С обзиром на споро надирање у току 10. новембра, команда Балканске војске почела је губити наду да ће се српске армије принудити да приме битку код Ваљева. Изјаве многобројних заробљеника да српска војска неће примити битку код Ваљева, већ на раније утврђеним положајима северно од Крагујевца, само су појачавале такве сумње. С друге стране, тешке околности, теренске и временске, под којима је Балканска војска дејствовала, толико су исцрпле њене армије, да нису биле у стању да непрекидно гоне до крагујевачких положаја. Осећала се прека потреба да се јединицама Балканске војске да одмор, да се опораве и снабдеју ратним материјалом. Но, да би она за време тог одмора била што боље осигурана, а после њега могла одмах наставити гоњење, требало је избити на линију која ће те услове обезбедити. Таква линија положаја налазила се, по мишљењу команде Балканске војске, на р. Колубари. На њој се обезбеђивала и железничка пруга уског колосека Обреновац – Ваљево која је била неопходна за снабдевање, јер су путеви претворени у праве каљуге те су постали неупотребљиви. Овај одмор није смео бити дуг да се Срби не би могли средити, опоравити и снабдети ратним материјалом.
Процењујући тако ситуацију, командант Балканске војске издао је 11. новембра директиву командантима армија да што пре избију на р. Колубару и то: 5. армија на фронт тј Обреновца до ушћа Љига; 6. армија на фронт Дудовица на Љигу – Мионица – с. Брежђе – планина Повлен, а њен 16. корпус у простор јужно од Ваљева али тако прикупљен, да би могао да спречи дејство Ужичке војске у десни бок Балканске војске. По избијању на Колубару аустроугарске јединице су имале да је пређу и делом снага овладају положајима удаљеним 10 – 15 км од реке.
На српској страни, губитком ослонаца на Церу и јаких положаја на левом крилу (Баре, Суводо, Рамне), био је угрожен центар, а није било резерви да се ово поправи. Таква ситуација је захтевала да се армије повуку на исток. Међутим, пошто су код Каменице и Ваљева велике колонске коморе, кола избеглица и артиљерија закрчили путеве, требало је доста времена да се ово отклони. То време могло је да се створи само борбом. Зато је Врховна команда 11. новембра одлучила да заустави армије на положајима западно од Ваљева и упорном одбраном створи време потребно за пребацивање возова на десну обалу Колубаре. У вези с тим издала је армијама у 6 часова наређење ОБр. 6247, по коме:
„1. – I. армија заузима линију: Јолина Бреза (к. 500) – (село) Ставе – Совачки кик (к. 729). Под команду 1. армије ставља се одред на Дебелом брду (Рогачички). Комуникациска линија: Ставе – Ваљево – Мионица и Ставе – Ваљево – (село) Рајковић.
2. – III. армија заузима линију: кота 393 југозападно од (село) Каменице – Каменица – Мартиновић (кота 469) – Просек (к. 449) – Јаутина (к. 470) – кота 357. Комуникациска линија: Ваљево – (село) Дивци – Мионица, и Ваљево – (село) Словац – (село) Моравци.
3. – II. армија заузима линију: Уб – Караула (к. 302) – Близански висови – кота 366. Комуникацијска линија: Близански висови, односно Уб – Лазаревац.
4. – На означеним линијама за одбрану постојећа утврђења поправити и утврдити.
5. – Магацини: за I. и III. армију Ваљево, а за II армију Ваљево и Лајковац.
6. – Ако је икако могуће данас задржати се на садашњим положајима, па се вечерас повући под заклоном ноћи на нове положаје.
7. – Штаб Врховне команде до 10. час. Ваљево, а после путује за Крагујевац, где стиже данас у 19 часова.”
СВК је издала наређење и осталим непосредно потчињеним јединицама: Обреновачком одреду да се прикупи јаче на свом положају код с. Скеле до наспрам ушћа Колубаре „штитећи десни бок и позадину II. армије против евентуалних покушаја непријатељског дејства са севера”, а на случај да II армија одступи на десну обалу Колубаре око Лазаревца, одред да заузме положај на десној обали Колубаре код Обреновца; Крајинском и Браничевском одреду и Одбрани Београда да остану на својим положајима; Ужичкој војсци да повуче јединице са линије ушће Лима – Вишеград – Стари Брод на Шарган остављајући према непријатељу само слабије делове, а Ужичка бригада, ако буде принуђена, да се повуче на Кадињачу.
