Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Јужни Словени насељавају континентални блок. И док се становништво егејских и пиндских области бави о земљорадњи у мајушним размерима, јужни Словени су прави земљорадници. Ипак има планинских крајева у којима сточарство превлађује. Као поглавито земљорадничко, јужнословенско становништво живи у огромној већини у селима, противно Турцима, Грцима и Цинцарима, који већином или знатним делом живе у агломерацијама мање више варошкога типа. Земље јужних Словена разликују се, дакле, по начину насељености од егејских области, где су многобројне вароши, и села која често личе на вароши, и где су разлике између сеоског и варошког становништва мање него на континенталном блоку.

Јужни Словени не само да заузимају најпространије области, већ су и многобројнији него други народи Полуострва, и има их око 16 милиона. Ово није компактно становништво. Постоје разлике између јужних Словена на Истоку или Бугара, којих данас има око 4–5 милиона и јужних Словена на Западу, којих има преко 11 милиона: Срба, Хрвата и Словенаца; има разлике и између Србо-Хрвата с једне и Словенаца с друге стране. На разлику између Бугара и осталих јужних Словена је јамачно утицао и рељеф, који је различан на Истоку (доњо-дунавска плоча, марички слив), у центру и нарочито у западним динарским и карсним областима. Затим етнички састав. На Истоку су живели Трачани које су асимиловала словенска племена; на Западу и у центру су живела илирска племена и остаци Келта, који су се претопили у Србе, Хрвате и Словенце. Хрватска племена између Гвозда (В. и М. Капела) и Зрмање асимиловала су и остатке Авара (Обри наших споменика) који су се ту одржали још и у Х веку. Аварскога је порекла и понека племићска хрватска породица; као да је од Авара и назив земаљског поглавара бан (бајан аварски). Од највећег је значаја бугарска најезда и претапање овог угро-финског елемента у Словене, који су живели на доњо-дунавској плочи. У овај словенско-бугарски амалгам претопио се велики број Кумана и Печенега, такође туранског порекла.

У Средњем Веку су образоване српска, хрватска и бугарска држава, и то је био узрок да се појача разлика међу јужним Словенима. Међутим, за време дуге турске владавине изгледало је да ће ове разлике нестати. Даље, у ово доба су се десила два догађаја која су била од великог етничког значаја.

После Косовске Битке (1389.) и сукцесивног пропадања српских држава, формирала се јака српска национална свест, која је, нарочито услед метанастазичких кретања, ухватила маха и изван граница средњевековних српских држава. Изгледа да су национална свест и јасне народне тежње, и ако су основе и раније положене, израђене крајем XIV и у току XV века у области од Косова до Неретве на Северу, и од Јадранског Мора до источних шумадијских граница. Одатле су продирали у остале земље. Као да су систематски васпитавани, сви су Срби постали надахнути високим националним моралом и жељом да освете старе поразе и оснују нову, све већу државу. Изгледа да су због оваквог заједничког осећања и мишљења постали међусобно тешње везани него дотле; сви су били скроз одани националном идеалу. Јасно се види да су се православље и српска народност, чије је међусобно прожимање отпочело још од Св. Саве, потпуно стопили крајем XV века. Православна вера је готово изгубила свој догматички и црквени и узимала све више етнички карактер и тако је постала „српска црква”. Она је била саставни део народног духа, готово исто онако као и фолклор. Православље је нашло једно моћно средство у Пећкој Патријаршији, коју је 1557. године обновио велики везир Соколовић, исламизирани Србин из Босне. Попови су се сасвим изједначили са народом и носили су народно одело, осим за време службе. Себе су сматрали као чланове народа, само такве чланове који врше верске обреде.

Владике и њихови изасланици често су обилазили све крајеве који су припадали Пећкој Патријаршији, од Саве и Дунава па до Скопља и Ћустендила, бодрећи и храбрећи народ. Патријаршија је обновила многе порушене цркве и манастире. Поред цркава су подигнуте штампарије. На црквеним саборима су израђени народна мисао и народни програм. Крајњи циљ „српске цркве” био је народно ослобођење. Народна девиза је постала проста и јасна: непрекидна борба ,,за крст часни и слободу златну”.

Прелазећи са народом преко Саве и Дунава у Аустро-Угарску, попови су собом носили поред црквених књига и светих утвари, и мошти неких владалаца; то нису чинили из верске ревности, већ због тога што су их сматрали као народне реликвије.

