Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Путник који се дуже времена задржао у планинама, пустим и без трагова људскога рада и живота, осети радост када, слазећи у долине, наиђе на прве куће, расејане или збијене. У том тренутку му је најјасније колико куће доприносе изгледу предела. А тај утисак је друкчији кад се са високих динарских планина силази према Јадранском Мору, у област камене куће, него кад се са истих планина слази према Сави и Дунаву у област дрвене куће, или још ниже у област панонске куће од набоја. А од ових је различан изглед куће у Тракији и Македонији, као и у егејском приморју.

Кућа је у хармонији са саставом, изгледом и вегетацијском одећом предела: суре камене куће у голом карсту и кршном јадранском приморју, а у њиховом зеленом и шумовитом залеђу дрвене куће са архитектуром и орнаментиком која прилагођена дрвету, и, као горице, весело и оживљавајући утичу. Исто су тако различни грађа и облик зграда и засада око камене и дрвене куће. Јасно се види да су кућа и околне зграде прилагођене средствима за конструкцију, која се налазе у овим областима, затим занимању становништва. При ближем испитивању, и кад се изазову представе свих врста кућа на Балканском Полуострву и у суседним земљама, излази да се у кући огледа знатан део људскога културнога стања: кућа је културни предмет изложен еволуцији, оној истој која и човека преображава; преображавајући се, човек мења облик и грађу куће, распоред њених унутрашњих делова и покућанство.

Услед тога слика предела није свуда остајала стална, у колико на њу утиче кућа и остало око ње, јер се кућа мењала у току историјских времена. Колико нову и страну црту у изглед извесних балканских предела уноси китњаста турско-источњачка кућа, са витким оџацима, дивананама, лонџама и ћошкама, које нестаје и која ће некад представљати историјску реминисценцију.

А од првих десетина XIX века до данас и у најзабаченије крајеве су почеле продирати новије куће, разноврсног облика и грађе и разног порекла, најчешће грађене по угледу на варошке. И док су се облици и врсте куће за време турске епохе били готово петрифицирали, они су изложени највећим променама од ослобођења балканских држава, и те промене су све убрзаније. И не само кућа, већ се мењају и зграде или стаје и врсте вегетације око куће нарочито дрвећа. На више места смо наглашавали оне огромне промене које су се извршиле у вегетацијској слици Србије од почетка XIX века: крчења шума, смењивање једних врста биља и дрвећа другама; око кућа, где је раније превлађивао грм и по нека липа и воћка, засађени су шљиваци, и они се све више распростиру.

Никад сељак у Србији није толико тежио за напретком и толико уводио новине, и у кући, колико од првих десетина XIX века а сада све више, и промене би у облику куће и распореду њених делова биле још веће да није сељанке, која не може да држи корак са сељаком, јер овај све више путује, разгледа, усваја; а познато је колико жене утичу на све што се куће тиче.

Осим тога, народи и њихове поједине групе, имајући склоност за један или други начин живота, који зависе од географске средине, имајући друкчије обичаје и навике, друкчији укус, према њему удешавају и нову кућу. У толико може бити етничкога у облику кућа и њиховом унутрашњем распореду.

Има дакле на Балканском Полуострву најразноврснијих кућа због различне грађе за конструкцију у појединим областима, због друкчијег занимања, због утицаја и старих и нових цивилизација и због етничких склоности. У томе шаренилу треба изнаћи типове кућа. А пошто су се сви горњи утицаји мењали: услед обешумљавања нестајало дрвене грађе, сточари постојали земљорадницима, цивилизације долазиле једне преко друге и услед метанастазичких покрета људске групе разних етничких предиспозиција насељавале се далеко од своје матице а носиле своје навике – треба пратити и еволуцију која се извршила на појединим типовима кућа.

Појам куће и њени примитивни и привремени облици

Као што је познато народни појам о кући код претежне већине јужних Словена Балканског Полуострва везан је за ону просторију где гори огањ или ватра и у коју се улази или непосредно споља или из трема или предкућа; кад се седи у соби, каже се: изађи у кућу и донеси воде. У Васојевићима, у случајевима кад је кућа на два спрата, зове се кућом она просторија на доњем спрату, где је огњиште. Место кућа се каже огњиште, дим, па и оџак.

