Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Типови вароши су у тесној вези са културним појасевима Балканскога Полуострва. Разне културе најпре продру у вароши и у њима се најупорније одржавају. Осим тога се у многим културни утицаји преплећу, и такве су вароши мешовитог типа; од значаја је и карактер околног становништва, које притиче у вароши.

На јадранском, јонском и егејском приморју превлађује добро познати тип медитеранских вароши. Али међу њима има разлика, услед разног историјског развитка и према народима који су на обалама и у залеђу настањени. Разликују се три врсте вароши медитеранског типа: далматински, арбанашки и грчки вариетет.

Медитеранско-далматински вариетет

Њему припадају вароши јадранског приморја од Трста до Бара у Црној Гори. Донекле је продро у унутрашњост, као кроз Крањска Врата до Постојне у Крањској старим путем Трст–Беч; из Далмације преко седла Пролога до Ливна у Босни, и долином Неретве до Мостара у Херцеговини.

Приморске вароши овога типа су на обали малих драга, на узинама и на ртовима, око којих су с обе стране делови драга (Задар, Дубровник, Цавтат); неке су на вештачком острву, као Трогир. Готово увек је на кршном брду град или развалина града, махом из млетачког времена, не ретко са старијим основама, а под њиме је варош, врло уских највише правих улица, које су често врло стрме; иде се уз брдо по каменитим степеницама, скалама; на раскршћима су тргови или пијаце. Све су куће од камена, по правилу са два или три спрата. Неке од ових вароши су у опадању, највише због рђавих комуникационих веза са залеђем, те чине исти утисак пропалих грандеца као и њихово некада имућно, сада махом осиротело становништво (Трогир, Биоград на мору).

Већина су вароши далматинског вариетета врло старе; неке су основали Јелини, који су се најпре настанили на Вису и Корчули, па затим прешли на копно; друге Римљани. Пред крај Средњег Века, и доцније, до првих десетина XIX века, оне су имале велики трговачки и културни значај. Караванском саобраћају нису много сметале ни уске улице ни лоше комуникације с унутрашњошћу. Данас ове вароши не могу одржати свој тип. Да би се подигле и биле напредне, потребно је да се прилагоде новим приликама. Ово прилагођивање је делом отпочело, и због тога мало по мало нестаје уских улица и подижу се нова предграђа (Сплит, Дубровник, Груж).

Нарочите је врсте Сплит, који се развио из Диоклецијанове палате. Уз то огромно и раскошно здање, после инвазије Авара и Словена у VII веку, склонили су се и населили заостали Римљани суседне вароши Салоне и нешто романизованог илирског становништва. Градили су куће и улице у оквиру палате, користећи се њеним зидовима и оделењима или се на аих наслањајући. Варош је урастала у палату. И сада је главни део сплитске чаршије уграђен у оквиру Диоклецијанове палате, и те улице пролазе кроз њена врата и сводове и поред њених зидова; новији делови вароши су подигнути изван палате.

Док је спољни изглед вароши овога типа чисто медитерански, живот у далматинским градовима је мешавина италијанско-млетачке цивилизације и патријархалног режима; последњи готово превлађује чим се изађе с „риве” и из главних улица, нарочито у предграђима; виђа се често и загорска ношња црвене капе, кабанице, џемадани.

Арбанашки вариетет

Главне су вароши овога типа: Скадар, врата за увоз и извоз Црне Горе и подримске Арбаније; Драч пристаниште средње и Валона пристаниште јужне Арбаније. Називамо их арбанашким вариететом по земљи и већини становништва. У њима се мешају турско-источњачки и медитерански утицаји и местимично превлада један или други. Изнад вароши има град или рушевине града, разноврсног порекла, често из млетачког времена. У Скадру је чаршија поглавито турско-источњачког типа, али су зграде махом од камена; често су куће на два или више спратова, медитеранског типа. Љеш је готово потпуно варош турско-источног типа, док је чаршија у Драчу (који је био један век под Млецима, од 1392.–1501). више турско-медитеранска. У Валони превлађују медитерански утицаји.

