Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Потребно је да сада пропратимо развитак који је у току историје извршен у менталитету становништва источнобалканског типа и да испитамо: уколико овај менталитет објашњава данашњу бугарску државу. За Србина и у данашњим приликама ово је питање тешко расправљати, и ја бих више волео да овај задатак узму на себе други, чија непристрасност не би могла бити подозрива. Међутим, нисам се могао одрећи овога одељка мога предмета. Све што могу рећи, то је да сам и у проучавање овога питања уносио исти критички дух као и приликом спремања и редакције осталих одељака овога дела.

Пре турске најезде

Бугарска је историја врло богата, војнички и политички. Пре турске најезде Бугари су имали више периода моћи и ширења, нарочито за време цара Симеуна (893—987) и Асена II (1216—1240). Бугарске су се масе покоравале својим вођама, како изгледа, без великог одушевљења али са потпуном дисциплином. То је била масивна снага којом је управљала само једна воља. Тиме се објашњава што су они и поред свога малог броја – јер су после Арбанаса најмалобројнији на Полуострву – могли играти у историји, у току векова, кашто и врло значајну улогу.

За време ове дуге периоде они су заузимали простране области на Полуострву, продирали су северно од Дунава и на југу загрожавали Византији. Али, када су бивали савладани, постајали су поново некретна и као укочена маса, а ови наступи активности су уопште мало трајали. Бугарско ширење је било као олуја која иза себе не оставља трагове. Нема никаквих доказа о томе, да су у Средњем веку ишта створили, било на доњодунавској плочи, било у сливу Марице или у заузетим областима. После бура су ове различне етничке групе остајале без међусобних веза. Најславнији догађаји из бугарске историје нису имали одјека у народној свести.

Из ове врло старе историје треба запамтити једну чињеницу, а то је појава личности изванредно јаке воље, које су тако рећи у себи скупљале вољу целе масе, увек безизразне и некретне. И тако овим самовласним темпераментима није било тешко да се наметну. Надмоћност ових снажних личности изненађује нас и у периодима најскорије бугарске историје, чак и после ослобођења. Најизразитија личност у овоме периоду био је Стеван Стамбулов. Изгледа да су и данас бугарски политичари обдарени већом јачином воље него политичари осталих јужнословенских типова. Осим тога су они сировији, више самовољни (ауторитативни), често способни на невероватне обрте.

И док код осталих Јужних Словена људи јаке воље имају често демократско, па чак и демагошко држање, бугарске политичке вође су увек самовласне (аутократе). Њихова је воља управљена на задобијање утицаја, ауторитета. У другим групама водећи кругови теже духовном и моралном напретку и често показују врло јасно изражен смисао за књижевност и уметност; бугарске вође стреме поглавито материјалним циљевима.

Бугарска раја у турско доба

Историска улога коју су некада играли није код Бугара много остала у успомени, и они се у овом погледу јако разликују од Срба који се увек сећају и своје далеке историске прошлости. За време дуге, петовековне турске владе над њима нису на Бугара имале никаква утицаја њихове историске успомене. Али је турска владавина утиснула свој печат на њихов менталитет.

Бугари доњодунавске плоче и маричког слива постали су тада правом рајом, која је живела само на чифлуцима под сталним надзором турских бегова и под најмучнијом економском стегом и моралним притиском. Име Бугарин је изгубило национални смисао и употребљавало се само као означење за целу ову масу подјармљених земљорадника.

С овим значењем, као што смо већ рекли, ово се име распрострло и изван доњодунавске плоче и маричког слива, у крајеве с овим, тако суровим економским уређењем, све до неких централних области старе српске државе. И не само да се они на које се ово име тако примењивало, без обзира на њихову народност, нису могли противити, већ су сматрали за корисно да приме ово назвање, по коме су сматрани за безазлене људе, за нижи друштвени ред, на који су њихови господари гледали са потцењивањем.

