Битка на Дрини 1914

После победе на Церу, српска војска је потпуно очистила северозападну Србију од непријатељских јединица.

Одмах после пораза на Церу, генерал Поћорек је наредио да се трупе које су претрпеле највеће губитке што пре попуне људством, стоком и ратним материјалом и да се 5. армији прида брдска комора како би се оспособила за операције на планинском земљишту.

Замисао српске Врховне команде да се одмах привуку и привежу што јаче аутроугарске снаге и да се то изврши делимичном офанзивом добра је, јер се није имало ни снага ни средстава за општу офанзиву, па ни за једновремену офанзиву крилних група, I армије и Ужичке војске.

Пошто су српска и црногорска војска на овом фронту имале заједно 215 батаљона и 408 топова, јачина Балканске војске није била довољна за вођење успешне офанзиве.

Заједнички план дејства српске и црногорске војске у рату против Аустро-Угарске израдио је начелник штаба српске Врховне команде војвода Радомир Путник 17. августа 1914. године.

Док су се на горњој Дрини дејства Ужичке и Санџачке војске одвијала врло споро и сувише обазриво, српска Врховна команда је интензивно радила на припремању преласка Саве у циљу офанзивних операција у Срему.

Армијски мостовски трен који је овој дивизији стављен на располагање и дошао из Коцељеве у Белотић, није био потпуно исправан. Материјал је био стар и разнолик, тако да је велики део још у време мира био предлаган за расход.

Због неуспеха Тимочке I код Чеврнтије, I армија је у току овог дана вршила само извиђања и утврђивала заузети мостобран.

На фронту српске Ужичке и црногорске Санџачке војске, на горњој Дрини, није у току 6. и 7. септембра било значајнијих догађаја. У току 6. септембра Срби су се појавили испред Устипраче, а Црногорци испред Горажда.

Из операцијског плана команде аустроугарске Балканске војске видели смо да је почетак друге аустроугарске офанзиве био одложен од 7. за 9. септембар, прво, због недовршених припрема, а друго, због временских непогода.

104. ландштурмска пешадијска бригада покушавала је три пута у току 8. септембра да пређе Саву код с. Босута. То су јој спречиле јака пешадијска и артиљеријска ватра Равањског одреда које је у 11.40 часова дошао у помоћ Коњички пук Моравске I.

За продужавање наступања 9. септембра, командант Балканске војске је наредио да 5. армија остане у одбрани на Сави и доњој Дрини, везујући демонстративним дејствима, артиљеријском и пешадијском ватром српску II армију, а 6. армија да продужи наступање ка главном гребену Гучева, Борање, Јагодње и Соколске планине.

Настављајући 10. септембра наступање, 15. корпус је тежио да што пре избије на гребен Гучева и Борање. Његова 40. хонведска дивизија успела је да извесним деловима пређе Дрину код Брасине и заузме к. 271, одбивши јаке нападе јединица Дринске дивизије I позива.

У рано јутро 14. септембра отпочела је 21. ландверска дивизија поново прелазак преко Саве у Парашчицу и првим деловима потисла чету 14. пука II, али је овој притекла у помоћ чета из 3. пука и нападач је задржан.

Циљ друге офанзиве Балканске војске био је да се главне снаге српске војске на доњој и средњој Дрини обухвате и потуку, али јој то у даноноћним борбама од 8. до 15. септембра није успело.

Када је 8. септембра аустроугарска Балканска војска отпочела на доњој и средњој Дрини своју другу офанзиву, српска I армија се утврђивала на линији Прогар - Ашања - Обреж - Витојевци до које су претходног дана допрле њене дивизије - Дунавска I и Шумадијска I.

Командант I армије наредио је у ноћи 11/12. септембра да се Дунавска I врати на десну обалу Саве, користећи оба моста, и да из Дебрца преко Близањских висова одмах крене у Ваљево.

Офанзива српске I армије предузета је на захтев савезника Руса да би се везао део аустроугарских снага намењених за пребацивање на руски фронт. Она је у томе успела, јер је задржала у Срему 29. пешадијску дивизију.

Ужичка војска је 9. септембра примила наређење српске Врховне команде да 4. пук I и 4. пук II позива, са допунским батаљонима и брдском батеријом, упути преко Ужица, Косјерића и Ваљева у састав III армије.

