Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Села разбијеног типа

Главно је обележје свију, да су куће далеко једна од друге, кашто растурене без икаквог реда. Куће су по правилу над дном долина, и често су подизане по кршевима; не само окућница са споредним зградама (амбаром, кошем, млекаром итд.), већ је и главно имање једног сељака (њива – подворница, воћњак, забран) око куће. Влада, дакле, један одређен економски систем, који ћу назвати систем стаса или стуиа. Овај тип села састављен је дакле од извесног броја имања која су груписана једна поред других. Нема збијености станова. Становништво има доста светлости и ваздуха.

Услед прираштаја насељена зона са селима разбијенога типа продужава се било према планинама, где се катуни претварају у села, било према долинама где се, после исушивања и крчења, оснивају нова села.

Распрострањена су поглавито у области динарске системе, али их спорадично има и у централном Балкану, у Средњој Гори и у једном делу Родопа. Има их више типова.

Старовлашки тип

Ово је главни тип разбијених села. Распрострањен је од Ужица преко Босне и Херцеговине до Крањске; најразвијенији је у Старом Влаху, по коме га и називамо. Ова села заузимају велику просторију, кашто дугачку 5–6 км., деле се на крајеве или мале и засеоке, који су овда онда један од другог 1–2 км. удаљени; и поједине куће су раздалеко. Крајеве су основале и у њима се размножиле поједине задруге, у које су као интрузије дошли нови досељеници. Зову се махом по имену главне или најстарије задруге или по топографском назвању. Није ретко да су куће два села ближе једна другој, но куће истог села. Из тог излази да је овакво насеље растурено ретко наједном већ махом на више брда, између којих су потоци и речице. Старовлашка села често имају више гробаља. Готово су сва заснована у крчевинама.

Виде се поједини шумски комплекси који су међу собом повезани, а између њих су искрчени пропланци са сеоским кућама, баштама, њивама и ливадама, које међу оним шумским комплексима изгледају као окца у густој мрежи. Негде је шуме тако много, а пропланци са селима тако су мали да се једва виде; осим у горњој Неретви, такав је случај са многим старовлашким селима, а у Шумадији су тога типа на пример село Крива Река у качерској области и Таково.

Поједина села старовлашког типа расту на два начина:

1. између старих сеоских кућа једнога краја умећу се нове, које постају услед дељења задруге, ређе услед досељавања; куће се умећу између два краја или џемата; услед тога границе између крајева постају мање јасне. Али ови начини растења не иду дотле да село изгуби свој разбијени тип; јер пре тога настане исељавање. Само у случају кад из ових села постану индустријска села, куће се збију и варошки распореде.

2. Чланови издељених задруга или досељеници настане се мало даље од села, на сеоском атару, и тако постају раселице или иоселице из којих се доцније развијају крајеви. Ово је нека врста спољњег рашћења или нарастања према првом унутрашњем рашћењу или урастању.

Старовлашки тип није једноставан, већ има тако много вариетета, да се неки од њих могу издвајати као засебни типови. Ипак сви имају главна обележја заједничка и представљају само разне, изостале или одмакле ступње у развитку основног старовлашког типа. Највише су се издвојиле шумадијска и мачванска врста.

Шумадијска врста

Готово сва шумадијска села су још и у првим десетинама XIX века припадала старовлашком типу. Али су куће, услед она два начина рашћења, постале гушће и тако се развила нова врста. При томе су где где и поједини џемати тако ојачали да су постали самостална села; на другим су местима срасли, нестало је између њих празних простора и постала су велика, доста једноставна села. Нека су се развила у извесну врсту друмских села, у којима је највећи број кућа око главног пута, мада их има и око других сеоских путева; али куће друмског села, и ако лицем увек путу окренуте, нису ушорене, махом нису ни у једној линији, већ увучене у двориште, даље од пута и неправилно растурене. Има даље шумадијских села са разређеним кућама, које су више у близу но по осталим, али нису збијене; чине прелаз збијеном типу села; оваква су села у близини великих вароши (на пр. Ресник, Кнежевац, Кумодраж и т. д. у околини Београда). Интересантно је, да села разређеног типа има око реке Љуберажде и у Лужници (на пр. села Сурачево, Љуберажда, Модра Стена, Мало Боњинце и др.).