Како су метанастазичке струје ишле на Север, ова еволуција националне свести, праћена еволуцијом језика, није захватила јужне области Балканскога Полуострва или слабо.

Друкчије је било код Бугара на доњо-дунавској плочи у маричком сливу. За време турске владавине Бугари су повили главе, сасвим се запустили и постали потпуна раја. Апстрахујући од других узрока, овој подјармљености су допринели много близина Цариграда, као и рељеф и обешумљеност њихове земље, која је била врло погодна за укорењивање читлучког режима. Тај је режим у њој постао најтежи, готови сви су Бугари били чипчије, раја. Под тим је приликама бугарско име изгубило своје национално значење, и у пространим областима се употребљавало као класно или економско име у смислу раје, земљорадника, сељака. Познато је да су се све до средине XIX века културнији Бугари, а готово сви варошани стидели имена бугарин. Тек после оснивања екзархата (1870.) и ослобођења Бугарске (1878.), бугарско је име почело да добија своје национално значење које сада има у Бугарској, а почело је било хватати корена и у Македонији.

За време турске управе, име бугарин у смислу раје распрострло се и изван бугарских области, међу кметове, сељаке који су обрађивали беговску земљу. Област у којој је владао овај врло тежак економски режим, простирала се до Скопља па и даље. Турски чиновници и Грци су овим именом називали и то чифчијско становништво, не водећи рачуна о народности, па и становништво из центра Неманићске државе, где је владао чврст читлучки режим. Употребљавано у овом значењу у вардарским областима, име бугар почело је да се увлачи и продире на Косово и у Метохију; а један руски путник из XVII века назива Бугарима чак и српске кметове из околине Сарајева у Босни. На крајњем Западу Балканског Полуострва, у Далмацији и у Хрватској, именом бугарин се означавала простота, и јамачно зато становништво ових области зове своје просте народне песме бугаринцама.

Под тешким економским режимом и турским притиском, српско становништво вардарских области готово је сасвим заборавило своје историјске традиције, тим пре што су се његови јамачно најјачи представници одселили на Север. Национална свест се није онако развијала као у динарским крајевима. Две су покрајине нарочито изгубиле свест о својој народности и сачувале само нешто трагова српске историјске традиције: права Македонија и шопска област која је, у чисто етнографском погледу, у главноме прелазна зона између Срба и Бугара. Шопи једног дела западне Бугарске, нарочито око Трна, Брезника и Куле, у етнографском и лингвистичком погледу су ближи Србима него Бугарима, као и становништво централне Македоније.

Старо етнографско бугарско име изгубило је дакле за време Турака своје етнографско значење, и у великом делу Полуострва њиме се обележавало сеоско становништво које је живело под најтежим читлучким режимом. Због распрострањеног бугарског имена у овоме смислу, неки старији испитивачи и путници, не познавајући специјалне прилике становништва, пали су у погрешку сматрајући бугарско име као национално. Етнографске карте из овога времена, израђене према овим погрешним проматрањима, много су допринеле да се заплете главно балканско питање између Срба и Бугара, македонско питање.

Границе јужних Словена у Карсту, у источним Алпима и у панонском басену

То је граница између јужних Словена с једне и Италијана, Немаца, Маџара и Румуна с друге стране. Ови народи се тако јако разликују од јужних Словена, да би се границе лако могле утврдити да то није отежано споредним питањима, а где где и етничким процесима, који су још у току.

За трајања Великог Рата италијански писци су се трудили да докажу, да природна источна граница Италије није добро позната граница Апенинског Полуострва. По њима та граница прелази на Балканско Полуострво до развођа између Јадранског Мора и Саве тако, да би велики део динарске области, све до највишег гребена, у географском и природном погледу, припадао Италији и био, у исто време, најбоља стратегијска граница потребна за њену сигурност. Да би ове претензије документовали и етнографским фактима, италијански су писци тврдили, да је пре неколико десетина година број Италијана био много већи с друге стране Јадранскога Мора, али да су они доцније славизирани, помоћу Аустрије.

Готово је непотребно понављати закључке утврђених и добро познатих географских и геолошких проучавања да су Карст и динарска система саставни делови Балканског Полуострва, затим да природна граница једног полуострва, као што је Италија, може да буде само Јадранско Море, и да је не треба тражити на његовој другој обали. Стратегијска сигурност Италије, ако јој прети опасност од јужних Словена, питање је политичко и војничко, а нема никакве везе са научним испитивањима. Једини аргумент, који је привидно тачан јесте, да је број становника италијанске партије у Далмацији, Кварнеру и у Истри био пре неколико десетина година већи него сада. Али, то већином нису били Италијани већ италијанизирани Словени. Пошто су се национално освестили, Хрвати и Словенци су се вратили својој народности. Изузимајући приморје западне Истре и Трст, Италијана као народности није било ни у прошлости на балканском приморју. Овде су се они населили појединачно, осим у Задру и на Ријеци, где су, изгледа, у већини (према аустријској статистици); али је међу њима знатан број италијанизираних Словена.