Командант Ужичке војске издао је 13. септембра пред вече наређење за форсирање Дрине и даља дејства по преласку реке.

Задатак Ужичке војске у овом периоду био је да у садејству са Санџачком предузме офанзиву против непријатеља у рејону Вишеграда и Горажда са тежњом да га притискује и прикива док се не извојује победа над главним снагама Балканске војске.

15. септембра, када је заустављено наступање аустроугарске 6. армије на гребену Гучева, Борање, Јагодње и Соколске планине, завршено је и прикупљање I армије у духу диспозиције Обр. 3074 од 14. септембра.

Главни положај непријатеља налазио се око 2 км западно од предстраже, на гребену који се спушта од Кошутње стопе преко Мачковог камена ка Перуници.

Врховна команда је намеравала да после краћег застоја 1 армија настави офанзиву. Ради тога је наредила да се Дунавска I задржи што ближе непријатељу, на јаком одбрамбеном положају Миленков камен - Бранковац, јер непријатељ 22. септембра није вршио гоњење.

Српска I армија није успела да олакша стање III армији, а при томе је претрпела толике губитке да је за дуже време постала неспособна да продужи офанзиву. Али је успела да у овим бојевима и непријатељу нанесе толике губитке који су га натерали да за дуже време остане у одбрани.

Врховна команда је, обавештавајући команданта III армије о задатку I армије, одредила чак и правац одступања Дринске дивизије II позива за случај да на то буде принуђена, а који је ишао на Голо брдо, Широку липу, Брдарицу, Гробље (к. 237).

III армија је продужила овог дана дејства у смислу раније издате заповести за наступање ка Дрини: Моравска II вршила је општи напад на 4. и 5. брдску бригаду на положају Цип-Турски гроб - Мртолос, али без неког нарочитог успеха.

У почетку офанзиве I армије, III армија је јаким нападима левим крилом пружила помоћ I армији, непосредно одредом пуковника Мишића, а посредно Моравском II. Међутим, кад је СВК 18. септембра одредила р. Радаљ за границу дејства између I и III армије, јако је проширена нападна зона I армије, а сужена зона III армије.

II армија била је у одбрани на фронту од ушћа Јадра до Шапца (Коњичка дивизија од Шапца до Затрке, Моравска I лево до Софића аде, а од ове до Јадра Тимочка II) када је од Врховне команде добила наређење (од 10. септембра) за офанзиву I армије.

Пошто је и командант српске II армије напустио мисао о повлачењу и издао заповест за напад, овог дана је дошло до неке врсте борбе у сусрету.

Аустроугарска 5. армија наставила је са нападима на Србе. Код 8. корпуса, 21. ландверска дивизија трудила се, довлачењем топова ноћу у стрељачки строј, да поруши препреке испред српског утврђеног положаја у Парашници и да га заузме.

Од 26. септембра главне снаге српске и аустроугарске Балканске војске биле су у блиском додиру на Сави; у доњем и средњем току Дрине. Обе стране утврђивале су се на положајима на којима су се затекле 25. септембра, старајући се не само да одрже по сваку цену своје положаје већ да их по могућству и побољшају заузимањем погоднијих одсека.

Од 18. септембра, када је српска Врховна команда привремено обуставила офанзиву Ужичке војске у источној Босни, до 22. септембра, када је наредила да се офанзива настави, није било неких великих промена на том делу фронта.

Непријатељ је продужио напад највећом жестином и у 15 насова пошао на јуриш. Дочекан бомбама и на нож, одбачен је са великим губицима, а после кратког застоја поново је напао тежећи обухвату десног одсека.

Због слабости Лимског одреда командант Ужичке војске наредио је, међутим, да одред у току ноћи напусти с. Побратци и повуче се код с. Сенковић. Командант Санџачке војске известио је црногорску Врховну команду да је Санџачка војска у борбама овога дана претрпела губитке од око 100 мртвих и 250 рањених.

Изјутра 22. октобра командант 16. корпуса је предузео гоњење Санџачке војске и Лимског одреда свежим снагама, али је оно успорено непрекидном кишом, те гонећи одреди нису могли у току дана стићи до Рогатице.

По паду Мачковог камена, 22. септембра, СВК је наредила команданту Ужичке војске да предузме снажну офанзиву општим правцем Рогатица - с. Жљебови - Власеница у позадину аустроугарске 6. армије, да поруши железничку пругу у долини Криваје којом се 6. армија снабдевала и тим пригиском да примора непријатеља да тамо одвуче снаге, чиме би се олакшала стање I армије.

