Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Грци

Они су насељени у егејским и пиндским областима са евразијским особинама, које су, у етнографском и историјском погледу, у тесној вези са малоазијским егејским земљама. Грци овде живе још од најранијих времена, у њима су и до данас остали, мада је њихов етнички састав осетно преиначен. Ове трансформације, као и многобројне историјске промене, нису утицале на њихов начин живота; остали су приморци са медитеранским начином живота.

Грци су, можда, мешовитијег порекла но макоји други балкански народ. У правом смислу као потомци старих Јелина, одржали су се само на неколико егејских острва, мање у егејском приморју. У византијско доба многи „Ромеји” словенског и азијског поракла асимиловали су се са трачким и македонским грчким становништвом, и ова се инфилтрација наставила и за време Турака. У Грчкој се у Грке претопило многобројно словенско становништво, које је почетком Средњег Века продрло у Епир и Тесалију, у Јеладу и на Пелопонез. Њихови су последњи остаци јелинизирани тек после XV века. Исто су тако Грци апсорбовали велике масе трачко-илирског становништва у Епиру, Македонији и Тракији. Од ХII до XV века Тесалија се звала Велика Влашка, и у њој је главну масу чинило аромунско становништво. Њих је описао у XII веку јеврејски путник Benjamin de Tudela. У исто доба Етолија је била позната под именом Мала Влашка. Највећи број ових Аромуна је у току потоњих векова јелинизиран. Овај процес јелинизирања наставља се и данас у Тесалији и у јужној Македонији. Од великог значаја је процес јелинизирања досељених Арбанаса на Пелопонезу, у Јелади и Епиру, који је, изгледа, отпочео од XIV века. Вршио се у знатној мери и на Тоскама јужне Арбаније. По A. Phillippson-у још и сада има у Грчкој, у границама од пре 1912. године, 250000 Арбанаса који су само површно грцизирани.

У овом етничком амалгаму, у коме је спојено много страних елемената, превладали су грчки језик и, мање више, и главне црте јелинске психологије, можда све друге црте, изузев особито развијен смисао за науку и философију и необично развијена естетска осећања старих Јелина; или бар те особине нису још дошле до изражаја код модерних Грка. С разлогом се може веровати да способности етничке асимилације, коју су Грци у великој мери показали, није једини узрок њихова бројна надмоћност; томе су много допринели утицај географске средине а нарочито грчко-егејски начин живота. Сви досељени народи, Словени, Арбанаси и Аромуни, морали су се у егејским областима навикнути на тај начин живота. Упоредо с тим су имитирали грчке обичаје и, навике, и примајући њихов језик, претопили су се у грчко становништво.

Северна граница грчког народа на територији између Солуна и Цариграда била је у главним цртама врло рано и доста тачно утврђена на картама првих испитивача, нарочито на етнографској карти A. Boue-а. На овој граници, као и на мање познатој од Солуна до Костура, Грци се додирују са Словенима. То је оштра граница два различна света, различна по језику, физичком хабитусу, психичким особинама и начину живота. У току векова ово је била најсталнија етнографска међа на Полуострву.

Али је у новије време и ова граница претрпела промене, поглавито у маричком сливу и у приморју Црнога Мора. Пре оснивања бугарске државе, 1878 год., Грци су у масама насељавали маричку долину до Једрена и даље, затим их је било у заклоњеним крајевима северно од Родопа, где их сада има само у Станимаки. Има их исто тако на понтиском приморју, од Босфора све до дунавске делте. У току последњих тридесет до четрдесет година, грчко становништво се иселило или је у масама протерано из Бугарске, тако да су од њега остале само незнатне групе. Грчко становништво није компактно ни у трачко-македонском приморју; разбијено је великим турским масама, затим бугарским групама па и са два острвца српскога становништва (Бајрамич и Караца Алил).

Северна граница грчког становништва између Солуна и Јадранског Мора није онако стална као граница између Солуна и маричке долине. Ту се вековима вршило асимиловање Тоска и Аромуна. Утицај грчке цркве, језика и трговине осећа се и изван асимиловане зоне, код Тоска у јужној Арбанији.

