Одбрамбена дејства
16. септембар
II армија била је у одбрани на фронту од ушћа Јадра до Шапца (Коњичка дивизија од Шапца до Затрке, Моравска I лево до Софића аде, а од ове до Јадра Тимочка II) када је од Врховне команде добила наређење (од 10. септембра) за офанзиву I армије. Снажним отпором њених јединица било је потпуно укочено надирање 21. ландверске дивизије у Парашници. Стога је командант аустроугарске 5. армије наредио да 9. пешадијска дивизија. 16. септембра, пређе Дрину на ушћу и са југа угрози Србе у Парашници. а Комбинованом корпусу да пређе Саву код с. Јарка и са те стране угрози десни бок и позадину српске II армије.
Изјутра 16. септембра, 9. пешадијска дивизија, ојачана 71. а затим и са 72. бригадом из 36. пешадијске дивизије, превезла је на ушћу Дрине шест батаљона, образовала мостобран и одмах затим подигла понтонски мост. Исто тако је 21. ландверска дивизија подигла код с. Раче понтонски мост и почела нагло да пребацује пешадију у Парашницу. У 9.40 часова непријатељ је
отворио ватру на леви и средњи одсек Моравске дивизије I, а јако је надирао према десном одсеку. Резерве одсека, као и дивизијске резерве, биле су утрошене и командант Моравске I тражио је од команданта армије појачање. На ушћу Дрине непријатељ је пребацио три пешадијска пука (37, 53. и 79) из 36. дивизије које је помагало пет батерија (од којих по једна хаубичка и градска) са леве обале Саве и Дрине. До 17 часова, 21. дивизија заузела је Кључ у Парашници, а 36. дивизија шумицу код царинарнице Раче. После тога непријатељ је дејствовао јаком арпиљеријском ватром на коју је одговорила српска артиљерија и срушила понтонски мост на ушћу Дрине. Појачање из Тимочке I (батаљон 20. пука) упућено је у дивизијску резерву код с. Клења, а пољска батерија десном одсеку. У Моравској дивизији рањено је овог дана 2 официра, 15 подофицира и 92 војника.
Гранични фронт од Шапца до Затрке бранила је Коњичка дивизија и то: од Шанца до Посавља 1. коњички пук, 1. и 4. батаљон 6. пука III и вод 2. коњичке батерије; од Посавља до Затрке 2. коњички пук, 2. и 3. батаљон 6. пука III и 1. коњичка батерија; 4. коњички пук био је у одредској резерви у с. Глушци, а 3. коњички пук у Богатићу.
Непријатељски Комбиновани корпус прешао је Саву код с. Јарка 29. пешадијском дивизијом. Њена артиљерија је почев од 17 часова тукла слабе српске делове према Јарку, а затим су се два батаљона превезла на чамцима код Јарка, потисла стражу III позива и образовала мостобран. У том је стигао 3. ескадрон 1. коњичког пука и покушао да их врати, али у томе није успео. Увече је непријатељ подигао понтонски мост и заноћио у распореду: 29. дивизија у Јарку, 41. домобранска бригада источно од Јарка, 14. ландштурмска бригада у Хртковцима и 14. пешадијска бригада код Буђановаца. Чим је командант Коњичког одреда сазнао за прелазак непријатеља, пошао је у помоћ 3. ескадрону са деловима 2. и 4. коњичког пука и затражио појачање у пешадији.
Командант II армије хитно је у 20 часова упутио команданту одреда батаљон 20. пука из с. Клења у с. Узвеће, а из Шапца батаљон 10. пука у с. Дреновац са задатком да заједно са два батаљона одреда нападне непријатеља и одбаци га преко Саве. У 20.45 часова наредио је команданту Тимочке I (армијска резерва) да са пешадијским пуком и дивизионом артиљерије одмах крене на Грабовац и ту сачека наређење за даљи рад. Код Тимочке II није било значајнијих догађаја у току 16. септембра.
Командант II армије тражио је овог дана од Врховне команде артиљеријску муницију. Начелник артиљеријског одељења известио га је да ће кроз 4 – 5 дана моћи да пошаље само 7.000 метака за пољске и 2.000 за брдске топове, а да се из Солуна за Крагујевац превози 50.000 – 60.000 метака. По његовим речима, муниције за хаубице М 1910 као ни за брдске топове нема.