У току последњих деценија приморске арбанске вароши се осетно мењају и, благодарећи тим променама, почињу се приближавати далматинском вариетету. Ниво њиховог живота се диже, и ако јужно-италијански утицаји, који се поглавито осећају, нису увек такви, да би ниво живота знатно подизали. Њихова особеност су многобројне католичке мисије и установе за школску пропаганду, италијанске и раније аустријске, које шире талијански језик. У Скадру се осећају утицаји залеђа, нарочито Црне Горе.

И на варошима у унутрашњости Арбаније, на Берату, Тирани и Елбасану, које су у главноме турско-источњачког типа, осећају се медитерански утицаји.

Грчко-егејски вариетет

Није једноставан, али му грчко-левантински начин живота, покретљивост и узрујаност становништва дају грчко обележје. И приморски утицаји овде су разноврснији него код јадранских вароши, код којих се осећају поглавито талијански и, у новије време, у неколико аустро-немачки; главне вароши грчког вариетета су у вези са целим Средоземним Морем, европским, азијским и Афричким. Комуникације и везе са залеђем често су тешње него што је то случај код далматинских вароши.

Вароши јонских острва се највише слажу са далматинским, а и биле су дуго под млетачким утицајем. Патрас је сличан јонским варошима. Велике камене куће су јако збијене, а тесне се улице пењу уза стрме стране брежуљака; Патрас је после Трста, Солуна, Пиреја и Констанце значајна трговачка варош на приморју, нарочито услед трговине са коринтом (сувим грожђем); од како је саграђена железница за Атину, изглед ове варошице се мења: основан је нов крај у равници, различан од старе вароши.

У неколико су диференциране вароши трачко-македонског и тесалијског приморја. Волос је прави представник грчко-медитеранског типа; састоји се од новог приморског дела и старе вароши са кућама које се пењу уз стрме стране, и тако образују, са великим селима и суседним варошицама, готово непрекинут низ варошких насеља, која се високо пењу.

Солун је разноврснији: за начин живота и за трговину овде су од великог значаја шпански Јевреји; даље у њему, поред трговачке вароши, постоји нови део, Каламарија, са вилама и пространим баштама; ово је засебан специфично левантински крај вароши, сличан Принкипима код Цариграда.

Кавала има лепу и разноврсну позадину, последње огранке Родопа, који су са Севера на Југ безбројним долиницама намрскани. Састоји се од старе и нове вароши, у којој је главна чаршија. Велике, од камена зидане куће, пењу се високо уз брда, те варош, као већина медитеранских, амфитеатрално изгледа; има мало кућа од дрвене грађе; све се одликује многобројним прозорима, што је карактеристика медитеранских кућа, особито грчког вариетета. Улице су вијугаве, махом врло стрме, и уз њих се пење степеницама.

Турско-византијски или прави балкански тип

Мада има утицаја старе балканске цивилизације, коју су Турци изменили, и у варошима арбанашког приморја и грчко-егејског вариетета, ипак се они потпуно осећају тек изван приморја.

Готово нема веће супротности у типу вароши него што је између складног Дубровника, нарочито његовог Страдуна, и турске чаршије у Сарајеву, и то тим јаче пада у очи што се железницом од једног до другог места дође за неколико сати.

Добро је познат изглед вароши балканског типа: гомила дућана и кућа дуж кратких, вијугавих и махом прљавих улица. Веће вароши имају безистане и велике базаре. Јако збијени дућани су махом од дрвене грађе а затварају се дрвеним ћепенцима; кад се ћепенци отворе, у дућанима се све види и сва је роба изложена. Познат је, даље, онај седећиви начин рада и очекивања муштерија по ћепенцима и око мангала. У већим варошима је чаршија подељена иа делове разних заната.

Куће за становање су махом изван чаршије и ограђене зидовима; иде се кроз вијугаве улице, између зидова, као између градских зидина. Готово је немогуће видети двориште; често се само небо види.

Позната је и роба по чаршијама, махом европски бофл, али више него то, раду у чаршији дају тип нарочити занати, којих или никако нема, или су ретки по варошима других културних појасева. Главни занати стоје у вези са кириџијским транспортом: налбанте, ковачи, самарџије и седлари; иза њих долазе кујунџије, пушкари и ножари. Са модификованом медитеранском климом у вези су многобројне ћумурџије, јер у чаршији, па и по кућама, често нема пећи, већ су маншли или аруле, за које треба ћумур.

