строго зависе од копнених облика; они су дати или одређени пројекцијом изохипсних површина на морски ниво, оне изохипсе, до које је спуштање напредовало. Сваки облик динарске обале показује се као резултанта спуштања и конфигурације копна у дотичном нивоу спуштања. Тако потопљени облици динарске обале су особито добро конзервирани, јер су сасвим безначајне снаге које их кваре. Обала се састоји од чистих кречњака, који се највећим делом хемијски растварају, а много мање распадају; не образује се дакле растресити материјал, који би створио нове форме или затрпао и покрио облике створене спуштањем. Даље су реке у овој карсној области врло ретке: оне које постоје носе мало седимената тако, да и оне нису могле изменити облике који су резултанта спуштања и конфигурације копна.

Динарска обала је даље уздужна обала, и ово је од великог значаја за правац њених облика посталих спуштањем. Они су поглавито уздужни, обала је често на великим дужинама праволинијска. Спуштањем дуж уздужних раседа и потапањем развио се паралелизам појединих чланова, обала, острва, канала чак и полуострва (Стонски Рат). Гребени копна паралелни су са обалом и њима је она заграђена од своје позадине.

Поред спуштања на артикулацију обале утиче и ударна снага таласа, али она ствара само мале облике. Као што је познато, њено дејство зависи од врсте стена и њиховог петрографског хабитуса, затим од пада слојева, као и од дијаклаза и њиховог правца; исто су тако од значаја правац и јачина ветра, који се често мењају. Комбиновањем ових утицаја постају многобројне мале обалске форме, као и мала и плитка удубљења и усеци, клифови, пећине и природни мостови; од нарочитог су интереса врло уски канали, често дуги до сто метара (на острву Локруму, на улцињској обали до Порта Милене итд.), који се пружају дуж дијастрома или дијаклаза. Ови мали облици дају динарској обали нарочиту лепоту, какву нема епирско-арбанска обала.

Динарска обала разликује се и тиме од арбанске, што је стеновита, гола, стрма обала.

Противно далматинској, пиндско-арбанска обала се пружа у правцу С–Ј до Валоне, одакле постаје опет правца СЗ–ЈИ, као и далматинска. Даље, на супрот далматинској, ова обала је већим делом жало, иза кога настају приморске равнице, уметнуте између брежуљака од неогених, поремећених и често набраних стена. Приморске равнице су састављене у доњим партијама од маринских седимената, преко којих долазе речне плавине и наноси. Из насутих обалских равница дижу се као острва поједини ртови и хумови, састављени од старијих стена, и допиру до обале чинећи оштре ртове, као што су: Родони, Пали, Лаги итд.

Готово су све реке пружиле делте у море, нарочито Маћа, Арзен и Шкумбија. Између ртова и делти обала се лучно увлачи, и то су плитки лучни заливи арбанске обале. Дуж ње су честе лагуне, које су уским језицима од растреситог материјала растављене од мора; таква је драчка лагуна Кнета, и нарочито велика лагуна Краваста, између ушћа Шкумбије и ушћа Семени. У свима прибрежним равницама ниво издани је врло близу површине, у баровитој равници на левој страни Бојане и лети само један метар испод површине. Већ у јесен издан се пење до на површину и инундира равнице. Између Скадра и Медове је томе узрок још и незнатан пад река богатих водом, као Бојане, Дрима, Кира и Ђадру, које у јесен излазе из корита и плаве равнице. Зато зими обалска равница Између Скадра и Љеша изгледа као плитак залив Јадранскога Мора, из кога се слично шкољкама дижу познати р.гзисгентни гребени: Мал Ренцит, Мал Какаричит, Фуша Трушит, Мад Амлит и други. При томе поменуте реке, избијајући из клисура, таложе по Задриму и Забојани наносе велике дебљине, и услед тога су наступила померања ргчаих токова, нарочито Дрима и Кира; познато је померање дримског ушћа, који се некад уливао код Љеша, и то је корито напуштено, а главно његово корито постала је стара отока Дримац, која се улива у Бојану. Сличне су појаве проматрају у обалским равницама свих пиндско-арбанских река до Валоне. Напослетку, дуж ове обале, противно далматинској, нема острва.

Као што је поменуто, између прибрежних равница су брежуљци састављени од неогена. Тако је и даље на Истоку, удаљујући се од обале: најпре брежуљци састављени од плиоценог трошног црвенкастог пешчара и конгломерата и обраслих макијама; затим побрђа која се састоје од миоценског кргчњака сличног лајтовцу; напослетку, зона флиша, која је ерозијом дубоко и фино разуђена. Изнад флишног земљишта издиже се први бео гребен пиндске системе, од кречњака, врло стрм изнад Кроје и Тиране, и зове се Мал Дајтит. На њему је у најновије време констатована абразиона маринска тераса плиоценске старости. Плиоцен се пење до 600 м висине. Арбанска обала и приморје су несумњиво област негативног померања морског нивоа или издизања земљишта, противно далматинској обали. Иза Мал Дајтита настаје сноп збијених планинских венаца, који заузимају простор до великих македонских језера и међу којима су најкарактеристичнији: Кунора у великој окуци Дрима у Дукађину, Ђаличе, Кораб глацијалне пластике, Јабланица и Томор изнад Берата; између Мал Дајтита и Томора пружа се на десној страни Шкумбије планина Крабе која одступа од пиндског правца, састављена од флишних стена, од ерозије као намрскана, а ерозијом је одређен и правац пружања њеног главног венца. Осим Крабе све су остале планине састављене од старијих стена, од разноврсних шкриљаца, пешчара, зелених стена и серпентина. У поређењу са динарском облашћу кречњаци не играју знатну улогу; изузев Епир, карсни су облици у пиндским пределима спорадични, готово безначајни за велике црте рељефа.

