18. септембар
На основу личног осматрања и извештаја примљених у току 17. септембра, командант српске 1 армије стекао је уверење да је непријатељ потпуно разбијен, па је 18. септембра изјутра наредио: да Дунавска дивизија I гони ка Дрини фронтом: Љубовија – Ђермановића гај – Ободник – Рујевачке рудине тако да између ње и Дунавске II граница буде Мачков камен – Борањска река, а потом правац Зворник; да Дунавска II гони фронтом Мачков камен – Кошутња стопа одржавајући везу десно са III армијом, а лево са Дунавском I. Граница између Дунавске дивизије II и III армије је река Радаљ.
Обе дивизије су имале да оставе најмање по један пук у армијској резерви и то: Дунавска I код Милетине, а Дунавска II код Кулина или Шанца. Штаб армије у Пецкој.
Командант II армије обавестио је команданта I армије да ће Моравска II продужити гоњење непријатеља у правцу р. Радаљ, а њој ће се придружити и одред пуковника Мишића.
Пред Дунавском I непријатељ је бранио: део 6. бригаде Перунику и Липник брдо, а 13. бригада Братаљ-њиву са предстражом на Првењу и Јаворнику и артиљеријом у рејонима Чавчићи, Липник брдо, Дубравице. Командант Дунавске I издао је 18. септембра изјутра заповест према којој су имали: IV прекобројни пук да упути један батаљон на главицу Уши (к. 576) ради обезбеђивања одсека између река Грачанице и Љубовиђе и одржавања везе лево, са трупама на Баурићу; 8. пук да се пребаци преко р. Узовнице и прикупи на Ободнику, а 18. пук да се прикупи на Рујевачким рудинама; 4. и 9. пук да крену правцем Јасеновача – Кулине – к. 813 и да се прикупе на вису Ждрела; коњички пук да осматра гранични фронт од р. Узовнице до с. Доње Буковице; Љубовијски одред да остави један батаљон на положају Прослоп – Баре, а са осталим снагама да крене преко с. Петника и Берловског брда на Баурић.
Примивши заповест команданта I армије за гоњење, Дунавска I имала је овако да напада: 18. пук са две пољске батерије, преко Мачковог камена и Перунике да заузме одсек к. 787 – Ужиналиште; 8. пук, са 9. брдском брзометном батеријом, са линије Рујевачке рудине – Ободник преко Јаворника, брда Липник, Вољеваца, да заузме одсек Чавчићи – Османово брдо; IV прекобројни и 9. пук, са неангажованим пољским батеријама, да образују дивизијску резерву и преко с. Горње Постење дођу јужно од к. 771, а један батаљон да остане у Ђермановића гају (к. 753), за заштиту левог бока и позадине дивизије. У армијској резерви код Шанца остављен је 4. пук, а коњички пук и Љубовијски одред имали су исте задатке као и раније.
Киша и магла, тешко земљиште, као и пад мрака спречили су прикупљање дивизије за напад. И поред ових тешкоћа два батаљона 18. пука успели су да заузму положај Црвење – Јаворник и да се на њему утврде. Том приликом тукла их је хаубичка батерија од с. Дубравице, с леве обале Дрине. Један батаљон 18. пука остао је на Рујевачким рудинама, а један на Ободнику. Када је у 16 часова овде стигао 8. пук са брдском батеријом, батаљон са Ободника је повучен на Рујевачке рудине. Између к. 813 и Ждрела избио је 9. пук, а два пука су била у покрету ка Шанцу и к. 771. Остала пољска артиљерија кретала се преко Соколске планине споро, извлачећи оруђа уз помоћ пешадије.
Љубовијски одред заузео је овакав распоред: два допунска батаљона и два топа на главици Уши; два батаљона III позива и два топа на Немић-камену; батаљон крушевачких резервних трупа са шест топова на положају Бобија – Прослоп – Баре са задатком да затвори и осигура правац Љубовије – Прослоп – Пецка.
Пред Дунавском II налазиле су се у одбрани: 7. брдска бригада на Кошутној стопи, 6. брдска на Мачковом камену; на Ужиналишту су биле 1. и 2. брдска у резерви десног крила 16. корпуса, док су предстраже биле истурене на линији к. 864 – Нешино брдо – вис југозападно од к. 771. Брдска артиљерија непријатеља налазила се западно од Нешиног брда.
Главни положај непријатеља налазио се око 2 км западно од предстраже, на гребену који се спушта од Кошутње стопе преко Мачковог камена ка Перуници. Остала непријатељска артиљерија била је на Кошутњој стопи, Ужиналишту, Чавчићима, брду Липник икодсела Прнче и Дубравице, одакле је могла сасредити ватру на Мачков камен. Положаји еу били утврђени на брзу руку.
Дунавска II је већ била у нападу кад је у 10 -часова дошла армијска заповест да се један пук одвоји у ар- мијску резерву. У то време неприј атељски делови од- етупали су испред одреда пуковника Мишића, па је ко- мандант дивизије од твега тражио да управи напад на Шанац. Затим је команданту 8. пука II, чије је насту- пање ка Мачковом камену било успорено због преласка Рујевачког потока и пењања уз Присеку, наредио да убрза покрет. У 11.40 часова етрељачки строј деснокрил- иог V прекобројног пука подишао је на око 600 м непри- јатељском предстражном положају на линији к. 864 — Нешино брдо — вис југозападно од к. 771. Пољски арти- љеријски дивизион са Бранковца обасуо је јаком ват- ром непријатеља који је почео да се осипа, а затим и да одступа ка Мачковом камену, одакле га је дочекао V прекобројни пук јаком пешадијском ватром. Лево од њега развио се један батаљон 8. пука II. а 9. пук је био у резерви, иза десног крила.
У току напада непријатељ је тукао борбени порсдак Дунавеке II јаком артиљеријском ватром. Падом мрака престала је борба. Спустила се била и густа магла. Команданти првог борбеног реда тражили су већу непосредну подршку артиљерије па је упућен један пољски топ 2. батерије који је преко Шанца и мајдана олова избио до Механе на Рујевачким рудинама (к. 784), одакле је на челу 3. батаљона V прекобројног пука кренуо кроз шуму ка Мачковом камену. Кад је у 2.30 часова 3. батаљон пришао непријатељу који је повремено отварао пешадијску ватру, топ је опалио неколико шрапнела на картеч. Непријатељ је био принуђен да одступи.
