На фронту II армије
Аустроугарска 5. армија је наставила 9. новембра са нападима на српску II армију.
Комбиновани корпус предузео је обухват мишарског положаја дуж Саве 58. бригадом из 29. дивизије, која је уз помоћ монитора, после жестоке борбе, пред вече заузела с. Орашац, а у току ноћи 9/10. новембар и мишарски утврђени положај. Међутим, 8. корпус имао је са 21. дивизијом да издржи јак противнапад Тимочке I, те је мало напредовао. Од с. Петловаче је један пук 9. дивизије напао у 11.15 часова одсек Косовац – Парлог, лево крило 3. пука и десно крило 16. пука Моравске I, али је тучен јаком артиљеријском ватром, па није успео. Десно крило 9. дивизије преотело је од трупа Тимочке II висове јужно од Прњавора и ухватило везу са 36. дивизијом западно од Кумовца (к. 610).
Командант српске II армије сазнао је приликом телефонског разговора да је III армија почела да се повлачи према директиви Врховне команде од 8. новембра и зато је захтевао у 10.30 часова од Врховне команде хитно објашњење да ли ће и II армија у току ноћи 9/10. новембра извршити повлачење. На то му је ова наредила да поступи по директиви од 8. новембра којом је и регулисано повлачење III армије.
Аустроугарска 6. армија надирала је под друкчијим околностима.
На фронту III армије
Врховна команда наредила је у 6 часова 9. новембра команданту III армије у Завлаци да према новоствореној ситуацији код I армије нареди одмах повлачење своје армије, што се није могло извршити, јер је III армија претходно морала испразнити магацине у Завлаци и Осечини и извући коморе и позадинске установе са простора Завлака – Осечина. За ово је био потребан цео 9. новембар, па је морала целог дана да задржава непријатеља и тек увече да почне повлачење , на нове положаје. Стога су 13. и 15. корпус који су гонили III армију, имали да савладају њен врло јак отпор, а 16. корпус исто тако врло јак отпор I армије која је обезбеђивала правац ка Ваљеву.
Из 13. корпуса надирала је 36. дивизија гребеномл Цера и долином Лешнице против Тимочке II и Дринске II и достигла линију: Мршића гроб – с. Милина – с. Милаковица. Надирући дуж пута Лозница – Завлака, 42. дивизија стигла је до положаја источно од Јаребичке цркве, где је српска Комбинована дивизија пружала огорчен отпор и задржавала је у току целог дана.
Јужније је надирао 15. корпус у две линије: у првој 48. и 1. дивизија, а у другој 40. дивизија, које су стигле: 48. југозападно од Завлаке пошто је претходно протерала заштитнице Дринске I, а 1. до Чулишта.
Штаб III армије се од 13 до 17 часова налазио на путу из Завлаке за Осечину.
Због великих губитака 8. пука Врховна команда је у 20.30 часова наредила команданту III армије да одмах упути 8. кадровски пук преко Осечине у с. Ставе у састав I армије. За покрет да користи краћи пут.
На фронту I армије
У свом надирању 9. новембра 16. корпус је заостао са Комбинованом дивизијом, јер се Моравска II упорно бранила од напада 6. брдске бригаде на положају Пребојна – Дренов остењак – Мрамор (к. 573) и на положају Солдатовића гајеви – Дренов кик – Главица; 50. дивизија надирала је 16. и 3. брдском бригадом ка Рожњу, на делове Дунавске I, код које је, као и код Дунавске II, у 3 часа стање било овакво: два батаљона 9. и један батаљон IV прекобројног пука бранили су Кулине. Потиснут са Ждрела и Велеша прикупљао се 8. пук на Милетини. Ту је било и шест чета IV прекобројног пука. На Рожњу се налазило пет чета IV прекобројног, шест чета 9. пука, 150 бораца из 5. пука III, пољска и брдска батерија. Веза са Дунавском II одржавана је преко Сенокоса. Од артиљерије: 3 пољска топа остала су на узбрдици ка Милетини; пољске батерије извлачиле су се од Кулине преко Добре воде, Равног брда, Петрине стене; две хаубице биле су код Петрине Стене. Код Дунавске II, 8. пук II је дошао челом до Пецке, одакле је у 2.15 кренуо са два батаљона на Прослоп. Командант Дунавске I пошао је на Милетину, али је са њим моментално прекинута свака веза. На Соколској планини била је густа магла. На Петковом брду била су два батаљона IV прекобројног пука и пољска батерија.