По преласку 29. пешадијске дивизије преко Саве командант Балканске војске надао се да ће напад Комбинованог корпуса у Мачви на српску II армију утицати на ток битке на Дрини и помоћи 6. армији која је због великих губитака, преморености и напада надмоћније српске I армије била у критичном етању. Стога је захтевао да се напад Комбинованог корпуса брзо изводи. Међутим, српска II армија успела је да изгради јака утврђења, постави препреке и организује њихово фланкирање, тако да је отворени напад био немогућан без надмоћне артиљерије која би та утврђења порушила. Пошто се оваквом артиљеријом није располагало, морало се прибећи нападу путем специјалних ровова – приближница, а њихова израда била је врло спора. Киша која је од 13. септембра непрекидно падала претворила је Мачву на великом простору у непролазну мочвару па је и напад приближницама постао врло тежак.
17. септембар
Да би дејство 5. армије и Комбинованог корпуса против II армије било што ефикасније, командант Балканске војске је ставио Комбиновани корпус под команду команданта 5. армије који је одмах наредио да се изведе напад једновремено 8, 13. и Комбинованим корпусом на фронту од с. Причиновића до ушћа Дрине. При томе је Комбиновани корпус добио задатак да дејствује у позадину српских трупа и олакша дејство 8. и 13. корпуса који су фронтално нападали утврђене положаје на доњој Дрини и Сави.
Према Тимочкој II није било ничег значајнијег. Из Дринске II враћен јој је пук са пољском батеријом. По наређењу команданта армије, Тимочкој I су у с. Мачвански Причиновић упућена у 19.30 часова два батаљона са доста муниције.
21. ландверска дивизија покушала је на фронту Моравске I од 6 до 9 часова да у Парашници обиђе десно крило Срба код Затрке, али није успела. По подне је прелазила преко понтонског моста код с. Рахте и јако нападала. Командант српске II армије наредио је у 14.35 часова да се сви возови и установе Моравске I склоне иза линије с. Бела Река – с. Варна, користећи се свим
путевима у захвату линије с. Клење – с. Дубље – с. Слепчевић – с. Богосавац – с. Маове. Ако десно крило Моравске I буде јако угрожено, она је имала да га повуче на утврђени положај с. Црна Бара.
У 16 часова престала је борба у Парашници. Трупе Парашинског одреда остале су на свом утврђеном положају (на 1.200 м од места прелаза 21. ландверске дивизије).
Ценећи ситуацију, командант српске II армије је закључно да ће армија бити принуђена на повлачење, па је у 17.30 часова наредио команданту Моравске I да трупама упути путовође који би за случај потребе имали у први мрак да одведу дивизију на линију с. Маове – с. Добрић – с. Цуљковић – Косовац (к. 165) – Парлог. У 19 часова примљено је наређење да се Моравска I, у случају потребе повуче на положај Парлог – с. Цуљковић – Бели камен, држећи лево везу са Тимочком II код с. Чокешине, а десно са Тимочком I на десној обали потока Мутника; Тимочке I и II позива које су се налазиле код Парашнице имале су да одступе преко села Богатића – Дубља – Слепчевића – Богосавца и поседну положај на коси југоисточно од с. Маова, где ће ући у састав својих дивизија.
После овог наређења, најпре око 20 часова, а затим око 23 часа, уследили су напади ојачане 9. пешадијске дивизије од царинарнице Раче који су одбијени. Ојачана делом 36. дивизије, она се трудила да заузме с. Српску Рачу и тако успостави везу са 21. дивизијом која је у нападима на јако утврђене положаје у Парашници трпела толике губитке, да је морала прибећи нападу помоћу приближница као у рововској војни. Главни српски положај био је на насутом друму с. Равње – с. Црна Бара, а испред њега била су истурена још два добро утврђена положаја.
Моравска I наносила је нападачу велике губитке са добро утврђених положаја. Пошто је 5. армија задржана на ушћу Дрине снажним отпором Моравске I, њен командант је за продужење напада очекивао помоћ Комбинованог корпуса.