9. пук II, као дивизијска резерва, дошао је на Нешино брдо и осигурао се према Кошутњој стопи (к. 944). Коњички дивизион одржавао је везу са одредом пуковника Мишића код с. Дробњаци.
На фронту III армије непријатељ је извршио јак напад на Дринску I па је Моравска II, непосредни сусед Дунавске II, била упућена да јој помогне.
Борбе овог дана су показале да непријатељ није растројен, како се у почетку мислило. Командант 16. корпуса је врло смишљено прикупио своје бригаде, скратио фронт, повукао десно крило западно од Дрине, а лево наслонио на тешко приступачну Кошутњу стопу. Од шест брдских бригада, четири је груписао на гребену Кошутња стопа – Мачков камен – Ужиналиште. Артиљерију је тако распоредио да је могла да сасреди ватру на Мачков камен.
Изгледа да ни командант Дунавске II није познавао право стање, па је издао заповест и за наступање и за напад. За наступање ако је непријатељ растројен, а за напад ако пружи јачи отпор. Пошто је непријатељ дао јак отпор дивизија га је напала, али је успела да заузме само његов предстражни положај. Требало је V прекобројном пуку за напад на Мачков камен придружити цео 8. пук уместо што је то учинио само један његов батаљон, а и јаче активирати одред пуковника Мишића на Шанац. Но, и поред пропуста, Дунавска II успела је да освоји положај к. 864 – Нешино брдо – к. 771 који је у вези са Рујевачким рудинама био веома погодан ослонац за прелазак у напад на положај Кошутња стопа – Мачков камен – Перуника. Добио се и добар пут Крупањ – Рујевачке рудине – Ободник за маневровање трупама за снабдевање.
Дунавска I прикупљала се за напад целог дана 18. септембра, јер је била растурена на великом простору. Њен IV прекобројни пук је без потребе био упућен за обезбеђење левог бока где су се већ налазили Коњички пук и Љубовијски одред. Касно је била издата заповест дивизије за напад, што је омогућило непријатељу да сву артиљерију сасреди на Дунавску II. Браниоцу је добро дошло што су српске јединице биле растурене да се још боље припреми за одбрану. Сасвим би други успех био постигнут да су обе дивизије од зоре извршиле једновремено напад целокупним снагама.
19. септембар
Ноћ 18/19. септембра прошла је углавном у миру. Командант I армије наредио је 19. септембра изјутра да Дунавска II енергично наступа ка Дебелом осоју – Црном врху, одржавајући тесну везу са III армијом, а Дунавска I да одржава тесну везу са Дунавском II и формира Љубовијски одред састава: дивизијски коњички пук и досадашњи Љубовијски одред, са задатком да осигура правац Љубовија – Пецка, затим леви бок и позадину I армије и да ухвати везу са Ужичком војском која наступа кроз Босну ка Љубовији и Зворнику. Одред је стављен непосредно под команду команданта I армије.
Непријатељ је посео за одбрану: 7. брдском бригадом Кошутњу стопу, 9. бригадом Мачков камен, а 13. бригадом брдо Липник; 1. брдска била је у корпусној резерви на Чавчићима, а 2. на Ужиналишту; 109. ландштурмска била је на положају с. Дубравица – Дубовик (к. 681); 6. брдска бригада налазила се код с. Липнице. вероватно у резерви.
Рано изјутра, по киши и магли, почео је напад Дунавске II на Мачков камен. Пољски артиљеријски дивизион са Бранковца тукао је Мачков камен јаком ватром. Непријатељска артиљерија је одговарала такође јаком ватром, а примећена су и зрна већег калибра. На Мачков камен је била упућена и цела 2. пољска батерија II, па је по њеном доласку V прекобројни пук напао непријатеља али није могао да савлада његов отпор.
У 9 часова покушао је 9. пук II да јужном падином Нешиног брда подиђе Мачковом камену. Како је ту трпео јаку артиљеријску ватру, наређено му је да се пребаци на северну падину Нешиног брда и тамо смени 3. пук II из одреда пуковника Мишића који се налазио у рововима окренутим према коси која је везивала Мачков камен са Кошутњом стопом.
Команданти Дунавске I и II споразумели су се да заједно наставе напад тако што ће из Дунавске I 9. пук напасти Мачков камен лево од Дунавске II. Артиљерија (5, 8. и 10. пољска батерија са Бранковца, 7. батерија са к. 864 и 1. батерија са Нешиног брда) помагаће намеравани напад. Међутим, док су 5. и 8. батерија отвориле у подне јаку ватру на Кошутњу стопу, Мачков камен и западно од њега, 1. и 7. батерија су тек око 15 часова изашле на положај; 10. батерија имала је само 2 топа, а 2. и 9. батерија које су помагале напад IV прекобројног пука, због немогућности да га прате, кренуле су преко Прослопа, Равног брда, Кулине на Рујевачке рудине (к. 784), где су стигле тек 21. септембра.
У 14 часова је 9. пук II подишао на 200 м од непријатељевих ровова на коси Мачков камен – Кошутња стопа и отпочео припрему јуриша. У том је на десном крилу дошло до панике код 1. батаљона који је, дочекан јаком ватром, почео да одступа повукавши за собом и остали део пука све до полазног положаја. У 16 часова овај пук је поново пошао у напад, али се и тај подухват завршио повлачењем на полазни положај.
Користећи ватру 7. батерије на пропланак на Кошутњој стопи (к. 944), а 1. и 2. батерије II позива по Мачковом камену, V прекобројни и 9. пук су после 17 часова кренули на јуриш и одбацили непријатеља са једног дела Мачковог камена, одбили његов противнапад, а падом мрака гонили непријатеља само ватром, али не и покретом, што представља грубу грешку команданта Дунавске II.
Пошто није гоњена покретом, аустроугарска 9. брдска бригада се зауставила на 400 м, прикупила, уредила, поставила предстражу и почела да хвата додир са Србима, што се испољавало повременим пушкарањем патрола. Чим је сазнао за пад Мачковог камена, командант 16. корпуса наредио је 1. брдској бригади из корпусне резерве на Чавчићима (к. 813) која је имала само 1.000 пушака, да се стави под команду 18. дивизије ради извођења противнапада на Мачков камен. Она је због удаљености стигла касно у ноћ, те није могла одмах да се употреби.
