Извор: Источно питање, Васиљ Поповић

После пораза Француске (1870-1871) напусти Аустроугарска Бајстову политику реванша и прихвати Андрашијеву оријентацију према Истоку.

Русија је била ослобођена јаког француског отпора, па је намеравала, ослоњена на Немачку, да се споразуме са Аустријом и тим осигура своју акцију на Балкану. На берлинском састанку три цара: Виљема Првог, Александра Другог и Фрање Јосифа Првог 1872. приправише министри Бизмарк, Гораков и Андраши троцарски савез, који је идуће године писмено утврђен, а као циљ му је истакнуто: одржање и заједничка одбрана мира.

Русија је увела другу тактику. Место хришћанске, она је истурила панславистичку идеју и захватила је том пропагандом све балканске Словене. Порта је применила репресивне мере. То све заједно с аграрним и пореским теретима и личним несигурношћу изазвало је врење међу балканским хришћанима, особито у Босни и Херцеговини. Државно банкротство у јесен (1875). запечатило је неуспех турске финансијске реформе управо у време кад је незадовољство хришћана већ било избило у отворену буну у Херцеговини (у лето 1875).

Устанак у Херцеговини и потом и у Босни отворио је тешку трогодишњу источну кризу (1875-1879). Устаници су тражили слободу вере, једнакост, заштиту од насиља државних органа и домаћих муслимана, олакшање начина побирања десетине која се давала под закуп, укидање кулука и наметнутог приреза на десетину. Умирујућу акцију Порте осујетили су насилни муслимански бегови и аге, непомирљиви противници угњетаваног хришћанског кмета, који је тражио гаранције против грађанских и аграрних насиља и против њихова понављања и то гаранције у облику аутономије.
Порта обећа ирадом од 2. октобра 1875. реформу пореза и управе и даде наредбе против злоупотреба, на које су се тужили устаници европским конзулима. Децембра 1875. би издан ферман о реформама за целу царевину.

Устаници нису веровали турским обећањима без гаранције, водили су успешне борбе с Турцима и тражили прибежиште понајвише у Црној Гори и Аустрији: у Босанској крајини појавио се принц Петар Карађорђевић и борио се у јесен и зими 1875-76. под именом Петар Мркоњић с Турцима. Јавно мњење у Црној Гори и Србији било је ратоборно, либерали у Србији и Светозар Милетић у Војводини бурно су тражили особито кроз Заставу да Србија зарати. После једе аудијенције код кнеза Милана у мају 1876. написао је Милетић чланак под насловом: „Брату брат, а Турчину рат”.

Ту ратоборност и утицај на устанике хтели су искористити кнез Никола и министар иностраних дела Србије Јован Ристић да тим учине притисак на Порту и да је натерају на устанке, да добију територијално проширење на рачун Турске. Ристић се издао добити дипломатским путем Босну као пређе градове. Порта није дала никакве уступке, којима би се могло иколико задовољити јавно мњење у Србији и Црној Гори. Покрет је узимао већи мах, па су и кнез Никола и Ристић морали да му се ставе на чело, ако су хтели задржати вођство у својој руци. Кнез Милан је у почетку устанка био под аустријским утицајем против рата, али га је брзо захватила ратоборна струја, па је Ристић и преко воље морао нагазити у рат. Тим је осујећен Ристићев план да уђе у рат тек у заједници с Русијом као што је радио Казур с Француском у талијанској борби за ослобођење.

Троцарски савез развио је живу дипломатску акцију. Конзули сила посредовали су безуспешно међу устаницима и Портом. На то Андраши предложи реформни план (30. децембра 1875) и сигнатурне силе Париског мира прихватише га и предложише Порти (31. јануара 1876) и она га, углавном, прихвати.

Тај програм сила био је формулисан у ових пет тачака:

1. пуна верска слобода,

2. укидање закупљивања пореза,

3. употреба прихода од директних пореза само за потребе Босне и Херцеговине под контролом већа од домаћих људи,

4. установљење комисије од једнаког броја хришћана и муслимана да контролише извођење реформи,

5. поправка аграрног положаја сељака.

На глас о том предлогу изјавише херцеговачке вође да траже стварну, гарантовану независност и изразише своје наде у Русију, Србију и Црну Гору.