С обзиром на тешко стање српске војске, Врховна команда је била уверена да се она неће дуго одржати на положајима за одбрану Ваљева и да ће морати да се повуче преко Колубаре, па је одлучила да благовремено изда и директиву за повлачење на ту линију, према којој:
„На случај неуспешпе одбране Ваљева наређујем, да се све три армије повуку на десну обалу Колубаре и то:
1. – I. армија правцем: Ваљево преко Гукоша (село) и Сувобора (к. 802) за Горњи Милановац, спречавајући што упорније надирање непријатеља ка Г. Милановцу. За овај циљ посести са 1 (једном) дивизијом положај код Баћиноваца (к. 700) на путу за Сувобор, а са остале 2 дивизије положај код Гукоша, на десној обали реке Љига. Магацини: Бољковци, Брајићи, Горњи Милановац.
2. – II. армија правцем од Уба и Близанских висова ка Лазаревцу на десну обалу Колубаре. Посести положај за одбрану: Волујак – Главица (к. 233) – Човка (к. 259). II. армија ће послужити као наслон за повлачење I. и III. армије на десну обалу Колубаре.
3. – III. армија левом обалом Колубаре, прелази ову на месту код (села) Диваца и (села) Словца и поседа положа.ј за одбрану између II. и 1. армије на линији (село) Чубутковица – Округло поље (к. 246). Магацини: (село) Белановица (Клањевац), Аранђеловац, Доња Шаторња.
4. – Ради јединства у дејству и узајамног потпомагања, армије ће трајно одржавати међусобну везу.
5. – Железнице, путеве, мостове, телефонске линије итд. рушити и кварити; храну и стоку реквирирати и уклањати у позадину и непријатељу на све могуће начине отежавати напредовање.”
Једновремено је Велики мостови трен (I и III одељење) у Лазаревцу са подигнутим мостовима на Колубари стављен иа располагање II армији.
У току 10. новембра сви армијски возови били су повучеии иза линије Суво Село – В. Бошњак – Сто – Сарића рт – Јанков вис – Попово брдо – Кик – Биљевина – Јаловик – Копиловићи – Дренаићки вис, на коју се повукле јединице армија. СВК је, у наређењу за повлачење на положаје за непосредну одбрану Ваљева, инсистирала да се армије у току 11. новембра до мрака одрже на наведеној линији, како би се на ваљевске положаје одступило под заклоном мрака и добило у времеиу за евакуацију комора.
На фронту II армије
На линију с. Суво Село – Марков гроб – Столице (к. 286) – Михајловац – Комино брдо II армија се успела да повуче ноћу 10/11. новембра, али са великим тешкоћама због брзине кретања, тешког земљишта, раскаљаних путева, слабе исхране и сметњи од избеглица. (Командант II армије молио је Врховну команду за наређење да се становништво раније исељева или да остане где је, док се војска не повуче). На овој линији њене дивизије су заузеле овакав распоред: Коњичка дивизија од с. Ушћа на Сави па закључно са с. Месарци, где је штитила десни бок II армије. На десном одсеку (од с. Ушће до Новог Села) имала је 1. коњичку бригаду, на левом (Ново Село – с. Месарци) 2. коњичку бригаду, а дивизијска резерва (8. коњички пук) била је код моста на р. Власаници северно од Бељина. Штаб дивизије у с. Бељин. Шумадијска I (ојачана 19. кадровским пуком, 3. батаљоном 6. пука III и пољском батеријом) посела је за одбрану положај Суво Село – Парлог – к. 246 – к. 247. Тимочка I посела је положај с. Цигани – Марков гроб – к. 270 – к. 288 – к. 212 – к. 174, до Брдаричке реке. Моравска I заузела је за одбрану положај к. 212 – с. Столице – с. Велики Бошњак – Столице (к. 280 и 288). Тимочка II се груписала за одбрану линије Сто – Михајлов гроб – Комино брдо. Из 14. пука II упућени су 1. и 3. батаљон у армијску резерву, у с. Коцељево.