Напади 1. и 4. батаљона 18. пука (јужно од 9. пука) нису успели. јер је земљиште било тешко пролазно, а изостала је и подршка артиљеријом и митраљезима. Осим тога, ови батаљони су били изложени унакрсној ватри са Мачковог камена, к. 764 и брда Липник. Због тога је пропао први покушај ширења успеха од Мачковог камена на југ. Исто тако нису успели ни напади 8. пука на к. 764 и брдо Липник, па су се сви батаљони повукли на полазни положај Првење – Јаворник (к. 674).
Овај српски успех створио је несносно стање код трупа 16. корпуса који је до сада изгубио у борбама око 10.000 људи, те му је борбена способност била знатно ослабљена. Међутим, командант Балканске војске, иако није имао јаче резерве да њиховом употребом поправи ситуацију, сазнавши да је и код Срба критично стање, одлучио се на крајње залагање својих јединица верујући да ће, с обзиром на то да су одлично опремљене и извежбане за борбу на планинском земљишту, издржати овај притисак и извојевати успех. 3а сваки случај предузео је мере да се од трупа узетих са десног крила 5. армије образује одред од шест батаљона за ојачавање левог крила 15. корпуса који ће 22. септембра извршити удар ка Лозници.
Рад српске 1 армије 19. септембра обележен је наизменичним нападима појединих усамљених пукова Дунавске II и Дунавске I, којима није извршен пробој, а поднесене су велике жртве. Непријатељ је само мало потиснут на Мачковом камену. Остатак Дунавске I није пружио довољну помоћ у извршењу пробоја. Дивизијска артиљерија боље је употребљена овог пута јер је за непосредно помагање пешадије ангажовано седам батерија (шест на Мачков камен, а једна на Кошутњу стопу). Међутим, она није тукла непријатељску артиљерију па је ова јаком концентричном ватром спречавала напад I армије на Мачков камен. Армијска артиљерија није ни овога дана употребљена, мада је могла са пута Крупањ – Шанац одлично да дејствује на целом фронту. Одред пуковника Мишића из III армије повучен је у Моравску II, па су десно крило и бок Дунавске II остали необезбеђени.
Да би се успешно извршио пробој одсека Кошутња стопа – Мачков камен требало је једновремено напасти уз помоћ армијске артиљерије и Кошутњу стопу правцем преко с. Мионовића, Вуколоваца и Дуге њиве. Како се тај правац налазио у зони дејстава I армије, требало је или да Дунавска II изврши напад тим правцем или да се команданти I и III армије споразумеју да III армија својим ојачаним левим крилом нападне Кошутњу стопу и тако помогне I армију.
20. септембар
Због тешког сналажења на шумовитом гребену Мачковог камена, команданти пешадијских пукова нису били сигурни да су заузели Мачков камен, па нису поднели тачан извештај. Због тога је командапт I армије наредио 19. септембра да се следећег дана заузме цео гребен Мачков камен – Кошутња стопа, продужи даље дејство, и то: Дунавска II ка Дебелом осоју и Црном врху, а Дунавска I ка Ужиналишту и Чавчићима.
На основу тога поново су се команданти Дунавске I и II споразумели о даљем раду, издајући заповест према којој: 9. пук напада Кошутњу стопу гребеном пгго води од Мачковог камена; V прекобројни пук креће за 9. и служи му као резерва; 8. пук II, иначе прилично растројен, свија се у дивизијску резерву на Нешином брду; 18. пук са 2. и 9. пољском батеријом напада преко Велике реке на Ужиналиште; 8. пук I са брдском батеријом напада брдо Липник, а одатле преко с. Вољеваца на линији Чавчићи – Пољане – Османово брдо; IV прекобројни пук у дивизијској резерви на Мачковом камену код к. 771, а 4. пук у армијској резерви код Нешиног брда.
Како је целе ноћи 19/20. септембра било пушкарања на Мачковом камену, V прекобројни пук није могао да се повуче из I борбеног реда и дође иза 9. пука већ се измешао са батаљонима 9. пука. Пред 8. пуком II непријатељ није ништа предузимао, па се пук неузнемираван свио и дошао у дивизијску резерву на Нешино брдо.
Командант I армије наредио је 20. септембра: да ,,рејон дејства и обезбеђења” између Дунавске I и Љубовијског одреда буде река Узовница; да се два батаљона IV прекобројног пука са Ђермановића гаја и Уши-главице врате на Мачков камен, а на њихово место да се одреде јединице из Љубовијског одреда; да 2. хаубичка батерија из армијске артиљерије у саставу Дунавске I остане 20. септембра на месту где се затекла; да се 4. пук из армијске резерве са Шанца премести ближе Нешином брду, где га може употребити и командант Дунавске I. Комбинованом батаљону нишких резервних трупа наређено је да дође са Прослопа на Бранковац.
Непријатељ је тога дана био овако распоређен: на Кошутњој стопи 7, према Мачковом камену 1. и 9, према Перуници 6, на брду Липник 13. брдска бригада; на левој обали Дрине 109. ландштурмска и у корпусној резерви на Чавчићима 2. брдска бригада.
У ноћи 19/20. септембра падала је киша и спустила се густа магла. Ту околност покушала је да искористи 6. брдска бригада како би препадом заузела Првење и Јаворник, али је препад одбијен и бригада је претрпела велике губитке. Чим је свануло. 1. брдска бригада напала је гребеном од Кошутње стопе ка Мачковом камену измешане батаљоне 9. и V прекобројног пука. При том не само што је непријатељ одбачен на полазне положаје, већ је извршен и пробој његовог фронта. Али Срби услед магле нису то приметили све до подне па нису ништа ни предузели да га гоне.
Аустроугарска 6. армија била је тог момента у врло критичној ситуацији, јер је у дотадашњим борбама изгубила око 20.000 бораца, а у резерви је имала само јако проређену 2. брдску бригаду на Чавчићима, доста удаљену од прве линије.
