Извор: Источно питање, Васиљ Поповић

Основице османлијске надмоћности према хришћанској Европи у османлијском државном уређењу

У прво време имали су Турци превагу над хришћанима због војничког порекла и карактера своје државе и због концентрације власти у једној руци. Чак су узаконили да султан може своју браћу поубијати да онемогући борбе за престо. Предност према аристократској Европи давао им је и њихов војнички демократизам, у којем су, без обзира на порекло, окретни и способни људи најчешће јаничари, одгојени хришћански дечаци, који су узимани као данак у крви, могли постићи највише положаје у држави.

Осим тога, Турци су примили много ренегата. У том су били врло широкогруди. Главна је ствар била да ренегат прими ислам и тим неразлучно споји своје интересе са турским, јер између ислама и хришћанства није било компромиса. И на тај начин су Турци опет апсорбовали из покорених народа све властољубиве елементе. Од робова, који су припадали султану у петини целог плена или који су купљени постајале су утицајне личности на двору, паше, везири и други државни великаши. Грци, Арбанаси, Срби, Бугари, Латини и други, који су прешли на ислам, постизали су највише части у држави.

Војска се састојала од коњаника спахија тј. поседника војничких лена (мањих тимара и већих зијамета) и пешака јаничара, који су називани „стена војске“. Јаничарима има да захвали Турска највећи део својих успеха. То је била једина стајаћа војска у тадашњој Европи. Њен опстанак и њени интереси били су уско и нераздвојно скопчани са турском влашћу, за то су јој били непоколебиво одани. Поред феудалних племићких чета дизаних на позив по потреби, углавном коњаника као и турске спахије, имале су хришћанске државе плаћеничке чете, које су служиле сад једном сад другом господару. И јаничари су били плаћени, али су били стално у служби и као муслимани они нису могли прећи другом, хришћанском господару. Они су били отргнути од породице и нису могли женити се и оснивати своју породицу, па су се тако потпуно посветили само војном позиву. Одабирање најразвијеније хришћанске деце и одгајање за јаничаре и њихово стално војно занимање, скопчано с великим наградама и добицима као и с изгледом на висока достојанства, чинило је од јаничара врло одану и одабрану војску. Али у њихову привилегисаном, преторијанском положају лежале су и велике опасности и клица пропасти Турске једнако као што је по њима дошао и велики војни полет и напредак. У својој конзервативности они су временом застали у војничком усавршавању на извесном ступњу и наскоро је њихову тактику надмашила тактика швицарских плаћеника, такође пешадије као и они, и турска се експанзија уставила на границама, где су јој стале насупрот модерније чете. У унутрашњости постадоше они временом извор нереда и самовоље, господари престола и брана свакој савременијој политичкој и војној реформи.

Предност турске војске била је и у њезиној дисциплини: коцке, пиће и жене биле су забрањене у турском логору, а то је у хришћанским војскама било увек узрок нереда.

Ратном техником, коју су прихватили од Европљана, надмашивали су Турци своје азијске и египатске истовернике, али су брзо заостали иза модерније европске војске. Безуспешна опсада Беча 1529. показала је да они са својом ратном техником не могу даље на запад продирати. Ни посада ни опрема њихове флоте није могла издржати утакмицу са флотама талијанских република, премда је бројна снага флоте као и копнене војске достизала велику висину. Главни правац турске експанзије остао је, у главном, на копну.

С проширивањем њихове власти престајала су у освојеним хришћанским земљама безакоња и насиља властеле, силно исељавање и сељака и трговаца од многобројних стално зараћених великаша. Турско господарство доносило је благодети поретка и мира, док су пограничне хришћанске земље страдале и од њихових пустошења и од силних ратних и феудалних терета домаће господе. У том је била велика предност и надмоћ турске државе над хришћанским државама као некад римске војничке империје над расцепканим завађеним државицама и народима. Остављали су покореном народу веру, обичаје, начин живота, осигурали су иметак и трговину, а њихов харач, којим су опорезовали хришћане и друга давање и кулуци били су лакши него у хришћанско феудално доба.

У јаким финансијама, којима је султан располагао неограничено, лежао је један јак разлог надмоћи Турске над хришћанским државама, у којима су као у Угарској, Пољској и Немачкој сабори сталежа одобравали намете и дизање војске.

Турци су имали јаке народне резерве у Малој Азији и брзо су се множили. После провале Монгола нису имали каквих великих разорних ратова до кратковремене Тимурове провале. Мала Азија је могла да даде вишак становништва да се насели Тракија. Затим је насељено приморје до Солуна, а донације и до у Тесалију и на Црном мору у источној Бугарској. Европска Турска могла је већ за синова Бајазита Првог од почетка 15. века да даје своје војске.