Примивши у 9 часова наређење за повлачење на ваљевске положаје, командант II армије је одмах припремио заповест за повлачење којом је одредио: Тимочкој II, положај Близански висови – к. 357, где хвата везу са III армијом, са правцем одступања с. Каменица (шабачка) – с. Бресница – с. Гола Глава – Госпођине воде; Моравској I (ојачаној 4. пуком и 4. пољском шумадијском батеријом) положај Близански висови – Караула (закључно) са правцем одступања нови друм Коцељево – Ваљево; Тимочкој I, положај од Карауле, преко с. Тврдојевац до Крушика (закључно), са правцима одступања: с. Зувке – с. Памбуковица – с. Чучуге и с. Новаци – с. Трлић и с. Тврдојевац; Шумадијској I, положај од Крушика до с. Провалије, са правцем одступања с. Бањани – Уб; Коњичкој дивизији са придатим трупама III позива) да извиђа просторију између десног крила Шумадијске I и с. Ушће и обезбеђује бокове и позадину Обреновачког одреда и Шумадијске I. Повлачење је имало да почне 11. новембра у 18 часова, под заштитом заштитница остављених на подесним одсецима.
Заповешћу команданта армије одређени су и комуникацијски правци, предвиђене мере за евакуацију возова и сл. Армијској артиљерији је наређено да крене на Вучјак код Уба, одакле је одмаршовала у Лазаревац да би се развила на положају Човка (к. 259) – Волујак.
Да би се овако организовано повлачење на нову линију одбране и извршило, требало је до мрака издржати у одбрани положаја на којима се армија већ налазила. Непријатељ, је, међутим, тежио да енергичним гоњењем растроји српску војску и што пре избије на десну обалу Колубаре где је био предвиђен одмор његових јединица.
Аустроугарски Кобиновани корпус је у свом гоњењу наишао на десној обали Добраве на заштитнице II армије, напао их и протерао, затим је продужио гоњење путем с. Мишар – Дебрц – Бањани. У подне је Шумадијски коњички пук дочекао код Дебрца (на раскрсници путева за Обреновац и Ваљево) претходницу Комбинованог корпуса у јачини око два пука, два митраљеза и два топа, која је покушавала да обухвати лево крило пука. Он се испред аустроугарске претходнице постепено повлачио и најзад је отишао на десно крило Шумадијске I.
Аустроугарски 8. корпус је наишао на заштитнице Моравске I на положају с. Слатина – вис Брестовац, напао их и гонио ка Коцељеву, а око подне је стигао на линију с. Матијевац – с. Накучани – с. Метлић. Два часа касније, на мосту у Коцељеву дошло је до нагомилавања српских јединица, те је командант дивизије упутио два официра да успоставе ред, али се у томе мало успело.
Јединице Тимочке II које су биле разбијене на Косанином граду и развалини Тројан, прикупиле су се у току ноћи 10/11. новембра у две групе, јер их непријатељ није гонио: десну групу (од два батаљона 14. пука II и два батаљона 15. пука II) командант дивизије је привео на Михајлов гроб (к. 255) док се лева повукла на Михајловац. Да би појачао ову дивизију, командант II армије упутио је из армијске резерве 1. и 3. батаљон 14. пука II. Касно у ноћ примио је командант дивизије заповест за повлачење и одмах је упутио референта инжињерије да подигне мост на Тамнави западно од Коцељева, како би се убрзао прелазак нагомиланих возова, избеглица и борачких трупа. Овај мост због кркљанца у Коцељеву није могао бити подигнут.
Из 13. корпуса је 36. дивизија заузела тек у 9 часова Кик код Текериша, приближила се путу Шабац – с. Осечина и заузела вис Клак. Суседна 42. дивизија стигла је без борбе преко Страже до Црниљева (шабачког).
На фронту III армије
Командант III армије примио је 11. новембра у 2 часа наређење Врховне команде да отпочне припреме за даље повлачење. С обзиром на то да је II армија прошла врло рђаво на Церу 9. новембра и да је Моравска II добила јак ударац на Кику, најугроженија је моментално била III армија, па је Врховна команда прво њој авизирала предстојеће одступање ка Ваљеву. Одмах је наређено дивизијама да упуте колонске возове ка Ваљеву и спреме се за повлачење. У 7.25 дошло је у штаб армије и писмено наређење за повлачење на ваљевске положаје. У то време је III армија била распоређена за одбрану на линији Сарића рт – Осечина.
Дринска II имала је заштитницу на линији Владичина њива – Стража, а на главном положају: десни одсек (Сарића рт – Галовичка шума до Јерининог потока) – 4. пук (без 4. батаљона); средњи одсек (Разбојиште – Танки рт) – 6. пук (без две чете); леви одсек (Јанков вис – Потпаљени рт) – 5. пук (без једног батаљона) и две чете 6. пука; дивизијска резерва – по један батаљон из 4. и 5. пука – била је на Стражијевици и Парлогу. Комбинована дивизија налазила се на положају Разбојиште – Белутак, а Дринска I на положају Попово брдо – Осечина – Кик. Обе су имале распоред у коме су биле на крају прошлог дана.
