Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Ако се узму у обзир само велике разлике које постоје међу положајима села, јасно се издвајају две групе.

1. Првој групи припадају села на висинама, чије су куће по странама долина, по побрђу и на површима до висине око 1600 м.

Села овога положаја налазе се поглавито у северозападном делу Полуострва, почевши од Косова, кроз новопазарски Санџак и Шумадију, кроз Босну, Херцеговину и карсну Хрватску до Крањске.

Изузетак чине неке области голога и љутога карста, где су насеља на дну карсних улегнућа. Села истога положаја има и у сливу Радике, источно од Црнога Дрима, нарочито у области Мијака и у Малој Реци, у високим пределима Арбаније, у Епиру и у западној Грчкој. Даље су сва цинцарска насеља тога положаја. Напротив, у источном делу Полуострва на таква се села наилази само где где у највишим партијама централног Балкана, у горњој Арди (Родопе) и нарочито у области од Осогова до Власине, у Србији и у Бугарској. Зона простирања села овога положаја подудара се до извесне мере са распростирањем села разбијеног типа.

Кад се из долина посматра на пр. шумадијско насеље, на брду и по странама његовим, оно изгледа у врло неповољном положају. Али није тако; ова су брда згодна за насељавање. Она су плећата, управо равна, дају се обрађивати, већи део сеоских имања је ту; теменом брда води главни сеоски пут, кроз село, а од њега слазе бочни путеви низ косањице и долине и везују се с главним друмом области. По равнима ових брда може сељак своје главније имање да концентрише око куће; у долини има по коју њиву. Главни живот и рад сеоски на брду је усредсређен.

Има тешкоћа при преносу, затим при снабдевању водом. Прва тешкоћа је мања. Најглавније је за сељаке извести или спустити земљорадничке производе до пијаца у варошима, а то им низ брдо не иде тешко. Довозе предмете и еспапе махом мање тежине, које поред незгода могу ипак извући. Није им лако довући кући летину с удаљених њива, нарочито са имања у долинама; али у њима је летине много мање но горе на површи. У неколико су веће тешкоће око воде. Истина сва ова села имају више извора, али како су извори махом у јаругама, и од неких кућа јако удаљени, то је доношење воде често теретно и дангубно.

Највиша су села на Балканском Полуострву цинцарска у Пинду и дробњачка на Језерима и на пивској планини око Дурмитора, и нека села у Родопама. Ова су насеља махом на висини од 1400–1500 м.; варошица Жабљак, источно од Дурмитора (1460 м.) и Чепеларе у Родопама (1477 м.) представљају највише варошице Балканскога Полуострва. У Србији су највиша села у области горњега Ибра, где многа допиру скоро до 1100 м. висине, затим око Муртенице, где има кућа села Јасенове, највишег села у свој Србији, и на висини од 1200 м. Остала села око Муртенице допиру до висине од 1000 м. На Златибору иду насеља до 1120 м, а у горњем току Велике и Мале Косанице не прелазе 900 м. Како је највиша тачка моравске Србије Миџор (2180 м.) у Старој Планини, то се види да највиша села нису у области највише планине; ово долази отуда, што готово сва села око Старе Планине припадају другој групи села, оним што леже у долинама.

Изгледа да су села високих положаја заснована у крчевинама. То се и данас види по физиономији високе Шумадије, око Рудника, по физиономији Старог Влаха и централне и источне Босне, а нарочито је то јасно у горњем сливу Неретве. Велики шумски комплекси повезани су међусобно, а између њих су искрчени пропланци са кућама, воћњацима, њивама и ливадама. Негде је шуме тако много, а пропланци су тако мали, да се губе, као у горњој Неретви или чак и у извесним партијама Горскога Котара у Хрватској.

Села на површима и воско на странама долина у главноме се налазе у областима које су биле или су и сада патријархалнога режима, и у којима је превлађивао сточарски начин живота; можда има и етничке склоности да се села постављају по висинама. Истина се и у напред поменутим земљама наилази на села у долинама, али их је мало и махом су новијега постанка. Тако, долинска дна Шумадије и северне Босне раније обрасла луговима и мочарна, била су неповољна за насељавање; тек пошто су искрчена и исушена, крајем XVIII и у XIX веку, у њима је заснован највећи број села; у оцедним деловима долина и равница, кроз које воде важни путеви, нису се сељаци насељавали што су туда пролазиле војске.