Могу са доста тачности утврдити етнографску границу између Грка и Словена у јужној Македонији. Идући из Епира и јужне Арбаније епирским путем Јањина – Љасковац -Корча, Словена нема све до преседлине Превтиса и Иван-планине (јужно од Преспанског Језера), осим три села у корчанској котлини, чије становништво говори једним архаичним словенским дијалектом. Превтис и Иван-планина су јасно изражена етнографска граница између мање или више грцизираних Тоска на Југу и Словена на Северу. Даље на Истоку, улазећи из слива Бистрице преко Костура у Македонију, наиђе се на словенско становништво много јужније. Сам Костур је још грчка варош са мухамеданском мањином и полујелинизованим Словенима. Али у околини Костура превлађује словенско становништво, чији је један део, у области Несраму, исламизиран. Поред словенских има и села са грчким, аромунским, турским и арбанашким становништвом. У околини Островског Језера, у Сариђолу, јасна граница раздваја Грке од Турака настањених у околини Кајлара. Ова се граница готово поклапа са уздужном осовином Островског Језера, мада и северно од језера постоји група турског становништва. У северном Делу котлине Сариђол, има међутим, и неколико словенских села: велика села Пателик, Врбени и Суровичево; она се везују за компактну словенску масу која почиње северно од преседлине Малке Ниче, у битољској котлини.

Турци

Велика разлика постоји у распореду турског становништва пре почетка њиховог повлачења крајем XVII века и данашњег њиховог распореда на Балканском Полуострву.

У току прве периоде, од XIV до XVII века, Турци су били у већини готово у свима балканским варошима, које леже на великим уздужним путевима. Осим тога, они су чинили знатан део становништва у свима варошима, изузев у Далмацији. Било их је у великом броју и изван Полуострва, по варошима у Угарској. Даље, не рачунајући оне који су живели по селима у југо-источном и источном делу Полуострва, као компактне народне масе, неки су почели да оснивају села и по другим областима. Било је у великом броју и турских пастира, Јурука, пореклом из Мале Азије, који су се са стоком настанили у централном и источном Балкану, на Родопама и Пирину и по македонским планинама. Топографска номенклатура ових планинских области је већином турска; то је и једини траг Јурука, који су ишчезли исто онако као и турско становништво северних вароши.

Велике масе турског сеоског становништва ограничене су скоро искључно на трачко-македонске области са евразијским особинама и на понтиску област. Обе су суве климе и тиме подсећају на завичај Турака у Малој Азији. И поред придолажења мухаџира, и ове велике оазе турског становништва стално се смањују, нарочито од друге половине XIX века. Пошто су они једини сачиљавали natio militans, исцрпли су се у сталним ратовима; осим тога, војску и вароши су често десетковале разне заразе.

Данас постоје четири велике оазе турског становништва: 1 источно-бугарска; 2 трачка, од Цариграда до Тахинског Језера код Сереза; 3 вардарска, која се као појас пружа од Орфанског Залива, дуж леве обале Вардара до Скопља; 4 кајларска, где Турци живе у две варошице, у Кајлару и Џуми, и у преко сто махом малих села; међу овим се одликују бујним животом и напретком села по ивици плоднога Буџака, што је, у осталом, редак случај код турског сеоског становништва на Полуострву.

Напослетку, у источној Македонији, између Сереза и Драме, живе око 4500 православних Турака патријаршиста, који имају грчке школе а говоре и турски и грчки. Њихов центар је варошица Зиљахово са 2800 душа.

Осим ових главних оаза и других мањих, Турци чине знатан део становништва и у свима варошима изван оних граница, које су слободне балканске државе имале до 1912. године.

Арбанаси

Супротно Грцима, и ако заузимају епирско-арбанашко приморје још од најстаријих времена, Арбанаси се скоро нису користили морем. Нису поморци па ни добри рибари. Сами нису одржавали обалску пловидбу дуж својих обала, ни прекоморску са земљама које су с друге стране мора. Зона медитеранске климе и вегетације доста је широка на целом арбанашком приморју, и ипак је код Арбанаса слабо развијен медитерански начин живота и занимања. Тоске у традиционалној ношњи. Цртеж из књиге Едит Дурхам.Махом су се повукли с приморја, које је у осталом на великим просторијама врло мочарно, и живе по околним брежуљцима, по планинама и унутрашњим долинама; баве се поглавито о сточарству, и у мањој мери о земљорадњи.

