Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Снажне миграције динарско-балканског становништва у Далмацију изазвале су овде дубоке и разноврсне етничке процесе, од којих ћемо најважније у главним потезима разматрати.

Значај динарских миграција за словенизирање јадранског приморја

Као што постоје знатне разлике између јадранског приморја и његовог залеђа у погледу климе, вегетације и начина живота, тако је између њих, од почетка историјских времена, постојао етнографски и културни антагонизам; народи високе цивилизације насељавали су се уз обале (Грци, Римљани, Млечићи), а у залеђу су становала патријархална племена (Илири и Србо-Хрвати). Тај се антагонизам почео губити, и етнографски је први пут изједначено становништво приморја и загорја почевши од великих динарско-балканских миграција у Далмацију, у турско и млетачко доба.

Супротност је постојала између Јелина, који су у IV веку пре Христа колонизирали нека острва и обале (Корчулу – Corcyra nigra., тако названа због густих шума, Вис – Issa, Хвар – Pharos, Трогир – Tragurion, Стобреч код Сплита – Epetion итд.) и илирских племена. Заоштрила се у римско доба. Римљани су се населили дуж целе обале, од Маће до Раше, у градовима и утврђеним местима, од којих главни град Салона (Солин код Сплита); уз Римљане се дуго времена одржало мање више романизовано грчко становништво. Постојале су врло знатне и етнографске и културне разлике између ових римских грађана и Илира, Авара и Словена залеђа.

При инвазији Словена римско се становништво повукло у градове, у друга утврђена места и на острва. Одржали су се и доцније до краја Средњега Века, и као што је поменуто, звали Романи, Латини, Далмати. Кад су Млечићи заузели Далмацију, Романи су се асимиловали са млетачким Италијанима, досељеним племством, трговцима, занатлијама и чиновницима. Док су и ранији Романи, услед веза са словенским залеђем, услед примања нових грађана и услед мешовитих бракова, физички пословењивани, тај се процес много живље развио после динарских миграција.

Тек су ове јаке миграције и многобројно и снажно динарско становништво могли променити етнографски карактер далматинског приморја, нарочито градова. Динарски досељеници су се за време целе млетачке владавине у масама насељавали по градовима, нарочито пред навалом Турака, а и због економских узрока. Услед тога је наступио у једном времену моменат етнографске засићености, кад романско становништво није више могло асимиловати досељене Словене; нови досељеници су се одржали као Словени; стари, у неколико италијанизовани, почели су се враћати словенству. Смисао етнобиолошког процеса се мења: место ранијег италијанизирања Словена, наступило је консервирање Словена и чак словенизирање Италијана. Тај критични тренутак засићености наступио је, изгледа, првих десетина XIX века. Од тог је момента могло почети културно и национално буђење словенства у Далмацији. Као што је познато, настало је око шесетих година XIX века. Културно буђење је дакле последица етничког и етнобиолошког процеса, који се развио због оних снажних динарских миграција; културно је буђење или препорођај било изазвано живом народном снагом, и тако је настало словенизирање далматинских градова, најзначајнији етнографски процес, који је последњих векова извршен у нашем народу. Овоме треба додати да су неке вароши за време навале Турака биле сасвим или делимично опустеле; и, кад су Млечићи из њих истерали Турке, населили су се у њима српско-хрватски досељеници, на пример у Макарској, Сињу, Книну, Дрнишу, Скрадину и у знатном делу Шибеника (осим краја Доца, у коме су чакавци).

Асимилација романизованих Илира и појмови Морлак и Влах

Тиме је у главном нестало вековне етнографске разлике између становништва залеђа и приморја, али су се овде, у градовима, одржале групе млетачког становништва и романизованих Словена, више цивилизације. Јамачно од латинског становништва потиче име Морлак (Morlacco или Murlacco), по смислу у главноме једнако са словенским назвањем Влах.