Тако је словенство дошло у свој период као Италија 1848-1849. године. Панслависти у Русији, у чијем је духу радио и руски амбасадор Игњатијев у Цариграду, развили су и у Русији и на Балкану живу пропаганду за рат.

Под утицајем аустријским умерише и херцеговачки и босански устаници своје захтеве, али су и тада ти захтеви циљали да стварно осигурају реформе.

Међутим, изби и априлски устанак у Бугарској (1876). Бугарски устаници побише многе Турке, а Турци одговорише покољем Бугара. И два-три месеца доцније могла је једна енглеска комисија да види остатке турског зверства, „бугарске грозоте” како их је називала. То је дало јако оружје Гледстонуза агитацију против туркофилског теријевског кабинета Дизрелијева. Али страх од руске експанзије према енглеским средоземним везама с Индијом упућивао је енглеску политику против Русије те је, крајем 1876. по речима заступника аустријског амбасадор у Лондону најзад и Енглеска, земља с најјачим нервним системом, постала нервозна.

Конзервативне фанатизоване турске масе узбунише се против страног мешања и против концесија хришћанима, те софте изнудише демонстрацијом у Цариграду (10. маја 1876) пад русофилског Махмуда Недима. Маса уби француског и немачког конзула у Солуну (6. јуна 1876).

Нови министри Ружди, Хусеини Авни и младотурчин Мидхат паша очекивали су од устава спас финансија и одстрањење европске интервенције. Апсолутисти Абдул Азис би свргнут, а подигнут Мурат Пети (29. маја – 31. авг. 1876).

Наскоро заратише кнез Милан и Никола с Турском (почетком јула 1876).

На састанку цара Александра Другог и Фрање Јосифа Првог у Рајхштату у Чешкој (8. јула 1876) склопише Горчаков и Андраши тајни споразум: за случај турске победе да се одржи статус кво за Србију и Црну Гору и Црној Гори да се призна независност, а за случај турског пораза Аустроугарска је изјављивала да не може допустити да Србија заузме Анклав између Далмације, Хрватске и Славоније него се Србији допушта проширење територија са стране Дрине у Босну, у Новом Пазару и Старој Србији и у правцу Лима. Црна Гора би добила суседни део Херцеговине и територију према Лиму, који би реком био подељена територија између Србије и Црне Горе, која их раставља. Остатак Босне и Херцеговине анектирала би Аустроугарска, Русија би узела поново територију коју је поседовала пре 1856. године и толико територија у азијској Турској са колико би се добио еквивалент за аустријско проширење. Бугарска, Румелија и Арбанија могле би постати аутономне државе, Тесалију и Крит би анектирала Грчка. Цариград са околном постао би слободан град.

Тако је „мала црна тачка у Херцеговини”, како ју је назвао Бизмарк, порасла у велик облик и помутила ведро небо европске дипломатије. Бизмарк је проматрао источну кризу само са гледишта колико она може деловати на односе Немачке према Русији и Аустроугарској, иначе је најављивао да све не вреди здравих костију једног померанског гренадира. Он је настојао да веже и Русију и Аустроугарску за Немачку и тако Немачкој осигура залеђе за случај француског реванша. Он је радо гледао Аустроугарску експанзију према Балкану, јер је тим Аустроугарска била све више упућена на Немачку.

Пошто је Аустрија осигурала себи врло повољан положај у рајхштатском уговору, постала је непопустљива према жељама Руса, који су хтели да за будући рат против Турске обухвате у своју операциону базу и Србију и Црну Гору, које су се већ налазиле у рату са Турском. Чак, Аустрија није хтела да прими руски предлог да она у исто време поседне војнички Босну и Херцеговину, кад Русија окупира Бугарску. Аустрија је тачно рачунала да ће моћи без рата, дипломатским путем, добити Босну и Херцеговину јер ће је помоћи Немачка и Енглеска, а неће јој моћи сметати Русија, везана рајхштатским споразумом, нити интернационално ослабљена Француска, ни сама Италија. Најпосле је Русија, за намеравани рат, морала да прими, колико јој је хтела Аустрија уступити у пештанској војној конвенцији од 15. јануара 1877. Том конвенцијом осигурала је Русија неутралност Аустрије у будућем рату против Турске, а Аустрија себи право да изабере моменат и начин окупације Босне и Херцеговине војском, што се није могло тумачити ни као солидарност са руском окупацијом Бугарске ни као непријатељство томе. Искључена је руска војна акција у Босни, Херцеговини, Србији и Црној Гори и делу Херцеговине, који деле ове две кнежевине, а Аустроугарска у Румунији, Србији, Бугарској и Црној Гори.