То је несумњиво реминисценција на првобитни облик куће кад се она састојала од једне сувоше, у којој гори огањ. Иста реч (кућа, кшта, коча, куча), често у истом значењу, јавља се код већине словенских народа, и према томе изгледа вероватно да су сви Словени прошли кроз ту прву фазу куће са једном просторијом, једнодељне куће. Али су и други народи почињали стално настањивање са минимумом простора и сувоше, који је потребан за живот, и према томе једнодељна кућа није специфична прасловенска кућа, већ општа, у вези са примитивним начином живота. Какве се најпримитивније куће јављају код јужних Словена?

Сибара, бусача, дубирог, кулача

Нема поузданих података о томе какве су куће јужни Словени градили при насељавању на Балканском Полуострву, али је вероватно да су подизали једнодељне куће и колибе, као што се и доцније чинило после сеоба, бежанија и у збеговима; даље је вероватно да су те њихове дрве куће, бар у шумовитим пределима Полуострва, биле сличне примитивним кућама закарпатске шумовите постојбине. Можда се тај тип куће одржао кроз Средњи Век код југословенских отрока и пастира, нарочито у планинама. То су претпоставке. Међутим знамо да се примитивна једнодељна кућа од брвана и плетери или чатмејавља у знатном броју у свима селима у турско доба; затим као заклон у збеговима. И доцније, после ослобођења балканских држава, одржало се као дом пуке сиротиње и као пастирска колиба. Између ових и једнодељне прасловенске куће или оних првобитних кућа, грађених при насељавању на Балканском Полуострву, јамачно име везе у идеји: старо искуство и стари начин грађења најпростије куће обновили су се под примитивним приликама турскога времена.

Најпримитивнији облик куће који можемо поуздано утврдити јесте кућа сибара. Сибара је купастог облика, унутра са једном једином округлом просторијом на чијој средини гори ватра; нема отвора који би одговарао прозорима, без тавана и без друкчијег пода осим ледине. Прави се овако: у облику круга који нема више од два метра пречника пободу се облице или сибе и тако се нагну да се горњим врховима купасто приближе али не састану; тај отвор је кровином заднивен и туда пролази дим. Преко сиба се наслаже кровина, буково лишће, бујад или слама (вршевина или млаћевина) па опет сибе. Имају ниска врата.

Такву је кућу видео М. Ђ. Милићевић у Старом Влаху око половине XIX века; у њој су људи становали, звали је кулача и њена је вредност била процењена „једну рубљу”. Сибара се и до данас одржала у планинским крајевима и служи поглавито као пастирска колиба, сасвим изузетно као кућа пуке сиротиње. Такве сам сибаре виђао око Мучња и Голије у Србији и у сиринићској жупи под Шарпланином. Више испитивача су забележили у Насељима да их је пре две деценије било овде онде у Шумадији са Левчем и у Морави. Али се тамо у место сибаре употребљавају називи: шиља или шиљача, кривача и кривуља.

Са сибаром су истоветне бусаре, место кровине покривене комадима земље са травом, која је исечена из ледине; такве сам пастирске станове проматрао у горњем Ибру изнад Рожаја под планином Русулијом.

Неке од тих примитивних кућа су призматичног облика, без темеља, а покривене лубом, поглавито од липе, и зову се лубаре или лубњаче. Сада су поглавито пастирске колибе југозападне Србије; при путовањима сам чуо да је било и кућа оваквих у тим крајевима Србије и не врло давно, јер то памте стари људи. Даље се у свој западној Србији прича да су такве лубаре правили у збеговима. А у крагујевачкој Лепеници звали су их корке, и пре 50–60 г. постојале су као куће у неким селима.

Са кућама сибарама је и по облику и по грађи идентична пастирска зградица дубирог или савардак, још честа у југозападним шумовитим крајевима наших земаља, нарочито у црногорским Брдима, сјеничкој области, Полимљу и Потарју.

Напослетку се у Морави, горњем Вардару и у јадранском приморју зна за једнодељне куће без тавана, сламом или лубом покривене; слама се морала полемезати да је ветар не разноси а луб је притискиван камењем. Звале су се сламаре, потлеушице, кљешаре и фицурице.