За време турске управе су сви балкански народи употребљавали реч „бугарин” да би њоме означили човека простог, сировог, из нижег, работничког слоја. Ово су јој значење најпре дали Грци и Турци. Изгледа да су га по средишном делу Балканског Полуострва распрострли Срби муслимани из Босне и новопазарског санџака, којих је било врло много у администрацији. Бугарски облик блгар, блгарин заменили су српским бугар, бугарин, увек у значењу „раја”.

У областима централнога типа овај српски облик бугарин постао је означењем за све што је просто, духовно или материјално. За сиромашно, просто становништво, које нема ничега, каже се да су „осли Бугари”, прави Бугари. За обичан, прост, сељачки посао се каже „бугарска работа”. Македонци веле ,,причати као Бугари”, тојест невешто, као сељаци. У Јужној Македонији, у Куфалову код Солуна, чуо сам израз „избугари се” кад се говори о уквареном житу које није добро за семе, а израз „побугари се” кад се хоће да каже да се једна ствар квари и хаба. „Бугарка” је врста најпростије пшенице.

Такво је било значење речи „Бугарин” у свима динарским областима пре ослобођења данашње Бугарске. Бугари нису сматрани као народ, већ само као народна маса која се унеколико разликовала од Срба нарочитим наречјем, бржим говором, и поглавито отсуством великодушности као и тврдичењем.

Кад се опева јунак који свлачи свилу и кадифу, да би обукао „бугарске хаљине”, песма каже да се он „учинио голема сирота”. А Милошу Војиновићу, који је преко одела ставио „бугар-кабаницу а на главу бугарску шубару” и ,,начинио се црни бугарине” механџија није хтео дати вина.Дрвени, врло прост суд из кога се пије вино зове се ,,бугарска копања.”

Име Бугарин је, дакле, имало исту судбину као и име Влах после словенске најезде на Балканско Полуострво. То је име, којим се означавало старо поромањено становништво, потпуно изгубило етничко значење и постало је називом за друштвени ред који је сматран за нижи.

Многе карактеристичне црте бугарског менталитета су без сумње из овога доба. Међутим се не може рећи, да су оне једино последица робовања под Турцима, јер робовање није оставило исте такве трагове код „раје” других типова, па ни код „раје” централног типа. Можда су неке од особина источног балканског типа које смо поменули врло старе, из времена пре турске епохе, а можда су то урођене особине Бугара.

Становништво је здраво и снажно. И поред вековног читлучког облика привреде остали су радни и вредни. Бугари су неуморни радници, али су неотесани и прости до крајњих граница. Бугарски писац Алеко Константинов у своме делу „Баја Гаље” каже за своје земљаке, да су још и данас „неотесани и сирови, груби и прости до сржи…” „У јелу су, вели он, прождрљиви и том приликом само о њему мисле и не узнемиравају се: срче Бугарин не шали се, триста паса да се покољу не би га заглушили. Уз то му са лица падају грашке зноја”. „Толико нам је јела било спремљено, да сам се журио да једем док не пукнем”, вели Баја Гање (ово је подругљив надимак којим се Бугари између себе зову). Алеко Константинов је савршено описао оно што он назива „срамотом и нискошћу бугарског живота.” Нека нам је допуштено, да ради више појединости, упутимо читаоца на његово дело.

Без сумње се због овога нижег друштвеног положаја и овога простачког и чисто материјалног живота код њих развила или поново оживела врло јака себичност која често иде до грамжљивости. Ово је основна црта код Бугара. Она је, истина, ублажена код сељака који су због рђавих жетви приморани на међусобно економско помагање. Код њих је солидарност појачана и због за заједничке мржње према Турцима и Грцима. А одржава је у данашње време нерасположење које бугарски сељак осећа према варошанима и школованим људима. Али је ова себичност достигла невероватне размере код псеудо-интелектуалаца и код већине политичара. Њене су последице завист и мржња, који су често повод акцији у њихову индивидуалном и колективном животу. Бугари не воде нимало рачуна о неправди коју могу нанети суседима; једино их може држати страх да њихови интереси не буду оштећени. Они цене само силу, и изгледа да им само сила може наметнути поштовање права и правде. Све је код њих, како се чини, рачун. Исто тако, изгледа да код њих готово нема болећивости, душевности, која је тако изразита особина код осталих Јужних Словена.

