Директива О. бр. 2044 од. 27. августа, којом је Ужичкој војсци наређено да предузме, у садејству са црногорским снагама код Пљеваља, офанзиву ка Вишеграду обезбеђујући нарочито правац Бајина Башта – Ужице, стигла је у Ужице 28. августа у 8 часова. У Штабу Ужичке војске није се налазио ни један официр – представник команде Санџачке војске, нити је у штабу Санџачке војске било представника Ужичке војске. Веза се могла одржавати само преко делегата српске и црногорске Врховне команде, што је било предвиђено и заједничким операцијским планом.
Заједнички план дејства српске и црногорске војске
Груписање црногорске војске и њене почетне операције нису били координирани са операцијским планом српске војске, што се неповољно одразило на садејство, нарочито у Санџаку, на територији на којој је требало одржавати тесну везу између унутрашњих крила.
Заједнички план дејства српске и црногорске војске у рату против Аустро-Угарске израдио је начелник штаба српске Врховне команде војвода Радомир Путник 17. августа 1914. године. На Цетиње га је 21. августа донела српска војна мисија на челу са генералом Божом Јанковићем. Поред генерала Јанковића, црногорској Врховној команди били су стављени на располагање и ови официри српске војске: генералштабни пуковник Петар Пешић, инжињеријски пуковник Боривоје Нешић и пешадијски потпуковници Љубомир Михајловић и Ђорђе Палигорић. За везу црногорске Врховне команде са српском, у штабу српске Врховне команде био је делегиран бригадир Јово Бећир.
Српску војну мисију примио је 22. августа краљ Никола и том приликом је генералу Божи Јанковићу поверио положај начелника штаба црногорске Врховне команде, а за његовог помоћника одређен је пуковник Петар Пешић. Од осталих српских и два нижа црногорска официра формиран је штаб црногорске Врховне команде. Краљ Никола је тада прихватио „Заједнички план дејства српске и црногорске војске у рату против Аустро-Угарске према коме је улога српске и црногорске војске била „да привуку и привежу за себе што јачу снагу Аустроугарске, како би она била што више ослабљена према Русији.”
Пошто је у плану дат распоред аустроугарске војске према Србији и Црној Гори, истакнута концепција заједничког дејства у таквој ситуацији и дат распоред српске и црногорске војске, изнета је и суштина самог плана:
„ 4. Операциски план
а) српске војске
На основи јачине и груповања аустриске војске према Србији и Црној Гори, јачине и груповања српске војске, операциски план за српску војску биће у први мах дефанзиван, докле се не изврши концентрација и уже прикупљање снаге. Чим се ово заврши, план операција биће офанзиван, према Срему или Босни, што ће зависити од ситуације.
б) црногорске војске
Пошто је снага Црне Горе недовољна за какву јачу и озбиљнију акцију у Херцеговини у ширим размерама, то је потребна ближа кооперација српске и црногорске војске ка Сарајеву.
За овај циљ око 2/3 целокупне црногорске снаге концентрисаће се око Пљеваља, за операције правцем: Чајниче – Горажда – Сарајево, у циљу кооперације са српском Ужичком војском, која ће оперисати од Мокре Горе преко Вишеграда ка Сарајеву.
Остала снага Црне Горе употребиће се за одбрану своје територије.”
Услед повлачења Пљеваљске дивизије и неповољне ситуације у Санџаку, црногорска Врховна команда наредила је 19. августа да се Пљеваљској дивизији упуте одмах појачања и то: Колашинска (пет батаљона), Спушка (три батаљона), Ловћенска (три батаљона) и Ђаковичка (два регрутска батаљона) бригада; једна брдска батерија и 2 пољска брзометна топа. Од Пљеваљске дивизије и ових појачања формирана је до 25. августа Санџачка војска која је имала две дивизије: 1. санџачку, под командом бригадира Луке Гојнића, формирану од Пљеваљске дивизије (без Пљеваљске бригаде) и Ђаковичке бригаде – свега 10 батаљона, 8 митраљеза и 14 топова; 2. Санџачку дивизију, под командом бригадира Машана Божовића, састава: Ловћенска, Спушка и Пљеваљска бригада – свега: 10 батаљона, 2 митраљеза и 6 топова. Колашинска бригада је остала у резерви Санџачке војске.