Док је ова колонизација била основица турске власти у Европи и онемогућава све лепе хришћанске жеље о уништењу турске државе, утврдили су Турци своју власт у осталом, већем делу Балканском полуострва не толико густом насељењем, за које им на том великом подручју, а у релативно кратком размаку времена нису достојале бројне снаге, него стварањем народних упоришта у утврђеним градовима и турчењем (преласком на ислам) аутохтоног становништва. Велике материјалне и социјалне користи турчења привлачиле су појединце и целе класе на добровољно преверавање. На тај начин су могли под њиховом влашћу бар световни владајући елементи хришћанског друштва да одрже свој господарски положај, док им је тај положај, при аспирацијама суседних католичких држава долазио у питање, јер су ове доводиле свој развијенији владајући елемент, а Турци су га морали тек да стварају и попуњавају на културно јачих покорених народа. Тим брзим преласком домаћих водећих политичких кругова на страну Турске може се тумачити брзо умирење покорених земаља и неуспех западних сила у прво време турског господарства да изазову буну међу хришћанима у Турској. Не само поједине странке, него и цело становништво каткада је олакшавало њихову окупацију, а против католичких Млетака или Угарске. Окупаторски систем хришћанских држава био је често много тежи за покорену земљу него турски.

Економска ситуација Турске била је повољнија него других великих сила у почетку новога века. Турска је имала на сваком подручју све сировине: довољно хране (жита, соли) за исхрану становништва и војске, и за извоз, дрвета за лађе, свих руда за оружје. Само је морала увозити фабрикате особито текстилне, па шећер и сл.

На трговину је деловало врло повољно што су укинуте границе и царине многобројних малих државица, што је створено једно велико јединствено царинско и трговинско подручје, на којем су престале непрекидне борбе династа и завладао мир и сигурност. Грци и Јевреји искористили су најбоље повољне прилике за трговину. Трговином постају временом Грци богати и културно напредни, па на основу тога утицаја политички фактор у Турској.

Турци су заузели левантске области, које су у средњем веку имале огромно значење за европску трговину због својих производа и својих веза с предњом Азијом и богатом Индијом. Под њиховом влашћу јако су отешчане везе с Индијом и Европа је уз тешке напоре отворила везу с њом око Африке тек првих година новога века (1498). Власт над тако важним трговачким областима и везама испреплела је питање опстанка Османлијске царевине с важним интересима свих европских поморских трговачких сила.

Уједињење сунитског ислама под Турском и освајање Угарске 1512-1574.

Наследник Бајазита II султан Селим I (1512-1520) предузео је велику задаћу да уједини цело исламско левантско подручје под турском влашћу. Најпре је морао да осигура источну границу против Перзије. То је постигао победом над војском Шаха Исмаила Сефија, који је основао народну перзијску државу после смрти хана Узун-хасана. Затим је Селим победио мамелучког султана и освојио Сирију и Египат (1517), добио право заштите Меке и Медине и титулу халифа. Наскоро су се ставиле под турску врховну власт и остале арапске северноафричке земље до Марока, у којима је владао гусарски владар Хајредин Барбароса.

Док је султан Салим био забављен у Азији и Египту, није било у Европи никаквих великих потхвата. Хуманисти, тада на врхунцу угледа и утицаја, пропагирали су и даље крсташки рат. Мецена ренесансе папа Лав X (1513-1521) обраћао се на владаре Енглеске, Угарске, Пољске, Русије, Португала, на немачког цара и на “најхришћанскијег краља” Француске, да их потакне на крсташки рат. Рачунао је на помоћ перзијског шаха. Крсташки рат требало је да од­врати европске владаре од освајачких тежњи у Италији и ојача папин утицај. Али, владари су се само на речи загрејавали за тако далеке циљеве.

Римско-немачки цар Максимилијан говорио је непре­стано о плану за крсташки рат, који би подузели сви хришћан­ски владари, чак и енглески, пруски и португалски, а рачунао је при том и на помоћ “Скита” (Руса) и Татара. Он је у ту сврху слао Василију III посланика Херберштајна. Француски краљ Фрањо I (1515-1547), који је доцније водио дуге и тешке ратове с царем Карлом V (1519-1556) за посед Италије, хтео је да искористи своје обећање за крсташки рат, да би добио папину помоћ при натецању за немачку цар­ску круну. Кад је после Максимилијанове смрти изабран Карло V, изгубио је Фрањо I сваки интерес за крсташки рат те је наскоро у неравној борби против Карла V ударио осно­вице савезу и вековним пријатељским везама Француске с Турском.

Млеци су имали да бране свој јаки трговински положај у Египту и Сирији, па су га учврстили с новим господаром, турским султаном, те се нису могли задобити ни за какву борбу против Турске. Они пренесоше и данак за Кипар на новог господара Египта. Чак су преговарали с Турцима да од њих добију помоћ против Напуља.

Молба мамелучког султана папи, Француској и Млеци­ма није нашла никаква одзива. “Краљ хуманиста” Еразмо Ротердамски позивао је такођер (1530) на борбу против Турака и истицао је мисао да су Турци само због неслоге хришћана могли напасти Европу, слично како се доцније, а особито од осамнаестог века, тврдило да Турци могу да остану у Европи само због суревњивости и неслоге хришћанских сила.