Бугари су озбиљни, невесели и често суморни. Уопште су непријатељи шале. Имају свој особити темперамент, свој посебни начин понашања – бугарско понашање. Док код Јужних Словена на западу и у најтежим пословима и приликама има више или мање веселости, а у свима односима великодушности, чак и срдачности, свега тога код Бугара нема и они све то сматрају за „српску работу”. Противно томе, њихов хладни егоизам, њихову немирну и сталну жудњу за ћаром и за стицањем материјалних добара, тврдичење и потпуно отсуство великодушности Срби означавају као „бугарски начин”.

Бугари не цене витешка дела и сматрају их за детињарију. Један од образованих Бугара, који је био у Црној Гори дуже времена, причао мије са веселошћу у којој је било хумора – иначе ретког код Бугара – какав су утисак на њега оставили Црногорци, поносити и осетљиви на образ до крајности, уз то са претензијама великог господства без обзира на своју крајњу сиротињу. Бугарин је сматрао за комедију и њихово држање и све оно што су они рекли и учинили. Од свега тога он није ништа разумео.

Код Бугара нема оне склоности за свирку и песму која је урођена људима неких варијетета централног типа. Они су, кад се упореде с овима, тешки и крути, без интелектуалне гипкости.

Осим турског притиска и грчко свештенство и многобројни бугарски зеленаши, „чорбаџије”, су такође допринели да се не подигне морални ступањ код раје. Подражавајући њима бугарски су сељаци добили ново обележје. Примили су неке особине својих угњетача. Многе пословице и морални прописи који су распрострањени код Бугара турско-источњачког су порекла. Бугарско лукавство, вели К. Јиречек, опомиње на лукавство турско-византиских евнуха.

Предзнаци националног буђења

У овоме стању потпуне потиштености како би се народна маса могла побунити? Ипак су, после ослобођења Србије, бугарски емигранти у Србији, у Одеси и у Букурешту покушали да изазову устанке. Али пре него што би избили, завере су сами Бугари проказивали Турцима, те су брзо угушиване. Оне које су се почеле изводити биле су безначајне. Уосталом ови покрети нису били народни устанци, већ покушаји неколицине појединаца, чији је идеализам чинио изузетак. Најпознатији је устанак из 1876. године. Потказан Турцима био је немилосрдно угушен. Приликом угушивања ове буне Турци су починили таква зверства, нарочито у Панађуришту, у Перуштици, и у Батаку, да су својом свирепошћу изазвали у западној Европи бугарофилски покрет, нарочито у Енглеској.

Не губећи наду на устанак којим ће своје земљаке ослободити турског јарма, бугарски су се емигранти бацили на пропаганду: на пропаганду за народну цркву и народне школе. Старали су се нарочито да привуку пажњу Русије и западне Европе на жалостан положај своје земље.

Ова је пропаганда почела, иначе безначајним, историским приповедањем (хроником) монаха Пајсија. Рус Венелин је (1839 год.) својим писањем допринео буђењу школованих људи. Неофит Рилски је издао на бугарском језику требнике за основне школе, који су штампани у државној штампарији у Београду (1835). Он је био одређен за управника прве бугарске школе отворене у Габрову. У исто је време Неофит Бозвели из Котела штампао у Крагујевцу, у Србији, шест књига своје школске енциклопедије. Идуће године је учитељ Кризант Павловић из Дупнице штампао уџбенике, намењене школи у Свиштову. Број бугарских школа се затим нагло повећавао, нарочито у Средњој Гори и у средњем Балкану. Људи од пера је било све више: Петко Славејков, Љубен Каравелов, Ђорђе Раковски и други, од којих је већина живела у Београду или су одржавали тесне везе са српским образованим круговима. Историчар Марин Дринов, пореклом из Панађуришта, предавао је на харковском университету у Русији и допринео је неколиким значајним публикацијама познавању бугарске историје.