Ова је војна конвенција ступила на снагу, тек пошто је 18. марта 1877. склопљена политичка „convention additionel”, а датирана, такође, 15. јануара као и војна. Њом су омеђене евентуалне анексије: Аустроугарска на Босну и Хецеговину без подручја међу Србијом и Црном Гором, о којем обе силе резервишу споразум за моменат када се буде одлучивало о њему: У случају распада Турске искључено је образовање једне велике компактне словенске државе, за накнаду могле су Бугарска, Арбанија и остатак Румелије бити уређени у независне државе. Тесалију, део Епира и острво Крит могла је анкетирати Грчка, а Цариград је могао постати слободан град.

Међутим настале су извесне промене повољне за Турску. Болесни Мурат V је био свргнут а на престо је подигнут Абдул Хамид II (31. августа 1876 – 27. априла 1909). Србија је била побеђена и добила је двомесечно примирје.

Кад је цариградска претконференција амбасадора (12-20. децембра 1876) предложила извођење реформи у Босни и Херцеговини и Бугарској под надзором европске страже од шест хиљада људи, избегну Мидхат-паша прихватање тога плана свечаним проглашењем устава 23. децембра 1876. за целу државу.

Мадхат-паша је хтео уставом модернизовати Турску на основу историјског националног права и увођењем уставних слобода за целу царевину онемогућити посебне реформе силе за поједине провинције. Он је изједначавао све поданике под називом Отомани (Османлије), признајући тако само једну нацију: отоманску, слично како су доцније Мађари народима Угарске признавали само унутрашњи карактер народности у оквиру једне мађарске нације. Зајамчена је слобода вере и одржавање верских привилегија свих вероисповеди, а ислам је проглашен државном вером и турски језик државним језиком. Установљен је сенат и посланичка кућа. Сенатори су били делом у зрелом добу, по свом положају, делом их је именовао султан, а посланике су бирали меџлиси (вилајетска, окружна и среска већа). одредбе о слободи штампе, збора итд. унесене су у устав по угледу на европске уставе.

Устав није створио код хришћана и европских сила никакве илузије, а муслимани су били против њега. У парламент су изабрани већином владини кандидати, те је овај први турски парламент прилично глатко функционисао, па је назван Меџлис Евет-ефендија (Веће тако-је-господе). Али, он је већ 14. фебруара 1878. године суспендован после непуне године заседања (од 19.3.1877). Остале уставне одредбе остале су и даље формално у важности. Творац устава Мидхат паша прогнан је из државе већ пре састанка парламента.

Проглашење Мидхат пашиног устава није прекинуло цариградску конференцију амбасадора. Ова је предложила Порти програм реформама. Порта је одбила предлог те се конференција разишла (20. јануара 1877).

Посредовањем конференције продужено је 1. јануара 1877. примирје Србији и Црној Гори на два месеца, а 1. марта 1877. склопила је Србија мир с Турском на основи статус-кво. С Црном Гором је продужено примирје до 12. априла, а најзад су одбијени 10. априла њени услови за мир и Црна Гора је наставила рат, осокољена наскоро и уласком Русије у рат.

Руска се политика дуго колебала између ратоборности цариградског амбасадора Игњатијева и словенофила с једне и дипломатских настојања канцелара Горчакова с друге стране. Лондонска конференција сила препоручи Порти да склопи мир и са Црном Гором да демобилише и да уведе реформе под контролом сила. Порта је обећала реформе, али је одбила мешање страних сила. Русија најави да сматра то одбијање као индиректну објаву рата и посла чете у Молдавску и Арменију (24. априла 1877), проглашавајући тај чин као средство за извршење закључака сила. Енглеска изјави да је та акција у противности с уговорима од 1856. и 1871. године и да ће остати неутрална само дотле, док не дођу у опасност енглески интереси (Суецки канал и посед Цариграда). Русија изјави да неће у то дирати. Француска, Италија и Аустроугарска изјавиле су неутралност без ограде.

