Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Централни предео или Рашка

Обухвата врло високе земље у којима су развођа за сливове Јадранског, Егејског и Црног Мора. Ова развођа нису увек планински венци, већ кашто равнице и високи басени и тиме је олакшан саобраћај између разних крајева централнога предела. У Рашку увршћујемо и суседне крајеве моравско-вардарске удолине између Ниша и Велеса, области око уздужног босанског пута до планине Златара и крајеве горњег Ибра и Лима. Из ових басена и долина лако се силази у моравску област на Северу и вардарску на Југу. Тако се она приближује Солунском као и Медовском Заливу. У њој се укрштају уздужни путеви са попрачним зетским и деве-баирским, који се везује за Цариградски Друм. Ово је најважније раскршће у унутрашњости Полуострва.

Рељеф је разноврснији но у Шумадији. Горње су партије долина Мораве и Вардара састављене од пространих потолина, нишке, лесковачке, косовске, скопске, тетовске и других, које су као и метохијска (слив Дрима), међусобно везане клисурама. Оквир већине од њих је састављен од кристаластих шкриљаца. Југоисточни део скопског басена као и новопазарски басен и долина Ибра, одликују се великим масама еруптивних стена терцијерне старости. На Западу и Северозападу метохијског басена дижу се одсеци од 700–800 м. висине, састављени од тријаских кречњака и шкриљаца алписког типа. Долина Лима је усечена између две високе кречњачке површи, које прелазе 1000 м. висине. Између ових басена и долина дижу се високе планине и масиви као Копаоник, Голија, Шара, Проклетије, скопска Црна Гора и други.

Већина басена централне области били су у плиоцену испуњени великим језерима, која су у почетку комуницирала кроз дубоке превоје и кроз старе прејезерске долине, затим су се на крају плиоцена распала у мања језера. Њихово дно је дакле састављено од језерских наслага и често на странама басена има тераса истога порекла. Они басени око којих су високе планине, одликују се још и великим плавинама или купама од наноса (тетовски басен), даље дилувијалним моренама и флувио-глацијалним шљунковима (басен Метохије и Рожаја). Широке долине, Топлица и део ибарске између Митровице и Рашке, местимично су покривене језерским и речним наслагама, више глином која је постала распадањем стена. Горњи слој свега овог материјала различитог порекла пргтворен је сарадњом вегетације и климских утицаја у хумус и црну глину, који су у басешша Косова и Метохије и у долини Топлице често знатне дебљине.

У климском погледу, басени Мораве и горњег Вардара једва се што разликују од Шумадије; скопски се басен одликује топлијом климом, нарочито топлијим летом, и у вегетацији се осећају слаби утицаји егејске климе. Поред тога, западни басени, косовски, метохијски, новопазарски и долина Лима и Ибра, одликују се већим количинама атмосферских талога. У неколико су преиначени и климски карактери годишњих доба. У косовском басену, на пример, лето је краће но у моравској и вардарској области. Овде врућине нису Несносне; па чак и у јулу и августу јутра и вечери су свежи. Хладне кише почињу по правилу крајем августа; небо је тада често наоблачено. Али у септембру и првој половини октобра, оно постаје ведрије, често азурне боје, и температура се каткад пење. Пространи хоризонат и оквир од високих планина: Шаре, Проклетија са смелим и назупченим врховима, са многобројним цирковима које су усзкли стари ледници, затим Копаоника масивног и зеленог, чине да је косовски базен једна од најлепших области на Полуострву. Зима је дужа но у сливовима Мораве и Вардара.

Најплодније су котлине Метохије, Косова, Тетова и Лесковца. Цереалије су главна производња као и у шумадијској области. Има и неких разлика. Паприка, под корм су кашто цела поља, чини важан део исхране становништва. У лесковачком басену прeвлађује гајење конопље. На заклоњеним странама басена Метохије и Тетова успевају многе врсте воћака, нарочито јабуке, крушке, кестен, који дају изванредне плодове; особито су чувене јабуке тетовке, затим бузлије око Пећи, које су тако нежне и провидне да им се кашто семе види. Мање су простране, али такође плодне, долине Топлице, мали ерозиони басени долине Ибра и Лима, где се гаје цереалије, нарочито кукуруз; они рељефом и културом јако подсећају на подринске крајеве изнад Лознице.

Долина је Топлице, у кристаластим и другим меким стенама, од изворишта у Копаонику до ушћа, без клисуре. Широка, благих страна, нигде се стене не појаве. До половине страна обрађена, а на више под шумом. Обавијена у зеленило, и лети свежа. Од Плочника се прошири у најплодније поље широко два до три километра. Сада је људским радом претворена у један од најлепших вртова Србије. Представља тип долина старе српске државе, као и Ибар, Рашка, Лим, али је од њих пространија и плоднија. У њиј има остатака из Немањина доба, из 12. века, нарочито Немањина црква Св. Николе, изнад Куршумлије, на једној стеновитој тераси Топлице, која се диже над реком 20–25 м.

