104. ландштурмска пешадијска бригада покушавала је три пута у току 8. септембра да пређе Саву код с. Босута. То су јој спречиле јака пешадијска и артиљеријска ватра Равањског одреда које је у 11.40 часова дошао у помоћ Коњички пук Моравске I. По завршетку борбе одред је, 8/9. септембра, заноћио са: 1. батаљоном на Широким барама, 2. батаљоном у Босутском кључу, а одредском резервом и позицијском батеријом код Равња, где су му стигли по један батаљон из 14. и 15. пука II који су дотле били у Митровичком одреду.
21. ландверска дивизија отпочела је прелазак изјутра, 8. ссптембра, код карауле Тодоровци у Парашници, где је наишла на отпор двеју чета III позива из Равањског одреда чији су положаји били утврђени и снабдевени препреком од жице. Отпор српских чета био је веома јак, а потпомогла их је и артиљерија, те су пребачени непријатељски делови споро напредовали потискујући браниоце кроз непрегледну мочвару обраслу високим растињем. Око 10 часова овим четама је стигао у помоћ коњички пук Моравске I, а око подне и два батаљона 16. пука (са пољском батеријом) из десног одсека Моравске I и 8. хаубичка батерија из армијске групе од Станишеваца. Артиљерија је одмах изашла на положај код карауле Омеров чардак и отворила јаку ватру на прелазе. То је принудило непријатеља да обустави прелазак на овом месту и пребачене делове врати на леву обалу Саве. Док је лева колона 21. ландверске дивизије претрпела потпун неуспех, њена десна колона која је прелазила у Рачански кључ, успела је да се делом снага задржи на десној обали код Старе бране, а део снага морала је повући на леву обалу реке. У току ових борби, 21. ландверска дивизија изгубила је 800 људи.
Аустроугарска 9. пешадијска дивизија отворила је, око поноћи 7/8. септембра, јаку артиљеријску ватру на фронт Моравске I, а у 3.45 часова отпочела је пребацивање својих делова преко Дрине на 4 места: код царинарнице Раче и аде Тикваре, газом; код ушћа Дрине и на Малој ади северно од Лиманске аде понтонима. У 4.45 часова подигнут је понтонски мост код ушћа Дрине.
Јединице десног одсека Моравске I напале су, уз подршку артиљерије, пребачене делове непријатеља и принудиле их да одступе на леву обалу реке, осим мањег дела који је успео да се задржи код царинарнице Раче. Стога је командант Моравске дивизије I позива упутио са левог одсека на десни један батаљон 1. пука са задатком да преко Дрине протера и заостали део непријатеља. Аустроугарска 9. пешадијска дивизија изгубила је у овој акцији 2.000 људи.
36. пешадијска дивизија покушала је да пређе Дрину код с. Међаша, према Лиманској ади и у поноћ. 7/8. септембра, отворила артиљеријску, а повремено и пешадијску ватру на леви одсек Моравске дивизије I позива. Стога је овај одсек у 3.45 часова био појачан са два батаљона 1. пука из дивизијске резерве, тако да је у 4.30 часова спречен први покушај нспријатеља да пређе Дрину. Нови покушај преласка почео је у 6 часова са три чете 79. пука, а већ у 6.30 насова јединице левог одсека Моравске I почеле су да враћају непријатеља преко Дрине. Непријатељеве понтонирске чете су крајњим пожртвовањем покушавале да притекну у помоћ својим пребаченим деловима довожењем појачања, али су ова јаком ватром браниоца била преполовљена, а већина понтона потопљена. За кратко време, пошто су јој осујећени сви покушаји преласка, аустроугарска 36. дивизија је изгубила 1.600 људи, од чега само у 79. пуку 1.400.
42. хонведска пешадијска дивизија била је распоређена од Амајлије до Главичице, и од поноћи, 7/8. септембра, дејствовала јаком артиљеријском и пешадијском ватром. Међутим, њено је дејство имало само’ демонстративни карактер.
На основу извештаја примљених од команданта Моравске I и Комбиноване дивизије, командант II армије закључио је да непријатељска 5. армија врши прелазак на фронту Моравске I, а демонстрира на фронту Комбиноване дивизије. Стога је у 5.45 часова наредио Тимочкој II да одмах дође у Клење и помогне Моравској I, а Тимочкој I да њен један пешадијски пук и три пољске батерије из Богатића оду у помоћ десном одсеку Моравске I.
Тимочка II је из Клења одмах упућена ка Парашници, где је стигла пред вече, а командант дивизије примио је команду над свим трупама у Парашници које су протерале непријатеља у Рачански кључ. Командант Тимочке II примио је одбрану Парашнице од карауле Омеров чардак до ушћа Дрине: два батаљона 15. пука II на положају Јасенова бара – Клокочија; три батаљона 14. пука II и батаљон 15. пука II код Васиљевића колиба као дивизијска резерва. Два батаљона 16. пука и пољска батерија враћени су Моравској I, а трупе Тимочке I у њен састав по подне пошто нису биле потребне.
Тако је прелазак аустроугарске 5. армије преко Саве и доње Дрине потпуно спречен још првог дана иако су Аустро-Угари жртвовали 4,400 људи. Ова армија неће предузимати нове акције за прелазак све до 13. септембра, већ ће се ограничити на демонетративна дејства ватром. За то време ће вршити припреме које су за први покушај преласка биле слабо изведене, и чекати да се постигне успех у Срему и на фронту 6. армије.
Командант аустроугарске Балканске војске је сматрао да је 5. армија извршила задатак, јер је у Мачви везала за себе и задржала три српске дивизије (Моравску I, Комбиновану и Тимочку II) и тиме олакшала операције Комбинованог корпуса у Срему и 6. армије преко средње Дрине. Не би могло, по нашем мишљењу, да се тврди да је 5. армија олакшала операције Комбинованог корпуса у Срему, јер је српска I армија успешно извршила прелазак у Срем и ту се утврдила, а затим наставила офанзиву.