Одбрана на фронту Коњичке днвизије. У ноћи 16/17. септембра непријатељска 29. пешадијска дивизија налазила се на мостобрану југозападно од с. Јарка. Међутим, чула се лупа и кретање артиљерије и код Дреновачке аде где су делови Комбинованог корпуса такође покушавали да пређу Саву. Сличне су покушаје вршили и код Шапца, али без успеха. Према Дреновачкој ади и с. Дреновцу налазио се у одбрани Коњички одред. У Дреновцу, испред којег се налазила непролазна бара Рибњача, била су два батаљона из 10. и 20. пука и 6 топова; на десном крилу био је 4. коњички пук, на левом 3. коњички, а у резерви одреда 1. коњички пук.
Око 5.30 часова напала је 29. дивизија једним пуком Дреновац. Командант Коњичког одреда, осећајући да се неће моћи одржати, намеравао је, ако буде приморан, да се повуче на положај с. Причиновић – с Шеварице, али му је командаит Коњичке дивизије наредио да по сваку цену одржи Дреновац. У 11.50 поновљен је напад 29. дивизије јаким снагама и лево крило браниоца је попустило. Извршен је противнапад и ситуација је мало стабилизована. У исто време непријатељ је почео да спушта понтоне иза Дреновачке аде, коју је затим заузео и успео да преко ње пребаци део снага.
Јако ојачан, непријатељ је у 15 часова снажно напао Коњички одред и пробио му центар, те је одред у приличном нереду одступио ка југоисточном делу с. Причиновић а и ка р. Јерезу. Непријатељ га није гонио, већ се мањим делом задржао у Шеварцима, а већим делом у Дреновцу. Један српски топ остао је на положају јер му је изгинула запрега.
По подне је део 41. домобранске бригаде (у јачини око три батаљона и две батерије) кренуо од Дреновца преко Шеварица ка с. Узвећу које је око 15 часова посео за одбрану 3. коњички пук. Непријатељ га је нападао све до 18.15 часова али се морао повући на положај бара Павловача – с. Шеварице. У то време је код карауле Чеврнтије непријатељ једном четом пешадије држао друм Дреновац – Митровица.
Командант II армије, да би спречио надирање аустроугарског Комбинованог корпуса, наредио је у 11.40 часова команданту Тимочке I да хитно упути један батаљон са две батерије преко Белотића и Причиновића ка Шеварицама, те да се непријатељ сузбије и пребаци преко Саве, а командаит дивизије са помоћником начелника штаба да хитно оде у Дреновац и прими команду над одредом Коњичке дивизије. Пошто му стигну појачања, да нападне и одбаци непријатеља преко Саве, а у сваком случају да задржи његово надирање. Начелник штаба Тимочке I имао је да остане у Грабовцу са осталим трупама и да све возове дивизије распореди на правцу Штитар – Слепчевић – Богосавац и даље. Он је у 15.45 часова добио и наређење да одмах крене са четом 15. пука и батаљоном са Грабовца на Јевремовац ради заштите армијске артиљерије, где је имао да дође и батаљон 15. пука из с. Чокешине.
Командант Тимочке I – који је још у 7.20 часова 17. септембра прикупио на Грабовцу (између Клења и Дубља) два батаљона 14. пука, пола батаљона 15. пука са 1 митраљезом, батаљон 20. пука са 4 митраљеза и три пољске батерије – успео је да по пријему тог наређења команданта II армије прикупи разбијени Коњички одред, сачека појачања и у току поћи 17/18. септембра постави их у распореду: од Саве до р. Јереза – 4. коњички пук, а одатле до Причиновића – 4. батаљон 20. пука; у југоисточном делу Причиновића до пута Табановић – Причиновић – 2. батаљон 14. пука; одатле до Игњатовице – батаљон 14. пука, а од овог до северозападног краја села – батаљон 15. пука. У Узвећу је био 3. коњички пук. Артиљерија: две пољске батерије између р. Јереза и с. Причиновића. У резерви, близу артиљерије, били су остаци батаљона 10. и 20. пука (до 1.200 војника) који су били разбијени код села Дреновца. Штаб Тимочке I налазио се у рејону размештаја артиљерије.
Армијска артиљерија је била премештена на положај Јевремовац – Раскршће, из бојазни да је брзо не би угрозиле јединице непријатељског Комбинованог корпуса.
Увече 17. септембра стигао је 10. пук (без једног батаљона) из Шумадијске I у с. Липолист, а у Шапцу су очекивана још три батаљона које је из Ваљева упутила Врховна команда. У 20 часова командант Тимочке I примио је наређење команданта II армије да организује одсудну одбрану и да ће у току ноћи добити појачања од два батаљона 14. пука II у с. Причиновић, а 18. септембра стићи ће и 10. пук (без 1. батаљона) из Шумадијске I. Командант Тимочке I могао је, ако осети јачи притисак непријатеља, да тражи још појачања из Шумадијске I (из с. Текериша).