Санџачка војска имала је укупно 14.636 људи (20 батаљона, 10 митраљеза и 20 топова) и била стављена под команду сердара Јанка Вукотића. Њена главна снага прикупљала се код Пљеваља, а Пљеваљска бригада према Челебићу на просторији: с. Крушево – с. Бобово – с. Ограђеница. Остале црногорске снаге, ангажоване према аустроугарском фронту, биле су крајем августа: Ловћенски одред, од Бојане до планине Буковице – 6.754 војника; Херцеговачки одред, од планине Буковице до Пиве – 9.029 војника; Дрински одред који се у то време формирао, имао је око 6.240 војника. Према Албанији се налазио Старосрбијански одред јачине 7.021 војника.
Према поменутом заједничком плану требало је да се код Пљеваља концентрише 2/3 црногорске војске. С обзиром на то да је целокупна црногорска војска тада бројала око 40.000 бораца, 60 митраљеза и 90 топова, Санџачка војска је требало да буде јака 26.000 бораца са 40 митраљеза и 60 топова, а не само 15.000 бораца.
Истина, 30. августа 1914. године било је наређено формирање Дринског одреда јачине две бригаде од укупно 6.200 људи (8 батаљона, 2 митраљеза и 4 брдска топа), под командом дивизијара Митра Мартиновића. Одред је имао задатак да 4. септембра пређе границу код с. Хума и дејством у позадину Фоче олакша Санџачкој војсци форсирање Дрине. Међутим, због неповољне ситуације на херцеговачком фронту, упућивање Дринског одреда је одложено, тако да је он стигао у Фочу тек 15. септембра.
Као што се види, командовање Ужичком и Санџачком војском није било обједињено иако је према плану требало тесно да сарађују. Краљ Никола је лично командовао црногорском војском, па није дозвољавао да се од тога изузме ни Санџачка војска. За сваку акцију команданти Ужичке и Санџачке војске су се обраћали својим врховним командама (у Ваљеву и на Цетињу) које су се затим међусобно договарале преко врло дугих, слабих и несигурних веза. То је, као што ћемо касније видети, неповрљно утицало на ток операција и садејство српских и црногорских снага.
Командант Ужичке војске био је генерал Милош Божановић. Штаб Ужичке бригаде (командант пуковник Иван Павловић) био је у Бајиној Башти. Бригада (4. пук III, један батаљон 10. пука III, један прекобројни батаљон 4. пука III и две пољске Дебанжове батерије –
свега: 6 батаљона и 12 топова) била је 28. августа на десној обали Дрине, од р. Трешњице до карауле Дервенте, ради затварања правца Бајина Башта – Кадињача – Ужице. Бригада је 29. августа била ојачана 15. прекобројним пеш. пуком који је упућен на Кадињачу.
Шумадијска дивизија II позива (командант пуковник Драгутин Милутиновић, штаб дивизије у с. Заовине) затварала је правац Вишеград – Ужице у распореду: предњи делови на линији Велики столац – Дикава – караула Плоча – караула Запоље – Бијели усељ – Тусто брдо (к. 1120); десни одсек (три батаљона 12. пука II, једна брдска и једна пољска батерија) на линији Гавран (к. 1476) – с. Милошевац – Збориште; средњи одсек (један батаљон 12. пука II, једна пољска и једна хаубичка батерија) од Голе главе до пута Шарган (к. 914) – с. Мокра Гора; леви одсек (два батаљона 11. пука II, једна брдска батерија) од пута Шарган и с. Мокра Горл до Препелишта (к. 1178). Дивизијска резерва: 10. к II, 4. пук I, две брдске Дебанжове батерије са 12 топова – источно од с. Милошевца; један батаљон 11. пука II – на Шаргану; коњички ескадрон на Љутом пољу; један батаљон 11. пука II са једном брдском батеријом на Виогору (к. 1246) где одржава везу са Лимским одредом. На Великом стоцу била је Сувоборска добровољачка чета, а код с. Растишта Златиборска добровољачка чета.