У неким селима шумадијске врсте збијају се и сашоравају куће око цркве, школе, суднице и механе; тај процес је наспорен, ако кроз село води важнији пут.

Мачванска и јасеничка врста

До прве половине XIX века села у Мачви, у Колубари, у смедеревској Јасеници, у доњој Морави и око Саве и Дунава припадала су у главноме старовлашком типу, затим шумадијској врсти и напослетку су се све више ушоравала. Куће су као и у сремским и банатским селима или у варошицама Србије правилно распоређене с обе стране друма или важнијег сеоског пута. По распореду кућа ово су друмска села, чије куће нису готово никад на сокак изнесене, већ су увучене унутра, у шљивак. Слична су дакле поменутој врсти шумадијских села, само се у толико разликују, што су куће ближе једна другој.

Има разлике између мачванске и јасеничке врсте. Код прве, која је продрла и у шабачку Поцерину, две се главне улице секу под правим углом у облику крста; село, дакле, има у главном крстаст облик; каткад има и више споредних улица које су паралелне са овим главним. Али се увек знају две главне улице и главно раскршће око кога има највише празног простора. На њему се кашто диже велики дрвени крст или познате крстаче, као по старим гробљима; ту је сеоско зборно место, ту игра коло, ту су школа, судница, механа, магазе, ковачница и по која боља кућа. У јасеничком типу улице се састају под оштрим угловима, село има звездаст облик и куће су ближе но у селима мачванске врсте.

Ова се села разликују од села збијеног типа тиме што имају правилне и дуге улице, и што су куће, и ако ближе ипак разређене. У шабачкој Поцерини сеоске куће су онако исто разређене као и у селима разређене врсте у Шумадији.

Старовлашки тип села је основни или првобитни. Шумадијска и мачванска врста су доцније, и постале су од старовлашког типа. Развили су се услед прираштаја становништва у ниским и плодним областима, по угледу на сремска и банатска села као и под утицајем власти које су наређивале сашоравање, јер је лакше управљати.

У вези су са старовлашким типом села карсног и ибарског типа, на чији су развитак од великог утицаја били облици рељефа.

Карсни тип

Села овог типа се разликују од старовлашких по своме положају. Нису на брдима већ по вртачама, увалама и карсним пољима. У почетку су била разбијеног типа, као што је и данас кашто случај у Кучима, Братоножићима па и у Катунској Нахији. Али, с једне стране прираштај је био велики, а с друге земља за обрађивање и за насељавање је ограничена. Како су становници били принуђени да остају у истим карсним улегнућима, куће су зидане и осниване су нове групе које су биле близу једна другој, али не тако близу као у селима збијеног типа.

Куће по ивици карсних поља често су поређане у непрекидан низ дугачак 2–3 км.; најлепши пример те врсте је село Бајмонте у Ливањском Пољу. Најближе су куће у мухамеданским селима. И у колико се приближавамо јадранском приморју, у толико су куће у селима карснога типа збијеније. У Катунској Нахији је већина села у увалама, и то на странама њиховим. Села су врло мала, махом су родови по увалама. По правилу су збијена, и овде се најјасније види да је томе узрок карсна пластика, јер иначе становништво овога краја има тежњу за разбијеним селима, и таква оснива кад се одсели у Шумадију, где има више места.

Ибарски тип

Назвао сам га по реци Ибру, јер је у његовом сливу најбоље развијен. Може се назвати и џематски тип.

Ибарско као и старовлашко село заузима велике просторије, увек је на више брда или брежуљака, готово никада у долинама. Дели се на џемате, од којих сваки по правилу држи једно брдо. Џематске куће припадају редовно једној, ређе неколиким породицама. Супротно селима старовлашког типа, куће су у џематима у густо, често јако збијене, само су џемати један од другог махом више удаљени но крајеви старовлашких села.