Због магле која се повремено дизала и спуштала борба је продужена без велике жестине, а команданти пешадијских пукова чекали су да се магла потпуно дигне и стигне 5. пољска батерија која је била пошла са Бранковца у 3 часа, па да отпочну напад од Мачковог камена ка Кошутњој стопи. Да би се проширио напад десног крила Дунавске II, развијен је 8. пук II десно од 9. пука II.
За то време је командант аустроугарског 16. корпуса прикупио остатке растераних батаљона и поново образовао обруч око Мачковог камена. Једновремено је објединио сву артиљерију ради лакшег саједињавања ватре на Мачков камен. Како је 109. лендштурмска бригада бочно тукла испред брда Липник, ово је могло да се поседне и слабијим снагама, а појачање из 13. брдске бригаде да се пошаље на Мачков камен.
Око 10 часова цео 9. пук II напао је непријатеља северно од Мачковог камена, дошао до ровова и дејствовао ручним бомбама, али је овај напад одбијен и пук је одступио на полазни положај. Овај неуспех одразио се и на десно крило 9. пука из Дунавске дивизије I. Залагањем официра ред је повраћен и положај задржан, а поред осталих рањен је и командант 9. пука пуковник Панта Грујић. У подне је 9. пук II поновио напад, али без успеха. Исто то је доживео и 8. пук II који је нападао десно од 9. пука. Тада је оформљена нападна колона од три пука (9. I позива, 9. II позива и V прекобројни) под командом ппуковника Тодора Павловића која је имала да нападне Кошутњу стопу, док је један батаљон имао да нападне гребен северно од Мачковог камена. Али када је нападна колона кренула, подухваћена је убитачном унакрсном ватром митраљеза и артиљерије. Ипак је 9. пук II стигао до непријатељских ровова и почео да дејствује ручним бомбама. У том је неко од војника викнуо: „Опкољени смо”! Борце је захватила паника и пук је одступио у највећем нереду на полазни положај, обасут најжешћом ватром непријатеља. Панику су изазвали борци 8. пука II који су одступили са свога фронта и дошли иза 9. пука II, па су у даљини, магли, кроз дим и шуму изгледали као непријатељ.
Ово нагло одступање пренело се и на остала два пука из нападне колоне, те је за тренутак стање постало критично. Захваљујући држању старешина и пристизању свежег 3. батаљона 18. пука повраћен је ред и одржан Мачков камен. За сваки случај примакнути су пукови из резерве; 4. пук на Пешино брдо и IV прекобројни ка Мачковом камену. Борба је настављена највећом жестином. Поподне је неиријатељу стигао један батаљон Комбиноване бригаде и са 1. брдском бригадом олакшао напад на већ поколебане Србе. Око 15 часова су навалили на Мачков камен и када је борба достигла врхунац, око 17 часова пришла је 5. пољска батерија косом од Рујевачких рудина и са 500 м отворила брзу паљбу на непријатељске делове који су избијали на Мачков камен. Настао је прави покољ. За четврт часа је из непријатељског 4. батаљона 25. пука избачено око 300 бораца, а затим је на поколебаног непријатеља јурнуо V прекобројни пук читавим борбеним поретком. У 19 часова освојен је и највиши вис иа Мачковом камену, где је пропланак величине око 500 м2 био потпуио покривен лешевима погинулих, махом непријатељских војника, преко којих се морало газити. Гоњење покретом није вршено ни овом приликом; штавише није одржан ни додир са непријатељем. До овако велике погибије дошло је због нагомилавања трупа на малом простору, изложених концентричној ватри артиљерије и пешадије обеју страна.
Дејство српске артиљерије на непријатељску пешадију било је успешно, али не и против артиљерије јер су се тешко откривали њени ватрени положаји.
Кад је пала ноћ, проређени и са врло мало официра српски пукови на Мачковом камену били су јако измешани. Одмах су наложене ватре да би се огрејали и нешто топло појели, док је на непријатељској страни био мрак и владала тишина целе ноћи. По држању и расположењу свих изгледало је да јс постигнута потпуна победа и да на овом крвавом пропланку више неће бити борбе. Ипак, за сваки случај, одмах је доведена са Рујевачких рудина 2. пољска батерија II ради припрема за борбу 21. септембра.
Остале јединице Дунавске I нападале су целог дана. али њихови напади нису донели успех: 18. пук напао је са три батаљона 6. брдску бригаду на коси западно од Перунике, а 8. пук са 9. брдском брзометном батеријом са Јаворника и брда Липник на 13. брдску. Ови правци су били тешко пролазни, а магла и блато, уз јаку артиљеријску ватру нспријатеља са леве обале Дрине, још више су отежавали дејство.
Дунавска II заноћила је: Коњички дивизион на десном крилу, одржавајући везу са III армијом; 8. и 9. пук II позива, V прекобројни пук и 2. батерија на Мачковом камену, а 1, и 3. батерија на Бранковцу.
Дунавска I заноћила је: 9. пук и 3. батаљон 18. пука на Мачковом камену; 18. пук (без 3, батаљона) на Перуници; 8. пук са 9. брдском брзометном батеријом на Црвењу и Јаворнику; IV прекобројни пук је био у дивизијској резерви на к. 771, а 4. пук у армијској резерви на Нешином брду. Артиљеријске батерије биле су размештене на Бранковцу, Рујевачким рудинама, Мачковом камену, Нешином брду и к. 864.
Увече је командант Дунавске I предложио команданту I армије да 18. и 8. пук не врше напад досадашњим правцима, с обзиром на карактер земљишта, већ да најнужнијим онагама поседну дотадање положаје за одбрану, а остатак да се свије у дивизијску резерву. Осим тога, пошто је гребен Мачковог камена врло узан, сматрао је да се на њему не може развити више од једног пука за напад на Кошутњу стопу и предложио да Дунавска II напада на Кошутњу стопу преко с. Мионовића.
Борбе вођене овог дана на Мачковом камену носе обележје наизменичних напада и одбране. Двапут је овог дана Србима била на дохвату велика победа, али они те тренутке нису ни уочили. Први је дошао изјутра кад је разбијена 1. брдска бригада која је напала од Кошутње стопе ка Мачковом камену. Други, око 17 часова, када су 9. пук II позива, V прекобројни пук и 3. батаљон 18. пука, подржани 5. пољском батеријом, извршили јак противнапад и одбацили непријатеља неколико стотина метара. Оба су момента пропуштена иако је било очитледно да је непријатељ потучен. Српске јединице нису гониле непријатеља; чак су и додир с њим изгубиле. Није се знало: где се задржао непријатељ, у каквом стању, ко га је прихватио итд. Код бораца 8. и 9. пука Дунавске II долазило је овог дана до колебања па су једно време својим одступањем довели у питање и одржање Мачковог камена.