42. дивизија из 13. корпуса заузела је око 10 часова са две чете Стражу (к. 424) и Прниљево (шабачко), испред фронта Дринске II. Заштитнице Комбиноване дивизије и Дринске I, у току ноћи 10/11. и 11. новембра до 10 часова, нападали су делови 15. корпуса и успели да их потисну са положаја. Ка Марјановића вису, на коме се налазила заштитиица Комбиноване дивизије, надирао је један непријатељски батаљон од Кика преко Алексиног брда. Заштитница се по наређењу повукла на Разбојиште у састав пука. Заштитница са одсека к. 241 – Гробље, јужно од Завлаке, која се почела повлачити прошлог дана у 14 часова, стигла је око поноћи 10/11. новембра на Белутак.
У вези са наређењем за повлачење на ваљевске положаје које је примио у 7,25 часова, командант III армије наредио је у 10 часова Дринској II да на новој линији одбране поседне положај к. 357 -Јаутина и да ће лево од ње бити Комбинована дивизија и Дринска I. Повлачење борачких делова имало је да почне у мрак. Тек што је авизирао Дринској II повлачење на нову линију одбране, командант армије је добио и директиву за евентуално повлачење на десну обалу Колубаре. У 15 часова он је издао општу заповест за повлачење на ваљевске положаје којом је наредио: да Дринска I заузме положај Мартиновић (к. 469) – с. Осладић – к. 393 и лево да ухвати везу са I армијом чије је десно крило на Јолиној брези; Комбинована дивизија да заузме положај Јаутина — Просек – к. 416; Дринска II да заузме положај к. 357 – к. 441 (на Јаутини) држећи десно везу са II армијом, чије је крајње лево крило на к. 366. Командаит армије тражио је да се до мрака остане на садањим положајима „ако је икако могуће”, па се те вечери повући под заклоном мрака на нове положаје и да свака дивизија има најмање један пук у резерви.
Око подне је 15. корпус заузео Завлаку. При томе је: 48. дивизија избила на одсек Алексино брдо – Марјановића вис, 1. дивизија на одсек Равањски вис – Рађевски камен; 40. дивизија, као корпусна резерва, дошла је у Завлаку где је запленила доста српске муниције. По заузећу Завлаке командант 15. корпуса оставио је исцрпену 48. дивизију у корпусној резерви, а са 40. и 1. дивизијом наставио је гоњење, па је 40. дивизија после успешног напада на Белутак (к. 397) заузела Црниљево, а 1. дивизија Осечину.
Комбинована дивизија из 16. корпуса напала је јаким снагама Кик, десно крило Моравске II. Командант српске III армије наредио је у подне команданту Дринске I да помогне Моравску II. Овај је упутио 17. пук да поседне положај Шарамповина – Ђукића брдо за прихват Моравске II, а коњички пук да ухвати везу са овом дивизијом. Међутим, командант Дринске I сазнао је у 14 часова да је Моравска II добила наређење за повлачење ка Дубеном камену, па је после пола часа наредио телефонски да се и Дринска I повуче на положај Мартиновић – с. Осладић – к. 393, да не би изложила непријатељском удару свој леви бок. Повлачење је вршено без борбе, у реду, али са врло великим тешкоћама при извлачењу возова и артиљерије уз Плавањ. Наиме, запрежна стока била је исцрпена, а пут разваљен. Сем тога, било је оштрих избрдица, великих кривина и мноштво избеглица. Војници су били изнурени због непрестаних ноћних маршева, слабе исхране и напорног рада на утврђивању. Морал је увелико попустио јер – војска се непрекидно повлачила и гледала муке избеглица.
Дринска II почела је око 17 часова да се повлачи на ваљевске положаје. У току повлачења дошло је до мањих борби у долини Тамнаве између њеног коњичког дивизиона и једне непријатељске чете и ескадрона. Дивизија се повукла уз велике тешкоће.
Комбииована дивизија повукла се око 16 часова на положај Јаутина – Просек – к. 416.