Овај тип је на првом месту, и више но и један други, зависан од рељефа. Где год се јавља, ограничен је на земљиште састављено од серпентина, гранита и кристаластих шкриљаца, испресецано многобројним долинама и јаругама са дубином од 300–400 м. и са стрмим странама. Долине ових потока и речица, које су богате водом и брзе, сасвим су узане. Између долина се дижу већином завршкасти брегови и брда и насеља су на њиховим врховима и благим странама. Долине, дакле, не вреде много; за земљорадњу и сточарство су погоднија брда. Једна породица се настани на једном брду и експлоатише га, не само због тога што је оно згодније за насељавање и за експлоатисање од долине, већ и зато што би био велики губитак времена сићи с таквог, често врло стрмог брда у урвинасту долину, па се затим пењати на друго брдо, исто тако стрмо. За слажење и пењање требало би бар пола дана. И зато, кад се задруга, настањена на једном брду, намножи и издели, њени одељени чланови се настањују на другом брду, да би га могли експлоатисати.

Осим у сливу Ибра и Рашке, овај је тип распрострањен у Родопама и Осогову, као и у Поречу и Кичеву, у сливу Вардара.

Села збијеног типа

Она чине супротност према претходним типовима. Куће су тако збијене, да се кашто једна на другу наслањају, местимице су (као у скопској Црној Гори) збијеније но у варошима. Ово су са цинцарским селима и варошима и византијско-турским чаршијама најзбијенија насеља Балканског Полуострва. Око села нема правих окућница са вртовима, баштама и њивама, или, где их има, сасвим су мале. Имају једно гробље; од тога се изузимају она села у којима је становништво разних вера. Села овог типа поглавито расту с поља, дометањем нових кућа, нарастањем, агломерацијом. Кад нестане простора, онда се оснива ново село, махом на појатама и бачилима, који су на већим висинама. Села овог типа су у равницама, долинама, јаругама, на речним терасама и плавинама, ретко се високо пењу уза стране долина. Сасвим су ретка на планинама, и тада су опет по дну долина или по дну карсних улегнућа.

На постанак села збијеног типа су били од утицаја и читлучки економски систем, стара балканска, турско-источњачка и медитеранска цивилизација. У неким областима ови се разни утицаји преплећу. Последице тога су многобројне врсте и типови збијених села. Распрострањена су у источном централном и јужном делу Балканског Полуострва.

Тимочки тип

Села овога типа заузимају непрекидну зону од Дунава до Велешке Клисуре, а особито су правилно развијена у сливу Тимока, у Скопској Црној Гори и тетовској котлини, тако да би се могла назвати скопскога као и тимочкога типа. Само се где где у планинама може утврдити да су сеоске куће биле раније више једна од друге удаљене него данас. Ретко су постала од читлука. Махом су се спонтано као збијена села развила. Ово су, са грчко-медитеранским, готово једина села збијенога типа, која нису постала вештачким утицајима, било читлучкога режима, било утицајем власти.

Узета у целини, ова села имају округласте и овалне, кашто и неправилне облике.

Збијене куће су без реда једна поред друге постављене, јер вијугави и криви сокаци не уносе правилности у распоред кућа. Обично у средини села, на укрштању вијугавих сокачића, има мало већи празан простор, средсело или зборило, а у Бугарској хориште; ту су црква, чесма, механа. На овоме месту игра оро или коло, и ту је центар јавног сеоског живота. И у најзбијенијим селима овога типа се издвајају групе сродничких кућа, и зову махалама, махом по тим породицама. Али има и правих топографских махала, између којих је мало празног простора, обично су потоком одвојене и најчешће се зову горња, средња и доња махала. Осим у Скопској Црној Гори, најзбијенија су села у средачкој и сиринићској жупи и у Хомољу. Напротив, у моравским и сокобањским селима куће су разређеније, подела на махале је јаснија, јер између њих има више празног простора.