2. – Села друге групе су у долинама, јаругама, по дну котлина и у равницама. Узвишења која се налазе између долина у главноме су ненасељена.

Ова су села збијеног, често читлучког типа, и према томе, заузимају мали простор. Имају сасвим друкчији распоред имања но прва села. Њиве су изван насеља, а не око кућа, као код прве групе. Махом се налазе у сувим и од давнине голим областима, ређе у таквим, чије су шуме од скора искрчене. Овог положаја су села доњо-дунавске плоче, маричког слива, тимочког басена (осим неких под Бабиним Зубом), целе Тракије, затим села по котлинама централне области Полуострва, као и већина села у Тесалији; по правилу их има више по ободу котлине где су извори, но даље од обода у равницама, које су за време лета безводне. Овој врсти припада и велики број села источне Грчке и готово сва села карсних области (по вртачама или увалама и по карсним пољима).

Ово су велике разлике у положају села, кад се посматра Балканско Полуострво у целини. Али и уједној и у другој од ових двеју група, положаји појединих села су одређени локалним топографским погодбама. То су облици земљишта или места где има више средстава за живот него на другима, као: комад плодне земље у карсној области, планинске суподине где се становништво може бавити и земљорадњом и сточарством, извори, близина добрих шума и паша, присојна места и заветрине ит. д. Има врло много таквих топографских погодаба. Ми ћемо овде истаћи однос који постоји између неких облика рељефа и локализовања села.

Села на морфолошким границама

Свака је граница између две врсте земљишних облика повољна за положај села. Јер та је граница у исто време прегиб у терену, често одсек; услед тога дуж ње махом има извора; на њој се сучељавају две врсте облика који су по својој природи намењени за различне експлоатације: нижи, испод прегиба, за земљорадњу, а изнад прегиба за сточарство. Како је оваква морфолошка граница махом права или вијугава, то се села јављају у низовима. Има више таквих случајева.

1. На граници стена разне отпорне моћи

Врло чест је случај да преко трошних и вододржљивих стена лежи кречњак. Испод кречњака се обично јавља низ извора. Изнад тих извора настају кршни кречњачки одсеци и планина, а испод њих је ниже земљиште благих нагиба, на којима се од трошних стена образује слој орнице, и то је обрађено земљорадничко земљиште. Низови села су на граници кречњака и трошних стена. Овакве су прилике на левој страни Требижата, око Љубушког у херцеговачкој Хумини. Б. Милојевић је забележио такве низове села везане за горњу границу флиша у Сињском Пољу и у Конавлима. У Високу, близу Пирота у Србији, испод једрих карсних кречњака планине Видлича, долазе шкриљци, глинци, лапори, и на тој граници или у њеној близини јављају се такође низови села.

Али је најзанимљивији случај те врсте у Пољицима у Мосору, близу Сплита. Планинско земљиште између највишег Мосоровог врха Љубљена и приморске кречњачке главице Мутограса, одликује се паралелном структуром: праволинијски гребени су од кречњака, који се при дну заврши доломитом, а испод њих су флишни глинци и лапори, у којима су издубене долине, паралелне са кречњачким гребенима. И једни и други облици имају динарски правац. Пошто слојеви падају Североистоку, гребени и долине су асиметрични, као што се види из профила. Само једна река Жрновница створила је пробојницу, која скоро управно сече слојеве и кречњачке гребене. Села области Пољица налазе се на граници кречњака са доломитом и флишних глинаца и лапора, и то по правилу испод стрме стране кречњачког гребена где има извора, истина махом слабих. Јављају се, дакле, паралелни низови села, онако исто као што су паралелни и поменути облици земљишта. Обично једно село експлоатише целу уздужну валу, у флишу, ретко два села. Пошто су извори слаби, села су подељена на „комшилуке” или групе кућа, које су везане за слабе изворе.