Нови Пазар и горњи ток Лима (Полимље, између Плава и Андријевице, и лимска жупа, навише од Пријепоља), имају врло добре воћке, особито јабуке. Високе површи које растављају ове басене и долине, област су великих пашњака и ливада. У јесен се ту наилази на многобројне пластове сена, на хиљаде рогате марве, нарочито оваца. На високим планинама (Голија, Копаоник, Шара, Проклетије) пландују лети стада ових области и аромунских сточара који се сељакају. Најбогатији и најмириснији пашњаци на Полуострву су они на јужним и западним странама планине Русулије, између Пећи и Рожаја.

Моравска област и Рашка имају једну заједничку особину. Земљорадња и сточарство нису једино средство за опстанак. У њима су најбогатији рудници на Полуострву. Пажљив путник се изненађује многобројношћу рудних жица и импрегнације, и старим рударским радовима на које се често наилази. Осим оних који се виде, још је више скривених. Кад ветар извали какво столетно дрво, испод њега се виде огромне масе троскве, покривене често слојем хумуса до 1 метар дебелим. И то научи проматрача да у многим хумовима, чији се састав не види од горе, разазна хумке од троскве, које се јављају по шумама од Рудника до Новог Брда и по северним крајевима Источне Србије. Руде су експлоатисали још Римљани, затим у Средњем Веку српска држава; тада су рудари били нарочито Саси. Најпознатије су рударске области биле: Ново Брдо (Monte Nuovo талијанских извора), у околини Косова и Копаоник са Сребрницом (Monte Argentaro). Обично су Дубровчани закупљивали руднике и њихове производе продавали у Италију. Према нашем садањем знању у моравској области има угља терцијерне, кретацејске, јурске и карбониферске старости, и богатих жица бакра, који се у великој размери експлоатише у источној Србији, нарочито у сливу Тимока (рудници Бор и Мајданпек). Пре Великога Рата је ова област отпочела да снабдева угљем друге балканске земље; бакар се извози изван Полуострва. Врло су распрострањене руде антимона и среброносног галенита. Тек су се почели експлоатисати рудници злата који су нађени у огранцима Карпата, јужно од Ђердапа (нарочито Глоговица), као и рудници жељеза у Копаонику. А готово су остали недирнути, због доскорашње турске управе, стари рудници Новог Брда и Кратова.

У овој је области био у Средњем Веку центар српске државе, која се звала Рашка, Расција западних извора. Наизменичне престонице ове краљевине налазиле су се искључиво у централној области: Рас (близу данашњег Новог Пазара), Дежева, Приштина, Паун-поље, Призрен и Скопље. Због историјске улоге и трагова српског средњовековног живота, централна је област назвата Стара Србија.

Моравска је област доцније играла историјску улогу која се разликовала од историјске улоге централне области. Кад су Турци покорили вардарску и централну област, средиште српске државе се, од краја XIV века, померало северно од Копаоника и Јастрепца у моравски басен. Њене су престонице биле: Крушевац, близу става Западне и Јужне Мораве, затим Београд и Смедерево на Дунаву. У почетку XIX века, моравска област је играла другу историјску улогу. У њој је планула српска револуција 1804. године, формирала се нова српска држава, моравска Србија, која се на махове увећавала до данашњег стања.

Вардарска или македонска област

Ова је област састављена од низа тектонских басена који се пружају дуж Вардара и његових притока. Ограничена је на Истоку родопским масивом, на Западу Пиндовим венцима. Област доње Струме на Истоку и Црног Дрима на Западу, са великим западно-македонским језерима, тесно је везана са котлинама Вардара и његових притока.

У морфолошком погледу нема знатнијих разлика између вардарских области и Рашке. Источни део вардарске области састављен је од кристаластих шкриљаца и гранита родопске системе, на Западу од кристаластих шкриљаца Перистера и Ниче, затим од пешчара, серпентина и кречњака пиндске системе. Западни део је највиши; многе планине: Перистер, Ниче са Кајмакчаланом, Стогово, Јабланица, Кораб, Бистра прелазе висину од 2000 метара. Многобројни басени ове области мањег су пространства него планине које их раздвајају; због тога она чини утисак планинске области.