Приморје, које им припада, у ствари је дакле мало њихово, и они насељавају поглавито планинска побрђа, венце и долине пиндске системе и јужне стране и долине Проклетија. Становници северно од Шкумбије, Геге, везују се занимањем и начином живота за становништво континенталног блока. Па и Тоске, јужно од Шкумбије, и ако под утицајем Аромуна и захваћени грчком цивилизацијом, као да су по начину живота ближи становништву континенталног блока него становништву егејских области. Још у почетку турске владавине већина Арбанаса је примила Ислам; они су били потпора турском режиму и најсвирепији угњетачи. Незнатну мањину чине православни Арбанаси На Југу и католички на Северу (нека од малисорских и миридитска племена).

У току Средњег Века пословењена су романизована илирска племена динарске системе осим оних у Проклетијама и даље на Југу у Арбанији. Изгледа да се тамо повукао и један део илирског становништва из централних и северних делова Полуострва. Ђурађ Кастриот Скендербег (6. мај 1405 – 17. јануар 1468), војсковођа српско-албанског порекла. Портрет који се налази у Фиренци.Али у овој земљи као и у Епиру, крајем X, почетком XI века и доцније, долине и равнице су биле насељене Словенима, а Арбанаси и Аромуни су становали на побрђима и у планинама. За владе анжујске династије (1250.–1350.) у приморским низијама и око Дрима имало је још словенског становништва, које су (по К. Јиречеку) појачали српски досељеници за време српске владавине, нарочито у XIV веку. Још и данас се и усред Арбаније наилази на остатке овога поарбанашеног српског становништва. По традицији племена северне Арбаније, она су мешовитог, арбанашко-српског порекла. Сматрају себе за сроднике црногорских племена. Познато је да је арбанашки народни јунак, Скендербег, арбанашко-српског порекла. Јужни Словени су асимиловали велики број Илира, од Дунава до јужне Македоније, они су, међутим, поарбанашени у Арбанији, нарочито у турско доба.

Услед оваквих асимилација, источна арбанашка граница, или етнографска граница између Арбанаса и Срба знатно је померена, и та се померања могу пратити.

Западно од Охридског Језера, чак и у турско доба било је словенског становништва, изгледа до околине Елбасана. Такви су били данас поарбанашени Словени у области Мокрој (западно од Охридског Језера). На левој страни Девола постоји област Опара, која је још у XVI веку била насељена Словенима: “Il paese d’Opari ch’e habita dei Scqiavoni”. У битољској котлини има словенских породица које су пореклом из Опаре. У Козјачији, североисточно од Скопља, има српских породица пореклом из околине Елбасана (Босановци). Француски конзул Lejean нашао је око половине XIX века чак на ушћу Војуше (у арбанском приморју) мале оазе српског становништва, затим на Арзену северно од Драча. На Западу од Опаре и Елбасана, око ушћа реке Семени је област Мусакија, и то јужно од Семени Мала, а северно Велика; у њој има Тоска, који се зову Љапиди, затим фаршериота, аромунског становништва, које се бави о земљорадњи и сточарству. У свој Мусакији, нарочито у Малој географска имена су словенска. Овде су до пре 30 година дебарски Словени силазили са стоком на зимовник. Они, или старије словенско становништво дали су ову номенклатуру.

По остацима становништва и по номенклатури види се да је западно од Охридског Језера било мешавине између словенског и арбанашког становништва и да се асимилација збила у арбанашком смислу.

Док је западно од Охридског Језера словенског становништва нестало, или се асимиловало или иселило, дотле се оно одржало северно од језера, на левој обали Црног Дрима. У Дримколу има великих села српског становништва (Лабуниште, Вехчане, Боровац, Јабланица) или исламизираних Срба (Требиште). Арбанаси и Срби су измешани, нарочито северно од клисуре Црнога Дрима.

Највећа оаза са српским становништвом је Голо Брдо; ово становништво је архаичних особина и делимично исламизирано. Северно од Голог Брда, у областима Черменики, Булчизи и у долини Маће, наилази се на арбанашке породице српског порекла, које су очувале српске и хришћанске обичаје. Многе српске породице на другој обали Дрима, у Радики и Малој Реци, пореклом су из ове три, данас арбанашке области. Оне одржавају везе са оним својим исламизованим и поарбанашеним рођацима, посећују их о празницима и до скора су се сматрали обавезним да свете крв.