Румунски кнез Карол прогласи се самосталним и објави Турској рат (13. маја 1877). Тако су сад биле у рату против турске Црна Гора, Русија и Румунија, а од децембра и Србија. Руси освојише северну Бугарску, а панслависта кнез Черкејски уреди јој управу. Генерали Гурко и Мирски освојише ипак и Ханкије кланац. Осман-паша, Лав од Пливне, утврди рововима Плевну и одупре се руској опсади. Сада се Русима придружише Румуни, Скобељев спречи продор посаде из Плевне. Тек после петомесечне тешке опсаде предаде се турска војска у Плевни (10. децембра 1877). Предаде се и војска пред Шипка кланцем. Сада тек зарати и Србија која је била одлучна већ пре да се одазове упућеном руском позиву и да прекине мир од 1. марта (13. децембра 1877). Србијанци освојише Пирот (Шеркеј) и Ниш и продреше до Врања, а Црногорци су заузели Никшић, Бар и Улцињ, Румуни Видин.

Руси су продрли преко Балкана до Једрена. И европска и азијска турска војска била је што заробљена, што уништена или распашена. Руси уђоше у Једрене (22. јануара) и предстраже им допреше до Чаталџе и Егејског мора. Сада заузе Енглеска одлучан став са својом флотом код Дарданела, те Русија пожури и склопи примирје у Једрену 31. јануара 1878. којим је обухваћена и Румунија, Србија и Црна Гора. Необавештена о том, посла грчка влада 2. фебруара војску преко границе, али на вест о једренском примирју обустави одмах акцију, обрати се на Силе, у страху од турске акције особито с мора. По савету сила повуче грчка војску, а Порта напусти своје претње. Ипак је грчка влада и даље потајно пребацивала чете преко границе и бунила народ. Енглеска, која је пре бранила Турску и против словенске и грчке експанзије, поче да брани и грчке интересе против словенских као против дела експанзије руске на Истоку.

Русија је мислила да ће моћи искористити своју пуну победу и против интереса Енглеске и противно обавези према Аустрији, само ако остави нетакнуте мореузе. Да подупре своје становиште Енглеска је послала флоту у Мраморно море пред Цариград (14. фебруара). Руси ударише свој главни стан у Сан Стефану, месташцу удаљену два сата хода од Цариграда, и пожурише се да ту склопе мир 3. марта 1878. године.

Још пре склапања примирја обавестила је српска влада руску врховну команду о својим захтевима. Она је тражила за Србију Видин и Стару Србију или Косовски Вилајет. Тражене границе обухватиле су област између Вишеграда, Фоче, Дрима, ушћа Бистрице и Струме са Солуном и приморјем, Радомира, кланца Глинског и Лом Паланке. У каквој су несразмери стајали ови захтеви с руским намерама види се из тога што је кнез Милан једва спасао крвљу ослобођени Ниш, поручивши да „српска војска неће оставити Ниша па све да је руска војска и нападне”.

Санстефанским миром добивала је Црна Гора независност и територијално проширење с градовима: Никшићем, Гацком, Спужем, Подгорицом, Жабљаком и Баром. Србији је такођер призната независност и незнатно је проширена поглавито према Новом Пазару и Митровици, али без тих градова, добила је Мали Зворник и северну половину освојеног санџака нишког. Лавовски је део додељен Бугарској, која се требала уредити као аутономна, трибуторна кнежевина. Она је добивала: Бугарску северно и источну Румелију јужно од Балкана до пред врата Једрена, већи део Македоније с луком Кавалом до пред врата Солуна и до Охридског језера, и чак и српске ратне тековине: Пирот и Врању. Граница је ишла западном границом каза: Врање, Куманова, Кочана, Тетова и Охрида на ушће Вардара, Струме и Месте.

Тако је стварањем Велике Бугарске, од Дунава до Једрена и Лиле Бургаса, мислила Русија да је до близу Цариграда уклонила све запреке за поход на Цариград у згоднијем моменту.

Санстефанским миром предвиђена је ратна одштета од 1.410 милиона рубаља, али је замењена великим делом за део румуњске Бесарабије, који је Русији одузет 1856. године за Карс, Батум и неке друге азијске крајеве. Румуњска је добијала независност и територијално повећање са Добручом у накнаду за одузети део Бесарабије. Босна и Херцеговина требале су добити аутономију у смислу предлога цариградске амбасадорске конференције, модифицирану у споразуму са Аусро-Угарском.