Изостало је и садејство левог крила III армије са десним крилом I армије (Дунавском II). На левом крилу III армије био је до ноћи 19/20. септембра одред пуковника Мишића, али је те ноћи по наређењу команданта III армије отишао на Примат у армијску резерву. Тако се десило да део гребена од Мртолоса до Кошутње стопе није нико нападао. Непријатељ је могао да се слободно наслања на Кошутњу стопу, одатле да предузима нападе на Мачков камен и преко ње доводи појачања са Борање и корпусну резерву са Чавчића, као и да на Мачковом камену употреби део трупа са Кошутње стопе.
Боље би било да је одред пуковника Мишића упућен да појача лево крило III армије (Моравску II), заузме Мртолос и тамо привуче део непријатељских снага, а потом да угрози Кошутњу стопу.
Напади левог крила Дунавске I на косу западно од Перунике и на брдо Липник нису успели због непролазног земљишта, невремена и јаке бочне ватре од к. 764 и с. Дубравице. Тако, главни напад ни са ове стране није довољно помаган. Штавише, непријатељ је одвојио одавде део снага и упутио га као појачање својим трупама које су нападале Мачков камеи. Показало се да Дунавска I не може успети све док се са леве обале Дрине не протера 109. ландштурмска бригада и одатле угрози десно крило 13. брдске бригаде. Ово је, пак, захтевало да Љубовиђски одред пређе Дрину и одбаци 109. ландштурмску бригаду. Још боље би било да је Ужичка војска благовремено упућена ка линији Сребрница – Власеница, а Љубовиђски одред против 109. ландштурмске бригаде на левој обали Дрине.
Љубовиђски одред ништа није предузео да спречи непријатељску артиљерију и пешадију код с. Дубравице да помажу бочном ватром одбрану брда Липник и косе заладно од Перунике, мада је за то имао могућности.
Кошутњу стопу је требало једновремено нападати од Мачковог камена и Дуге њиве, јер је приступ с фронта из потока Ћумуране и Вуколовачког био врло тежак услед стрмог земљишта обраслог непроходном шумом. Овај напад требало је помагати и ватром армијске артиљерије, ради чега је ову требало благовремело довести и употребити.
За непријатеља је овај дан био врло критичан. Мало је требало па да претрпи потпун пораз. А било је тих дана и других знакова који су говорили и о колебању његових официра. Тако ноћу 19/20. септембра, кад су делови 6. и 7. брдске бригаде после извршеног напада на Дрвење – Јаворник (к. 674) у највећем нереду одступили на брдо Липник, командант 18. дивизије Тролман претио је официрима да ће их извести пред ратни суд зато што нису вршили своју дужност.
Одбрана Мачковог камена 21. и 22. септембра
Борба око Мачковог камена достигла је 21. септембра највећу жестину. Срби су ангажовали све преостале трупе да постигну потпун успех, а 16. корпус је напрегао све снаге да поврати ову тачку. По мишљењу команданта Балканске војске, на Мачковом камену требало је да падне решење за цео њен фронт. Ради тога је доведена и 2. брдска бригада из корпусне резерве, а израђен је и специјални план за напад. По њему је Мачков камен имао да се овог дана нападне са две групе (колоне): левом, јачом (9, 1. и део 7. брдске бригаде) од Кошутње стопе и Ужиналишта – пре подне; десном, слабијом (део 7. и 6. брдске бригаде) од Ужиналишта и к. 764 на Перунику – по подне; Комбинована, 2. и део 13. брдске бригаде имали су испочетка да буду у резерви, а доцније да се употребе тамо где затреба.
Изјутра 21. септембра владало је затишје на Мачковом камену. С времена на време дизала се и спуштала густа магла. На северном крају пропланка била је 5. пољска батерија за дејство у правцу Ужиналишта, а јужно од ње на ивици шуме 2. пољска батерија II за дејство ка Кошутњој стопи и Ужиналишту. Један батаљон 9. пука пошао је у насилно извиђање са Мачковог камена ка Кошутњој стопи. Тамо га је дочекала 9. брдска бригада тако јаком ватром да је у нереду одступио, гоњен непријатељским деловима. Његово одступање поколебало је остатак 9. пука, такође обасутог јаком ватром, па је и он почео да одступа, али енергично држањем официра пук се вратио на положај. Међутим, међу рањенима је био и заменик команданта пука мајор Маџаревић.
Око 10 часова приближили су се делови аустроугарске 1, 7. и 2. брдске бригаде и почели са северозапада да излазе на гребен. На њих су две поменуте српске батерије отвориле ватру (са 500-800 м) и натерале их да одступе. За непријатељем је у три маха полазио у напад 9. пук, али се услед јаке артиљеријске ватре непријатеља стално враћао на полазни положај. Тек када му је са Пешиног брда командант 4. пука потпуковник Душан Пурић упутио један батаљон као појачање, непријатељ је натеран на повлачење. Око 11 часова 9. пук је био појачан и 4. батаљоном IV прекобројног пука.
Обе српске батерије гађале су картечом непријатеља кад је избио на гребен Мачковог камена. У једном тренутку непријатељ је успео да заплени 5. пољску батерију, али због јаке ватре 2. батерије није могао да је одвуче. Једно време се 5. батерија налазила на ничијој земљи.
За то време V прекобројни пук који је био лево од 9. пука, упорно је сузбијао нападе дела 7. брдске бригаде, трпећи унакрсну артиљеријску и бочну пешадијску ватру са северног дела Мачковог камена.
Кад су око 13 часова стигла још два батаљона Комбиноване брдске бригаде, генерал-мајор Гојгингер је предузео левом главном колоном поновни напад. Према његовом извештају развила се огорчена борба, какве није било од почетка рата.