Покретне брвнаре

У ту групу првобитних облика спадају и покретне брвнаре које су се могле превлачити. Биле су без темеља, већ се на четири ћошка куће као подлога стави велико камење а на њега четири најдебља брвна, темељњаче, а затим друга која чине платна или дуварове; везана су урезима или усецима као швом; без тавана а кров од дасака или шиндре. Док се цела таква брвнара дала расклопити, кров се морао као целина пренети на волујским колима. Покретних брвнара је било у западној Србији у првим деценијама XIX века, и ја сам познавао једну седамдесетогодишњу жену у Јадру, која је такву кућу као девојка донела у мираз, а С. Новаковић је забележио да их је било и у Мачви.

Сибаре свих врста и покретне брвнаре представљале су примитивне куће оне узрујане природе кад се често сељакало и повлачило у збегове, или куће нових досељеника и сиротиње.

Земунице у шравершину, лесу и стврднутом шљунку

Као што људи употребе материјал за конструкцију који нађу у својој околини, тако су свуда запазили и употребили особине леса да у њему издубе своје станове. У лесу, сувој жућкастој глини, која се да алаткама сећи као сир ножем, дубени су станови и склоништа у свима јужнословенским земљама где има леса. Мање у травертину и у стврднутом или оконгломеритисаном шљунку.

Земунице у лесу прављене су највише у Срему и Бугарској где је лес највише распрострањен и најдебљи. Прављене су не само за време турске периоде већ и много раније. По Срему је било много таквих станова и по њима је сигурно и Земун (земунице) име добио. Енглески путник Brown (1669. г.) видео је многобројне земунице у лесу између Осека и Митровице. Доситеј је забележио при крају XVIII века да је у Иригу било на стотине земуница у којима су људи становали. Има их и сада у селу Батини у Барањи поред Дунава. У Малој Влашкој су оне превлађивале као станови у XVIII веку када су тамо Аустријанци владали. Тула је између 1870. и 1880. г. видео између Рахова, Ломпаланке и Видина „троглодитска села” са подземним становима које зову бурдељима, чије су куће издубене у лесу. Једно такво село детаљно је описао. Интересантно је да код нас има село Бурдељ у неготинском крају, а као име места помиње се и у Шумадији и зна се да је ту сиротиња становала. Тако у Сииићу има места која се зову Бурдељи и прича се да су у турско доба у издубљеним пећинама људи становали. У осталом познато је да су природне пећине често служиле као станови у збеговима.

Особито су многобројни и добро израђени пећински станови или земунице у месту Дубрави у атару села Клисуре, које лежи десно од пута између Беле Паланке и Пирота. Овде сам 1894. г. видео око двадесет вештачких пећина које су издубене у бигру, и у њима су израђени станови махом од једне просторије, ретко од две. Просторије су четвртастог или округлог пресека и на њиховом поду су т. зв. житне рупе за скривање хране и боље успреме; тај је отвор покривен каменом плочом да се не примети. Овде је постало пећинско насеље у турско доба када се раселила варош Куричесма; око десет породица из Куричесме населило се у Дубраву и направило ове земунице. Доцније су се они преселили у данашње село Клисуру. Не давно, јер је било људи који су то памтили. Пећинске стаје у бигру налазе се испод манастира Св. Стевана у алексиначком крају. Таквих стаја за стоку има у долини Неретве и издубене су у конгломерату ове реке, затим на путу од Стоца у поље Дабар у Херцеговини, и то на десној обали реке Брегаве, опет у речном конгломерату.

Брвнаре шумовите динарске области

Ово је несумњиво један нарочити тип куће на Полуострву. Брвнара шумовитих области постала је најчешће у крчевини или требежу или жару. Она је до пре 50–60 год. превлађивала почевши од Дунава и Саве по Србији, затим по осталим динарским земљама до њихових голих и кршних страна које су окренуте Јадранскоме Мору. И сада је главна кућа у планинским пределима Србије и западним динарским земљама. Распрострањена је и по шумовитим карсним пределима: такве су на пример дрвене куће око Купе и Уне, око Плашкога, по Лици, Банији и Кордуну, карсним шумовитим областима. Динарска је брвнара дакле дом шумских крајева па била чиста брвнара или полубрвнара – получатмара. И ако има обласних разлика у типу брвнаре, оне нису од великог значаја. Може се у главноме рећи да су брвнаре имале, осим исте грађе, и исти унутрашњи распоред и покућанство. У многоме су ишчезле у равницама и побрђу, особито у Србији; кад се данас иде кроз долине западне Србије од Саве на Југ и Југозапад, превлађују најпре циглом зидане куће, покривене црепом, затим оне уступају места плетарама, па полуплетарама – полубрвнарама, и само у планинским крајевима још превлађују брвнаре са високим шиндраним кровом. Готово је исти случај у Босни; осим тога су овде куће од ћерпича или плетери, са високим дашчаним крововима, истисле брвнару и у долини реке Босне; међутим су споредне зграде још све од дрвета.