Око 1870 године су сви бугарски патриотски напори били усретсређени у борби против грчке цркве и јелинства, са тежњом да превладају словенска литургија и свештенство. Од овога доба почиње право бугарско буђење. Ш. Елиот је врло добро запазио, да ово буђење није било ни романтично ни јуначко: оно је било у ствари црквена свађа између Словена који су остали под турском влашћу и Грка. Овај су покрет снажно подржавали Русија, па чак и Србија. Да пред Турцима не би изложила опасности ове тежње, Србија је чак допустила да тај покрет носи бугарску ознаку, јер се Турци нису плашили овога имена. Уосталом, српска је влада сматрала Србе и Бугаре за један народ и веровала је да ће они раније или касније образовати једну државу. Из жеље да дубоко раздвоји Словене и Грке, Турска је ферманом од 28 фебруара 1870 године пристала да се оснује црква независна од грчког патријархата. Та се нова црква назвала „егзархат”. Под окриљем егзархата су се Бугари брзо организовали у неку врсту верске странке.

Међу онима који су прво радили на ослобођењу путем устанка, међу књижевницима и пропагандистима, има и таквих чији је менталитет био знатно друкчији од менталитета који је превлађивао код доцнијих нараштаја. Пошто је већина живела у иностранству код њих је поред револуционарног заноса било и вере, одушевљења и духа солидарности. Они су били пореклом поглавито из Средње Горе и из средњег Балкана.

Ослобођење и бугарска држава

Бугарска се нажалост није сама својом снагом ослободила турског јарма. За своје ослобођење она дугује Русији и рату од 1877 – 78 године. Ово је за жаљење, јер један народ постаје велики прихватајући, да би се ослободио, све муке и сва искушења. Борба за независност је најбоља школа идеала.

За време поменутог рата 1877 – 78 године није било код бугарског народа нимало идеала, и руски су официри имали прилике да често осете незахвалност, сурови егоизам и свирепост Бугара. Јосиф Рајнах, који их је тада могао непосредно проматрати, дао је о њима врло оштар суд: „Чим је међу њих”, каже он, „убачена реч слобода, схватили су да бити слободан значи да се може некажњено заузимати туђе добро и ослобађати суседа који смета”. Ово своје схватање они су обилато изводили на делу.

Говорило се, да су ово рајинске навике и наслеђе из прошлости и да ће се са животом у слободи изгубити све ово варварство. Да видимо, шта се догодило.

Верујући да ради у своју властиту корист, Русија је Санстефанским уговором покушала да створи „Велику Бугарску”, која би са многобројним Турцима, Арбанасима и Грцима обухватила и велики део српских области. У ствари би Бугари у Санстефанској Бугарској били у мањини. Ова комбинација није успела на Берлинском конгресу, али је она постала програм нове Бугарске. За осуду је да се на овај начин подржава мегаломанија једног народа.

Поменули смо већ да су Бугари били сасвим заборавили на борбе које су са Србима имали у Средњем веку. Говорили су готово истим језиком којим и Срби, имали су исту веру и били са њима под јармом истог непријатеља. Све је ово требало да их приближи својој браћи. Али, чим је повучена граница, код њихових политичара и код образованих људи се испољило и развило супарништво и опречност. Они су учинили да пропадне предлог којим се тежило упрошћавању бугарског правописа и усвајању западног бугарског дијалекта, врло блиског Србима, за књижевни језик. Супротност са бугарске стране се испољавала и у многим другим приликама, и као одговор на то, захватила је и неке Србе. Санстефанска утвара се отада била испречила између две државе.