Интересантно је поменути да су северно од Ртња села тимочког типа удвојена. Пре неколико десетина година овде се становништво бавило више сточарством, мање земљорадњом. Око малих збијених села у долинама били су пашњаци и ливаде који су подмиривали потребу сточара. Али, како је прираштај становника био велики, то су се они почели све више бавити земљорадњом, и пашњаци су претварани у њиве. Да би могли исхранити стада, сељаци су подизали појате у планини, и ту су проводили лето; то су салаши источне Србије. Пошто планине нису високе, они су се на њима бавили и земљорадњом. Око појата су подизане куће, и тако су се салаши претварали у села. Знатан број становника се ту стално настанио, док су други, који се бавили и земљорадњом и сточарством, на салашима проводили највећи део године. Она ниже положена села остала су готово пуста, нарочито за време лета. У њих се силази само кад треба обрадити оно мало окућнице, даље за време светковина и кад власт зове. Села у планини боље су одговарала мешовитом занимању становника. На више места, кад се становништво и ту намножи и земљиште претвори у њиве, појединци се пењу још више, и подижу нове појате. Али њих је мање и ређе су од оних које су биле ниже и из којих су постала села. Услед намножавања становништва овај процес претварања салаша у села, и на тај начин пењања села на све веће висине, стално напредује.

Читлучки тип

Ово су вештачки типови села којих је било на Балканском Полуострву још у Средњем Веку, али која су свој данашњи облик добила утицајем Турака.

Мада су читлучка села била распрострањена све до почетка XIX века по целоме Полуострву, изузев Далмацију и карсну Црну Гору, затим моравску Србију, Грчку, области Малисора и Миридита где су била врло ретка, ипак су територије са правим читлучким селима биле јужно од Ниша: Јужна Морава, цела доњо-дунавска плоча, марички слив, вардарска област са Косовом и Метохијом. Тесалија и велики део средње и јужне Арбаније. Читлучка села у Босни и Херцеговини махом се не разликују од слободних села. Али и у поменутим областим, прави се читлучки типови налазе у равницама и по дну котлина и плодних долина.

Има две различне врсте читлука:

1. Читлучко село облика квадрата или је састављено из више делова таквога облика. Стране квадрата чине низови од чипчијских кућа, малих, бедних, које се састоје махом од једне сувоте. Унутра и скоро увек у једноме углу квадрата су беговски станови, селамлук (за мушке) и харемлук (за женске). Каткад се у средини слободног, становима ограђеног простора, диже дрвени чардак лепог изгледа, на коме преко лета бег и његови тефериче и надгледају рају кад ради. Обично је поред чардака и гумно. Има збијених читлучких села, без зидова; најлепши читлуци ове врсте, од оних које сам ја видео, јесу Бардовце у скопској и Толос у сереској котлини.

2. Читлук ограђен зидом, најчешће од ћерпича или набоја, ређе од камена; зид је покривен ћерамидом. Ови су читлуци права утврђења у које се може ући кроз вратнице и мала врата. У затвореном простору су растурене кметске и беговске куће. Оваки читлуци нису готово никад усамљени, већ их тек више чине једно насеље. Такви су на пример читлуци на Косову. Осим Бугарске и Тракије, нигде у Турској није било више чифлика, нити је био чвршћи читлучки систем но у равним и плодним котлинама јужне Македоније, које су султани одмах по освојењу даривали као тимаре и зијамете и по којима је насељавано и турско земљорадничко становништво из Мале Азије. Овде има случајева да су и слободна села постала читлуцима или што су се у некој невољи продала или што им се какав силан Турчин наметнуо за бега. Село припада или једном бегу, и тада је један читлук, или је подељено на два и више бегова и тада се састоји из више читлука. Бегови граде читлучке куће, али њима припадају и оне куће или стаје, које би сами сељаци на беговској земљи саградили. Бегови су поглавито Турци, али кашто и Грци, Јевреји и Левантинци, сасвим ретко Словени. Чивчије се зову орачи или јариције (наполичари), и поглавито на њима почива читлучка система, затим ајљакчије или момци, који немају своје теглеће стоке и зато не могу постати јариције. У сваком читлуку има субаша, Турчин или Арбанас, који бега заступа, мотрећи на сељаке, на поделу хране и других производа између бега и чифчије. Он поставља сејмене, који чувају јариџијске њиве.