Обавестивши у 3 часа Врховну команду о овој ситуацији, командант I армије одредио је команданта 9. пука за вршиоца дужности команданта Дунавске дивизије I и наредио му да са свим трупама са Кулине пође на Милетину, узме јединице са ње и оде на Рожањ (к. 976); затим да нареди 9. пуку II на Милутиновом гробу да одмах оде на Петрину стену. Најзад, да приступи извршењу заповести команданта I армије од 8. новембра тј. заузме положај Петрина стена – Петково брдо – Мали Рожањ – Дуго – Голо брдо (закључно).
Командант Дунавске I који због магле није могао отићи на Милетину, дошао је преко Равног брда на Петрину стену у 5 часова и одмах се јавио команданту I армије који га је упознао са стањем Дунавске I и са наређењима издатим команданту 9. пука који га је заступао за време његове одсутности. Затим је командант I армије у 5.10 наредио команданту Моравске II да одмах приступи извршењу армијске заповести од 8. новембра и ухвати везу са десним крилом Дунавске I.
СВК наредила је у 6 часова команданту I армије (на основу телефонског извештаја у 3 часа о стању код трупа Дунавске I и II и Љубовиђског одреда) да одмах нареди прикупљање свих ових трупа код Рожња и Прослопа за одбрану од Соколске планине и Љубовије ка Пецкој и Ваљеву. Повлачење Моравске II да изврши на линију: Солдатовића конаци – Дренов кик (к. 514) – Главица и саобрази га стању код Дунавске I и повлачењу III армије.
На основу тога командант српске I армије одмах је телефоном наредио команданту Моравске II и Дунавске I извршење армијског наређења, а у 7.45 часова наредио је команданту Дунавске II да одмах приступи прикупљању дивизије на положају код Рожња и Прослопа и одбрани праваца од Соколске планине и Љубовије ка Пецкој и Ваљеву. Правац Љубовија – Пецка Дунавска II имала је да затвори на положају Кик – Бобија – Прослоп – Баре, изложеном у заповести од 8. новембра.
При нападу на трупе Дунавске I, 16. брдска бригада је у 1.45 часова подишла Кулинама на 200 -300 м. Тада је командант дивизије наредио да се два батаљона 9. пука и 1. батаљон IV прекобројног пука постепено повуку преко Равног брда и Петрине стене на Рожањ. Непријатељ је затим наставио надирање ка Милетини коју су бранила два батаљона 8. и шест чета IV прекобројног пука. У 8.20 часова непријатељ је заузео Милетину. Браниоци су се повукли једним батаљоном на Петково брдо, а остатком на Рожањ. Непријатељ је у 10.20 напао и Петково брдо (к. 978) на коме се налазило шест чета 9. пука са брдском батеријом (упућени у 8.20 часова са Рожња). У исто време је 3. брдска бригада заузела Сенокос, потиснувши чету крушевачких резервних трупа и вод IV прекобројног пука. Затим је мањим делом напала делове Дунавске II на Зеленику, а већим делове Дунавске I на Осоју, са намером да помогне напад 16. брдске бригаде на Рожањ.
16. бригада је у 12.15 часова заузела Петково брдо чија се посада повукла ка Рожњу. Непријатељ је одмах продужио напад на Рожањ (к. 976) и у 12.30 часова заузео Мали Рожањ (к. 983), који су браниле две чете.
Командант I армије закључио је у 12.45. часова да облик фронта армије на линији Солдатовића конаци – Дренов кик – Петрина стена – Петково брдо – Мали Рожањ – Зеленик – Прослоп – Баре захвата оштри угао, који је врло неподесан, те је сматрао да команданти дивизија треба благовремено да знају куда треба да одступе њихове дивизије. Стога је замолио Врховну команду да се сагласи са његовом заповешћу по којој „на случај крајње нужде” имају да се повуку: Моравска II на положај Кик – Бељевина – Главица; Дунавска I на Јаловик – Окучаница – Ива (к. 674) закључно; Дунавска II на Копиловић – Дренаићки вис – Јасеново брдо. Предвиђено је да Дунавска II служи за ослонац одступању осталих двеју дивизија, због чега је имала да се држи греде Прослоп – Баре – Царевине – Суводо и да најодсудније задржава непријатеља тим правцем. Да би имала јачег ослонца на тој греди, ојачана је брдском батеријом из Дунавске I. Командант армије завршио је ову заповест речима да се она „доставља команданту дивизије ради знања и управљања с тим, да је држи у највећој тајности до крајње нужде”. Врховна команда није усвојила предлог у погледу левог крила армије да буде на линији: Окучанице – Ива – Копиловић – Дренаићки вис – Јасеново брдо.