За то време непрекидно је дејствовала 2. пољска батерија II и до 15.30 утрошила је сву и део муниције 5. пољске батерије. Око 16 часова стигла је на Мачков камен и 8. пољска батерија, али због јаке ватре није могла да изађе из шуме на пропланак, па је њена послуга донела муницију код 2. пољске батерије II, те је ова могла наставити да успешно дејствује све до мрака.
Око 16.30 уследио је напад 2. и дела 7. брдске бригаде са Ужиналишта на лево крило V прекобројног пука на Мачковом камену, док су делови 7. и 6. брдске бригаде са брда Липник напали 18. пук на Перуници. Све те нападе задржале су поменуте српске јединице. За време овог комбинованог напада, непријатељска пешадијска ватра, уперена на Мачков камен, била је тако густа да је лишће са букава падало на земљу.
Артиљеријска ватра непријатеља управљена на Мачков камен била је лагана, непрекидна али смртоносна. Шрапнелске куглице стварале су праву пустош међу српским трупама згомиланим и измешаним на малом простору. Нарочито су опасни били шрапнели из брдских топова и хаубица, јер ровови нису били дубоки због каменитог земљишта, а није било времена да се израде настрешнице. Најбољи заклон била су стабла дебелих букава.
На Јаворнику – на левом крилу Дунавске I – 8. пук је овог дана изјутра предузео напад на одсек к. 764 – брдо Липник, али се услед јаке унакрсне ватре непријатељ морао повући. Ту је била и 9. брдска батерија која је око сат времена дејствовала по непријатељским деловима између брда Липник и Перунике. Одатле је доцније упућена у састав 9. пука.
Последњи јуриш тог дана извршила је пред вече непријатељева 1. брдска, ојачана са два батаљона Комбиноване брдске бригаде са Кошутње стопе и потпуно овладала положајем 5. пољске батерије. У противнападу је 4. пук повратио северни део Мачковог камена и отео од непријатеља 2 топа 5. пољске батерије, док је друга два непријатељ одвукао. Због мрака и потпуне исцрпености престала је борба и обе стране су заноћиле у непосредном додиру.
Тада је добијена и армијска заповест за смену Дунавске II и њено померање на правац Крупањ – с. Мионовићи – Кошутња стопа.
Док су догађаји овако текли на Мачковом камену, припремано је померање Дунавске II на правац Крупањ – с. Мионовићи – Кошутња стопа. Командант I армије оставио је команданту Дунавске II слободу у одлучивању о правцу и начину даљих дејстава и наредио му да нападне и гони непријатеља преко Кошутње стопе „ако се успеху нада”, а у противном да се задржи на заузетом положају, утврди га и упорно брани. Затим да осмотри правац који изводи на Кошутњу стопу од Крупња преко Мионовића ради евентуалног померања дивизије за напад на Кошутњу стопу и Дугу њиву у садејству са деловима Моравске II и III армије.
Дејство Дунавске I командант армије је условио одлуком команданта Дунавске II: ако ова крене у напад са Мачковог камена, да и она врши демонстративни напад на косу западно од Перунике и на брдо Липник; уколико се, пак, Дунавска II држи одбране, да се и Дунавска I одлучи за одбрану. У оба случаја команданти дивизија су имали да се лично споразумеју о садејству и вези.
Одлучивши се да нападне Кошутњу стопу од Крупња преко Мионовића, командант Дунавске II замолио је команданта армије да му се додели и 4. пук. На досадањем правцу Дунавске II дејствовала би Дунавска I. План за напад на Кошутњу стопу одобрила је и Врховна команда, с тим да се командант I претходно споразуме са командантом III армије о садејству. У вези с тим командант I армије издао је у 16.50 часова заповест којом је предвиђено да Дунавска I смени јединице Дунавске II држећи и даље своје положаје. Дунавска II, пошто буде смењена ноћу 21/22. септембра, имала је да се пребаци на правац Крупањ – с. Мионовићи и 23. септембра до зоре да буде спремна за напад. Њен комуникацијски правац ће ићи од Крупња преко Завлаке и Осечине на Ваљево.
Команданту армијске артиљерије наређено је да обезбеди најефикасније коришћење артиљерије обеју дунавских дивизија и Моравске II која је била постављена према Дугој њиви и Кошутњој стопи.
На основу те заповести армије, командант Дунавске I је наредио: да Мачков камен заузму и поседну за одбрану 4. пук, IV прекобројни пук, четири пољске и једна брдска батерија, смењујући 9. пук и јединице Дунавске II; да 8. пук и две пољске батерије држе одсек Перуника- Јаворник (к. 674), са резервом иза Мачковог камена; 18. пук да се постави у дивизијску резерву иза Мачковог камена; армијску резерву да образује 9. пук на Нешином брду.
У току ноћи се приступило смени Дунавске II. Она је успела да извуче своје трупе, да их свије у колону и одмаршује ка Крупњу. По захтеву команданта Дунавске I задржан је V прекобројни пук као резерва на Пешином брду док се стање не разјасни. Исто тако и 2. пољска батерија II позива остала је на Рујевачким рудинама. Док се смена вршила, батаљон Крушевачких резервних трупа држао је Шанац.
Ове ноћи Мачков камен су посели 4. пук I и IV прекобројни пук. Перунику је посео 8. пук са два батаљона, а одсек Црвење – Јаворник два батаљона без једне чете; Ободник је посела једна чета. Дивизијска резерва, 18. пук, дошла је на к. 771. Армијску резерву на Нешином брду сачињавали су 9. пук I позива и V прекобројни пук који су у досадашњим борбама имали највише губитака. Артиљерија је била у распореду: 7. пољска батерија на к. 864, 1. и 10. на Нешином брду, 8. пољска и 9. брдска на Мачковом камену, 2. пољска на Ободнику, 2. пољска II позива и 9. пољска на Рујевачким рудинама. Армијска артиљерија била је у покрету из Пецке ка Крупњу.