Али, и ако најраспрострањеније у динарским шумским областима, брвнаре се јављају овде онде и у другим горовитим крајевима, или их је до скора било. Силазила у Мораву и прелазила је. Тако код Срба и Влаха у источној Србији до Ртња, где се још може наићи на понеки примерак брвнаре.

Ове брвнаре су сталне куће, од једне сувоте или једне просторије у којој ватра гори. Њихове најпростије врсте су брвнара без темеља: греде темељњаче су положене на земљи; код других има темељ зидан од камена, обично до пола метра изведен изнад површине земљишта и на њега се полажу темељњаче. Интересантно је да овакве сталне брвнаре зову ижине, у Темнићу и где где у Морави, слично хижи (кућа) у западној Славонији и Хрватској. Напослетку кад је земљиште нагнуто, онда је под доњим делом куће доста висок зид и он затвара подрум; оваква брвнара чини прелаз „кући на ћелици”. У брвнима су исечени један или више малих прореза, окна, који се даском или каиком затварају и представљају примитивне прозоре, који служе више да дим кроз њих излази; капак се тако отварао што се терао по жлебу уза зид, и звао се сурма; где где су отвори превучени разапетом трбушином. Тавана нема, осим што једино има каткад изнад огњишта леса или черен (или ћерен) за сушење кукуруза. Између греда тавана намештене су облице на којима се суши сланина и пастрма. Кров је по правилу стрм и висок, нарочито у планинским крајевима; нижи и ближијих нагиба у побрђу Шумадије. Он је од дасака или шиндре, а врло ретко на старим кућама и на црквама ,,на клис”. На слемену, онде где се две стране крова сучељавају, има један или више отвора, који су кашто наткривени и зову се баџе, оне су и на страни крова. Дим из куће одлази кроз кров и кроз баџе који су разноврсног облика. Доцније се јавља, кашто још и уз баџе, дрвени оџак капић, који је наткривен купастом дрвеном капом; како су куће у шљивацима, оне се готово и не виде, и распознају се по томе што изнад зеленила вири капић, а са његове купасте капе диже се високо дрвено копље или шиба, често са једном или двема дрвеним јабукама и дрвеним крилом или кићанком на врху. Кашто су на крајњим тачкама слемена намештени дрвени крстови. На брвнари, као и на свима доцнијим кућама до зиданих, имају често двоја наспрамна врата.

Огњиште је увек ближе једном зиду. Изнад огњишта је илочевље, по коме се ређају црепуље и седи око ватре, затим пепељак за пепео. На огњишту су два већа камеиа који се зову преклади или завала и на њих се налажу главње.

Старији су спавали око ватре, па и сада је то случај у једнодељним брвнарама планинских крајева југозападне Србије и у Санџаку. Познати су котлови или бакрачи, верше, затим пека (од гвожђа) или црепуља (од земље) за печење хлеба и машице за чарање ватре и прихватање жишке. Остало је посуђе лончарско или дрвено. Особито су карактеристичне велике наћве, где се леб меси; затим троножне столичице без наслона и нарочито висока дрвена столица, столовача, која изгледа као висока фотеља и често се одликује укусним облицима и резбаријама. Јело се меће на познату округлу синију, од дрвета.

Око ових кућа су многобројне зграде или стаје о којима ћемо се доцније бавити. Ограђене су са улице и од осталог имања оградом, у Србији по правилу илош или лешке или жива ограда, врло ретко врљикама. Цео тај ограђен простор са кућом и зградама називао се двор, а сада најчешће авлија. У њу се улази на двоја врата: мале вратнице (врата; капија) за људе и велике вратнице за кола и стоку. Главно су велике вратнице, и оне су управо карактеристичне за шумадијске вратнице (Темнић, Србија).