Непријатељ је и даље надирао. У 12.50 часова напао је Рожањ који је и поред тога што га је бранило седам батаљона са 7 топова (четири батаљона из IV прекобројног и три из 8. пука, три пољска топа и брдска батерија) ипак пао у руке непријатеља у 17 часова, јер српске јединице нису могле да дају јачи отпор због велике исцрпености. Нападач се задржао на освојеном Рожњу (к. 976). Не чекајући на одобрење Врховне команде, командант I армије телефоном је наредио командантима дивизија да изврше повлачење по припремљеној заповести. По паду Рожња, Дунавска I почела је да се повлачи у реду на положај Јаловик – Окучаница – Иве.
Дунавска II организовала је одбрану на досадањем положају на два одсека: десни (Зеленик – к. 961 – Бобија) бранила су два батаљона са 4 митраљеза, два пољска топа и 4 пољска Дебанжова топа; леви (Прослоп – Баре) два батаљона са 4 митраљеза, два пољска топа и два пољска Дебанжова топа; дивизијска резерва – два батаљона и 2 митраљеза – налазила се на Прослопу (к. 688); коњички пук (од пет ескадрона) био је на одсеку Бунари – Гаревина. На Оровичкој планини био је 3. батаљон 10. пука III, са по једном четом на Висибаби и Бобији торничкој, а са остатком на Павишини.
У 11.30 часова 18. дивизија је 13. брдском бригадом потиснула 3. батаљон 10. пука III са положаја Висибаба – Павишина – Бобија торничка. Затим је, заједно са 8. брдском бригадом, напала Дунавску II на положају Крст – Прослоп – Баре. Борба је завршена тек у ноћи, када је 8. бригада после великих жртава заузела одсек Крст – Прослоп. Са Павишине је упућена 5. брдска бригада гребеном Оровичке планине преко Рамне (к. 1192) да избије на пут Рогачица – Ваљево и одатле помогне самосталну 4. брдску бригаду, ојачану једним батаљоном из 9. ландштурмске етапне бригаде коју је задржао Рогачички одред пред положајем Запоље – Црвено стење – Шарампов.
Командант I армије повредио је овог дана рану на нози коју је 3. септембра задобио на Јевремовачкој коси код Шапца и неће моћи, како сам каже, 2 – 3 дана да обилази трупе на положајима. Њега је заменио генерал Живојин Мишић, помоћник војводе Путника.
Врховна команда обавестила је у 20.30 часова команданта I армије у с. Ставе да му се преко Осечине шаље из III армије 8. кадровски пук „кога увући по пристизању у састав 8. пука I позива ради попуне расхода у војницима и старешинама”.
У току овог дана Врховна команда се одлучила да I, II и III армију повуче на следећу узастопну линију и 9. новембра у 20.30 часова је наредила:
„Према измењеној ситуацији код I. армије, којој сам наредио да заузме линију: к. 418 – Кик – Бијељина – Јаловик (к. 521) – Брезак (к. 617) – Баре (к. 983) ради упорне одбране, наређујем:
1. Да се III. армија повуче на линију р. Тамнава (ушће Марић потока) к. 205 – с. Црниљево – Јанков вис (к. 454) – Белутак (к. 397) – Попово брдо (к. 326) – Кик (к. 333) – к. 351 ради упорне одбране, обезбеђујући у исто време правац Осечина – Ваљево.
2. Да се II. армија повуче на линију: Суво село (до Власенице) – Парлог (к. 258) – Марков гроб – (В. Бошњак – Столице (к. 288) – к. 288 – р. Тамнава, ради одбране. обезбеђујући у исто време правац: Коцељево – Ваљево; и Бањани – Уб – Лазаревац.
3. Обележене линије за одбрану утврдити.