Бугарска сујета се само повећавала за време краља Фердинанда. Пошто је постао поглавар једног малог балканског народа, стално се заносио идејом да створи велику државу и да њену надмоћност натури Балкану. Пошто је био врло вешт, успео је да све народне снаге упути овоме циљу и да овом жудњом зарази и потстакне зачмалу и покорну масу. И бугарска се мегаломанија није испољавала само према Србима. Њена претерана похлепност довела ју је у опреку са правима свих балканских народа.

Користећи се сваком приликом Бугари су радили да задобију симпатије западних народа. Зар они нису били несрећан народ, народ који је толико патио под Турцима? У свакој прилици они су потсећали само на то, не помињући одмазде које су извршили за време рата 1877 – 78. године. У Енглеској је бугарска ствар била особито популарна. Тајмс ју је заступао у бескрајним ступцима, а угледајући се на њега и већина европских листова. Изгледа да су Енглези били захвални Бугарима због начина, врло реалистичког, којим су се одужили Русима за учињену услугу. Енглеска је у младој краљевини гледала само препреку руском продирању ка Цариграду, које је за њу било вечито страшило. Догађаји као прогонство кнеза Батемберга, убиство Стамбулова, Панице и других прошли су готово незапажени.

Нема сумње, Бугарска је напредовала. Подизала је школе и савремене установе, што јој је такође послужило за рекламу. Нашло се писаца и новинара који су говорили да су „ови колосални успеси” равни онима за које су иначе били потребни векови. Бугаре су обично називали балканским Прусима или Јапанцима. Претсказивана им је најсјајнија будућност. И најнеправеднији њихови захтеви изгледали су природни. Наилазили су на одобравања нарочито у Аустро-Угарској и у Немачкој, где се у њима гледао савезник против Србије.

Такве једногласне похвале тешко да се не примају, па су их и Бугари примали, утолико пре што су њихов краљ и влада врло вешто играли своје улоге. Њихова мегаломанија није више познавала границе.

На овај се начин објашњава данашњи менталитет бугарских политичара, интелигенције и официра. Милитаризам је развијенији у Бугарској него у свима осталим балканским државама. То је милитаризам пун самопрецењивања и пруске надмености. Култ силе и насиља је овде, сасвим природно, нашао ревносне обожаваоце, а тако исто и презирање свега што се иначе сматра за светињу. Војном службом, новинама и школама зараза је захватила и сам народ.

У својим говорима, листовима и књигама, Бугари се хвале да су први народ на Балкану и да им као таквим по праву припада првенство. По њихову тврђењу у Европи има мало људи тако трезвених, тако обдарених и проницљивих као што су они. Цео се свет диви њиховим цивилизаторским способностима. Они су оличење балканског генија. Од почетка прошлог рата нису престајали говорити о дубоком поштовању које према њима има цар Виљем; стално су понављали, да их он сматра за први народ у Европи, не после Немаца, већ у истом реду са њима.

За ширење овога менталитета земљиште је било потпуно спремљено: себичност источнобалканског типа и саможивост раје која је дуго била подјармљена. Бугари су сложни у мишљењу да треба радити само за материјалну корист.

Примају се таквих дела која не доносе користи, само ако се од њих не траже никакве жртве, ако се не изискује давање новаца („ако пара не сака”, како вели бугарска пословица). Користољубље које се истиче до бестидности једино је правило, и оно није никада малаксавало. То је била главна снага источнобалканског типа.

У току своје историје овај се народ никад није жртвовао за идеал од кога се не би имало користи. Када се јача сила свали на њега, попуштао је и није се бунио против својих угњетача: нашао је начина да се прилагоди новим приликама. Бугари не знају у својој историји за крваве катастрофе, које могу за једно време да изнуре народ, али уједно да ојачају његову националну свест. Они нису имали Косово.