Један од најлошијих читлука прве врсте представља Коуамарлија, читлук Салибега из Солуна, на источној обали Аматовског Језера. Нема ништа бедније од оваквог чифлика. Од њих су здравије и лепше за око познате, најпримитивније балканске куће сибаре, црновуначке колибе и најсиромашнији планински станови од ћерпича или плетери, неокречени, под заједничким тршчаним кровом, без прозора, само с једним малим отвором, који се затвара дрвеним кашсом. Свака породица има само једно оделење од 6 т2 површине, у коме станује и зими и лети. Земљани под је покривен асурама, на којима се ноћива. Осим њих имају једино нешто кућног посуђа. Између станова су под истим кровом сувоте за стоку. Све је збијено, и људи и стока, станови су прљави као и заједничко двориште.

Читлук Толос, у сереској котлини, постројен је у облику квадрата, и потпуно затворен, осим двеју вратница. Две стране квадрата чине чифчијски станови, који су под заједничким кровом, а сваки се састоји из собе и кујне; између њих су стаје за стоку; пред њима су заједничке хлебне пећи. Друге две стране квадрата заузимају: велика беговска кућа и стаје, дућани и крчма. Кућна врата и отвори свих стаја су окренути према унутрашњости читлука, тако да се с поља виде само једноставни зидови. Усред унутрашњег слободног простора диже се чардак, доле ужи и зидан, горе шири и дрвен. У доњи део се смештају беговска жита, а горњи, који се високо диже изнад чифчијских станова и ограђен је танким гредама и летвама, те лети има промаје, служи као теферич бега и субаше, који одатле надгледају рад чифчија. Пред чардаком је гумно где се после вршидбе одваја беговско и чифчијско. Споља, око читлука су извори и чесме.

Читлук Каваклија, опет у сереској котлини, има облик правоугаоника, чије све четири стране чине чифчијски станови, под заједничким кровом, зидани од речних облутака, неокречени, ћерамвдом покривени као и толоски. У дужој страни правоугаоника има чифчијских станова, између станова су стаје за стоку, под истим кровом. Лепа беговска кула, с дивананом и мушепцима на прозорима, смештена је у једном углу правоугаоника. У селу Фушоку је дужа страна правоугаоника 100 м. дугачка, од плетера, ћерамидом покривена. Ово су најбољи читлуци сереског поља. Остали су махом од ћерпича, сламом покривени, неокречени, ружни, врло прљави и бедни најамнички станови.

Велико село Куфалово, у карасулском рукаву солунске Кампање, подељено је на четири читлука, са четири бега, и читлучке куће су свака за себе, тако да је село разређеног типа. Пред кућом је скоро увек трем или софа. Под истим кровом с кућом је ер за стоку, а поред ера је селамик или плевња. Уз многе куће има килар за винске бачве и успрем. Прозора нема скоро ниједна кућа. Под је земљан. Сличан је Постол (код развалина старе Пеле), који је подељен на три читлука са разређеним кућама. Ове су или зидане од слатководног кречњака или су од плетера, а покривене ћерамидом или трском. Имају софу и скоро су све с прозорима. Разликују „кућу” и одаје.

Збијена села медитеранског типа

Има их од три врсте: грчко-медитеранског, далматинско-медитеранског и каштеланскога типа.

Села прва два типа налазе се поред мора, у приморским равницама и на странама приморских брда и планина. У онима грчко-медитеранскога типа врло збијене куће су зидане од камена или од ћерпича, покривене плочама или разним врстама црепа. Не ретко су им улице калдрмисане и имају пијаце слично грчко-егејским варошицама. На онима трачко-македонског приморја виде се трагови турско-источњачких утицаја, и кад у њима нема Турака. А у Тесалији и Епиру осећају се утицаји читлучког типа.