На фронту I армије
Кад је Врховна команда сазнала за напуштање Кика, наредила је 11. новембра да се I армија повуче на линију Јолина бреза – с. Ставе – Совачки кик, ставивши јој под команду и Рогачички одред. Командант армије наредио је да се дивизије пре него што се тамо повуку задрже на линији Главица (на левој обали Вишке реке) – Дубени камен – Дебели Цер – Бадњине – Ива – Копиловић – Дренаићки вис – Јасеново брдо. Рогачички одред, на Дебелом брду, имао је у свом саставу: 18. пук, 12. пук II, XV прекобројни пук III позива и два батаљона из I армије, затим 2 пољска и 2 брдска Дебанжова топа, 2 пољска и 2 брдска брзометна топа; одредом је командовао пуковник Петар Мишић коме је наређено да поседне линију Велики Медведник – Мали Медведник – Јабланик – Дебело брдо – Повлен ради упорне одбране правца Рогачица – Ваљево.
Командант I армије примио је у 7 часова и наређење Врховне команде за повлачење на ваљевске положаје, на основу којег је наредио груписање снага: Моравска II да брани положај Јолина бреза (к. 500) до Врагочанске реке с тим да одржава чврсту везу са левим крилом III армије; Дунавска 1 да упорно брани положај од Врагочанске реке, преко Главице до Орловице закључно; Дунавска II да поседне положај од Орловице (к. 556) преко Совачког кика до р. Јабланице; Рогачичком одреду додељен је положај од р. Јабланице преко линије Виловица – Марков биљег – Умови и даље. Командант I армије наредио је овом заповешћу да се до мрака остане на линији коју су дивизије држале, а ако у току дана буду принуђени на повлачење, да се најпре повуку на линију Главица – Дубени камен – Дебели Цер – Бадњине – Копиловић – Јасеново брдо, и то: Моравска II на одсек Главица – Дебели Цер; Дунавска I на одсек Бадњине – Камилавка; Дунавска II да остане на својим садањим положајима. Са линије Јолина бреза – с. Ставе – Совачки кик повлачење је имало да отпочне тек у сумрак, с тим да се претходна линија (Главица – Дебели Цер – Камилавка – Дренаићки вис – Јасеново брдо) држи и даље као заштитнички или предстражни положај.
8. кадровски пук остао је у с. Ставама као армијска резерва.
Борбе које су вођене претходног дана око Кика (к. 418) настављене су и у току 11. новембра када су се прошириле на цео фронт армије. Пуку II позива чији су делови одступили са Кика на Винову главицу, наређено је да се врати на Кик. Ову тачку је око 6 часова напала аустроугарска 1. дивизија, а 3. брдска бригада из 16. корпуса напала је Бељевину. У ово време непријатељ је напао и Брезак, на одсеку Дунавске I. Први налад на Кик је одбијен. У 7 часова стигло је и чело 3. пука II и пук је почео поседати своје раније положаје на Кику. Нападачи су сад почели да туку јаком артиљеријском ватром цео положај Моравске II и под заштитом те ватре поново су предузели напад пешадијом. Главни напад је управљен на Кик.
Коњички ескадрон који је одржавао везу са Дринском I потиснут је и нападач је успео да обухвати десно крило Моравске II на Кику. Пошто није било резерве којом би се паралисао овај непријатељев успех, а Дринска I била је далеко да би могла пружити помоћ, командант Дунавске дивизије I наредио је око подне да се 1. пук и Дебанжова батерија са Кика повуку правцем с. Остружањ – Цветиново брдо, на Главицу; 2. пук је са Бељевине повучен правцем Винова главица – Бобија на Дубени камен; 3. пук је са Круповим дивизионом повучен са Главице преко с. Лопатањ на Дебели Цер.
1. пук је био и физички и психички исцрпен па је око 21 час одступио у великом нереду. Чим је нападач избио иа Кик, засут је ватром српских батерија и пионирског полубатаљона са прихватног положаја и натеран у заклон, те није могао да организује гоњење делова Дунавске I који су одступили.
2. пук који је бранио Бељевину почео је да се повлачи у 14 часова, лагано и под борбом, што га је коштало доста губитака. Због јаког непријатељског напада, 3. пук је почео повлачење у нереду. Његов командант је погинуо, на заповест којом би се повлачење организовало није издата.
Нападач се задржао у прво време на положају који је Моравска II напустила и гонио делове браниоца само ватром. Чим је Моравска II изашла испод дејства непријатељске ватре, њене су се јединице прикупиле и уредиле, а у 15.30 упућен је 8. кадровски пук из армијске резерве из с. Ставе преко с. Врагочанице на Дубени камен као појачање.
Овај неуспех Моравске II одразио се и на борбу осталих дивизија српске I армије, а утицао је и на повлачење левог крила III армије (Дринске дивизије I).