Слично је и даље на Северу у правом карсту и око реке Соче. Карст, који представља географску и геолошку целину и има знатног утицаја на економске прилике, начин живота и формирање људи, највећа је противност суседним теренима Италије. Његова се западна ивица у главноме слаже са током Соче. Пошто карст морфолошки припада Балканском Полуострву, то западна ивица карста чини природну границу између Апенинског и Балканског Полуострва. То је географска граница између Италије и Југославије.

Али, на основу геоморфолошких граница народи се не би могли омеђити. Етнографска граница има превагу над географском. Међутим се у овом случају географска и етногеографска граница скоро поклапају. Целокупан Карст је насељен Словенцима. Једна трећина словеначког племена станује у карсним областима. Западна ивица Карста, на Сочи, у исто је време и етнографска граница Словенаца и Италијана.

Знатно су се мењале етнографске границе јужних Словена у долинама источних Алпа и у панонском басену услед познатог немачког и маџарског наваљивања према Југу и услед асимилационе снаге Румуна, који су слазили са Карпата и Банатских Планина.

Од XVIII века почиње разбијање и раскомадавање српског становништва Баната, Бачке и Барање услед немачке и маџарске колонизације, затим маџаризирањем.

А на Западу, у Крањској и нарочито у Штирији или Штајерској и Корушкој Словенци су били изложени немачким утицајима још у VIII веку. Дуго после тога времена Словенци су заузимали западни део панонског басена, као и Штирију и Корушку, преливајући се у Тирол, у Пустертал, затим у долину Зиле и Меле до под ледник Пастерце, у Тауријским Алпима. Не Северу они достизаху до Дахштајна и Мртве Планине (изнад Салцбурга). У свима тим пределима морали су одступити или се асимиловати под снажним притиском немачког народа, и изгледа да је у почетку XIX века њихова граница пролазила северно од Целовца, а затим је даље на Југ померана.

Германско-маџарско наваљивање на Југ постало је све више и више систематско у току XIX века; то је продирање према Јадранском и Еијском Мору.

Зона од Баната на Истоку и Понтафела на Западу, позорница ових етничких борби, показује разноврсне мешавине југословенских, маџарских и немачких насеља.

Али ипак постоји извесна разлика између области на Истоку које припадају панонској равници и предела на Западу, у огранцима источних Алпа, и узрок је тој разлици на првом месту рељеф.

У равници на Истоку од утока Муре у Драву германско-маџарско продирање није наишло ни на какву природну препреку, и осим тога су токови великих река управљени са Севера на Југ, у правцу германско-маџарског покрета. Осим тога колонизација је била помогнута плодношћу земљишта, које је привлачило немачке и маџарске досељенике. Напротив у источним Алпима планине и реке, правца Запад-Исток, биле су препрека германском продирању према Југу; и земљиште није плодно. Али јако немачко становништво ипак је успело да савлада те препреке на начин који ћемо ниже поменути.

Од панонских предела, плодна равница Бачке између Дунава и Тисе, којом од старина пролази пут из средње Европе за Цариград и куда је пролазио оријент-експрес, била је нарочито изложена германско-маџарској навали и колонизацији. У почетку XVIII века аустријски двор поче да показује германизаторске намере у земљама које су зависиле од круне Светога Стевана; од тога су доба највише насељаване немачке колоније у Банату, Бачкој и Барањи. Били су пореклом из јужне Немачке, и због тога су их Срби све назвали Швабама. У исто време пада насељавање талијанских, шпањолских и француских колониста у Банату. Богатство земље привуче исто тако и велики број Словака, чије досељавање почиње од средине XVIII века, а најзад чешке и руске колонисте. У исто време расејана острва старог маџарског становништва у Бачкој бише појачана колонизацијом која се концентрисала дуж Тисе и у околини Тополе, овде онде у Барањи и чак местимице и у Банату. После „нагодбе” од 1867 Маџари предузеше систематску колонизацију тих предела.