Брвнаре Шумадије и подринско-ваљевских крајева су често добар пример сељачког укуса за облике и шаре. Наткривене су увек кровом од дасака али још чешће од црепа. Летвице у горњем делу врата су обрезане и зашиљене, а испод њих на даскама, које су пажљиво углачане, има често укусних геометријских фигура урезаних у дрвету.

Код праве брвнаре се ретко пред кућним вратима или на предњој страни куће јавља трем или доксат, ниским дашчицама ограђена сувота, уска као ходник, махом наткривена, али често и без крова. У новије се време праве бунари у дворовима, али их раније није било и вода се махом доносила из даљине, са студенца или извора који је обично заједнички за више кућа или за цео крај села.

Да још једном нагласимо интимну везу куће брвнаре са шумовитошћу области, јер она се јавља и у другим таквим областима и често има исти облик. На пример у шумовитом делу Галиције око Кракова и на северној страни Татре око места Закопана, Шчавнице и Чорстина био сам изненађен кућама брвнарама које су идентичне с нашима, али од четинарских брвана и врло ретко даском покривене, махом млаћевином од стрмих жита. И све су остале зграде од дрвета. Помињали смо куће брвнаре у Норвешкој, које су скоро истоветне са старовлашким и старошумадијским.

Развитак брвнаре у хоризонталном и вертикалном правцу

Полазећи од овог основног облика, брвнара се развијала додацима и прилепцима у хоризонталном и вертикалном правцу. Ти додаци имају нарочита имена и ниједан се не зове кућом. Док су старе типске брвнаре сада врло ретке, овакве, са додацима, много су чешће. На основу података који су утврђени испитивањем старих људи, махом пре двадесет-тридесет година, може се развитак брвнаре са сигурношћу пратити и то најмање за последњих 120 година. Први додатак једнодељној брвнари била је остава, мрачно одељење без прозора за смештај разних ствари, поглавито одела. У неким крајевима се зове клет а у другима грчким именом ћилер; у Босни се чују чешће имена сулдрма и хуцера.

Махом врло доцкан узела се уз „кућу” додавати соба, с почетка без пећи а доцније с њом. Јер једнодељна брвнара, која је била у исто време кућа великих задруга, имала је за ноћивање ожењених задругара, кашто и за девојке, нарочите, опет дрвене сувоте, од брвана, даском покривене, које се зову вајати, зграде, стаје, стасине, а негде и клет (Васојевићи), и у којима ватра никад није горела. Вајати су карактеристичне зграде које иду уз брвнаре и несумњиво су врло старог порекла, док је међутим соба са пећи махом рецентног порекла. Мислим при том на собу куће брвнаре. У области западне Србије и динарских земаља даље од ње на Запад, можемо прецизно пратити: како у почетку XIX века није било соба у брвнари, изузевши можда у кући по неког кнеза који се угледао на муслимане, или још овде онде у Мачви по угледу на Срем; видимо како се доцније све више распростирала брвнара са собом из равница око Саве и Дунава према унутрашњости и према планинским крајевима.

Тај део куће где је соба, имао је дуварове од плетери, која је лепом од блата и плеве премазана. Дуго времена је превлађивала у тој соби пећ са лончићима; обично врло велика и ложила се „из куће”; управо отвор оне шупљине од пећи био је у продужењу огњишта. Разликује се од оне гломазне пећи без лончића каква се јавља у Срему, Бачкој и Банату.

У области брвнаре соба се не зове камаром или комором. Ретко се чује и назив одаја. Још ређа је реч изба, о којој се мисли да долази од немачке речи. Као што ће се доцније видети, избом се зове доњи део двоспратне куће, у коме нема собе.

Кад је питање о развитку собе код јужних Словена, оно се, држим, једва може поставити за остале типове кућа осим брвнаре. Они јужни Словени, коју су се населили у области романских и византијских културних утицаја, јамачно су отуда примили и собу која се тамо зове камара и одаја. Али нимало није вероватно да је становништво централне и источне Босне и западне Србије одавно примило собу по угледу на горњо-немачку или франачку кућу, као што мисли Rudolf Meringer. Ово се извршило, као што је представљено, поглавито у току XIX века, тиме што се ниво живота у опште дизао, што су људи осетили потребу да имају собу на место вајата који су дотле вршили улогу собе; и, као што смо рекли, у томе је могло бити угледања на најближе крајеве северно од Саве и Дунава. Међутим сам запазио друге сличности између алписке куће и наших брвнара, о којима ће мало даље бити говора.