Правац бора и планинских венаца показује извесно одступање од пиндскога правца, почевши од реке Семени према Југу, нарочито у горњем току његове саставнице Осума у басену Колоње. Северно од ове границе превлађује тектодски орографски правац С.–Ј., док јужно од Семени боре и гребени повијају на Северозапад, према Валонском Заливу, и вероватно се настављају на другој страни Отрантског Канала у Пуљи, у Италији. Даље, усред Арбаније, у горњем току Шкумбије, од Елбасана до развођа према Охридском Језеру и Дриму, има велика потолина, изгледа по свему младог порекла, која дели северне и јужне пиндске венце у Арбанији.

И напослетку, противно динарској системи, ова се одликује многобројним знатним рекама правца И.–3., од којих једне, као Дрим или Семени са Деволом, просецају скоро све пиндско-арбанске венце; друге, као Маћа, Шкумбија и Војуша, све осим последњега који чини развође било према Дриму, било према солунској Бистрици и Пенеосу или Саламбрији; неке, као Ишми и Арзен, просгцају само приморски гребен Мал Дајтита.

Кроз ове попречне долине продире врло дубоко у унутрашњост преиначена медитеранска клима; где где као у Шкумбији осећа се до под развође река које теку у македонска језера; с том климом се распростиру далеко на Исток и медитеранске макије. А у њиховом планинском залеђу настају велике храстове и букове шуме, ливаде и пашњаци. Око главних река, нарочито Шкумбије и Семени, има плодних равница и басена таласаста дна, слабо обрађених. Цела пиндско-арбанска област је бујне вегетације, зелена и повољнија за земљорадњу и сточарство него што се обично мисли. Али она има два велика географска недостатка. Осим особито дубокога и заклоњеног валонског пристаништа скоро нема другог правог залива; уз то је обала баровита. Због тога су отежани и поморски и приморски саобраћај. Затим је и пиндско-арбанска област по географском положају периферијска, изван главних уздужних комуникација Полуострва; од осталог је Полуострва заграђују високи ивични венци, преко којих су ретки дубљи превоји.

Због ових узрока, пиндска је област играла историјско-културну улогу од много мањег значаја но макоја друга на Полуострву. Она је наизменично била под утицајима Апенинског Полуострва и држава континенталног блока Балканског Полуострва. Овакав историјски развитак је у вези са двема особеностима њеног географског положаја.

На географској ширини Валонског Залива, између обала Епира и јужне Италије, море је сасвим сужено; то је Отрантски Канал, најкраћи прелаз између Балканског и Апенинског Полуострва. Кад се развије завојевачка држава на Апенинском Полуострву, код ње се појави тежња да завлада и Отрантским Каналом и да продре на Балканско Полуострво, било преко Валоне, било преко Драча. Такав је случај био са Римљанима, а и у Средњем Веку, са анжујском династијом. Римљани су саградили Via Egnatia-у, велики попречни пут који је, полазећи из Драча, пролазио кроз пиндску област и то готово њеном средином, и везивао је са Солуном и Цариградом. Благодарећи овом путу, она је била добила важност као транзитна земља.

Друга су географска особина утицаји које попречни путеви моравско-вардарске области имају на периферијску пиндску област. Два су нарочито била од историјског значаја: зетски пут, који се спушта са високих басена Рашке кроз долину Дрима према Скадру и Љешу; други пут је део Via Egnatia-е, који преко Ћукса везује Охридско Језеро са долином Шкумбије и даље са Драчем. Чим се формирала једна јака држава у централном делу Балканског Полуострва, тежила је да продре кроз ову периферијску област до арбанашког приморја. Средњовековне државе, Византија, Србија и Бугарска, као доцније и Турска, успевале су, једна за другом, да завладају Арбанијом; трагови њихове владавине опажају се по неким етничким и социјалним цртама, које су се до данас одржале. Византија је оставила трагове своје цивилизације, нарочито у неким градовима и код аромунског становништва, које се и даље јелинизирало. За време византијске управе, драчка област играла је значајну улогу као гранична провинција и византијска баријера према српској зетској краљевини. Северни део пиндске областа припадао је у току векова српском краљевству, које је у XIV веку освојило и предео до залива Арте. Трагови ове српске управе одржали су се у становништву и географској номенклатури, поред старије словенске номенклатуре и старијих утицаја који датирају од досељења Словена; у току последња два века иселило се из средње Арбаније у дебарску област и око реке Радике доста српског становништва, које је у Арбанију дошло јамачно за време српске владавине. Али, епирско-арбанашке области су се највише измениле за време турске управе. Већина арбанашког становништва је примила Ислам. Међутим, северно од Маће па до Проклетија, арбанашки фисови живели су скоро независно од турске управе; они су тада ојачали или се изнова формирали често прожети српским елементима. Јужно од Маће, учврстио се средњевековни феудални систем, режим муслиманских бегова, који су се скупљали и живели у варошима: Тирани, Елбасану, Дебру, Аргирокастру. У јужном делу области, осећа се утицај грчке цркве и грчког национализма, нарочито ојачавани утицајем јелинизираних Аромуна. Они су у турско време постали најактивнији трговци у пиндској области, у варошима и многобројним привременим тржиштима. Напослетку се на епирско-арбанашком приморју наилази на многе манифестације трговачког и поморског рада јужне Италије, мање цивилизоване него што је северна, која је распростирала свој утицај на динарско приморје.