У свом надирању од с. Јарка Комбиновани корпус је наишао прво на отпор Коњичког одреда код Дреновца, а затим Тимочке I чија се снага постепено појачавала придоласком свежих трупа. Непријатељ је наступао преко покривеног и мочварног земљишта и због свега тога није могао да 17. септембра пружи 5. армији помоћ која јој је била преко потребна да би поправила ситуацију у коју су је довели њени безуспешни напади у Парашници и код царинарнице Раче.
О својој намери да се падом мрака повуче на линију с. Јевремовац – с. Маове – Бели камен – с. Чуљковић – с. Бела Река – Косовац (к. 165) – Парлог (к. 206) командант II армије је известио и Врховну команду. Али кад је сазнао да је Тимочка I посела за одбрану линију Толић поље – с. Причиновић – с. Узвеће и да му је Врховна команда упутила знатна појачања, он је после телефонског договора са војводом Путником одустао од намераваног повлачења армије ове ноћи и отишао у штаб Тимочке I да организује одбрану против аустроугарског Комбинованог корпуса.
СВК је овог дана послала команданту II армије у с. Липолист 10. пук (три батаљона) из Шумадијске I која је била на линији с. Милаковица – Беглук – Вукоманов гроб. Пук је упућен из с. Југовића у 15.30 часова преко Текериша; у 20.30 часова СВК је наредила команданту Шумадијске 1 да код Текериша остави само пук пешадије и пољску батерију, а са осталим трупама да одмаршује у Јевремовац и стави се под команду II армије.
Из изложених догађаја од 17. септембра види се да је II армија једновременим нападом 5. армије од Парашнице и Комбинованог корпуса од Јарка доспела у врло тежак положај. Док су напади на десно крило Моравске I до 16 часова одбијени, фронт Коњичке дивизије био је пробијен и њени делови одбачени ка р. Јерезу. Тиме су угрожени десни бок и позадина II армије, па је њен командант донео пресудну одлуку: да Моравску I остави да сама продужи упорну одбрану, а највећи део армијеке резерве и сва појачања која му дођу да упути против Комбинованог корпуса код Дреновца. Команданта Моравске I упозорио је да, ако не може да издржи притисак, повуче десно крило на утврђени положај с. Црна Бара и одмах уклони колонске возове; у 17 часова наредио му је да нађе путовође за везу са церским положајима, а у 19 часова издао му је припремну заповест за повлачење и о томе известио Врховну команду.
За парирање дејства Комбинованог корпуса командант II армије упутио је у 11 часова команданта Тимочке I у Дреновац да прими команду над свим трупама које се тамо налазе и са њима задржи даље надирање непријатеља, у 20 часова наредио му је да организује одсудну одбрану (са четири батаљона Тимочке I и два батаљона Тимочке II који ће му стићи ноћу 17/18. септембра). За 18. септембар командант армије је предвидео појачавање ове одбране са још три батаљона 10. пука Шумадијске I, а ако непријатељски притисак буде велики и упућивање целе Шумадијске I, као и једног батаљона и пољске батерије из Јевремовца.
Тимочка I је због пасивности непријатеља несметано у 22.10 часова посела за одбрану положај Толић поље – с. Причиновић – с. Узвеће, а по наређењу СВК је ка Јевремовцу маршовала Шумадијска I у саставу II армије.
Због овако промењеног стања и ослобођен велике опасности која је претила, командант II армије одустао је од повлачења Моравске I и о томе известио СВК.
18. септембар
Овога дана Балканска војска је Комбинованим корпусом снажно напала Коњичку и Тимочку I на положају Причиновић – Узвеће – Глушци, а 5. армија имала је да изврши припремани напад тек пошто Комбиновани корпус пробије српски фронт према Сави и угрози позадину Моравске I. Српска Коњичка дивизија имала је да у току ноћи 18. септембра попуни међупростор Тимочке I и Моравске I и затвори правце Митровица – Богатић и с. Засавица – с. Совљак, па је заузела распоред: 4. коњички пук на десном крилу Тимочке I, 3. у Узвећу, 1. у Глушцима, а 2. пук код Совљака.
