Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Читлуци и слободне земље

Добро је познат економски систем који је владао на Балканском Полуострву пре турске најезде, до пред крај XIV века. Земља је припадала владаоцу, цркви или свештенству и властели. Сличан се економски режим одржао и за време Турака и појачао. Уз нове власнике, праве Османлије, задржала су земљу и многа исламизирана, поглавито богумилска властела у Босни, доста властеле у бугарској, највише у Арбанији. Нови господари су се звали спахије и бегови. Сва земља, са селом и сељацима, зове се од тада читлук или чифлук, сељаци који обрађују беговску земљу назвати су чипчије или чифчије а у северозападном делу Полуострва кметови.

Сличне су биле економске прилике у Далмацији, којом су вековима владали Млечићи. Земља је припадала властели млетачког порекла или ново именованим контима. Њу су обрађивали тежаци, и они су осим извесног приноса са земље, по вришу, по једној млетачкој мери (850 м2), који су били дужни давати властели, имали и других ситних економских обавеза, којима је њихова економска слобода била спутана. Ни мало лакше економске прилике, него у областима под Турском; осим тога, земље за обрађивање мало, те се водио много строжији надзор. Тако трајало, док Наполеон, заузевши Далмацију, почетком XIX века, није укинуо тај економски режим и ослободио сељаке. Ипак се у мањој мери тај режим обновио под аустријском управом; с њиме не треба мешати приватно-правне економске односе ове земље. Сличан је био режим колоната на територији дубровачке републике; овде је кмет или тежак био дужан давати дубровачкој властели половину прихода са обрађеног земљишта, али изузевши воћњак, и то се звало увијеш; и сада има остатака тога давања земље балканских и панонских земаља.

Чивчијски економски систем трајао је на Балканском Полуострву до ослобођења балканских држава. Чим би се једна област ослободила турске владавине, по правилу је механички престајао важити турски економски режим: сељаци су или бесплатно заузимали или куповали земљу коју су обрађивали.

Ове дубоке економске промене извршене су најпре у Србији и у Грчкој, затим доцније у Бугарској. Читлучки систем још постоји у областима које су остале под турском управом, и у крајевима који су ослобођени 1912. год. Њега има у Тесалији, у Босни и Херцеговини. У Тесалији су чифлуци отоманских бегова већином прешли у руке великих грчких поседника или имућних сељака, који су их купили; тако је у Тесалији читлучки систем само ублажен. У Босни је 1910. године било 560.000 кметова. Земље које су они обрађивали припадају муслиманским беговима и агама. Најзад, у околини Дубровника, има још остатака старих колоната, прилагођених новим приликама. У Хрватској и нарочито у Славонији, где је у Средњем Веку владао германски феудални режим, племство и великопоседници, махом страначког порекла, држе велики део земљишта, а сељаци који на њему раде звали су се мужи. Много је таквог економског режима и у Војводини с Барањом. Власници су често странци.

Читлучки систем није био свуда подједнако тежак. Постојала је осетна разлика између економског система у центру и на Истоку Полуострва с једне стране и онога у Грчкој, у Пинду и у динарским областима с друге стране.

У централним и источним деловима Полуострва читлучки је систем био најстрожије изведен. Готово су сви сељаци били чилчије, нарочито на доњо-дунавској плочи, у долини Марице, као и у свима котлинама моравско-вардарске области од Ниша на Југу. Као што је поменуто, њихово уравњено и готово обешумљено земљиште било је врло погодно за оснивање читлука. Овде се усред њива налазе села са збијеним кућама и са беговском кулом, тако да је бег имао преглед и надзор над својим чипчијама. Ово су у исто време биле и најближе области Цариграду и у њима је становао највећи број Турака.

Становништво, које је мирно подносило овај систем, постало је права раја, на чијем је начину живота и карактеру дуга турска управа оставила најјаче трагове.

У западном делу Полуострва, нарочито у моравској Србији северно од Ниша, у Херцеговини, Црној Гори, Арбанији и Грчкој било је мање читлука, а много више слободних сељака који су имали своје земље. Северозападне балканске области су далеко од Цариграда. Њихово се становништво бавило више о сточарству него о земљорадњи, а на сточарско занимање се не може применити онај економски режим; у пиндско-динарским областима се тек у средини XIX века развила земљорадња у већим размерима, највише у моравској Србији и у северној Босни.

Најзад, Шумадија са таласастим и планинским рељефом, под шумом, није била онако погодна за читлучки систем као обешумљене равнице у центру и на Истоку. Уколико га је било, био је мање строго изведен но у центру и западним деловима Полуострва. Сваки економски притисак изазивао је у Шумадији освете и побуне, и осветници су се крили по шумама. Напослетку, у динарским областима превлађују села разбијеног типа, основана у крчевинама, са растуреним и удаљеним кућама. И земљорадничка села овога типа нису била погодна за читлучки режим; бегови су теже могли имати преглед и надзор над својим чипчијама; шта више, врло ретко су се усуђивали да их походе.