Голо Брдо на левој и манастир Св. Јован Бигорски на десној обали Дрима, у долини Радике, били су бедеми који су заустављали арбанашко продирање. Јужно и северно Арбанаси су отишли даље у Македонију и Стару Србију.

У вароши Дебру живи велики број бегова и турског али поглавито арбанашког порекла; они су били најсилнији у Македонији и највећи угњетачи. Сваки словенски или аромунски печалбар, враћајући се с рада, дужан је био да им донесе намештаја, коњску опрему, прстење и т. д. Турака има и по селима, поглавито у дебарској Жупи. Дебарски Турци и бегови су успели да исламизирају један део Мијака, и ти исламизирани се зову Торбеши; али противно другим случајевима, они нису поарбанашени. Као и босански и новопазарски муслимани, и они говоре српски. Северно од њих, у клисури Радике наилази се на необично хришћанско становништво, које не зна српски него само арбанашки, а у непријатељству је са Арбанасима. У њиховој области је географска номенклатура махом српска, а њихов арбанашки језик има известан број српских речи. Изгледа да је ово становништво једна врста српско-аромунског амалгама који је очувао веру, али је заборавио језик због близине Арбанаса и утицаја досељених Арбанаса, који чине неколико села.

Северно од Пишкопеје до Љум Куле и Жура, западно од Призрена, пружа се област Љума. Географска номенклатура ове области у неколико је српска. У почетку XVII века у њој је живео знатан број српског становништва, али је морало бити и Арбанаса, јер се ови по Јиречеку (Die Romanen III, с. 42) помињу у Призрену још и у време цара Душана. У шарпланинској жупи Опољу процес арбанизовања извршио се тек у току XVIII и XIX века, Овај је процес најдоцније био у жупи Гори, чије становништво још говори и српски; ту је до скора било породица од којих је један део био православни и српски, а други муслимански и арбанашки.

Знатне етничке промене десиле су се у оном делу Балканског Полуострва, који лежи између Скадра и Јужне Мораве код Лесковца. Између Скадра и Призрена су две области, Пилот и Реке, у којима је у Средњем Веку живело мешовито српско-арбанашко становништво. У Скадру и у равницама око Бојане и Дрима (Задрим и Забојана), као и у Метохији и на Косову, живели су у већини Срби. После турске најезде, Арбанаси су силазили са планина, један део Срба се иселио, остали су исламизирани и поарбанашени. Српских исељеника, Скадрана, има у Подрињу у Србији, у жупи Средској код Призрена, у тетовској котлини, у косовским, метохијским, и у горњо-моравским варошима итд.

После српских сеоба из Метохије, са Косова и из јужне Мораве, почели су Арбанаси у масама силазити у те жупне крајеве. Најудаљеније од њихове земље матице (око 200 км) биле су арбанашке оазе на Западу од Лесковца, затим у Масурици, северно од Врање, и у Пештеру близу Сјенице. Оне су обележене на свима старим етнографским картама, и збиља су постојале до 1878. године. Пошто је у ово доба Србија заузела област Јужне Мораве, Арбанаси су се иселили, поглавито у долину Лаба, на Косово и у Метохију, и тако појачали тамошњи арбанашки живаљ. У околини Лесковца и Врање сада нема арбанашких оаза, и ако још нису ишчезле са неких етнографских карата. На Пештери их је остало и после догађаја од 1912. године. Око 1700. године овде су се доселили Клименте из околине Скадарског Језера; били су католици па су доцније исламизирани; сада говоре арбанашки и српски.

Од интереса је поменути да се 1776. године доста арбанашких породица из околине Скадра иселило у Borgo Erizzo, у близини Задра у Далмацији; то се место од тога времена зове Арбанаси. Године 1737. иселило се из околине Скопља 300 католичких арбанашких породица у сремска села Никинце и Хртковце. Изгледа да су их на исељавање навели католички свештеници. Обе исељене групе Арбанаса данас говоре само српско-хрватски. Исто је тако у току последња два века посрбљено доста Арбанаса у југоисточној Црној Гори (Црмница и Кучи) као и југоисточно од Боке Которске.