Мореузи су отворени у рату и миру трговачким бродовима неутралних држава у саобраћају с руским лукама. Санстефанским миром раскомадала је Русија Турску тако, да је Порта с преосталим европским територијом имала, додуше загарантовану, везу само преко територија вазалне Бугарске. У случају поновног рата с Русијом била је Турска у Европи упућена стварно само на источно-трачко подручје и тим препуштена на милост и немилост Русије.

На српске протесте због оваквог прикраћивања у корист Велике Бугарске одговорено је с руске стране да у првом реду стоје руски интереси, па иза њих, а често и упоредо с њима бугарски, а најпосле српски интереси. Русија је желела да добије за Бугарску Пирот, па чак и Ниш и Врање, а да Срби за то добију крајеве у Новом Пазару, које би још морали да освајају од Турака.

Санстефански уговор изазвао је протесте Енглеске, Аустроугарске, Румуније, Србије и Грчке.

Енглеска и Аустрија нису допуштале Русији, да противно интересима других сила и примљеним тајним обавезама решава на своју руку источно питање. На почетку рата (8. јуна 1877), изјавио је цар Александар да ће респектовати енглеске интересе у Египту и Суецком каналу и да неће заузети Цариград и мореузе. Али, Енглеска није дала ни да се Турска тако осакати да Цариград и мореузи буду првом приликом плен руског освајача. Лорд Дерби је изјављивао да ниједна промена обавеза од 1856. и 1871. неће вредети без пристанка Сила, које су учествовале у тим уговорима.

Ни Аустрија није могла примити Санстефански уговор јер је био у супротности с руским обавезама из будимпештанских конвенција.

Наивно је било мишљење руске дипломатије да ће при онаквој заосталости своје убојне снаге моћи исцрпсти све користи од својих споразума и обавеза према другим силама, а да ће моћи изиграти те силе и не дати им уговорене компензације.

Бизмарк је истицао да Немачка нема директних интереса на Истоку и да хоће само да игра улогу поштеног посредника (19. фебруара). Али он је био одлучан да помогне свим силама Аустрију, своју савезницу, већ у идућој години.

Најпосле се нашао излаз у сазиву конгреса сила у Берлину, где се требао ревидирати Санстефански мир.
Већ пре конгреса споразумела се Русија с Енглеском о основним линијама те ревизије у меморандуму од 30. маја. Убрзо је Енглеска склопила и с Портом тајни споразум 4. јуна, у којем се обавезала да ће штитити турске поседе у Азији, а за накнаду је добила острво Кипар.

Дипломатска ситуација на Конгресу била је таква да се главна борба имала водити између Енглеске и Аустрије ојачане немачким залеђем с једне и Русијом с друге стране. Пређашњим споразумима већ је била пала одлука о главним позицијама, а борба се имала водити само о важним појединостима. По будимпештанским конвенцијама Аустрија је била добила Босну и Херцеговину и напола новопазарски Санџак. У поменутом меморандуму допуштала је Енглеска западну границу Бугарске од Новог Пазара до Курша-Балкана. Њој су били главни интереси Турске и тежња да удаљи Русију од Егејског мора и мореуза. Србију је остављала судбини, која јој дође од аустријске сфере.

Србији је могла помоћи само Аустрија, која није пристала на велику Бугарску ни после руске понуде преко Игњатијева, да анектира Босну и Херцеговину, и да Србију веже царинским савезом у своју сферу.

Кнез Милан се оријентисао према Аустрији. За обећану помоћ на конгресу потписао је Ристић с Андрашијем споразум од 26. јуна којим се Србија обавезала да ће изградити железничку пругу Београд – Ниш с везама за Пирот и Врање, и да ће склопити с Аустроугарском трговински уговор или царински савез. Склопљен је, доцније, само трговински уговор а не царински савез.

На позив немачке владе састао се конгрес у Берлину и свршио своје послове за месец дана 13. јуна – 13. јула 1878. године.

На Берлинском конгресу под председништвом Бизмарка биле су заступљене велике силе и Турска. Румунски и грчки представник саслушани су само о њиховим специјалним жељама. Енглеска је чак предлагала да се Грчка пусти као члан конгреса само да би били што јаче заступљени грчки интереси против словенских. Србијански изасланик Ристић и црногорски делегати Божо Петровић и Станко Раднић могли су радити само изван конгреса код представника појединих сила.

