Извор: Источно питање, Васиљ Поповић

Пријатељство Турске с Француском и улазак у заједницу европских држава

Политичка констелација сила и географски положај учи­нили су да је Француска, противница Хабсбурговаца као и Турска, а немајући никаквих спорних тачака с Турском, рано ступила у пријатељске политичке и трговачке односе с Турском, који су јој донели привилегисан политички и трго­вачки положај у Леванту. После неуспеха крсташке акције папе Лава X није имао повода француски краљ Фрањо I да даје и даље обећања за крсташку акцију. Узалуд је по­сле пада Београда и Рода папа Хадријан VI позивао кра­ља Фрању и цара Карла да обуставе међусобну борбу и подузму крсташки рат. У неравној борби с царем Карлом, који је чак заробио Фрању у бици код Павије (1525), ступи Фрањо I у пријатељске везе са султаном Сулејма­ном II. У његово име ишао је к султану у Цариград гроф Јован Франкопан и молио да султан нападне на Угарску и да ту запосли цара. Султан је неодређеним изразима кура­жио краља. После мохачке битке ступио је Фрањо у прија­тељске везе и са Запољом, протухабсбуршким краљем Угарске. На све позиве папе и цара у савез против Турака Фрањо је нудио своје чете само за одбрану Италије, за којом је и иначе тежио. Он се потпуно приближио Турској те је његов посланик Ла Форе (Ла Форк) успео да склопи са сул­таном трговинки уговор или капитулације, а затим и уговор о офанзивном и дефанзивном савезу (1535). То су били први уговори између Француске и Турске.

Француска је добила право да држи дипломатског пред­ставника (баила) у Цариграду и конзуле у другим местима као што је и до тада имала конзула у Цариграду. Тај је представник имао право да суди француским поданицима у Турској у њиховим међусобним грађаншким и кривичним споровима. Ако би затражили помоћ од отоманских власти за извршење пресуда, ове су им је морале дати. У мешовитим грађанским споровима између француских и ото­манских поданика судио је кадија у присутности францу­ског драгомана. У кривичним споровима нису могли судити кадије француским поданицима него су их морали упутити на Порту, где је требало вредити сведочење и краљевих и султанових поданика.

Француским поданицима дозвољено је слободно испо­ведање вере.

Ако је неки француски поданик учинио дугове или пре­узео неке друге обавезе па се уклонио из државе Великог Господара, нису се зато смели чинити одговорним баило, кон­зул, рођаци ни икакви други поданици краљеви ни краљ него је сам краљ по тужби требало да суди о том дужнику и има­њу му, ако би се нашли у његовој држави.

Француски трговци и њихови људи, лађе и оружје нису се могли силом узимати ни за какав кулук или службу.

Трговци и поданици француски у Турској могли су сло­бодно завештавати своје имање. Њиховим имањем морало се располагати по тестаменту. Ако није било тестамен­та, морало се имање умрлога предати наследницима преко баила или конзула.

Купљени робови и заробљеници једне и друге стране морали су се пустити на слободу и нису се убудуће могли њихови заробљеници продавати у ропство. Гусаре су требале прогонити власти обеју држава, егземпларно их кажњавати, а упљачкану робу вратити оштећеном.

Лађе обеју држава требале су се поздравити на мору и нису смеле једна другу претраживати. Француске лађе могле су купити храну у отоманским лукама а да не морају њима бити ођумручене. Претраживане и ођумручене мо­гле су бити само у Цариграду.

У случају бродолома остајала је роба и даље својина пређашњих сопственика. Ако су ови погинули, морала се предати баилу или конзулу да је упуте коме припада.

Француски поданици, који нису живели непрекидно десет година у Турској, нису морали плаћати харач и данак нити стражарити ни кулучити.

Остављено је папи, енглеском и шкотском краљу да у року од осам месеци могу приступити овом савезу.

Ове капитулације с Француском служиле су за углед сличним доцнијим уговорима Порте с другим државама и под тим именом одржала се конзуларна јурисдикција европ­ских сила у Турској до великог светског рата, а задуго је била примењивана и у вазалним кнежевинама Турске у 19. веку.