Крајеви најмање дирнути немачком и маџарском колонизацијом беху они који припадаху Војној Граници, територији која се пружала од Велебита и Лике до Карпата, дуж Саве, средње Тисе и Дунава. Српско-хрватски сељаци имађаху ту своје сопствене земље; било је мало или скоро није било великих имања где би могли да се настањују немачки или маџарски колонисти. Поред тога сваки становник од 18 до 60 година беше војник, а турски упади нису престајали. То је све утицало да су Војну Границу немачки и мађарски досељеници дуго избегавали.

Већ смо напоменули да су Словенци изгубили много терена у источним Алпима. За чудо је да је и оволико овај мали народ могао да се одупре навали моћне немачке нације и да сачува своју индивидуалност; то је била борба Давида и Голијата. Почевши од средине XIX века, Словенци имају један наступ енергије, познат под именом националног препорођаја. Престали су да буду Крањци „увек задовољни”, и с малим задовољни, како певаше Водник у почетку XIX века. Напротив, постали су енергични, предузимљиви, решени да освоје место које им припада у њиховој постојбини. Тада су се многи готово германизирани Словенци вратили својој народности, и то је један од узрока што Словенци често имају немачка имена. Даље су асимиловали доста Немаца крањских вароши. У осталим словеначким покрајинама у Корушкој и Штирији, заустављали су продирање Немаца, али не увек са успехом. Овде се граница између Словенаца и Немаца одликује угловима који се увлаче и које можемо јасно пратити на етнографској карти почевши од Бељака до Сен Готхарда. Углови који се увлаче изгледају као „џепови алтерације” у геолошким слојевима, садржавајући словеначко становништво више или мање германизовано, које скоро увек говори два језика. Ретко се налазе помешана и испреплетана насеља разног становништва као у Барањи, Бачкој и Банату.

Напредовање Немаца према Југу, и у Штирији и у Корушкој, извршило се на сасвим други начин од маџарског и немачког напредовања у Барањи, Бачкој и Банату. То продирање било је методично. Немачки напори се сконцентрисаваху око једне тачке или једне линије која има стварне географске важности, на пример око неке вароши, око важног пута, и око њих они освајаху мало по мало околину; тако се створили упадни углови или „џепови германизације”. Изван њих се германизација слабије вршила.

Услед тога је чисту, оштру, линијску границу између Немаца и Словенаца тешко повући. Као етнографска граница у главноме се може утврдити линија преко Врпског Језера (Worthersee) у правцу са Запада на Исток, затим северном ивицом узвишења Сасница, и на Истоку од њега реком Дравом до данашње границе наше државе. На Југу од Драве етнографски Словенци несумњиво чине већину становништва, а на Северу Немци. На Северу од ове линије има понека група Словенаца, као што на Југу од ње по варошицама има доста Немаца.

Али, баш и јужно од ове границе има по свима варошима и у неким селима таквих Словенаца који су наклоњени Немцима, услед утицаја аустријске администрације, немачких школа, војске и немачке цивилизације. Свесни Словенци их зову Немчурима или Немшкушарима. Јако подсећају на ону флотантну масу у Македонији која под утицајем прилика мења своја национална осећања. Има и таквих Словенаца који нису пришли Немцима, али нису ни чврсти Словенци; то су тзв. омахљивци, чија су национална осећања несигурна.

Због природне експанзије Румуна, Срби су изгубили терена у источном Банату, нарочито, изгледа, од шесетих година XIX века и доцније. Најпре је нестало српских оаза у долини горњега Тамиша, око Лугоша и Карансебеша, које су биле добро познате у почетку XIX века. Осим тога су Румуни и раније, а особито у току последњих деценија силазили у банатску равницу, међу српско становништво. Одржале су се далеко на Истоку српске оазе: крашованска и црногорска. Етнографска граница између области у којима превлађују Срби или Румуни пролази источно од Вршца и Беле Цркве, изузевши дунавску Клисуру, где се Срби увлаче једном уском зоном поред Дунава далеко на Исток.

Свесна маџаризација јужних Словена почиње од 1848. и нарочито од 1867. године. Мање је вршена у Банату, много више у Бачкој, Барањи, затим у Прекомурју међу Словенцима. Највише је успела међу Словацима: велики број данашњих Маџара, особито дуж Дунава, од Баје на Ј. и С. нису ништа друго већ Тошови, маџаризирани Словаци. Даље су се у великој мери асимилирали са Маџарима Швабе, јер етнички представљају слабо отпорно становништво, без идеала, сасвим одани материјалном животу.