Аромуни или Армани

Они су по језику део румунскога народа, који станује на левој обали Дунава; за разлику од ових или Дакорумуна, називају их кашто колективним именом Македорумунима. Ми зовемо њихове различне групе: Црновунцима, Власима, Куцовласима, Каравласима, Цинцарима, Карајунима. Оне на Истри зову Ћићи и Ћирибири. У ранијим су временима остатке Влаха у динарским планинама изнад Јадранскога Мора, нарочито у Велебиту, звали Мавровласима или Морлацима. Македорумуни су балкански староседеоци (у историјском смислу), а и сада није решено да ли су Дакорумуни пореклом са Балканског Полуострва, па су се сеобама преместили на леву обалу Дунава или су тамо старо становништво од Римљана Дакије (Трајанови колонисти).

На Балканском Полуострву их има у мало већим групама у јужном делу Пинда и у централним и јужним крајевима. Узимајући у обзир Вајгандову статистику и своје процене, држим да их нема више од 150.000 до 160.000 душа, и несумњиво ишчезавају, претапајући се у Грке, Словене и Арбанасе. Ово тим лакше што немају своју већу географску област, у којој би били укорењени.

Једни су прави номадски сточари, поглавито са овцама; лето проводе у привременим пастирским становима или каливама, и њихов начин живота и њихова сточарска кретања су описана у глави четрнаестој. На њих се лети наилази по свима високим планинама, од Старе Планине у Србији и Бугарској до пелопонеских планина. Сада не долазе на Шарпланину због несигурности, због Арбанаса, нити даље на СЗ од Шарпланине у динарске планине. Копаоник је последња планина на Северозападу, на којој има Црновунаца. Услед више узрока аромунски сточари све више напуштају сточарење и стално се настањују као и Аромуни друге групе.

То су Цинцари који живе у великим насељима збијенога типа налик на вароши; њихова су насеља увек на склоњеним положајима и на висинама од 700–1000 метара. Не баве се земљорадњом, око њихових села скоро нема обрађене земље, махом ни вртова; немају стоке или мало, за домаћу потребу у сиру и млеку. Села им служе више као склоништа за жене и децу. Иду у вароши и баве се разноврсним занимањима. Ово је цинцарска печалба. Редак је случај да оду и изван граница Полуострва, осим у Румунију.

Напослетку, трећа аромунска група стално се настанила у варошима централних и источних области Балканског Полуострва, поглавито поред уздужних путева, где се баве разним пословима, као механџије и трговци. Они су се знатним делом претопили и сада се претапају у Грке, Србе и Бугаре.

У Средњем Веку је Аромуна било много више у планинама и скривеним балканским областима. Као што смо поменули, они су чинили већину становништва у Тесалији и у Етолији, у Великој и Малој Влашкој. Постојала је Бела Влашка у Балкану и северно од њега; ови су Власи са Бугарима у XII веку, за време Асенове династије, основали влашко-бугарску краљевину. У ово доба се помиње и Црна Влашка, која је захватала области данашње Молдавије. У Х1 веку је било Аромуна и уједном делу Добруче и у околини Анхијала. Познато је да их је у ХIII веку било и у Тракији. У средњевековним српским споменицима често се помињу Власи у планинским областима, југозападно од Шумадије и у околини Призрена, око Билећа у Херцеговини, Доњи Власи у близини Дробњака и т. д. Није могуће увек са сигурношћу одлучити да ли се ово име Власи односило само на праве Аромуне или и на српске сточаре, пошто је у Средњем Веку име Влах (Власи) изгубило своје етнографско значење и њиме су називани сточари без обзира на народност.

Аромуни, пословењени и грцизирани, сасвим су ишчезли из села или из читавих области, где их је пре једног или два века било. Многи од страних испитивача су забележили да је крајем XVIII века у централним и пиндским областима на Полуострву било 400.000 до 500.000 Аромуна. Необична ствар, врло ретко се исламизирају; једино су се у мало већој маси исламизирали у Меглену у јужној Македонији, где су се најпре измешали са досељеним Печењезима, па су потом, пре 200–220 година исламизирани.