Свега у дивизији: један ескадрон, 16,5 батаљона, 36 топова и две добровољачке чете.
Лимски одред (командант пуковник Јеврем Михаиловић, штаб на Великој варди) био је у саставу: 4. кадровски пук од три батаљона, 5. кадровски пук од два батаљона, II прекобројни пук III (без 3. батаљона), 4. пеш, пук II, допунски батаљон 4. пука I и II, једна брдска батерија, две брдске Дебанжове батерије од по 3 топа, Граничарско-добровољачки батаљон од две чете граничара (6. и 7) и Горњачке добровољачке чете. Свега: 14,5 батаљона, 10 топова и једна добровољачка чета. Одреду је привремено био придат ескадрон Шумадијске дивизије II. Наступајући ка Дрини одред је 28. августа избио на линију Велика варда – Равно брдо – лева обала Устибарске роке – гребен између реке Сутјеске и Поблачнице.
Ибарски одред (Обвезнички пук Ибарске дивизијске области) наступао је од Пријепоља ка планини Јаворје.
Одлучујући се да офанзиву преко доње Дрине изведе са готово целокупном 5. и 6. армијом, Поћорек је рачунао и на привремени губитак југоисточне Босне, па и јужне Херцеговине. Тако је у моменту пријема директиве српске Врховне команде О. бр. 2044 за офанзиву према Вишеграду, стање на фронту Ужичке и Санџачке војске било много повољније него недељу дана пре тога, а да ове то нису ни знале.
Сад се 16. корпус АБВ, ојачан 109. ландштурмском бригадом, прикупљао на простору Сребрница – Власеница и посредно штитио Дрину од Новог Села до с. Слапа; 8. брдска бригада се повукла без јачег притиска ка Фочи и Горажду, а 7. и 9. бригада ка Вишеграду, остављајући на граници поједине батаљоне, затим граничаре, финансе, жандарме и добровољце.
Не уочивши благовремено ову наглу промену код непријатеља, српско-црногорске снаге су губиле време у спором прегруписавању и обазривом хватању додира са заштитним деловима непријатеља који је цео овај маневар извео без узнемиравања и јачег притиска. О времену извлачења 15. и 16. корпуса са горње Дрине није била тачно обавештена ни српска Врховна команда.
Бројна и материјална надмоћност 15. и 16. корпуса и њихово енергично дејство 19 и 20. августа, када су после жестоких окршаја одбацили Ужичку војску и Пљеваљску дивизију преко границе, као и непознавање стварног стања на овом делу бојишта, утицали су да Ужичка и Санџачка војска буду претерано обазриве и споре. Како ни српска, ни црногорска Врховна команда нису биле тачно обавештене о времену извлачења 15. и 16. корпуса, нису ни подстицале Ужичку и Санџачку војску на енергичнији рад. Чак ни у моменту пријема поменуте директиве Врховне команде за предузимање офанзиве ка Вишеграду, командант Ужичке војске није знао тачно стање пред фронтом својих јединица, те је издао заповест за дефанзивно-офанзиван рад.
После извлачења главнине снага 15. и 16. корпуса, на фронту Ужичке војске је, у току 28. и 29. августа, владало затишје. Према Шумадијској дивизији II, непријатељ је држао вишеградски мостобран на линији с. Поздерић – с. Тршевина – Дачим (к. 776) – Панос (к. 979) – Орлиња (к. 972), и то: код с. Поздерића снагом јачине око једног пука; код с. Тршевине, на Дачиму и Орлињи, са по једним батаљоном, а на Паносу је имао око два батаљона. Код Старог Брода, на обема обалама Дрине, био је по један батаљон. На Паносу и Кобили (к. 954) непријатељ се утврђивао.