Да би прикупио што тачније податке о распореду српских снага непријатељ је организовао извиђање из ваздуха. Његово ваздухопловство је сазнало да се на одсеку од Шапца до Ноћаја налазе слабе српске снаге и да иза фронта Шабац – ушће Дрине – ушће Јадра нема јачих српских резерви. Према овом извештају команди Балканске војске изгледало је да ће Комбиновани корпус лако надирати кроз Мачву: 104. ландштурска бригада поред Саве ка Митровици и Ноћају, где су се налазили делови 6. пука III; 41. домобранска бригада преко Узвећа које је бранио 3. коњички пук; 14. и 57. бригада на Причиновић који је бранило осам батаљона и пет батерија Тимочке I; 58. бригада на левом боку Корпуса, према Толића пољу где сс налазио 4. коњички пук, док је у Шапцу био Шабачки одред.
104. ландштурмска бригада, због јаког отпора трупа 6. пука III, није избила код Митровице нити је ухватила везу са 8. корпусом. Домобранска 41. бригада зазела је по подне Узвеће и потисла 3. коњички пук ка Метковићу. Затим је један њен батаљон заузео Глушце и нотиснуо 1. коњички пук ка Богатићу, док су три батаљона продужила надирање у међупростор између Метковића и Причиновића. Одмах су из Белотића упућена два батаљона 14. пука II који су успели да одбаце непријатеља ка Узвећу. Главне снаге корпуса, 14. и 57. бригада, напале су Причиновић и успеле да га заузму али после тешке борбе са појачаном Тимочком I. Ту су се задржале и приступиле утврђивању. Најзад, 58. бригада задржала се према Толића пољу као обезбеђење левог бока корпуса.
Због погоршаног стања код Тимочке I, Шумадијска I кренула је из Слатине за Јевремовац где је стигла пред мрак, оставивши претходно један пук, батерију и ескадрон код Текериша на располагање Врховној команди. Командант II армије послао је овој дивизији у 18.20 часова заповест да 19. септембра нападне непријатеља у југоисточном делу Причиновића и прође преко Шеварица ка Дреновцу. Тимочка I (са придатим појачањима), прикупљена код Белотића и Метковића, имала је да нападне непријатеља у западном делу Причиновића и у Узвећу и да продире у позадину Дреновца, а једном колоном да протера непријатеља из Глушаца и да се тамо обезбеди од митровачког правца. Под команду Шумадијске I стављен је 4. коњички пук. Коњичка дивизија (са Шумадијским коњичким пуком) имала је задатак да оперише правцима с. Баново Поље – с. Раденковић и Богатић – Раденковић, помажући Тимочку I у нападу на Глушце и обезбеђујући јој леви бок, као и да одржава везу са јединицама код Равња и Парашнице.
Сва три команданта наведених српских дивизија дошла су у штаб Тимочке I у с. Табановић где им је командант II армије и усмено изнео своју замисао напада, а команданта армијске артиљерије (5 градских топова 12 цм М 97 и 3 мерзера 15 цм који су у 13 часова стигли на утврђени положај Јевремовац – Раскршће) упутио је да се споразуме са командантом Шумадијске I о употреби хаубичке батерије из Шабачког одреда за гађање монитора код Дреновачке аде.
Када је увече командант Комбинованог корпуса известио команданта Балканске војске да ће даљи напад због нужних припрема врло споро напредовати, овај је био разочаран и сматрао је да је командант Комбинованог корпуса сувише опрезан. Ваља, међутим, констатовати да је Комбиновани корпус уложио велике напоре да би потиснуо Тимочку I из Причиновића, али није био у стању да изврши и пробој фронта. Командант Комбинованог корпуса правдао је овај неуспех прикривеним и непрегледним земљиштем, недовољним бројем топова (на 39 батаљона имао је само 60 топова); затим немањем муниције, као и да борци из Чешке нису умели да се сналазе у пространим њивама обраслим кукурузима. Грубу грешку направио је и командант Балканске војске 18. септембра што и овог дана, као претходног, није извршио двоструки напад у Мачви мада су били повољнији услови – цела резерва српске II армије била је упућена ка Причиновићу против Комбинованог корпуса, али је команда Балканске војске покрет ових снага оценила као меру за прихват српске II армије која се повлачи из Мачве, па у вези с тим предстоји и наступање целе 5. армије ка југу.