2. Уз старе језерске обале и на језерским површима

Овакви положаји села су ређи него први на граници стена разне отпорне моћи, јер је језерски рељеф мање распрострањен. Али су врло чести у моравској Србији, где се дижу, једна изнад друге, површи језерског порекла, растављене старим обалама и клифовима. Речне долине су махом управне на те обале и на површи, и рашчланиле су их у многобројне заравњене косе. Једно или два села су по правилу на таквој заравњеној коси, и експлоатишу њену површину. Сеоске куће су махом на горњој ивици површи, испод старе обале. Ово је нарочито сада случај, кад се са језерске површи дижу острвске планине: тада се велики број села налази на суподини планина, јер су то врло повољни положаји; становништво се може бавити и земљорадњом и сточарством. Због тога су ово по правилу најстарија села Шумадије.

Слична појава се види у оним потолинама Јужне Мораве, Вардара и целе егејске области, које су за време плиоцена биле под језерима и на чијим странама има језерских тераса. На њима су, и то махом уз обалу, не само многа села, већ и неке вароши, као Бер, Његуш и делови Водена и Дојрана.

3. На флувијалним прешбима и благим странама

У старовлашким областима, на Југу од Ужица, а изнад висине од 850 м. докле допире језерска пластика, јављају се по правилу три прегиба у земљишту један изнад другог, до највиших врхова, а између њих су благо таласасте висоравни, које су уравњене речном ерозијом. Ове прегибе смо назвали флувијалним прегибима. И за њих су често везана села или крајеви села, али исто тако има их и на таласастим висоравнима између прегиба.

Флувијалне површи су често само уске терасе усечене у стени високо над реком; кашто су то само блажије нагнуте стране које одговарају терасама (в. профил Качаника). И једне и друге су покривене глином, која је постала распадањем стена, и зато згодне за културу, за паше и ливаде; по њима овде онде жбуње и шумарице. На таквим се положајима виде расејане куће села старовлашког типа. Изнад благих страна и тераса почиње шумска зона, која се протеже све до алписког појаса. На дну долина, дубоко на реци, има воденица. И тако, насељавајући терасу или ону благу страну, сељак је имао око куће и изнад ње њиве, пашњаке и шуме, а доле, испод куће, моторну снагу реке па, по који пут, и друм на дну долине.

4. Присоји са уселинама

Има асиметричних долина чија је једна страна равна и ниска, а друга брежуљкаста, и она је под утицајем сунчаних зракова скоро од изласка до заласка сунца, особито ако је на јужној обали реке. Готово ништа дакле не спречава инсолацију преко целога дана. На таквој брежуљкастој обали су се скоро увек налазили низови преисторијских насеља, а, ако је спадала у област римске колонизације, звала се кашто „златна обала'” (Mons aureus). Таква је цела брежуљкаста обала од Шаренграда и Илока у Срему до Смедерева у северној Србији, особито у близини Београда, од села Винче, преко Ритопека и Гроцке до Смедерева.

Овде је још повећана привредна вредност брежуљкасте обале услед геолошког састава и нарочитих облика. Преко неогених пескова и глина леже често дебели сметови леса, жућкасте и вапновите глине. И једни и други наноси се цепају, снурају и клизе, и тако су постале уселиие или многобројни кратки и обли земљишни таласи, чиме је површина, повољна за културу, јако повећана и постала разноврсних експозиција. Косом, стрмих страна, овај немирни рељеф је одвојен од мирних језерских површи, које настају у позадини, иза Косе. Врло повољне стране за воће, винограде и вртарство. То је „златна страна” (Mons aureus) римског доба. Сада је дуж ње низ вртарских, воћарских и виноградарских насеља, почевши од села Винче, где је било знатно преисторијско насеље, преко Ритопека, Tricornium-а римске епохе, са многобројним налазиштима из тога доба све до Смедерева.

Села на терасама и на плавинама

Старе флувијалне и флувиоглацијалне терасе покривене глином од распадања врло су повољне за насеља. Кад нису покривене таквим слојем глине, на њима су ретко насеља, јер су сувише суве и оскудне у зиратној земљи. Али аа доњој и горњој ивици тераса, где се оне додирују са равницом или са планинским оквиром, избијају извори, често богати водом. Око њих су груписане две врсте села: нижа, испод тераса, чије се становништво бави земљорадњом, и села дуж горњег обода тераса са поглавито сточарским становништвом.

Читав низ села налази се на двема флувиоглацијалним терасама Црнога Искра у Рили, које су покривене црвенкастом глином. Исто тако има села на терасама у долини Лима (Полимље) испод Плава у Васојевићима. Готово сва села пиротске и белопаланачке котлине, затим на десној обали Црног Дрима, северно од Дебра, као и села на десној обали Лепенца северно од Шарпланине, и друга, груписана су око извора на терасама, а нарочито по њиховим горњим и доњим ивицама.