Лимски одред је, не наилазећи на отпор непријатеља, избио 28. августа јачом снагом на линију Велика варда – Равно брдо – Устибарска река, док је Граничарско – добровољачки батаљон рашчишћавао простор између река Сутјеске и Поблачнице.
Према Ибарском одреду непријатељ се такође повлачио без отпора.
Због опасности код Љубовије, СВК је наредила 29. августа команданту Ужичке војске да хитно упути одред потпуковника Петра Мишића из Ужица правцем: Косјерић – Ваљево – Пецка – Крупањ. У исто време, због тога што је непријатељ пребацио тежиште на север, Врховна команда је наредила да се и XV прекобројни пук III упути из Пожеге на Кадињачу у састав Ужичке бригаде ради одбране правца од Бајине Баште и Рогачице ка Ужицу и Ваљеву. Одред потпуковника Мишића упућен је 30. августа, а стигао у Крупањ 2. септембра.
Санџачка војска ушла је 27. августа у напуштена Пљевља и продужила наступање ка Горажду и Фочи.
Наступање ка Дрини
(од 30. августа до 5. септембра)
На основу директиве Врховне команде О. бр. 2044 од 27. августа, командант Ужичке војске издао је 30. августа у 18.30 часова заповест према којој ће:
а) Шумадијска дивизија II са једним пуком и брдском батеријом да поседне део граничног фронта: караула Дикава – Гостиље брдо (к. 1315) – Бијели усељ (к. 1152), с тим да ови положаји послуже и као ослонац за офанзивна дејства ка Старом Броду и за евентуалну упорну одбрану; пошто се поседну караула Столац и линија караула Дикава – Бијели усељ, један батаљон (са брдском батеријом) да предузме наступање и овлада линијом Орлиња – Метаљка, коју што јаче да утврди.
Остале трупе Шумадијске II да се прикупе – једна група код с. Милошевца, а друга код Шаргана и Препелишта – и буду спремне за покрет; да људи, вични преласку проко река, са делом пионира припреме (негде око Коњске реке) превозна средства за прелазак Дрине.
б) Лимски одред да делом снага овлада линијом Вихра – Паштано брдо – Врановина – Варда, а остатком да загрози боку и позадини непријатељских снага код Метаљке и Чајнича.
Поменуту заповест команданта Ужичке војске карактеришу велика опрезност и дефанзивно-офанзивни рад, што није одговарало ситуацији на том делу фронта. Овог дана су се главнине аустроугарске 7. и 9. брдске бригаде повлачиле ка Дрини са намером да што брже бране вишеградски мостобран, док су све остале снаге 15. и 16. корпуса биле повучене ка северу – на средњу Дрину, осим 8. бригаде која се повлачила из Санџака. На правцима према Старом Броду и Вишеграду налазили су се, дакле, само делови 7. и 9. брдске бригаде (1. дивизија 15. корпуса), а пред Санџачком војском 8. брдска бригада 16. корпуса.
Очекујући јачи отпор непријатеља на линији: с. Тршевина – Дачим – Јаловик (к. 742) – Панос – Опанак (к. 982), трупе Шумадијске дивизије II су у току 31. августа и 1. септембра јаче поселе одсек караула Дикава – Гостиље брдо – Бијели усељ. Поред вишеградског каменог моста непријатељ је подигао и један дрвени. Биогорски одред (један батаљон са брдском батеријом) наступао је 1. септембра ка положају Орлиња – Метаљка не наилазећи на јачи отпор непријатеља.