И у Европи је злочест утицај великоварошког живота на становништво, и махом дегенерира оно, које се у варошима кроз неколико генерација задржи. Међутим, у варошима турско-византијског вариетета и ако су оне мање, ти злочести и деструктивни утицаји исто су тако јаки као у европским центрима, мада су друге врсте. Становништво ових чаршија несумњиво дегенерира; по чаршији се виде згурени и измождени типови физичке изнурености. Томе се на првом месту узроци: претерана збијеност чаршије, оскудица сваке хигијене, седећиви начин рада, и најзад, разноврсни рафинмани. Последњи су често карактеристика старих изнемоглих култура, и рафинмани ових вароши су јамачно у вези са старом византијском цивилизацијом. Плодност се исцрпи или врло ослаби, ако не буде укрштања између старог становништва и придошлица са села. Вароши се одржавају поглавито сталним долажењем Словена, који су изгледа нарочито плодни у првој и другој генерацији. Услед тога се збивало све јаче славизирање вароши; то се на пример на Скопљу, Штипу, Велесу да корак по корак пратити од почетка XIX века, а у новије време је исти процес био захватио и Солун. У неколико је томе узрок и оскудица сигурности у селима, што је сељаке нагонило да се насељавају у варошима.

У Епиру, у југозападној Македонији и јужној Арбанији има чисто цинцарских чаршија. У овим областима нема управо цинцарских села; они од сваког свог насеља праве вароши, у којима се поглавито од готовине живи. Цинцари су типски печалбари Балканског Полуострва. Већина се, после година рада изван својих насеља, враћа завичају, махом обогаћени. Живе од печалбарских прихода у овим, можда најздравијим варошима од свих у унутрашњости Полуострва.

Оне су махом на великој висини, обично на врло стрмим странама планина и брда. Улице су праве, али најчешће врло стрме и калдрмисане крупним камењем, тако да се уз њих тешко иде. Куће и дућани су јако збијени, озидани од камена, најчешће плочом покривени. У њима се кашто нађе оних угодности које су Цинцари, бавећи се дуго у гурбетлуку, усвојили од разних култура.

Ово се тиче правих цивздарских вароши. У мањој се мери то види по тосканским чаршијама, у Корчи и Љесковцу (Епир).

Неке вароши имају нарочит изглед: то су оне са становништвом етнографски или верски различним. Етнографске или верске групе обично живе у одвојеним деловима вароши, кашто јако удаљеним, као на пример у Пазару (Јениџе Вардар) код Солуна. Готово све вароши у централним областима Полуострва имале су ове засебне делове или махале.

Чудновате су понеке арбанашке вароши, као Ђаковица, које су на махале оштро подељене и неке од махала имају због крвне освете засебне чаршије. Ово су била места типске анархије. У турско време, пре 1912. год., у њима је настајала релативна сигурност, благодарећи каквом енергичном старешини који је успевао да успостави неки сношљив ред. Махале са чаршијама су и спољни знак анархије. Мени се дешавало у Пећи и Ђаковици, за време Турака, да ме је један заптија смео пратити само до краја своје махале, јер се није усуђивао да иде у суседну махалу. Ту га је смењивао други заптија и он је пратио кроз своју махалу. Ово су вароши под оружјем: сваки наоружан мартинком или маузерком и револвером. И због малих повода се узбуне и настаје паника: пуца се и често потече крв. Хришћанско становништво је без сигурности и без икаквих права. Арбанаси убијају и новчано уцењују Србе; све што им треба узимају усред дана из њихових дућана а не плаћају. Дешава се да их чак истерају с имања и из кућа па се настане, и власт није у стању томе стати на пут.

Вароши патријархалног режима

То су она напред поменута села, која су скоро претворена у вароши, или старе вароши у којима је трговачко и занатлијско становништво појачано патријархалним. Тако је постао нов или подмлађен тип вароши. Ову је промену изазвало сеоско становништво које је претворено у варошко. Ипак се у старијим варошима и сад осећају турско-источњачки и византијски утицаји. И док они очевидно опадају, добијају маха западни утицаји, у многоме преиначени начином живота патријархалног становништва.