Понос, морална осетљивост, узвишени осећаји душе, све је то код њих било потчињено једном циљу – материјализму. Захвалности има само утолико уколико се њоме може извући корист. Лаж и лукавство су допуштени, ако се помоћу њих може доћи до користи.

Изузеци су врло ретки; идеалисте су остајале усамљене и без утицаја. Код интелигенције себичност није ублажена ни добротом ни осетљивошћу. Нигде међу Јужним Словенима скоројевићи нису тако многобројни као код источнобалканског типа.

Нека ми је допуштено да своје мишљење поткрепим сведочанствима писаца који су могли овај народ изближе посматрати. Њихове ће оцене допунити претставу коју сам ја покушао дати.

Др Дилон, који је дуго живео на Балкану, каже о Бугарима: „Њихове су војничке особине за дивљење, али мало разумеју поезију живота, топла и човечанска осећања. Упорност, неповерење и притворство су особите одлике њихова карактера.”

Један дописник Фигара пише у овоме листу 1917 године: „Бугари су изврсни војници, дисциплиновани, врло храбри, али без смелости, упорни, али без одушевљења. То је једина војска која не зна за песме на маршу. Крећу се погнутих глава, ћутљиви, чврсти према тешкоћама, равнодушни, гневни без жестине и победиоци без радости, они не певају! У целокупном њихову склопу, у њихову начину држања и кретања пада одмах у очи нешто као тешко, укочено, рђаво истесано. То су недовршени људи. Чине утисак, да се тако изразимо, као да нису стварани индивидуално, већ у маси, батаљонима. Спори у схватању, они су марљиви и истрајни у напорима, лакоми на ћар и врло штедљиви. Лишени су, до невероватног ступња, сваке склоности за размишљањем, сваке способности и сваке жеље за напретком и за моралним побољшањем.”

К. Јиречек, истакнути научник, који је у Бугарској био министар просвете, пише: ,,Као стари бугарофил, знам врло добро из властитог искуства, да у Европи многи научници и државници сматрају Бугаре за физички јак народ, али без дара за духовни рад. Покојни министар Калај, некада један од писаца статута за аутономну провинцију Источну Румелију, често ми је говорио да Бугаре прецењују, да је политички таленат једног Стамбулова усамљен, да је бугарска интелигенција уопште без талента.”

Вештина придавати себи вредност, једна од црта бугарског карактера, можда је такође стара навика, јер је раја увек јадиковала. Тако су успели да их сматрају за мученички народ, што су у ствари били пре ослобођења, али што су престали бити. Претстављали су се као тобожње жртве, као жртве амбиција свију њихових суседа. Знали су да код запосленог европског света тврђења значе исто толико колико и докази. Упорни и активни нису пропуштали да понављају неколико увек истих докумената, да их штампају и прештампавају. Нарочито су били вешти да искористе мишљења која нису била основана на познавању ствари, поглавито она на етнолошким картама од пре педесет и више година, кад се није знало ништа тачно о балканским Јужним Словенима. Искоришћавали су и најмању згодну прилику да створе утисак, како су они потпуно у праву.

Поред ове, развили су и другу, сасвим друкчију, пропаганду, нарочито од времена Стамбуловљева. Бугари су почели приказивати своје успехе целом свету, истицали су јачину своје војске и често заузимали борбени и претећи став.

Комбинујући ове две методе с особитом вештином, бугарски краљ је успео да ову пропаганду доведе до виртуозности.

Немогућно је ћутке прећи преко бугарских варварстава и свирепости у прошломе, Светском рату. То су позната факта, која се не могу порећи. Нека ми се допусти рећи да нигде, откако се био над Европом подигао вихор рата, није било учињено толико злочина као у српским областима које су заузели Бугари. Они су хтели искористити прилику, у којој су били без икакве моралне контроле, да у потаји искорене народ који је био препрека њиховим освајачким прохтевима.