Има разлике између басена западне Македоније с једне, и сливова Вардара и Струме с друге стране; они су растављени масивом Ниче, са врхом Кајмакчаланом, Добрим Пољем и венцем Бабуне. На Западу од њих је простран пелагонијски басен са Битољем, басен Морихова кроз који протиче Црна, басени Преспе и Охрида, Дебра и слив Радике, чија су дна веће висине но басени вардарске и струмске области. Преспански је висок око 900 метара. Кроз басене који се налазе западно од Битоља протичу Дрим и Девол, притоке Јадранског Мора. У потолинама су велика језера, Преспанско (дубоко 54 м.) са Малим Језером, Охридско (дубоко 286 метара), која су од утицаја на начин живота и рада овог становништва. Западни басени не припадају преиначеној медитеранској клими, већ мање више климском типу Рашке. Одликују се већим количинама кише и обилним снегом, свежијим летом, оштријом зимом, изузев дебарске котлине где се у неколико осећају утицаји јадранске климе. Планине које их окружују често су покривене шумом, противно оголићеним висовима Вардара и Струме; на њима има и четинара, међу којима је нарочито карактеристична муника на Перистеру и другим планинама. У високим басенима у главном успевају цереалије. Воћке су у опште ретке; оне успевају у заклоњеним крајевима (околина Дебра), нарочито у долинама на Северу од Охридског Језера (околина Охрида и област реке Сатеске, која се зове Дебрца) и дају изврсне плодове. Овде је сточарство такође знатно развијено. Налазећи се у суседству два мора, две приморске области, јадранске и егејске, где има и зими испаша, ове високе планине су станишта сточара, који се крећу у приморја. Пастири Аромуни, Срби и Арбанаси, за време зиме силазили су и још слазе са својим стадима у низије Мусакије на јадранском приморју у Арбанији, и у равнице око Марице и трачко-македонског приморја, нарочито у солунску Кампанију. Напослетку риболов у Малом Језеру, Преспи, а особито у Охридском Језеру, које је богато пастрмкама и јегуљом врло доброг квалитета, даје становништву знатна средства за живот.

Супротно високим потолинама на Западу, басени у долини Вардара и области даље на Истоку, нису једне од других одвојене високим планинама. Оне су међусобно везане, почев од Овчег Поља на Северу, па до доњег дела долине Струме и до Ђевђелије на Југу, и чине у ствари огромну потолину, највећу у центру Полуострва. Осим тога, њихово дао је све ниже у колико су котлине ближе Егејском Мору, и у тесној су вези са трачко-македонским приморјем, под чијим су јаким утицајем њихова клима и вегетација. Припадају типу преиначене медитеранске климе. Стране ових басена су потпуно оголићене. Готово нема пространих шума, чак и на високим планинама које раздвајају котлине. Глине постале од распадања не остају на месту. Стене су често оголићене. Изузев главних река, као што су Вардар, Струма, Црна, остале пресушују за време лета или се губе у песковитом наносу. Због ретких летњих киша усеви не успевају, ако се не наводњавају. Зато је наводњавање овде врло стари и јако распрострањени начин рада. Канали за наводњавање, византијског и источњачког порекла, помињу се у повељама српских краљева Средњега Века под именом водовађе и изводи (aquae ductus) Има их и данас изведених, изгледа на исти начин као и раније, али лошије урађених. Канали за наводњавање су нарочито многобројни у басену Меглена северно од Водена, који даје редовно две жетве.

Услед свега горњега има разлика у врстама културе, у исхрани и начину живота. Области су Вардара, доње Струме и њихових притока par exellence виноградске области Полуострва. Пространа поља покривена маком замењују у неким крајевима цереалије моравске области. У басену Кочана и Винице превлађују пиринчана поља, лети огрезла у води која се на њих пушта, испарава и изазива болести, нарочито маларију. У околини Ђевђелије и у јужном делу тиквешког басена у велико се негују дудови за свилену бубу. Свуда се налазе пространи вртови са поврћем, нарочито са паприком.

Начин живота држи средину између живота у западно-македонским басенима и моравској области с једне и живота у трачко-македонском приморју с друге стране, приближујући се више овом последњем.

Историја и цео живот вардарске области били су под јаким утицајем физичко-географских особина. Она је великим делом нагнута према Егејском Мору, и вардарски путеви, као и данашња железница, били су од увек на Полуострву од првокласног значаја. На њих су излазили и још излазе попречни путеви као Via Egnatia и они који иду из битољског басена, преко Прилепа и Рајца, у долини Вардара. Овим путевима пенетрације, византијска култура, полазећи са трачко-македонског приморја, ухватила је по целој области дубоке корене. Њима су се такође распростирали из Солуна извесни чисто источњачки утицаји. Данас се у Солуну стичу разне струје медитеранске и западне цивилизације. Измењене услед додира са његовим левантинским, јеврејским и грчким становништвом, оне се одатле распростиру по вардарској области.

У великом моравско-вардарском пределу, Македонија је била јако подложна византијским утицајима, исто онако као слив Марице у источном или балканском делу Полуострва. Слабији су били утицаји који су се ширили са Севера на Југ, од моравске области и Рашке према Вардару. Они су се међутим стално осећали у току векова, благодарећи моравско-вардарској удолини, и још јаче од како је саграђена железница. Напротив, планинска и скривена област Преспанског Језера, нарочито њен јужни део, увучен у планине, био је основица и ослонац словенско-македонском краљевству, које се овде формирало крајем Х века.

Сваки од три предела континенталног блока има дакле у себи једну област чисте или преиначене медитеранске климе. Даље су у центру и на Истоку сачувани трагови старе византијске цивилизације. На Северозападу, у динарској области, чији је приморски део најобешумљенији и најоголићенији на Полуострву, што је у вези и са медитеранском климом, осећа се утицај романске и талијанске цивилизације, измешане све више што се иде Југу са траговима византијске цивилизације.