У карсној Хрватској, око Коране и Мрежнице, насеља су често на стеновитим врло пространим терасама, као што се види аа скицама стр. 326.

И плавине су повољна места за села, нарочито у областима, које су састављене од серпентина, јако разривене, и услед тога иначе без погодних положаја за насеља. Плавине привлаче оно становништво, које се радије насељава у долинама него на висинама. Реке и потоци често руше ова насеља, али их становници најстрпљивије понова подижу. Врло су честа на плавинама у долини Ибра и Студенице у Србији и нарочито у долинама источних Алпа у Корушкој.

Плавине играју једну од најважнијих улога у тетовској котлини, јужно од Шарпланине. Слојеви шкриљаца и метаморфних кречњака Шарпланине просечени су на југоисточној страни раседом, којим је у главном одређена та ивица тетовске котлине. Врло стрме стране Шарпланине, које се према тетовској котлини често свршавају фацетама, просечене су дубоким долинама, којима теку брзе реке. После отицања тетовских језера, ове су реке створиле многобројне и простране плавине. На северозападном ободу котлине плавине се пружају једна до друге дужином око 30 км., и на том простору се налазе многобројна села, почев од Вратнице на Североистоку па до Тетова и југозападно од њега. Као плавине, и ова села су тако близу да се готово додирују. Пролази се кроз један, готово непрокинут низ насеља.

Најпространије плавине Полуострва су источно од Олимпа. Оне чине непрекидну зону од Платамона на Југу па до Мавронерија на Северу и на неколико места допиру до обала Егејског Мора. Овај је појас дугачак близу 60, а широк 5–6 км. Велики број села, од клисуре Темпе па до Катерине на Северу (недалеко од Солуна) налази се на овим плавинама.

Села и катуни на моренама и другим глацијалним облицима

Као места за положаје села и катуна, глацијални облици играју значајну улогу, нарочито у карсним теренима; овде су површи стеновите и често покривене шкрапама, без вегетације и извора; долине које их просецају, махом су врло уске и дубоке, тако да у њима нема места за насеље и живот. Овај изглед нагло се мења чим се појаве морене, нарочито терминалне, састављене од пескова и глине, наквашене водом и у чијим интерколинским улегнућима има малих моренских језера. У високим карсним областима, у западном делу Полуострва, многи катуни и села налазе се на мореаама и другим глацијалним облицима.

На површи Језера, источно од Дурмитора, високој 1400 до 1600 м., најасније се види веза између насеља и земљишта са моренама. Ту су се спајали многобројни дурмиторски ледници у један иједмоншски или суподински леденик. На површи су многи кратки моренски бедеми који су састављени поглавито од подинских морена, влажних и под пашом. На овоме простору, великом близу 140 км.2, развио се врло интензиван пастирски живот. Овде су постали многобројни дробњачки катуни, који су у току XIX века претворени у села и у варошицу Жабљак.

Терминални басени старих ледника образују у карсним областима зелена острвца, оивичена кршним и сувим кречњачким странама без вегетације. То су најповољнији положаји за села и најнасељеније котлине високих карсних области. Такав је терминални басен Плава у Проклетијама, у коме су, на моренама и око једног језера глацијалног порекла, варошице Плав и Гусиње, и велики број села на висини од 1000 до 1200 м.

Долине старих ледника имају данас облике валова, и шире су него долине које нису обрађиване глечерима. У њима су посејане куће које припадају селима разбијеног типа и катунима којих има и по раменима валова.

Катуни се налазе поглавито око стадијалних морсна и у цирковима који су заклоњени од ветрова, као и на циркусним терасама.

У карсним улегнућима

На првом месту, у карсним областима изненађује различита густина насеља. Пусте, ненасељене области смењују се са другим у којима су села честа. Она су у карсним пољима, увалама и вртачама као и у близини воклиских извора. Али, насеља готово никада нису по дну ових котлина, јер има мало ораће земље у карсним областима; осим тога, дна карсних поља се избегавају и због периодичних поплава. И тако су села поглавито по ободу карсних депресија, па била ма кога типа. Има села и по странама хумова који се кашто дижу са дна увале или карсног поља.