Овог дана су главне снаге непријатеља имале одличан полазни положај који је надвишавао Мачков камен. Поред тога, Кошутњу стопу Срби нису нападали нити су је стављали под јачу артиљеријску ватру, те је непријатељ могао да са ње предузме напад. Успех непријатеља лежи и у чињеници да је он јасно поставио циљ и на његовом постизању енергично радио, док се у овом пресудном тренутку у вишим штабовима српских јединица много расправљало о томе шта да се даље ради, пошто се увидело да се на досадашњи начин не може овладати Кошутњом стопом. За то време трупе су се са највећим пожртвовањем и променљивом срећом бориле против јаког нападача. С обзиром на овакву ситуацију на Мачковом камену, изгледа да није изабран ни погодан тренутак за извлачење Дунавске II. Боље би било да је настављена одбрана целом армијом. А то је захтевало да се командовање обједини, јединице уреде и правилно распореде, да се доведе армијска артиљерија, а штабови са више енергије да настоје да се одбију сви напади 16. корпуса, па тек после тога да се изврши промена правца дејства Дунавске II.
Љубовиђски одред ни овога дана није помагао одбрану I армије иако је Сребрнички одред заузео Сребрницу, а једна чета III позива дошла чак у с. Братунац. Требало је да он пређе Дрину и нападне 109. ландштурмску бригаду јер је био јачи од ње, а Дрину је могао лако прећи на газовима код села Вољевице, Залужја и Доњих Секирића.
Армијска артиљерија није ни овог критичног дана помагала одбрану I армије, иако је могла то да учини да је благовремено доведена.
Ни од суседне III армије I армија није била ваљано потпомогнута. Само је Моравска II једним делом артиљерије (изгледа само једном батеријом) тукла Кошутњу стопу.
Пад Мачковог камена и повлачење на нову линију одбране
Да би извојевао успех пре него што Србима стигну појачања, командант 16. корпуса одлучио је да их нападне још у току ноћи 21/22. септембра. Његове јединице су биле у овом распореду: са севера према Мачковом камецу 1. и 2. брдска бригада; позади њих Скадарски одред и Комбинована брдска; на Кошутњој стопи 9. брдска; на западу према Мачковом камену 7. брдска; према Перуници и Јаворнику 6. брдска; код с. Липнице 13. брдска и на левој обали Дрине, на положају с. Дубравица – Дубовик (к. 681) 109. ландштурмска бригада. Непријатељ је пришао десном и левом крилу Дунавске I на 200 – 300 м и утврдио сс, са артиљеријом: две батерије на Кошутњој стопи, две на Ужиналишту, две на брду Липник, пољски дивизион код с. Црнче, а једна батерија на левој обали Дрине код с. Дубравице.
Непријатељ је довукао брдске топове у стрељачки строј и одмах после поноћи почео да напада на Мачков камен који је до зоре поновио још два пута апи су сви напади одбијени. У зору је напад појачан. Скадарски одред и 1. брдска бригада гребеном од Кошутње стопе, а део 7. брдске бригаде од Ужиналишта преко Велике реке, ставили су Мачков камен под унакрсну ватру. Српске батерије су успешно тукле непријатељеву пешадију, али му артиљерију нису ни откриле, а због шуме и немогућности осматрања ватре постојала је и опасност да се туче сопствена пешадија. Отуда се и појавила потреба да се пољска артиљерија прида пешадији.
У 8 часова успео је Скадарски одред (у садејству са 1. брдском бригадом) да избије на Мачков камен, али је противнападом 4. пука одбачен.
Делове 7. и 6. брдске бригаде у нападу на Перунику и Јаворник успешно су тукле с бока две пољске батерије и спречиле их да избију на Перунику; на Јаворник је вршен само демонстративни напад, па је командант 8. пука упутио одавде батаљон без 1 чете ка Мачковом камену у дивизијску резерву.
Трупе на Мачковом камену трпеле су не само од јаке артиљсријске већ и од пушчане и митраљеске ватре која је долазила са Кошутње стопе и Ужиналишта. Нарочито су тежак морални и материјални учинак производила на борце дум-дум зрна. Прасак пребачених зрна која су се распрскавала иза стрељачког строја, стварао је утисак као да је непријатељ дошао у позадину и опколио борце. Грозне ране произведене овим зрнима јако су потресале рањенике и борце око њих.
До подне је у неколико махова отпор делова IV прекобројног пука попуштао због јаке бочне артиљеријске ватре са Ужиналишта. Поред осталих, око 9.45 рањени су и командант тог пука потпуковник Драгутин Дулић и два команданта батаљона, а погинуо је један командант батаљона, што је утицало на морал бораца пука и они су почели да попуштају у борби. За команданта пука одмах је одређен генералштабни мајор Душан Симовић из дивизијског штаба, а на положаје IV прекобројног пука упућен је 18. пук. Непријатељ је упорно нападао али су до подне сви ти напади одбијени.
На десном крилу 4. пук је уз подршку артиљерије одбио три напада и сам прелазио у напад потискујући непријатеља, али га никако није могао одбацити са једног утврђеног положаја на средокраћи између Мачковог камена и Кошутње стопе где је поред осталих погинуо и храбри командант пука потпуковник Душан Пурић, те се пук поколебао и почео да одступа. У борбу је одмах ступио и 8. пук али је и он, поготову после рањавања команданта, почео да попушта. У овом критичном тренутку и 9. брдска батерија је остала без муниције, па је повучена на Шанац (к. 835).
Око 15 часова је жестина боја на Мачковом камену достигла врхунац, а непријатељ га је обасипао најјачом унакрсном ватром. Измешани IV прекобројни и 18. пук почели су да одступају. Паника је захватила и лево крило 8. пука. Све предузете мере за одржавање положаја показале су се око 16 часова недовољним: 4. пук I позива, IV прекобројни, 18. и 9. пук једновремено су одступали и непријатељ је заузео Мачков камен, запленивши на њему четири топа 8. пољске батерије.
Командант дивизије издао је у 16.45 часова заповест за повлачење дивизије и прикупљање на гребену Кулине – Милетина – Бобија (к. 749). Повлачење је имала да штити заштитница састава: 9. и V прекобројни пук, батаљон Крушевачких резервних трупа и 1. и 9. батерија – под командом команданта 9. пука, са положаја Шанац – Нешино брдо; 8. пук је добио задатак да остане до мрака на положају Рујевачке рудине – Јаворник – Ободник, где да остави заштитнице, а пук да се под заштитом мрака повуча на положај Велеш – Карачица. Остале јединице имале су да се прикупе: IV прекобројни пук са 2. пољском батеријом на линији к. 813 – Ждрела и да служи за прихват заштитница; 4. пук на вису Кулине; 18. пук на Подгорју и Милетини; остала артиљерија источно од Милетине.