Крсташка је идеја пропагирана чак у далекој Холандији и то не само од њезина владара немачког цара Мак­симилијана него и од црквених достојанственика као На­ниуса (1536), у Немачкој од хуманисте Куспинијана, у Француској и Немачкој од Бартоломеја Георгијевића (1542), којега су Турци заробили у мохачкој бици у Угар­ској, и држали га у тешком ропству девет година, док није побегао. У време турског продирања према немачком Бечу устао је и Лутер за идеју рата против Турака својим списом “О рату против Турчина” (1529), тражећи само да се попови у то не мешају.

Кад је ступио на владу Селимов син Сулејман II (1520-1566) био је уједињен под турском влашћу готово сав сунитски ислам у подручју Средоземног мора. С тим уједињеним, јаким силама обрнула се сад Турска снажно против хришћанске Европе. Султан је морао да ратује, јер је то хтела снажна војничка класа, која је у рату долазила до богатства и моћи. Рат је био једино јаничарско занима­ње и извор великих добитака. На граници су биле растројене државе Угарска и Пољска, па су сигурни изгледи на успех мамили турску силу особито према Угарској.

Растројство Угарске олакшало је Турцима да заузму тврђаве Шабац и Београд, капију за Угарску (1521). Уза­лудно је било јунаштво угарско-српских посада, кад по­моћ није дошла. То растројство Угарске дало је прилике Су­лејману да води шест ратова у Угарској. У првом рату погинуо је краљ Људевит у бици, на Мохачком пољу 1526. Тада је источна Угарска с Ердељом и Славонијом изабрала за краља ердељског војводу Запољу, а западна Угарска с Хрватском Хабсбурговца Фердинанда.

Сулејман је освојио угарске поседе у Босни с Јајцем и Бањалуком (1528) и Клис (1537). Он је проширио врховну власт над Запољом, узалуд је опседао Беч (1529) и спојио је Угарску и Будим директно с Турском 1541. Фердинанд се одржао у свом делу Угарске и Хрватске, али уз годишњи “дар” султану од 30.000 дуката (плаћан од 1547. до 1606).

Ердељ је остао и даље јабука раздора све до пред крај XVII века. Због њега је Сулејман подузео свој последњи поход, који је заустављен код Сигета (1566). Ње­гов наследник Селим II (1566-1574) обуставио је даље навале. Турски посед у Угарској утиснуо се као клин у хабсбуршке поседе и могао се бранити само дизањем ве­лике војске. На овој страни остали су Срби у унутрашњости турске државе. На југозападној страни били су Срби на млетачко-турској борбеној линији.

Турско-хришћанске борбе на Средоземном мору

Султан Сулејман искористио је прираст своје поморске снаге после освојења Египта и придружења североафричке гусарске државе да развије јачу акцију и на мору. Држава витезова Јовановаца на Роду с јаком тврђавом мораде се предати после јуначке одбране и великих турских губитака, пошто Запад не посла појачања и помоћи (1522). Велики мајстор Вилије и његови витезови добише од цара Карла острво Малту као своје седиште (1530).

Средоземно је море постајало све несигурније за тр­говину и од хришћанских, али особито од турских гусара у источном делу, и од Хајрединових североафричких у запад­ном делу.

Њихово гусарење није могао уништити цар Карло V, премда је подузимао походе на Тунис (1535) и Алжир (1541). Они су подвргнули и Триполис турској власти (1551), који су били Шпањолци освојили за малтешке Јовановце. Али, Турцима није пошло за руком да се освојењем Малте оси­ле и на западном делу Средоземног мора. Навала на Мал­ту 1565. била је одбијена и Турци заустављени на мору годину дана пре него су код Сигета заустављени на копну.

Селим II под утицајем великог везира Мехмеда Соколовића, наставио је агресивну политику на мору.

Помоћу своје јаке флоте и сувоземне војске заузеше Турци богато млетачко острво Кипар после дуге и тешке опсаде утврђених градова Никозије и Фамагусте (1570­-1571). Млеци нису учинили никакав велики напор да спасу тај свој важни посед. После дугих преговора успели су да образују хришћанску лигу са Шпанијом, папом Пијем V, Ђеновом и Малтом. Лига скупи флоту од неких 210 галера. Лигина флота под командом Дон Хуана д’ Аустрија, полубрата шпањолског краља, готово уништи бројно јачу тур­ску флоту код Лепанта (1571).

Овај пораз турски још је више одјекнуо у целом хришћанству него заустављање код Сигета.

Лепантска победа имала је, углавном, морално зна­чење. Суревњиви и несложни савезници нису је искористили. Млеци су откупили мир великом сумом и напуштањем пра­ва на Кипар (1573). Турска је чак протегла протекторат над Мароком и тако обухватила целу Северну Африку.

Сигет и Лепанто значили су престанак турског напре­довања и застој, иза којега је пре или доцније морао доћи назадак, јер није било никаквих услова за компромис и обу­стављање борбе између Турске и њезиних хришћанских су­седа, тим мање што је и даље остао рат битни услов оп­станка турске државе.