Тим је именом у почетку означавано романизовано илирско становништво, које је живело у пола или више славизирано у залеђу далматинског приморја, поглавито у планинским пределима, почевши од Велебита преко Динаре, Козјака, Мосора, Биокова, и даље идући на ЈИ до у Црну Гору. Део Велебита звали су Млечићи још у XVI веку Montagna della Murlacca, данас тако зову само још морлачки канал између Велебита и острва Пага, Раба и Крка. По Јиречеку су ови Морлаци или Власи у XVI веку бар делимице говорили романски; у XVII веку су Морлаци Карста и Далмације говорили и српско-хрватски и романски. Они су потпуно пословењени, изузевши две мале пресељене групе: једну око села Жејана у северној, другу око села Шушњевице близу Чепићског Језера у јужној Истри, где им жене још говоре и влашки. И кад је услед асимилације нестало правих Морлака, романско становништво градова је називало Морлацима све сеоско словенско становништво, гледајући на њега са висине и причајући о његовим свирепствима и дивљаштву језиве приче. Словенски досељеници у градовима, усвојивши млетачку цивилизацију и талијански језик и желећи се издвојити од сеоске масе, називали су је такође Морлацима и Власима.

И збиља је и даље постојала она велика супротност између патријархалног живота залеђа и високе цивилизације далматинских градова: на краћем одстојању није било нигде у Европи веће културне противности. Једном сам изишавши из цркве Св. Ивана у Трогиру, пред њеним сјајним вратима, са скулптурним детаљима каквих ретко има и у Италији, затекао више Загораца, и међу њима старца Длаку из села Лабина (неколико км на Северу од Трогира); он још плете косу у перчин, на глави му црвена загорска капида, оперважена црним везом, са грубом пастирском кабаницом, црвеним цемаданом са пуцетима, а за појасом нож белокорац и мала пушка.

Грађани, чије се традиције везују за ове сјајне грађевине и скулптуре, желели су да се издвоје од оваквих патријархалних сељака. Али кад је наступио процес етнографске засићености, онда су и по градовима, нарочито по њиховим предграђима, почели превлађивати овакви „Власи”. У Шибенику су толико превладали да се и на „риви” виде готово једино врло високи и јако развијени динарски људи, са црвеним капама и огрнути кабаницама, како шетају полако и с природним достојанством, врло слични Црногорцима. Од тога је момента име Влах или Морлак у ствари изгубило старо значење. Сада Сплићани и Трогирани хоће да назову Влахом и прве околне сељаке из Солинског Поља и Сегета, а ови тако називају оне од Клиса и тако даље према залеђу; тако је и у осталој Далмацији. Нико не прима назив Влах или Морлак и преноси га све даље на Исток према копну. Називи Влах и Морлак немају више оно сигурно старо значење.

Осим овога, далматински католици су до скора православне називали Власима, а и сада се то чује, поред назива ркаћ и ришћанин.

Смена старог становништва динарско-балканским досељеницима

У једној претходној глави су представљене оне многобројне миграционе струје динарско-балканског становништва које су се кретале у Далмацију; према новим проматрањима оне су још многобројније, али би се ове могле представити само на карти великога размера. Сви су морали прелазити из Босне и Херцеговине, али то нису били само Босанци и Херцеговци, већ знатним делом Рашани и Црногорци, који су се спуштали у Босну, неки ту остајали, а други ишли у приморје. Знају се и датуми већих сеоба; они су и забележени у делима Јиречека, Шишића, Милаша и Дедијера; много више детаља има у публикацијама фрањеваца.

Прве сеобе из динарског залеђа у Далмацију почеле су још при крају XII века, али најмногобројније и најважније десиле су се у млетачко и турско доба и обухватале су готово цело становништво високих динарских крајева; престале су тек крајем XVIII века. Православне су често доводили Турци да им земљу обрађују; прелазили су и сами у групама и појединачно на млетачку територију. Католике су преводили поглавито фрањевци. Знатне групе досељеног динарско-балканског становништва прелазиле су на далматинска острва, где се неке и сада по дијалекту, ношњи, особинама одвајају од осталог становништва, као на острву Олибу код Задра, на Брачу (штокавска насеља: Свети Мартин, Селца, у неколико и Повље), на источном крају Хвара (Сућурје и у неколико Богомоље).