Већ 1540. добили су Млечани у уговору о миру сличне повластице, шире него 1454. кад су добили конзтуларну јурис­дикцију. Али, њихов је утицај у Цариграду сузбијен фран­цуским.

Важност краља Фрање I за европске односе према Турској лежи у том да је увидео заједницу интереса изме­ђу Француске и Турске и да јој је дао облик у уговорима од велике, политичке и трговачке важности. Он је прибавио Француској одлучан дипломатски утицај у Турској и отпо­чео политику на Истоку, које се Француска углавном држала преко три века, иако се нису одмах могле у пуној мери искористити трговачке привилегије због још неразвијене фран­цуске поморске трговине. То је пријатељство с временом постало популарно у Турској, да је непуних сто година иза тога могао учени путописац Евлија Челебија да пише и о то­божњем сродству француских краљева с османлијском ди­настијом. И трговачки интереси Француске у Леванту поста­јали су све већи и све одлучнији за њезину политику на Исто­ку. Један француски народни посланик рекао је 1903. године да је интерес Француске био нераздвојан од интере­са њезиних муштерија на Истоку.

Француска је корисно проширила своје везе на истоку у Ердељу и у Пољској. Свој утицај у Угарској искоришћавала је она у својој борби против Хабсбурговаца врло честотоком времена.

И друга велика католичка сила – Пољска тражила је од Турске помоћ против Русије.

За Сулејмана II ушла је, дакле, Турска у заједницу европских великих сила, у европски државни систем. Она је стварно призната као европска држава, о њезину опстанку у Европи није се више сумњало, престала је њезина изолованост према хришћанској Европи и она се сад узимана у рачун у комбинацијама за савезе. Источно је питање изгубило своју дотадашњу искључиву форму као питање униште­ња турске државе, коју је имало, мање-више, у свима крсташким плановима.

Европске хришћанске владе нису презирале везе с му­слиманским азијским ривалима Турске, али те везе нису до­веле до какве заједничке акције. Као што се пре долазило у везу с монголским и туркоманским ханом, тако је и Карло V измењао посланство са шахом Тахмаспом, а и папа Пије V позивао је овог шаха у борбу против Турака после лепантске победе.

Турску офанзивну акцију у Европи слабила је за султа­на Сулејмана II борба са шитском Перзијом, а за њего­вих наследника ју је посве онемогућила, баш у време ка­да је хришћанска Европа била заузета тешким верским ратовима. У борбама са шахом Тахмаспом, сином оснивача новоперзијске државе, освоји Сулејман (1534) део Арме­није и Ирак с Багдадом и тим установи границу између Турске и Перзије, како је, углавном, била до најновијег времена. Перзијанци се нису помирили с тим губитком него су често доцније због њега ратовали с Турцима и каткад би успевали да ту област за неко време поврате у своју власт као за Абаса I Великог 1623. за 15 година.

Однос Русије према Турцима и балканским хришћанима до 17. века

Руска се држава развила у подручју извора руских великих река и тежила је, природно, да се рашири током тих река према морима и то најпре према ближим морима, која су је доводила у живљу трговачку везу с културном Европом и у правцима где је било мањег отпора за продирање. Најлакше и најпре су освојене обале Белог мора, па се у 16. веку ширило Волгом до Каспијског мора. Врло тешко продирање на Црно море, које је довело до директног сукоба с Турском, могло се подузети тек крајем 17. века, а успешно довршити теку другој половини 18. века. Ови датуми показују колико је могло бити стварности у ранијим плановима о учествовању Русије на унутрашњост турске власти у Европи. Руски владари били су свесни те стварности и према њој су радили, али нису ни пре сузбијали претеране наде Европе и балканских хришћана у руску акцију против Турске, јер су их могли искористити у својим односима према Турској.