Сва цинцарска села, која су увек високо изнад долина, припадају грчко-медитеранском типу. Ово су често највећа села на Полуострву. Одликују се од осталих врло стрмим и увек калдрмисаним улицама и специјалним начином живота, о коме смо говорили. Утицаји византијске цивилизације се осећају у типу кућа, у распореду и намештају по собама. Вредно је поменути да извесан број мијачких села у Малој Реци (Галичник, Лазаропоље, Осој и т. д.) припада овоме типу.

У неколико су друкчија села далматинског и кварнерског приморја, чије су куће од отесаног и клесаног камена, у новије време често целе од цемента (приморска Пољица, где где и у шибеничкој и сплитској околини), уских улица, али често разбијена у гомилице, које су једна од друге више или мање удаљене; са црквом и гробљем који се кашто изнад села на брежуљку дижу а падају у очи по групи чемпреса. Немалтерисане и неокречене куће ових насеља, сиве боје, уоквирене голим кречњачким брдима исте боје, једва падају у очи, нарочито из даљине гледане. Многа од оних, која су на мору, имају, своје мале „риве”‘ слично градовима.

Разликују се од осталих далматинских села каштеланског типа. Каштела су најпространије приморје у Далмацији, које се пружа од обала каштеланског залива до кршних одсека планине Козјака, иза које настаје далматинска Загора. Раван је 2–3 км. широка. Најплоднији део Далмације. Она се пре турских упада звала Поморје, и по њему су, до под кршеве Козјака била растурена мала села далматинско-медитеранског типа.

Кад су турски напади почели, онда се њихово становништво склонило делимице на суседна острва, али највише у градове (кастела) које су били подигли млетачка властела и сплитски надбискуп дуж северних обала каштеланског залива. Било је више таквих кастела, од којих се одржало седам, и по њима се цео предео прозове Каштела, Sette Castelli. Градићи су махом били издвојени од копна каналима. преко којих су били подигнути покретни мостови, тако да непријатељи нису могли у њих ући. У кастела се склањао свет за време турских упада (а извештавале су их страже, које су биле постављене по Козјаку). Пред тим кастелима се почну формирати јако збијена села, махом квадратног облика, и она су брзо расла осим прираштајем, досељавањем из Босне и Херцеговине. Сада су већином срасла једно с другим тако да представљају низ насеља на северној страни залива, пружају се дужином око 8 км. и зову, почевши од И. на 3.: Сућурац, Гомилица, Камбеловац, Лукшић, Стари и Нови Каштел и Штафилић.

Дакле, ово је тип села формираних око градића, која су срасла и представљају непрекидно насељену „ривјеру” од 8 км. дужине. Јако збијена, уских улица, са пијацама, које зову брце, свако има своју озидану ,,риву” или ,,муо” (моло). У новије се време шире према пољу, дакле удаљавају од обале због тескобе.

Турско-источњачки тип села

Села овога типа у правом смислу ограничена су поглавито на поменуте четири оазе турског становништва на Полуострву. Слична су варошима турско-источњачког типа, са вијугавим улицама и сокацима, кашто без излаза (ћор-сокак). Скоро свака је кућа ограђена зидом од ћерпича или од камена, а куће су повучене са улице у башту, или, ако су с лица, онда с те стране по правилу нема прозора. Улице су често калдрмисане познатом турском калдрмом, и, где год је било могућно, олуцима, на ивици улица, тече доведена вода. Често су таква и већа села исламизираног становништва у Босни, Херцеговини, Санџаку и у Помака.

Села мешовите врсте

Доскора су била читлуци готово сва села на доњо-дунавској плочи и у сливу Марице и Вардара па имала описани облик читлука или не. У слободним селима, којих је било мало, осећали су се грчко-медитерански и турско-источњачки утицаји или су припадала тимочком типу. Читлучка села у Бугарској данас су јако измењена. Ослобођени феудалног режима читлуци и читлучка села се претварају у слободна села и приближавају се селима тимочког па и мачванског типа. Друга се, еволуирајући, приближавају шумадијском и џематском типу. Ипак у свима горе поменутим областима превлађују села збијеног типа на којима се мање или више осећају утицаји читлучког уређења.