4. Комуникацијске линије: за I. армију: Става – Ваљево; за III. армију: Осечина – Ваљево и за II. армију: Коцељево – Ваљево и Бањани – Уб – Лазаревац. Војишна слагалишта за I. и III. армију Ваљево; а за II. армију Ваљево и Лазаревац.
5. Штаб Врховне команде – Ваљево.”
О новим комуникацијским правцима и местима слагалишта обавештен је у поноћ 9/10. новембра и главни интендант у Аранђеловцу.
Врховна команда наредила је 9. новембра у 4.50 часова команданту 12. пука II да одмах поседне Дебело брдо ради одбране правца Рогачица – Ваљево, сменивши 18. пук који је до тада имао тај задатак. Под команду 12. пука стављен је и Рогачички одред с којим је требало ухватити везу на Шарампову; 18. пуку, са 2 пољска брзометна топа, наређено је да иде у с. Ставе и организује одбрану правца Пецка – Ваљево. Истог дана, нешто касније, Врховна команда је наредила да све јединице за одбрану правца Рогачица – Ваљево, досадашњи Рогачички одред (XV прекобројни пук III са 2 пољска Дебанжова топа) 12. пук II позива, један батаљон 18. пука (који је требало по наређењу Врховне команде да оде у свој пук у Ваљево чим стигне 12. пук II, међутим он је овде задржан) и 2 брдска Дебанжова топа дејствују као Рогачички одред, одржавајући везу лево са Ужичком бригадом, а десно са I армијом, чије је лево крило на Барама. За команданта одреда одређен је пуковник Петар Мишић, а стајао је непосредно под Врховном командом. Пуковнику Мишићу је наређено да се јави Врховној команди чим стигне на Дебело брдо.
Непријатељска самостална 4. брдска бригада тукла је унакрсном артиљеријском ватром, од с. Трубале и Ватаљевићи, положај Товарница – Биљези и јако нападала од с. Гвоздац и Оклетац на положај Запоље – Соколина – Црвене стене. Борба је вођена са највећом жестином целога дана, па повремено и у току наредне ноћи.
Одбрана Браничевског одреда на Дунаву
У раним часовима 9. новембра непријатељ је на смедеревском одсеку пребацио из Баната око три ба- таљона чији су прелазак преко Дунава потпомогле две батерије (које су дејствовале са оне стране реке) и два монитора. На том одсеку се налазио Комбиновани пук који је на Повлаци и Карађорђевом шанцу ступио у борбу. На место прелаза упућена је резерва 8. пука (три чете), ескадрон коњице са пожаревачког одсека, две чете Вардарског батаљона, а од Београда је хитао и један батаљон 15. пука III позива. Први заробљеници су изјавили да је на оностраној обали, код Ковина, прикупљено осам батаљона, у ствари, јединице 6. ландштурмске територијалне бригаде.
Непријатељ је успео да пребаци око шест батаљона и 2 митраљеза. Развила се жестока борба, нарочито на Главици где су Срби око 14.30 часова извршили противнапад и до 16.30 часова потукли непријатеља. Мањи део је успео да се врати у Банат, док је већина изгинула или заробљена (око 1.800 војника са оба митраљеза). Међу заробљеницима се налазило и 6 официра од којих је један имао чин пуковника. Ове губитке признао је и непријатељ.
Командант Балканске војске сматрао је да је заузећем Рожња (к. 976) углавном завршена битка на Дрини која је почела 8. септембра и трајала 60 дана. Основна замисао да се Срби јаким крилима обухвате и стегну, а потом опкољени униште, није се, међутим, остварила, јер су они центар благовремено повукли, док су им се крила и даље упорно држала. Повлачење центра повукло је доцније и крила. Настојање команде Балканске војске да ову ситуацију искористи на тај начин што ће организовати енергично гоњење ради растројства српских јединица није давало жељене резултате, јер су Срби и даље свуда и свагда пружали жилав отпор. Балканска војска је наилазила на све теже земљиште са непролазним путевима, на испражњена села, непрестано праћена кишом, снегом, хладноћом и маглом. Услед овога је артиљерија, иако запрегнута воловима, много изостајала, а коморе нису могле да дотуре ни животне намирнице, а још мање муницију. Све је то отежавало гоњење и пружало могућност Србима да благовремено поседну наредне положаје на којима су поново пружали жилав отпор, све више изнуравајући јединице Балканске војске.