У свом ширењу према југу тежила је Русија најпре за старим руским подручјем око Кијева, „мајке руских градова”, које је у татарско време дошло под Литву и после с њом под Пољску. Пољска је сметала и руском ширењу према Балтичком мору, које је у руској политици било на првом месту. Према том, у свом ширењу према мору, ударала је Русија на Пољску пре него што је дошла у сукоб с Турском. Због тога траже московски велики кнезови, доцније цареви, пријатељство и савез Турске против Пољске. Они су водили реалну политику руских интереса аналогно француским краљевима на западу, не хтејући је стављати у службу неким страним интересима, покривеним плаштом хришћанске солидарности. Сем тога, пошто су кримски Татари дошли под турску власт, Русија је требала пријатељство Турске због слободног трговања својих трговаца на Црном мору поглавито, у кримским пристаништима. Ти интереси воде и првог руског посланика Пљешчејева на Порту 1497. Том приликом ослобођени су руски трговци у татарским крајевима од кулучења и у случају њихове смрти у Турској осигурана је њихова заоставштина наследницима.

Помоћу турског пријатељства настојали су московски владари да скрену татарске упаде и пљачке од Русије на Пољску, а Василије Трећи нудио је Селиму Првом савез против Пољске.

У свом ширењу према Каспијском мору, где је добила важну трговачку везу с Персијом и другим предњоазијским земљама, Русија је повредила интересе Турске. Цар Иван Четврти (1533-1584) освојио је татарске ханате Казан (1552) и Астрахан (1556), који су били под турском врховном власти. Тако дође све подручје Волге у руске руке. Тим Русија прошири границе до Каспијског мора, Кавказа и Урала. То јој даде широк додир с Азијом и ускоро јој отвори пут у Сибирију (1581). Ширење према Азији било је у толико важније, што су у исто време Шведска и Пољска, после дугог рата (1564-1582), сузбиле Русију од Балтичког мора, где је била продрла код Нарве. Посредовањем папиног изасланика језуите Посевина добио је Иван Четврти мир с Пољском. Али, папа Гргур 13. није успео да оствари уједињење руске цркве са римском. Његово настојање да удружи све хришћанство у борби против Турака, остало је безуспешно као и слично настојање његових претходника Лаза Десетог, Пија Четвртог и Пија Петог. Чешће дипломатске везе с Римом настојали су Руси да искористе за своју политику према суседним хришћанским државама. Иван Четврти је чак тражио и савез с Турцима, али Турци се нису могли помирити са првим падом исламског подручја под неверничку власт и за дуго су тражили од Руса да врате Казан и Астрахан. За освету упадао је кримски хан у Русију и пустошио ју је до саме Москве. Он је нудио Ивану Четвртом да престане с тим упадима, али да му Иван врати Астрахан, а он „неће бити гладан”, јер ће даље упадати у Пољску и пљачкати. Иван се није могао одрећи ове корисне везе с Азијом те је више волео најзад да пристане на плаћање годишњег данка хану, који су московски цареви затим плаћали све до Петра Великог, да би се ослободили од татарских упада.

Наследници Ивана IV реванширају се Турцима за упаде Татара помажући потајно упаде својих граничара козака у Турску. Кроз цели један век туже се Турци на те упаде, а цареви се одричу тих “разбојника” и “бегунаца” на Дону или сваљују кривњу на пољске козаке на Дњепру.

За време велике буне (1598-1613) Русија је занема­рила спољне односе, али одмах по доласку Романова на престо, повели су ови акцију код султана да спречи упаде кримских Татара у Русију, а и код самих Татара да осигурају трговину. 1621. тражи већ султан Осман преко посла­ника Томе Кантакузена руски савез против Пољака. У том га помаже и цариградски патријарх Кирило писмом Фи­ларету. Турски је посланик добио одговор да цар не може прекршити склопљено примирје с Пољском. Ипак је државни сабор закључио да све буде спремно да се одазове царском позиву за рат. Неповољан исход ратног похода Османа II на Пољску и његово убиство од стране јани­чара (1622) учинили су те приправе непотребним.

Руски су цареви одржавали везе с балканским хришћа­нима преко њихова свештенства као водећег реда. По­магали су новицем и даровима патријархе, цркве и манасти­ре, особито на Атосу. Већ 1576. чуло се мишљење међу млетачким дипломатама, да би се на позив Русије дигли сви балкански хришћани и да би признали њезину врховну власт, јер су јој одани због исте вере, и Турци то увиђају и да су за то у бризи.