Пошто су Равањски одред и Моравска дивизија I бранили прелазе преко Саве и Дрине на јако утврђеним положајима са препреченим средствима, требало је организовати тако јаку артиљеријску ватру која би разорила ова утврђења и створила такву ватрену надмоћност, да прелазак може несметано да се врши и мостобран шири, како је то касније после многих неуспеха и жртава учињено.
Од поноћи, 7/8. септембра, допунска бригада 40. хонведске дивизије демонстрирала је према Лозници, отварајући јаку артиљеријску ватру. Низводно од Козлука вршене су припреме за прелазак ове дивизије.
Прелазак 48. пешадијске дивизије почео је изјутра 8. септембра код Зворника само са 11. брдском бригадом. Она је потиснула три чете III позива и 4 Дебанжова топа и успела да овлада Рањавом главом, с. Сакаром и Врановииом. Срби су ојачали чете III позива делом 2. батаљона са Ћукова (к. 418) и тако успели да непријатељу пруже жилав отпор у току целог дана.
Командант српске III армије наредио је, у 11.40 часова. да 1. пук II крене са Примета на Црни врх (к. 890) и ту остави два батаљона, а са остала два да оде на Кошутњу стопу (к. 944). У 18 часова наредио је да Коњички дивизион II оде са Примета на Шанац (к. 835) и стави се под команду пуковника Мишића. Командант српске III армије и командант Моравске II дошли су у 15 часова на Шанац. Од два батаљона 1. пука II са Црног врха, један је упућен на Радаковац (к. 670), а две чете 3. батаљона са Радаковца на Чавчиће (к. 813). У 19 часова шест чета из 2. батаљона са Ћукова (к. 418) и 4. батаљон са Бобије (к. 673), 2 митраљеза и 2 брдска топа извршили су напад на Врановину, али су одбијени.
Користећи се густом маглом, 16. корпус је прешао Дрину изјутра 8. септембра у три колоне: помоћна (4. и 5. брдска бригада) на ушћу Дрињаче, после кратке борбе одбацила је слаба одељења III позива, а до подне заузела Османово брдо; главна (1, 2, 6. и 13. брдска бригада) је успела да пребаци само 1. брдску бригаду преко газа код с. Зелиње и са њом се одмах придружила помоћној колони у нападу на јако утврђену косу између р. Трешњице и Велике реке, коју је бранио батаљон Комбинованог пука. Њему је стигла у помоћ једна чета из 3. батаљона са Радаковца, али се под притиском непријатеља ипак морао повући на Чавчиће и оставити непријатељу с. Гојсавицу. Срби су одмах упутили овом батаљону појачање: две чете 3. батаљона са Радаковца, два батаљона 1. пука II који су упућени на Кошутњу стопу и батаљон Комбинованог пука са Шанца (к. 835) из одредске резерве.
По подне су 4, 5. и 1. брдска бригада одбиле противнапад српских појачања и пред мрак допрле на 800 м испред Чавчића (к. 813). Због густе магле овога дана, ниједна страна није могла да искористи артиљерију. Услед дубоке и брзе воде 2, 6. и 13. брдска бригада из главне колоне нису могле да пређу Дрину на газу узводно од с. Зелиње па су отишле на место где је прешла 1. брдска бригада, а 2. брдска бригада је одмаршовала уз Дрину до Љубовије на место које је одређено за 109. ландштурмску бригаду.
Самостална колона 16. корпуса (109 ландштурмска бригада) успела је да по густој магли пређе Дрину код Љубовије 8. септембра изјутра. Прво је покушала према ушћу Љубовиђе, али није успела, па је са два батаљона прешла према Немић камену (к. 803), са којег се српска чета повукла на Баурић (к. 798).
Љубовијски одред који је бранио прелаз, одмах је упутио са Брђанске главице једну чету и 2 пољска Дебанжова топа па на Дуго (к. 824) за прихват. Пуковник Мишић, из бојазни да непријатељ не продре преко Прослопа, упутио је тамо један батаљон Комбинованог пука, а Врховна команда допунски батаљон 4. пука са Дебелог брда.
После 9 часова непријатељ је успео да пређе Дрину и на ушћу Љубовиђе и нападне Брђанску главицу. Љубовијски одред се пред знатно надмоћнијим непријатељем повукао до 17 часова на Дуго, али је оставио 2 топа и 3 митраљеза, па их је непријатељ запленио. Пребачена 109. ландштурмска бригада задржала се на положају Брђанска главица – Немић камен.
Тако су делови 6. армије успели у току 8. септембра да овладају: код Зворника Руњавом главом, с. Сакаром и Врановином; на ушћу Дрињаче Османовим брдом и с. Гојсавицом; код Љубовије Брђанском главицом и Немић каменом, „уз губитак од укупно 700 људи”.
Овим успесима аустроугарске 6. армије допринела је и густа магла, под чијом су завесом њене знатно надмоћније снаге успеле да обухвате делове српске III армије код Зворника, Дрињаче и Љубовије и да их потисну, а неке и заробе. Пристигле српске резерве биле су слабе да поврате изгубљене предње тачке. И поред овог успеха, 6. армији је ипак предстојало савлађивање гребена Гучева, Борање, Јагодње и Соколске планине, који је српским трупама пружао одличне положаје за одбрану. Аустријанци су предвиђали да ће заузимање овога гребена бити утолико теже уколико се Србима остави више времена да на њега доведу свеже јединице, па су хитали са нападом ка гребену.