Слободна села и заједничка земља

И једна особина турске управе ишла је на руку консервирању народних традиција у Шумадији и динарским земљама. Турци су обично остављали села да се сама развијају. Изабране сеоске и нарочито кнежинске или жупске старешине биле су посредници између хришћанског становништва и турских власти; кнезови су прибирали одређени порез и носили турским властима, које су и због тога ређе походиле села. Као што је раније поменуто, крајем XVIII века су Шумадија и неке динарске области уживале чак и неку врсту аутономије. У селима су се очували језик, народне традиције и народни обичаји. Шта више, под таквим приликама су у њима ојачали или оживели дубоки етнички инстикти, готово угушени у српској средњевековној држави, која је била знатне културе и чврсте државне организације. Становништво динарских области за време турске управе вратило се оним примитивним обичајима и навикама, које су средњевековно законодавство и јака власт били сузбили. Отмице девојака су биле све чешће, задруга је ојачала, крвна освета је чешћа и било је за њу више повода, обновила се песничка и фолклорна инспирација. Кашто је било враћања и првобитним економским облицима, нарочито после ослобођења Србије, почетком XIX века. Нестало је читлук-сахибија, у колико их је било, настало је доба слободног заузимања земље и настањивања, где је ко хтео. Такве су прилике трајале готово до средине XIX века. То је доба етнографског освежавања.

Поглавито су се у динарским областима појавили и развили облици заједничке земље, у тесној вези са патријархалним организацијама, племеном и задругом. Изгледа да су неки од ових облика својине слични онима које су имали јужни Словени кад су се доселили на Полуострво почетком Средњега Века. Влада систем „блока” или стаса: највећи део имања је груписан око куће. Куће су најчешће на плећатим косама и око куће је велико двориште са баштом; изнад и иза куће је гај или забран. Пред кућом су шљиваци и њиве. Остало је имање даље од куће у долини. То су иошеси, који су својина читавог села или једнога сеоског краја. Ограђени су махом оградом од врљика. Путеви у долинама воде кроз потесе, и често се наилази на вратнице, које се морају отварати да се пропусте пролазници.

Целокупно земљиште, које припада једном селу, зове се атар, у састав атара улазе и све сеоске шуме и испаше. Граница атара је осинорена нарочитим знацима, међницима или међашима: камењем, дрвећем, гомилом земље у облику умке, кашто (Црна Гора) крстовима урезаним у стени. Осим потеса, сва је остала земља у атару заједничка сеоска својина. Све породице ту напасају своја стада, пуштају свиње на жир и секу дрва за гориво. Заједничке земље између села зову се оселине. Махом су се по њима насељавали нови досељеници, по пропланцима и у крчевинама или требежима.

У централним и западним деловима Балканског Полуострва, до границе коју смо на приложеној карти обележили, постојале су задруге а и сада их има, само у мањем броју. То су велике породичне заједнице, чији је старешина обично најстарији члан. Имање није својина појединаца, већ заједничка својина целе задруге. Нико нема права да отуђи и најмањи комад земље без одобрења свих пунолетних чланова. Задруга плаћа порезу, подмирује трошкове око венчања, крштења, погреба и школовања све деце. Задруга издржава све своје чланове, одговорна је за све њихове дугове итд. Кашто се поједини чланови задруге баве разним занатима: коларским, ковачким, качарским, дрводељским, други тргују са свињама, шљивама, и житоу). И све оно што зараде, није њихова лична својина већ целе задруге.

У неким динарским областима био је обичај (некада врло распрострањен) да издељене задруге очувају и даље један део заједничке земље. Тај заједнички, недељиви комад земље звао се стожер. Неколико сарадника на Насељима (Ј. Ердељановић у Драгачеву, Јовановић у околини Пожеге, Љ. Павловић у ваљевској околини итд.) констатовали су да има заједничких шума, испаша па и њива, које су својина једнога кемата. Џемати су крајеви једнога села постали деобом задруга. Џематске заједнице су вероватно стари стожери, основни део задружних имања, у толико пре, пошто су џемати породичне целине које одговарају роду или братству племенске организације. Има и друкчије мњење: можда су џематске заједнице постале на исти начин као и сеоске заједничке земље, пошто је џемат био исто што и село у раније доба.

Задруге су се још добро очувале у српском и арбанашком становништву, има их и код Срба и Хрвата у земљама бивше А.-Угарске. Познавао сам у детињству у Јадру задруге које су бројале 50–70 чланова. На Косову и у Метохији има српских задруга са 40–50 чланова. У шопској области, нарочито у околини Трна, Брезника, Ћустендила има велики број задруга које по Гешову броје 20–40 душа. Мање је великих задруга у карсним областима и у Црној Гори, где их обично зову веља кућа. Бугари, Грци, Цинцари и Турци немају задруга.

У Црној Гори и северној Арбанији поједина племена су заузимала области природом чвршће ограничене, јасно издвојене географске целине. Породице једног племена у тим границама настањивале су се где су хтеле, и њихова су незнатна зиратна имања била груписана око куће. Пошто су и онда, као и сада, били сточари, они су мало земље као својину заузели, оно мало што им је требало за окућницу и обрађивање. Остала слободна земља, по којој су косили и стоку напасали, постала је племенска заједница или комуница.