До 16.30 часова Моравска II избила је на линију Главица – Дубени камен – Дебели Цер, где је од 8. кадровског пука образовала заштитницу, па је под њеном заштитом наставила повлачење: 1. пуком на северну падину Јолине брезе, 2. на Јолину брезу, а 3. ка с. Врагочаници.
Један део нападача доцније је кренуо за Моравском II и стигао до Бојчице (к. 510).
На Брезак (на одсеку Дунавске I) нападала је од 6 часова 50. дивизија из 16. корпуса и, потиснувши предстраже, напала је у 7 часова и главни положај, где јој је пружен јак отпор. Пошто непријатељ није нападао пешадијом једновремено и на остали део положаја (Јаловик и Иву), артиљерија Дунавске I сасредила је ватру испред Брезака; у 9 часова је извршен противнапад и непријатељ је одбачен на Коњиц, а нападом у 14.30 часова и ка Пецкој.
Неуспех Моравске II створио је непријатељу услове да обухвати десно крило Дунавске I, те се и она морала повући. Повлачење је почело у 16.30 часова под заштитом 9. пука и артиљерије са Иве. Прво се повукао 9. пук са Јаловика, а затим и трупе са Брезака (к. 617). Повлачење је почело у реду. Кад је нападач приметио повлачење са Јаловика, обасуо је са Бељевине и Главице јаком артиљеријском ватром Брезак и поново га снажно напао, али је задржан. Трупе са Брезака одступале су у реду. По избијању на положај Јаловик – Брезак, непријатељ се задржао.
Око 9 часова, у време српског противнапада са Брезака, 18. дивизија 16. корпуса напала је предстражу Дунавске II на Грединама, а артиљеријом са Суводола почела је тући Дренаићки вис (к. 974). Непријатељ је задржан на Грединама, али је један његов део почео да се спушта у Драгодолску реку и у 14.30 часова избио је испред Дренаићког виса чију је посаду напао. Напад је вршен све до 17 часова кад је коначно одбијен. Међутим, због повлачења Дунавске I морала се у 17.30 часова повући и Дунавска II, под заштитом заштитница остављених на положају Копиловић – Дренаићки вис – Јасеново брдо. Јединице са десног одеека повлачиле су се од Копиловића преко с. Станина Река на Главицу; са средњег одсека повлачиле су се од Дренаићког виса преко Погледала ка с. Ситарица на Орловицу, а са левог од Јасеновог брда преко с. Суводања на Совачки кик, док је коњички пук упућен на Мали Медведник (к. 998) за заштиту тог правца. Артиљеријски дивизион повукао се преко с. Станина Река и с. Ставе, ка Совачком кику (к. 729).
На положај Рогачичког одреда напала је, 11. новембра изјутра, 5. брдска бригада. Њена главнина ишла је на Боровљак, а делови са Локве управили су напад у десни бок и позадину Рогачичког одреда на положају Запоље – Црвене стене, који је самостална 4. брдска бригада једновремено нападала и са фронта. Рогачички одред, да не би био одсечеи, почео је под борбом да се повлачи на положај Велики Медведник – Мали Медведник – Јабланик – Дебело брдо – Повлен; око подне је чело 18 пука стигло на Јабланик. Један његов батаљон заузео је В. Медведник, а други М. Медведник.
Чим је Рогачички одред ушао у састав I армије, њен командант му је, у 11.45 часова, наредио да заузме и упорно брани положај на. линији Виловица – Марков биљег – Умови. У 13.45 је командант Рогачичког одреда известио команданта I армије да ово наређење не може извршити, јер ће његове јединице које се налазе иа положају Запоље – Шарампов, стићи на Дебело брдо тек у мрак. Врховна команда није одобрила наређење команданта армије да Рогачички одред напусти линију В. Медведник – М. Медведник – Дебело брдо – Повлен, већ је наредила да одред брани ту линију и на њој осигура правац Рогачица – Ваљево, а једновремено да обезбеди и лево крило и бок I армије док се буде налазила на положајима код с. Ставо.
Врховна команда је овог дана послала и овај извештај министру војном:
„Због промењене опште ситуације на војишту, све три армије повући ће се вечерас са својих садањих положаја на положаје за непосредну и упорну одбрану Ваљева и то на линију: Дебело брдо – Јолина бреза – Ставе – Совачки кик – Каменица – Мартиновић – Просек – Јаутина – Близански висови – Караула – Уб. Ова промена опште ситуације на војишту постала је због поколебаног самопоуздања код наших трупа, чему је поглавити узрок: немање довољне количине артиљериске муниције.”