Избацивањем Ужичке и Санџачке војске из југоисточне Босне, Поћорек је решио питање обезбеђивања своје позадине на том простору, па је могао да приступи реализовању одлуке о трећој офанзиви.

После једнодневног затишја, 5. армија је 26. октобра наставила офанзиву нападима на Равањски одред код Раденковића.

Још 24. октобра је командант српске III армије, генерал Павле Јуришић Штурм, предложио Врховној команди да му одобри да са армијом нападне део непријатељског фронта Кулиште (к. 708) - к. 484 - к. 464 да би поправио ситуацију на Гучеву и „да омогућим армији даље напредовање", тражећи да га Врховна команда у том циљу појача једним пуком I позива.

У 15.30 часова непријатељ је сасредио артиљеријску ватру са монитора, леве обале Саве и са друма Дреновац - Шабац. Пола часа иза овога монитори су разрушили Царинарницу, према којој су се почеле искрцавати на обалу јаке снаге обухватајући северни одсек и са запада.

Офанзива аустроугарске 6. армије отпочела је 6. новембра, на целом фронту од Лознице до Рогачице. Највећи успех постигла је на левом крилу.

Непријатељ је располагао огромном количином артиљеријске муниције. Он је, дејствујући против једне српске батерије на левом одсеку Тимочке I, избацио око 2000 зрна из три пољске и хаубичке батерије; Тимочка I је у току целог дана утрошила око 1000 метака за пољску артиљерију.

Досадашњим нападима аустроугарска 5. армија није успела да заузме утврђене положаје српске II армије, па је 7. новембра почела да им се приближава помоћу приближница, очекујући да ће јој успешно дејство 6. армије олакшати напредовање.

Напади аустроугарске 5. армије настављени су 7. новембра на положаје II армије али без већег успеха. Комбиновани корпус нападао је 58. бригадом од поноћи левокрилни батаљон на мишарском положају. Нападач је растеран ручним бомбама.

Успех аустроугарске 6. армије на фронту Гучево - Борања - Јагодина - Соколска планина охрабрио је 5. армију у Мачви, чији напади на српску II армију нису довели до већег успеха ни 8. новембра.

Аустроугарска 5. армија је наставила 9. новембра са нападима на српску II армију. Комбиновани корпус предузео је обухват мишарског положаја дуж Саве 58. бригадом из 29. дивизије, која је уз помоћ монитора, после жестоке борбе, пред вече заузела с. Орашац, а у току ноћи 9/10. новембар и мишарски утврђени положај.

Командант Балканске војске, тежећи да принуди Србе да приме битку код Ваљева, са Колубаром за леђима, наредио је да се 10. новембра продужи брзо гоњење са напрезањем крајњих снага: 5. армија да гони ка линији с. Бањани - с. Коцељево, а 6. армија концентрично ка Ваљеву.

С обзиром на споро надирање у току 10. новембра, команда Балканске војске почела је губити наду да ће се српске армије принудити да приме битку код Ваљева. Изјаве многобројних заробљеника да српска војска неће примити битку код Ваљева, већ на раније утврђеним положајима северно од Крагујевца, само су појачавале такве сумње.

После дужег периода ружног времена, 12. новембар је освануо леп, али је већ предвече почела да пада киша, а у ноћи и снежна вејавица која је трајала све до 13. новембра изјутра. Путеви су били испроваљивани, а кретање ван њих врло тешко и заморно

Балканска војска наставила је 13. новембра дејства ка Ваљеву. Велики снег ометао је дејство артиљерије, те се није могло брзо напредовати.

Кад је Врховна команда у ноћи 13/14. новембра сазнала да се Обреновачки одред повукао преко Колубаре, а Коњичка дивизија на десну обалу Тамнаве и Уба и да је стање на западном делу фронта код III и I армије тешко, обуставила је извршење напада II армијом.

План за ову офанзиву био је сличан ономе за претходну. Имао је да се изврши фронтални напад 13. и 15. корпуса из 6. армије и обухватно дејство 5. армије са севера и 16. корпуса са југа. За заштиту десног бока на горњој Дрини остављен је одред генерала Шњарића.

Преглед састава аустроугарске, црногорске и српске војске на балканском ратишту.