Али тек проучавањем становништва на лицу места, испитивач осети факт од првокласне важности, да је у Далмацији готово сасвим нестало средњевековног словенског становништва и да је оно за време турских инвазија и млетачке владавине замењено новим динарским становништвом или се у њега претопило. Већи део средњевековног становништва Далмације иселио се у посавску Хрватску и Славонију, и даље по панонском басену, на острва Јадранскога Мора, много више у Италију него што би то изгледало по оној малој колонији у Живој Води (Acquaviva) у провинцији Campobasso, где су се по М. Решетару доселили при крају XV века из Приморја између Цетине и Неретве; било је и враћања у Босну и западну Херцеговину. У колико је у копненој Далмацији остало старог становништва, оно је прекриљено поменутим досељеницима, али им је на више места наметнуло извесне особине чакавског дијалекта; осим тога, и доцније, после завршених главних сеоба, многи су од православних досељеника примили католичку веру, врло мало унијатску. Главни је дакле процес: смена средњевековног становништва, које се у Далмацији населило за време сеобе народа, новим динарско-балканским становништвом, које се ту доселило у млетачко и турско доба; уз то је ишло преобраћење православних у католике, и тако етничко изједначивање становништва ових двеју конфесија, у колико је међу њима било етничких разлика.

Јер и ако су средњевековно и ново досељено становништво у основи један народ, међу њима су постојале разлике. Можда је било и антрополошких разлика; оне би се прецизно могле утврдити детаљним антрополошким студијама досељеног становништва на далматинском копну и старог становништва на јадранским острвима или отоцима. Досељено је становништво било знатним делом сточарско, и оно је, живећи по динарским планинама, асимиловало највише романизованих Илира. Вековима је становало под друкчијим физичким приликама него становништво приморја: далеко од мора, на већим висинама, под оштријом климом. Између досељеног динарско-балканског и старог приморског становништва морале су постојати веће разлике него између данашњег далматинског становништва с једне и Босанаца и Херцеговаца с друге стране; било је несумњиво примитивније, сировије и јамачно снажније но старо далматинско становништво. Даље је оно донело балканске, нарочито босанске, захумске и рашке историјске традиције и обичаје и српске епске песме. Народна орнаментика на садацима (зубунима), кошуљама, марамама са далматинскога копна, скупљена у Етнографском Музеју обртничке школе у Сплиту, иста је као у балканском залеђу, и често је ближа народним мотивима Сјенице него онима старог становништва далматинских острва.

Овде су само наглашени велики етнобиолошки процеси који су се збили у Далмацији почевши од XV века. Уз њих су се дешавале многобројне споредне појаве. Старо чакавско становништво, кад прође опасност од Турака, често се враћало са острва на копно и стапало се са досељеним динарским становништвом. У другим, истина ретким крајевима, где су се старинци одржали, а динарски досељеници долазили појединачно или у мањим групама, старинци су успели да им наметну нешто од свога дијалекта, као у Каштелима. Негде процес још није завршен. То се јасно види на Стонском Рату, где већи део полуострва, од Стона до Јанине, говори штокавски, а мањи од Јанине на Западу чакавски; али је баш у том делу акцентуација разноврсна и показује да је било досељавања са разних страна.

Досељено се становништво у приморју изменило не само под утицајем чакавских староседелаца и стапањем с њима, већ и под утицајем сасвим друкчије географске и економске средине, под утицајем мора, медитеранске климе, друкчије вегетације, других начина живота и рада. Формирани су и духом разних држава, под које су потпадали поједини делови Далмације и нарочито италијанском цивилизацијом.

Узимајући у обзир ове утицаје могу се издвојити четири краја у Далмацији, у којима су динарски досељеници различно формирани: Бока у ширем смислу до Спича (млетачка Арбанија), област дубровачке Републике, средња Далмација и северна Далмација са кварнерским приморјем.

У Боки су се у турска времена и доцније у таквој маси населили Херцеговци и Црногорци да су потпуно асимиловали старо зетско становништво, многе Арбанасе и, истина ретко, млетачко становништво по градовима.