Са појавом собе кућа постаје махом полубрвнара – полуплетара. Кућа је увек од брвана а соба од плетери или чатме. И кад је ова кућа постала дводељна остао је главни онај део где огањ гори, и тај се зове „кућа”; у соби се спава само зими, а лети ретко ко у њу улази.

У источној Босни и подринским и ваљевским крајевима брвнаре са собом су најчешће правили Осаћани, док су их у осталим крајевима радили махом сами сељаци.

Као типски представник одмаклога развитка брвнара, описаћу кућу кнеза Милоша у селу Горњој Црнући испод Рудника. Градили су је Осаћани почетком XIX века, а и сад је добро очувана.

Она је 100–120 м. изнад Осјачке Реке, на стрмој страни, усред воћњака. Састоји се од „куће”, собе и чардака, који је доцнији додатак. Под собом је подзидан подрум. Кућа је од брвана, а кров шиндран од осам катова. На крову са горње стране је калкан, отвор кроз који се улази на таван. Димњак је капић, на чијем су копљу две јабуке. На кући су двоја наспрамна врата, која су горе лучно изведена. Осим клинаца, сва је кућа дрвена, па и кључаоница, завори, на вратима. Изнутра су припуштени зидани темељи, на којима леже брвна, и на њима стоји посуђе; тај се банак зове ашула. Над огњиштем, а испред отвора собне пећи је громада, уска полица од камена, за посуђе и оставу. Око огњишта су два велика камена, преклади. Под је од плоче. Черена ни тавана нема. У брвнима има уских отвора као мазгале. Изглед собе је познат, с таваном и земљаном пећи. Под је земљан, прозори су познате решетке од дрвених шоплија, које су испреплетане и имају задебљања; око ћерчива је била разапета хартија. Чардак, диванана која је покривена шашовцима, служи поглавито за теферич.

Кућа са собом постаје обичан тип. Врло ретко има две собе, али се често пред кућом јавља сувота, која или није ограђена или је ограђена ниском дрвеном оградом, и зове се трем, вајаш, доксат. Тако „кућа” постаје тродељна. Најчешћи је овај случај код плетара под црепом или ћерамидом.

У Шумадији и подринско-ваљевским крајевима су цреп правили најпре Хрваћани, а прву ћерамиду су донеле ћерамиџије из пиротског и нишког округа почетком XIX века. И данас се тешко у Шумадији може наћи ћерана у којима не би било радника из нишког округа и из Торлака. На овим кућама се најпре замени дрвени оџак зиданим. Прозора има више и стаклена окна превлађују.

Није се мењао само унутрашњи крај и грађа кућа, већ и посуђе и намештај, и обе врсте промена иду у главном упоредо. Од нарочитог су интереса промене осветљења.

Осим обичне брвнаре, приземљуше, и у овој шумовитој области се јављају куће са још једним спратом. Прелаз између приземљуше и куће са спратом чини „кућа на ћелици” која се сама од себе развила услед нагиба земљишта. Видели смо почетак тога развитка већ на једнодељној брвнари. Где су нагиби земљишта већи, онде се доњи део куће морао толико подзидати да је постао цео спрат, и то је „кућа на ћелици” како је зову у Дробњацима. Само је један корак од те куће до праве куће на спрат. Али оне се сасвим ретко јављају у Србији, а све више што се иде даље на Запад од Србије, и постале су или под турско-источњачким или под јадранско приморским утицајима, а последњих деценија у варошима и утицајима западне цивилизације. Тако се на пример у Косјерићима и Кремнима (ужички крај) јављају велике двоспратне куће, где је доле кућа или магазе а горе станови, и то је херцеговачка врста двоспратне куће; у Кремнима се на једној таквој кући види ћошка што је јамачно турско-оријенталски утицај. Шта више у крагујевачком селу Забојници има таква двоспратна кућа с врло лепом ћошком. У Полимљу, у Васојевићима, двоспратне куће зову кулама, и њихов доњи спрат је од камена зидан, а горњи од плетери, али су даском покривене.