Најизразитије вароши овога типа су у моравској Србији северно од Ниша, у Црној Гори, местимично у Босни и Херцеговини и понеке у Бугарској. После ослобођења Србије, почетком XIX века, иселило се турско становништво које је чинило главну масу у свима варошима. Грци и Цинцари, којих је било врло мало изван моравске долине, прилагодили су се новом стању ствари. Српско варошко становништво, које је чинило мањину, брзо је појачано придолажењем са села. Један део досељеника одао се трговини и занатима, други се настанили по крајевима, где су продужили занимати се земљорадњом, примајући и неке облике варошког живота. Деца ових досељеника су похађала школу, ишла и у стране трговачке школе; младићи су учили занате по варошима у Аустро-Угарској. Од ових грађана многи су путовали, нарочито трговци; они су, као и чиновници, почели да мењају тип вароши по угледу на средњу Европу, уносећи у те промене нешто свога, националнога, и водећи рачуна о приликама. Од користи су им у томе били Срби чиновници и занатлије из Аустро-Угарске. И држава је помагала овај покрет подижући разне, кашто велике грађевине, и наређујући да се друге раде „по плану”.

То су у главном мале вароши са правим и врло широким улицама; кашто су улице широке као булевари великих вароши. Куће су махом мале, на један спрат, око њих су кашто врло простране баште у којима се сеје и кукуруз. Свака кућа има врт. Готово сваки варошанин храни две или три свиње за своју кућу, затим живину и има краву због белог смока. Широке улице допиру до пијаце, која је такође пространија него у варошима старог балканског и медитеранског типа. Ту је центар трговине; за време пијачних дана, једанпут недељено, догони се много стоке, земљорадничких, баштованских и сточарских производа. На пијацама је промет много јачи него око њих у дућанима, у којима се продају страни еспапи. Мале дућанџије се не могу обогатити и не цене их много, ако на продају и земаљске производе. Ови трговци извозници, са писменим сељацима, обично су најбољи пионири напретка. Живе комотним, широким животом, у лепим кућама са великим собама, у којима кашто има довољно угодности. Последњих деценија су почели да подижу индустријска предузећа која су у вези са продуктима земље; око ових вароши има, дакле, млинова, фабрика шећера, пивара, предионица и ткачница, стругара (већином изван вароши) ит.д.

Сличних вароши има и у Бугарској, нарочито у Средњој Гори (Копривштица, Панађуриште), у суббалканској удолини (Златица, Пирдоп, Карлово, Калофер), затим у балканској области (Котел, Жеравна, Габрово, Орјаховица, ит. д.) и на Дунаву (нарочито Рушчук и Свиштово). У њих стално придолази становништво са села, повароши се, мења физиономију вароши, и тако оне мало по мало губе онај старо-балкански изглед. Од како је постала престоницом, Софија се јако изменила по угледу на Запад. Стари су крајеви порушени и замењени дугачким улицама које се секу под правим углом. Има великих просторија са трговима, парковима и споменицима. Иста се промена запажа и на Пловдиву. Али највећи број вароши на доњо-дунавској плочи и у маричком сливу припада типу у коме су измешани турско-источњачки, византијски и нови утицаји.

Мешовитог су типа већина вароши Босне и Херцеговине и неке вароши старе Рашке. Турско-источњачки утицаји превлађују у крајевима вароши где живе исламизирани. Њихова чаршија је слична византијско-турској, са вијугавим улицама, ћор-сокацима, ћепенцима и дрвеном грађом; китњастије су него и вароши турско-источњачког типа. Травник (пре последњег пожара) био је најбољи представник овог вариетета. Готово су све куће биле од дрвене грађе, даском покривене. Чудан утисак остављају диванане, камерије, лонџе, које се над Лашву надносе; прозори су са дрвеним густим решеткама. По вароши су, и по самој чаршији, тулбета паша, везира и других знаменитих личности. Све су овакве вароши Босне богате текућом и изворском водом, али их Травник надмашује, јер у њему као у Водену, Беру и Његушу (у Македонији) вода тече скоро кроз свако двориште, и на све стране чује се њен жубор. Још се у неколико одржала и још је китњаста и стара варош у Сарајеву, на левој обали Миљацке. Особито су питореск Маглај и унеколико Добој. Пљевља, Пријепоље и Нова Варош по типу су ближе шумадијским варошима: такве су и Тузла, Бељина, Брчко и друге. У западној Босни и у ниској Херцеговини осећају се далматински утицаји.