Већа је дубровачка област, која се пружа од Суторине до Клека и Неума. Она романска група, која је основала Дубровник, није се могла одржати поред свих обазривости. Славизирана је у ствари још у Средњем Веку, а затим су град и околина поплављени досељеницима из Херцеговине, мање досељеницима са острва, на која су такође више или мање продрли динарско-балкански досељеници. Али су романско и старо дубровачко становништво, затим закони и ред дубровачке Републике извршили огроман утицај на досељенике, почевши од начина понашања (познате дубровачке складности) и од многобројних србизираних или једва србизираних италијанских речи до моралних појмова. Досељеници су даље превладали у Конавлима и око Сланога, затим и на Стонском Рату. Око Сланога има гдегде и неког врло старог словенског становништва, као делимице у селу Мајковима, а у Конавлима и словенизираних Шпањолаца, који су овде остали после заузећа Херцег-Новога. Католичења је било на целој области, нарочито на Стонском Рату. Ово је полуострво, док га Душан и босански бан нису предали Дубровчанима, било насељено Захумљанима, православним и богомилима: овде је поред епископије, коју је Св. Сава у Стону основао, било много православних цркава (саопштење г. д-ра Бјеловучића) јамачно из разних времена. И поред буна, Дубровчани су успели да покатоличе све који нису избегли; али после глади и куге при крају XV века Рат толико опусти да су Млечићи морали насељавати захумске и неретљанске сељаке да им обрађују феудална имања, и при томе је и даље било превођења православних у католичку веру.

Трећу групу чини средња Далмација од Неретве до Опора између Шибеника и Трогира, са Сплитом као центром. Почиње на Југу дугачким, а уским приморјем испод Биокова, које се пружа од Неретве до Омиша на Цетини; у јужном делу врло мало старинаца, насељен нарочито динарским досељеницима из Херцеговине; такво је и макарско приморје до Омиша; у овом граду су ме изненадиле неке породице црногорског порекла. Од Цетине па до Жрновнице близу Сплита настаје област старе кнежине Пољица, чија су села била смештена поглавито по огранцима Мосора. У уздужним долиницама и у карсним увалама а у новије се време нагло спуштају у приморје, нарочито око малог пристаништа Крила. Све стари досељеници из Босне и Херцеговине. Неки држе да је старо пољичко племство било поред босанскога и маџарскога (можда хрватско племство с макарске територије?) порекла; жупник Ф. Иваншевић, који је дуго времена проучавао Пољица, казао мије да се потомци ова два племства и сада разликују по темпераменту и другим особинама. Од великог је интереса пољички статут, стављен на артију 1440. године, у коме су регулисани привредни и правни односи. Скупљали су се на зборове на Грацу, високо изнад клисуре реке Цетине недалеко од Омиша и бирали старешине. Из статута се види да су имали Великог Кнеза, војводу и кнезове општина, и да су се делили на властелу, дидиће и пук. У Сплиту, Каштелима и Трогиру становништво је делимице врло мешовитог порекла: било је доста старих Далмата и доцније Млечића, од којих су неки асимиловани; одржало се остатака старог чакавског становништва; по физиономији изгледа да су асимиловани и други старији етнички елементи, који су се овде задржали после инвазија (можда остаци Авара). Али сада одсудно и у самим градовима превлађује динарско-балкански тип досељеника турске и млетачке периоде. Недалеко од Трогира налазе се трагови и остаци од града Бихаћа и цркава, које су подигли хрватски краљеви, почевши од Трпимира (865.–864.), са сачуваним натписима.

Северна Далмација је насељена динарско-балканским досељеницима, и тај карактер има и знатан део становништва даље на Северу, у кварнерском и хрватском приморју, до Сења, Новога и Ријеке.

Православни су се населили у Буковици, Равним Котарима, око Книна и у Горњој Цетини; у Врлици и околини има досељеника чак из Црне Горе. Има поунијаћених Срба. Ово је, са Сењем, најчувенији ускочки крај у Далмацији.

Пред новим динарско-балканским досељеницима губи се ретко старо становништво, а по градовима су они асимиловали све остатке Италијана; ови су се одржали у Задру, и нешто мало у Шибенику.

Поред ускока доселиле су се 1720. год. из скадарске околине неколико арбанашких породица и населиле село Арбанаси (Borgo Erizze) близу Задра.