У току 2. септембра Шумадијска дивизија II заузела је караулу Столац и одсек Орлиња – Метаљка. Међутим, непријатељ је и даље држао Панос који је са Сухом гором представљао јак ослонац вишеградског мостобрана, без чијег се заузимања није могло успешно дејствовати ка Дрини и преко ње. Због тога је командант Ужичке војске био наредио у 20 часова команданту Шумадијске II да групише снаге за напад (ноћни или дневни) на Панос (к. 979) и да га заузме. У исто време Лимски одред је имао да заузме Суху гору. На тај начин би се непријатељу онемогућио даљи отпор на уском приобалном појасу поред Дрине, а Ужичкој војсци би се омогућиле припреме за прелазак ове реке и даље дејство ка Власеници, у бок главних снага 6. армије или ка Сарајеву у дубљу позадину Балканске војске.
Међутим, зато што није познавала ситуацију на свом делу фронта, што је била растурена на планинском земљишту, као и због губитака претрпљених у току претходних крвавих борби баш на овим положајима, Шумадијска дивизија II је врло споро дејствовала. Тако су јој 3. и 4. септембар прошли у извиђању непријатеља и припремама за напад. При томе је установљено да су Панос и Опанак утврђени стрељачким рововима са жичаним препрекама. Због тога је командант Шумадијске II предложио да, за време напада на Панос, Лимски одред врши јаче демонстрације ка Вишеграду. У исто време израђен је детаљан план за концентричан напад на Панос.
Према овом плану Панос (к. 979) нападају три колоне: лева, главна (четири батаљона и 12 топова) са положаја Орлиња – Метаљка, правцем Опанак – Панос; средња, зв. тетребичка (два батаљона и 4 топа) од Тетребице преко Кобиле на Панос; и десна, зв. запољска (један батаљон и 1 топ) од карауле Запоље, преко северног дела Кобиле и даље преко с. Јелашца на Панос. Нападу је требало да садејствује Гостиљски одред (два батаљона и 6 топова) тукући ушће потока Бање и напајући правцем Јаловик – Дачим.
Напад је предузет 5. септембра изјутра. Пошто је непријатељ већ био напустио положаје на десној обали Дрине и повукао се на леву, трупе Шумадијске II су у 13.45 часова заузеле Панос без икаквог отпора. Непријатељ је дејствовао само артиљеријском ватром са леве обале Дрине. Како су и 7. и 9. брдска бригада 3. септембра биле повучене на север према Дрињачи, цео одсек на Дрини од с. Жепе до Фоче (око 7 км) примила је 8. брдска бригада са неколико граничарских и жандармеријских чета, ојачаних ,,шуцкорима” (Аустрији оданим становништвом).
Трупама Лимског одреда, које су у току 1. септембра избиле на линију: Варда – Врановина – Паштано брдо -— Вихра, командант Ужичке војске наредио је да 3. септембра предузму напад: десном колоном (4. и 5. кадровски пук, 4. пук II, два допунска батаљона, 7 брдских топова – од тога 4 брзометна и 3 Дебанжова) са линије Варда – Вихра у правцу Сухе горе и Рудине, са задатком да овладају овим тачкама и притиском ка Вишеграду садејствују Шумадијској II у нападу на Панос; левом колоном (II прекобројни пук III, две граничне чете, једна добровољачка чета и 3 брдска Дебанжова топа) да овлада линијом: Јевишка коса – Божуревац – Вучевица, ухвати везу са 1. санџачком дивизијом и да јој садејствује у току наступања ка Дрини.
Суха гора коју су бранили један батаљон и око 200 наоружаних добровољаца (шуцкора), заузета је 3. септембра по подне на јуриш, а на линију Рудина – Јевишка коса – Божуревац – Голеш – Вучевица избиле су трупе Лимског одреда истог дана око 15 часова без борбе и ухватиле везу са црногорским јединицама (1. санџачком дивизијом).
У току следећег дана Лимски одред је извиђао ка Дрини, а 5. септембра су делови десне колоне имали демонстративна дејства у правцу Вишеграда ради садејства нападу Шумадијске II на Панос. При том су наишли само на слабе непријатељске патроле које су протерали преко Дрине. Лева колона је избила без борбе не линију Врноград – Виогор. Одред је одржавао везу десно са Шумадијском II на Паносу, а лево са деловима 1. санџачке дивизије код с. Слатине и с. Требешева.