Да би се разумело како су могли починити таке злочине, треба се сетити урођене суровости и вековне покорности ове гомиле. Под заповедништвом неколико вођа они су могли да изврше и најгнусније колективне злочине. Одговорност пада поглавито на њихове државнике, на њихове војне старешине и на онога који се истакао да управља судбином Бугарске у смислу својих необузданих прохтева. Ови су људи разуларили све, једва успаване, склоности једног бесвесног и суровог народа.

Иначе су Бугари здрави, вредан и врло штедљив народ. Захваљујући својој способности да подражавају, неоспорно су у последње време материјално напредовали. Али подражавати западноевропској култури не значи дати доказа о стваралачким способностима. Период дужега мира већ врло повољно утиче на материјални напредак. Једино напредак који је последица техничких проналазака зависи стварно од интелектуалних способности. А такав случај није са Бугарима, који нису ништа изумели. Можда ће у будућности и они доћи дотле, да са своје стране допринесу општем напретку. Судећи по њиховим способностима изгледа да ће се они у будућем јужнословенском свету најбоље снаћи у области материјалне културе.

Крај све своје потлачености и ропског стања за време турске владавине, они су, кад су најзад добили државу, показали неоспорне војничке способности. Снага бугарске војске се оснива на духу дисциплине који је урођен њиховој народној маси. Добро уређена, ова је војска способна за колективан налет и јуриша као стадо добро вођено. Али оно што јој недостаје, по мишљењу српских официра, то је лична иницијатива: лично јунаштво је врло ретко. Кад се једном поколеба, ова војска нема снаге за отпор.

Што још такође треба признати Бугарима, то су реалне државничке способности. Врло су вешти преговарачи, сигурни да никада неће изгубити из вида своје интересе. Кад би се могли ослободити своје садашње мегаломаније, постали би, пазећи наравно увек само на своје интересе, најбоље дипломате међу Јужним Словенима.

Нема сумње, да се млад народ, као што је бугарски, не може поредити са старим народима западне Европе; може се поредити само са својим суседима, с онима који су живели скоро под истим приликама.

У току Средњега века Бугари су у више махова успевали да створе тако моћну државу као што је била српска држава Немањића. Али је значајно да они нису подизали цркве и манастире, и нису имали своју уметност као Срби истога доба. У Македонији, у којој су Бугари и Срби узастопце владали, нема других споменика осим манастира и цркава српског и византиског порекла. Чак и у Трнову и у Преславу нема значајнијих трагова из доба бугарских царева.

Проучавањем средњевековне бугарске књижевности, несумњиво је доказано да је она само слепо подражавање византиске књижевности. Бугари имају истина свој фолклор, али ће се у њиховој народној поезији узалуд тражити уметничка обрада и високо надахнуће народних песама код Јужних Словена на западу.

После националног буђења и ослобођења Бугарске источнобалкански тип је дао многе самоуке. Али међу њима нема ниједног који би стојао бар близу великих динарских самоука као што су Вук Караџић и Његуш. По европском угледу Бугари су створили университет, Академију наука, позориште и уметничку школу, али нису дали књижевнике и уметнике од онаке вредности као што их имају остали Јужни Словени. Њихов књижевни језик и правопис нису израђени ни довољно утврђени. Држава им је чврста, добро организована, можда и добро прилагођена националном духу, али не почива ни на каквој демократској установи, мада народ живи под истим приликама као и Срби. Можда је ово у вези са оскудицом идеализма која је основа њихова карактера. А можда се тим урођеним егоизмом може код њих објаснити и оскудица способности за велика предузећа у којима се ваља излагати и опасностима. У интелектуалном погледу се нарочито одликују способностима за подражавањем. У научни рад ће унети, у правцу који им буде указан, истрајност и марљивост, који осигуравају резултате.