Племенске комунице су доцније дељене на сеоске, а ове потом при намножавању становништва, на појединце. Такве су економске прилике биле, а у неколико су и данас, код Куча, Братоножића, Васојевића, Дробњака итд., затим код малисорских племена северне Арбаније.

Поред ових старих комуница имају нека племена и новије, отмицом стечене. Тако Кучи имају две новије комунице: Хотска Корита и Велипоље. Хотска Корита су била својина арбанашког племена Хота, па су им Кучи отели. Велипоље је било гусињско пре сто и више година. Заваде су Гусињци са Климентима око планине Врмоше и последњи позову у помоћ Куче. Пошто победе Гусиње, отму им Врмошу и Велипоље, па их поделе. Велипоље добију Кучи и сада њима припада, мада је после утврђења границе на Берлинском Конгресу остало на турској страни; по њему Клименте напасају стоку, али плаћају Кучима травнину.

Кад су се Дробњаци у земљи матици, јужно од Дурмитора, намножили, протерају старо племе Криче или Кричкове, који су становали на Језерима, источно од Дурмитора. Језера постану најпре племенска комуница, а доцније су на села издаљена.

Напослетку, има у Херцеговини једна врста заједничке сеоске својине која се зове мера. Та је реч страног, можда арапског порекла, па је преко исламизираних дошла у Херцеговину. Значи заједничке сеоске паше. Њоме се може користити и имати свој део или илаку сваки сељак, који живи у селу. По томе се разликују од племенских комуница, којима се могу користити и имати свој део само племеници, не и досељеници или придошлице; мера дакле није браствена или племенска заједница као комуница. Мислим да се не може доводити у везу са жупским пашњацима наше старе државе, у којима су паше биле заједничке за неколико села. Она је заједничка утрина и паша, која се ствара, по сили живота, око села: истоветна је, дакле, са нашом сеоском утрином.

Раскомадавање сеоских поседа

Од средине XI века мењали су се сви облици сеоских поседа. У границама слободних балканских држава готово је потпуно нестало читлука; као што је речено, одржали су се само у Тесалији и Босни. Осим тога, све врсте заједничке својине су ишчезавале. Задруге су постајале све ређе. Њих замењују инокосне породице – инокоштина и јединштина.

Услед ових социјалних и економских промена настало је раскомадавање сеоских поседа. Кад је нестало читлучког система, ослободио се велики број мањих власника. Због деобе задруга инокосне породице су остајале са мање земље. Понеки су је имали тако мало да се приносима са ње нису могли исхранити. Они су продавали земљу, и тако се био почео стварати земљораднички пролетаријат, коме је тим теже било живети, пошто до пре 20–30 година индустрије није било. Овоме се у Србији стало на пут; законом је осигурано свакоме мушкоме члану породице 8 хектара земље, коју није смео отуђити. Због свега овога у моравској Србији нема великих поседника; изузетак чине Мачва, Поморавље и Стиг (долина Млаве и Пека). Има их у већем броју у Бугарској и Тесалији.

У карсним областима, где је мало земље за обрађивање, имања су морала бити мала. Ретко цела једна увала или вртача припада једном власнику. Оне су у карсној Црној Гори, Херцеговини и далматинској Загори скоро редовно подељене сувомеђинама или президама на више власника; кашто су парцеле на дну вртаче одвојене само линијом, коју на дну повуку. Још даље је процес раскомадавања мале својине отишао у далматинском приморју и на острвима. Осим Каштела, равних делова дубровачке Жупе и јужне Боке, где има сеоских имања за обрађивање од 1–2 хектара, ретко већих, у осталим крајевима сељаци имају незнатне парцеле, које су растурене у кршу. У Пољицама, испод Мосора код Омиша, узима се да су средњег стања они сељаци, који имају 15 врсти земље или један и по хектар. На Млету поједини сељаци имају кашто само 2–5 маслинових дрвета, а има случајева где је једно маслиново дрво својина двојице оточана. Исти случај и на острву Дрвенику код Трогира. Изгледа да је процес парцелисања најдаље отишао на густо насељеном (250 душа на 1 км2) острву Угљану близу Задра, где већина сељака имају сасвим незнатне парцеле и живе поглавито од рада на копну око Задра.

Распрострањење земљорадње и сточарства

Не можемо тачно пратити распрострањење земљорадње и сточарства на Балканском Полуострву пре турског времена. Али се у главном може утврдити да је крајем Средњег Века земљорадња била јаче развијена него доцније за време Турака, када се сточарство јавило и у оним областима, које су до тога доба биле земљорадничке. У то доба је био јако развијен сточарски начин живота и сточарска кретања. Ова је појава у вези са враћањем патријахалном режиму и старим обичајима. Почетком XIX века сточарство опада и у неким је областима сасвим ишчезло; од тога доба је земљорадња све распрострањенија и интензивнија.

Области сточарства су врло простране, али је у њима ипак развијена и земљорадња. И у колико је земљорадња развијенија, у толико се брже губе сточарски начин живота и сточарска кретања.