По заузећу Мачковог камена непријатељ није гонио Србе ни ватром ни покретом, јер су му јединице биле исцрпене, без муниције, а и стога што се бојао да артиљеријом коју би управио против Срба не туче своју пешадију. Тиме је пружио могућност Дунавској I да у реду одступи на линију Шанац – Нешино брдо – Рујевачке рудине – Ободник.
Љубовиђски одред је пасивно посматрао непријатеља пред собом не пружајући никакву помоћ ни Дунавској I ни Сребрничком одреду.
Армијској артиљерији која је дошла у Крупањ наређено је у 20 часова да се ноћу 22/23 септембра врати у Пецку.
Дунавска II, са 8. и 9. пуком, пољским артиљеријским и Коњичким дивизионом, прикупила се у Крупњу где се средила, одморила и снабдела свим потребама. Ту је ноћу примила наређење команданта I армије да одмах поседне за одбрану и добро утврди положај Мишаковац – Милутинов гроб (к. 432) са обе стране пута Крупањ – Завлака и спречи непријатељу надирање ка Завлаци, одржавајући чврсту везу десно са Моравском II, а лево са Дунавском I.
Врховна команда наредила је да командант Љубовиђског одреда упути допунски батаљон IV прекобројног пука у Пецку, да се ту наоружа српским брзометним пушкама, а одатле да оде у састав свог пука. Допунски батаљони 8. и 9. пука II и 9. пука I упућени су у своје пукове.
Тог дана вођене су на Мачковом камену огорчене борбе. Сазнавши да су српској I армији упућена свежа појачања, командант 16. корпуса је одлучио да до краја напрегне снаге како би повратио Мачков камен пре пристизања српских појачања. У том смислу је груписао снаге. Главни удар нанесен је од Кошутње стопе коју није угрожавала ни једна српска јединица, а изостало је и садејство левог крила III армије (Моравске II). Непријатељу је ишло на руку и критично стање у које је I армија дошла због извлачења из борбе Дунавске II, чиме су јединице Дунавске I на Мачковом камену биле знатно ослабљене. Томе је допринело и лево крило Дунавске I и Љубовијски одред који су овог дана били врло пасивни. Велика је несрећа била и у томе што није употребљена артиљерија која је стигла у Крупањ. Обухваћене надмоћнијим непријатељским снагама и тучене јаком унакрсном пешадијском и артиљеријском ватром, јединице Дунавске I су са Мачковог камена одступиле. До тога је дошло тако нагло да ни армијска резерва (9. и V прекобројни пук) није успела да спречи неуспех, већ га је само ублажила прихватањем првог борбеног реда.
Главнина Дунавске I одступила је чак на положај Кулине – Милетина – Бобија (к. 749). Ово се ускоро показало погрешним јер исцрпени непријатељ није имао снаге да предузме гоњење. Трупе са Мачковог камена, Перунике и Јаворника одступиле су само до линије Шанац – Нешино брдо – Рујевачке рудине и ту се задржале. Поседање положаја Мишаковац – Милутинов гроб, септембра увече, као прва мера за везивање Моравске II са Дунавском I, и затварање правца Крупањ – Завлака, било је умесно, само га је требало раније извршити и не чекати за то мрак и наређење Врховне команде.
Враћање армијске артиљерије у ноћи 22/23. септембра у Пецку, иако је код Крупња могла да се врло добро употреби и за одбрану и за напад, било је погрешно, јер је командант I армије у споразуму са командантом Дунавске I већ следећег дана наредио да се армијска артиљерија поново постави код Крупња.
Карактеристично је то што ни једна страна није покушала неким маневром да постигне решење. Било је фронталних напада и са једне и са друге стране, услед чега су борци претрпели огромне губитке. Дунавска I није, додуше, овог дана ни могла предузети никакав маневар због врло јаких непријатељских напада. Остало јој је било да истраје док не ступе у дејетво Дунавска II и армијска артиљерија на правцу Крупањ – Мионовићи – Дуга њива. Да је боље потпомогнута, вероватно би се одржала на Мачковом камену, јер је и непријатељ био исцрпен.
Губици 1 армије на Мачковом камену били су велики. Од 18. до 23. септембра избачено је из строја 5.585 бораца и 107 официра, од којих је погинуло 748 војника и 25 официра. Осим тога, изгубљено је 8 митраљеза, 6 пољских топова и 5 кара. Од 5 команданата пешадијских пукова 2 су погинула, а 3 рањена. Губици 4. пука износили су 801; V прекобројни пук остао је са 800 бораца; 2. батаљон 9. пука II од 950 бораца спао је на 168; у 18. пуку од 50 официра остало је у строју 20, а у IV прекобројном пуку 38, у 8. пуку I 27, у 9. пуку 30, у 8. пуку II позива 44, у 9. пуку II позива 27 и 4. пуку 42.
Пољска и брдска артиљерија су се врло пожртвовано бориле, иако нису могле дати оно што се од њих захтевало, јер нису имале довољно брдских топова и хаубица, а није их потпомогла ни армијска артиљерија. Па и поред тога, нанеле су непријатељу велике губитке. Од артиљеријских официра рањен је командант пука, погинуо је 1 командир батерије и 2 водника, тешко су рашена 3 командира батерије – сви на Мачковом камену.
Кад је непријатељ заузео Мачков камен нашао је на њему и у околини 2.000 погинулих, од тога око 800 Срба. Неке чете непријатеља спале су са 300 на око 80 бораца.
За време ових борби на Мачковом камену јачина и састав непријатеља нису се могли тачно утврдити: једни су тврдили да је било 4 – 5 пукова пешадије, други пак да је било 5 – 6 батаљона. По исказу заробљеника изгледа да је на одсеку Кошутња стопа – Мачков камен – брдо Липник било 20 – 30 батаљона и по 1 – 2 батерије на Кошутњој стопи (к. 944), Ужиналишту (к. 973), Липник-брду (к. 777) и код с. Дубравице. Ово лутање у утврђивању непријатељеве јачине и састава било је последица несређене обавештајне службе српских јединица и штабова. Стварна, пак, јачина и састав, на основу прикупљених и проверених података после рата, били су: 41 батаљон и 15 батерија са 62 оруђа.