Русија је била бугарофилска, Енглеска гркофилска, Немачка је помагала Аустрију да се шири на Балкану, Аустрија је тежила за Босном и Херцеговином и била против ширења Србије у њеној интересној сфери, као и против образовања једне велике словенске државе на Балкану, јер би ова привлачила немирне Словене Аустроугарске. Француска је због последица несрећног рата 1870-1871. избегавала у целој овој кризи сваки заплет, а и Италија се држала прилично повучено. За време конгреса упућивао је руски представник гроф Шувалов Ристића да се споразуме с Аустроугарском и да ништа не предузме противно њеној вољи. Он и Жомини тешили су Ристића да ће то стање остати привремено и да ће се Русија морати разрачунати с Аустроугарском најдаље за 15 година. На Берлинском конгресу сужена је територија Бугарске и подељена на два дела. На северу је образована аутономна, трибутарна кнежевина Бугарска под султановим сизренитетом, с народном војском. Турске војске није могло више бити у Бугарској. На југу Балкана образована је источна Румелија, провинција с административном аутономијом са једним хришћанским генералним гувернером, кога именује Порта на пет година с пристанком Сила.

О острву Криту, који се за време руско-турског рата побунио, одређено је да се на њему савесно изврши органички правилник од 1868. године. За Грчку је одређено само то да силе придржају право да понуде посредовање и олакшају преговоре, ако се Турска и Грчка не споразумеју о исправци границе, како је означена по француском предлогу у тринаестом записнику Берлинског конгреса (наиме у Тесалији и Епиру до линије река Саламврија – Каласа).

За Босну и Херцеговину је по енглеском предлогу одређено да их окупира и њима управља Аустроугарска да се не би „поново појавила превласт словенске расе, која је мало склона да буде праведна према другима”, а у новопазарском Санџаку да држи посаде. Црној Гори је призната независност. Бар с обалом припојен је Црној Гори, Шпич Далмацији, Улцињ је остављен Турској. Црногорска је обала неутрализована и остављено Аустроугарској вршење поморске и санитарне полиције. Црна гора је даље добила: Плав, Гусиње, Колашин, Никшић и Подгорицу. Кнежевина Србија призната је независном и проширена Пиротским, Нишким, Врањским и Топличким округом.

Румунији је призната независност и додељена јој је Добруџа, а Русији је враћен део Бесарабије између пруга и Килије, који јој је био отргнут Париским миром 1856.

Забрањене су тврђаве и пловидба ратних бродова на Дунаву од Ђердапа до ушћа. Одстрањење запрека пловидбе код Ђердапа поверено је Аустроугарској с правом да диже таксе за покриће трошкова око тога. Задржана је Европска дунавска комисија.

У Арменији и другим провинцијама обећала је Порта увести реформе и правилник сличан критском и предложити га европској комисији, која је имала израдити организацију за источну Румелију.

Значење Берлинског конгреса лежи у том, што је Европа, поново и дефинитивно сузбила Русију да не решава вековно Источно питање као неко специјално своје питање, без обзира на интересе других сила. С тим у вези ускраћена је Македонији, Бугарској, као и руском експоненту, очувана је сувислост турског територија и тим европска Турска спасена од расула, које јој је доносио Санстефански уговор. Аустрија је поново, после готово једног и по века, закорачила на Балканско полуострво и сузбила српске претензије на Босну и Херцеговину. Тиме је повређено национално начело и инаугурисано германско продирање на исток. Мисао о аустријском продирању према Солуну за противтежу руском заузимању Цариграда изрекао је један аустријски дипломата већ 1850. у једном меморандуму, а проширио ју је један аустријски министар једним говором.

Али национално је начело ојачано признањем независности Србије, Црне Горе и Румуније. Србији је остало да се у два правца бори за победу националног начела против две велике државе: Турске и Аустроугарске. Тај јој је положај одредио водећу улогу у ослободилачкој акцији Јужних Словена и у решавању балканског дела Источног питања по начелу народности: Берлински конгрес ускратио јој је Босну и Херцеговину, али је спасао Македонију и Стару Србију и оставио могућност Србији да постане југословенски Пијемонт.

Није морало протећи много деценија да Енглеска увиди да јој је овај Биконсфилдов “частан мир”, у духу Палмерстонове и Канингове политике, донео место руског аустро-немачко продирање према Истоку, и да осети потребу да се удружи с Русијом против немачког империјализма како на Истоку тако и иначе у свету.