Алписки утицај

Кад се од Корушке иде кроз Крањску и хрватско Загорје и карсну Хрватску према Босни, јасно се види утицај алписке куће на типове кућа, па и на брвнаре. Види се дакле и на брвнари, на којој се најтеже изврше страни утицаји, или кад се дубље изврше, она престаје бити брвнара. На Истоку ти утицаји допиру до линије која би везивала Новску и Брод на Сави; има их око Беловара, а нестаје их око Пакраца. Око Плашкога се јављају три врсте кућа на којима се осећају алписки утицаји:

1) на обичним брвнарама са дашчаним кровом, које имају нарочиту баџу или димњак алписке врсте од извијених и подигнутих дасака на крову;

2) брвнаре са дашчаним кровом и са собом на тавану; та је соба обично на ужој страни куће и има прозор; има соба кашто и на дужој страни, и тада су прозори обично истакнути над кровом; то су собе у тавану, мансардне собе алписке и романске куће;

3) зидане куће, али са дашчаним кровом, са собама у тавану, а уз њих с обе стране под истим кровом стаје за стоку, сточну храну и ђубре, као у алписким кућама, које се зову Vierkant.

Напослетку има брвнара од три спрата: доле подрум за стоку, у средњем кухиња са собама и собе у тавану. Ови алписки утицаји су дошли услед контакта, а у карсној Хрватској можда и услед Војничке Границе. Примљени су од Немаца.

Али има и неке друге сличности између алписке куће и динарске брвнаре, које иду и даље на Југ до у западну Србију. Тако је кров сличан са нашим шиндраним и они га зову Schindeldach; лингвисти ће утврдити јесу ли то исте речи: Динарска кућа под утицајем куће (околина Сарајева) шиндра и Schindel. Има једна врста шиндраног крова који се зове Schopfdach или Walmadach, види се око Салцбурга у Пинцгау и Понгау, и врло је сличан са дашчаним кровом босанских кућа. Напослетку, изнад првога спрата има на овим алписким кућама веранда око целе куће осим задњег зида и зове се Gangl. То се види и на кућама у карсној Хрватској, на пример јужно од Карловца, и зове ганг. Даље сам виђао у источним Алпима, остраг као прилепак уз кућу, уз спољни дувар и мало одигнут од земље т. зв. Solder који служи за успрему; да нема сродности између те речи и сулдрме босанских и других брвнара?

Као што је поменуто овај најпростији облик куће нити је специфично јужнословенски нити словенски уопште, већ је минимум простора и сувоте потребног за живот који се јавља у почетку настањивања код многих народа. Сибара и њени разни облици су станови невољника, сиротиње и уз њих је било у неким областима и кућа других типова. Може се јасно пратити како се примитивна кућа у јужнословенским областима проширивала и усавршавала.

Тај развитак јужнословенских кућа био је друкчији него развитак куће осталих Словена. Из равних и мочварних закарпатских земаља дошли су на Балканско Полуострво друкчијег рељефа и климе. Знатан део јужних Словена населио се у голим и кршним областима јадранског и егејског приморја медитеранске климе, где је наишао на камену кућу, сасвим друкчију по облику и распореду унутрашњих делова него што су могле бити прасловенске једнодељне куће. Ту ни при насељавању нису могли градити дрвене куће. Већ унапред није дакле вероватно да може бити сличности и паралела у развитку између медитеранске камене куће јужних и дрвене куће северних Словена. Даље Јужни Словени су дошли у непосредан контакт осим римске и са византијском цивилизацијом и угледали су се на њене типове кућа: то се види у свој вардарској области, у Тракији и у басену Марице. То није био случај са осталим Словенима. Типови јужнословенских кућа на Балканском Полуострву развијали су се, дакле, под сасвим друкчијим природним и културним погодбама него куће Руса, Пољака, Чеха и Лужичких Срба. И кад се нађу исте или сличне речи којима се код већине Словена обележавају поједини делови куће или стаја око куће, оне код јужних Словена махом нешто друго значе, везане су за друге делове или предмете. Зато није плодна и махом је несигурна метода слависта кад се труде да паралелно прате развитак јужнословенске куће са кућама осталих Словена. Али није некорисна, јер ипак заједнички термини за делове куће и за покућанство у неколико дају појма о стању најстаријих кућа код Словена; даље се са паралелама између јужнословенске и осталих словенских кућа не може ићи.

Кућа је поглавито антропогеографски и културно-историјски предмет, и као што је у уводу поменуто, ми ћемо с тога гледишта разматрати типове кућа и њихову еволуцију.