На фронту Ужичке бригаде, која је држала линију: Трешњица – Рогачица – Бајина Башта – караула Дервента, било је у овом периоду мирно. Ужичка војска је 5. септембра држала линију: Бабина гора – Дачим – Јаловик – Панос – Суха гора – Дебела глава – Врноград – Виогор. Она је овладала десном обалом Дрине од с. Слапа до с. Устипраче и приступила утврђивању положаја, како би на овој линији извршила прегруписавање снага и припремила се за прелазак Дрине.
Санџачка војска је по завршеном формирању добила задатак да протера из Санџака аустроугарске снаге (делове 8. брдске бригаде ојачане ,,шуцкорима” и граничарима) које су се повлачиле ради одбране линије Горажде – Фоча. Прва санџачка наступала је правцем Пљевља – Метаљка – Горажде, а 2. санџачка дивизија правцем с. Челебић – Фоча; 1. дивизија је 27. августа ушла без борбе у напуштена Пљевља и наставила наступање без јачег отпора.
Протерујући слабе заштитне делове 8. брдске бригаде који су се журно повлачили ка горњој Дрини, предњи делови обеју санџачких дивизија су 30. августа избили: 1. дивизија на гранични фронт према Чајничу, а 2. дивизија на дссну обалу Дрине код Фоче. У току наступања, 2. дивизија је водила мање борбе са заштитним деловима 8. брдске бригаде код Челебића и на линији Црни врх (к. 1320) – Зечје брдо (к. 1689) – Плијеш (к. 1717). Пред њеним фронтом непријатељ се овог дана повукао на леву обалу Дрине (изузев код Фоче, где се задржао све до 8. септембра).
Санџачка војска је продужила наступање и по преласку границе. Њена 1. дивизија је заузела 2. септембра Чајниче и одмах продужила покрет ка Горажду. Предњи делови су наишли на јачи отпор делова 8, брдске бригаде на утврђеној Козари (к. 717) коју су заузели 4. септембра. Ту се 1. дивизија задржала по наређењу црногорске Врховне команде све до 7. септембра. .Јединице 2. санџачке дивизије налазиле су се код Фоче, на десној обали Дрине, па је Санџачка војска, 5. септембра, држала линију: Голо брдо – Чивчи брдо – Врањача – Златаја – Хумић.
Непријатељ се био повукао на леву обалу Дрине и одатле ограничио, углавном, на артиљеријско дејство из хаубица по трупама на Паносу и Опанку. Међутим, поједини извиђачко-заштитнички делови непријатеља задржали су се на десној обали Дрине све до 13. септембра (а код Фоче до 8. септембра).
Српска Врховна команда је знала, приближно, распоред аустроугарских снага и за прегруписавање 6. армије ка средњој Дрини, али није знала где су 15. и 16. корпус. Српско-црногорска страна није благовремено уочила одлазак главних снага ова два корпуса испред Ужичке и Санџачке војске. Стога су Црногорци тек 28. августа предузели наступање. Па и у току наступања, и Срби и Црногорци, мада нису наилазили на озбиљнији отпор непријатеља (осим заштитних делова), били су исувише опрезни, нарочито на фронту Шумадијске II. Много се времена губило у прегруписавању снага; споро се извиђало и обавештавало. То је омогућило непријатељу да се под заштитом неколико батаљона и њихових извиђачких делова повуче преко Дрине и неузнемираван пребаци на север – ка средњој Дрини. Генерал Поћорек је чак рачунао и на ,,привремено напуштање југоисточне Босне као и јужне Херцеговине”, што се у српским и црногорским штабовима није ни претпостављало.
3. септембра су са горње Дрине биле повучене и 7. и 9. брдска бригада. Тако је сада, на фронту ширине око 70 км (од с. Жепе до Фоче), остало свега шест непријатељских батаљона и четири брдске батерије 8. брдске бригаде. Међутим, Срби и Црногорци нису уочили ни одлазак ових непријатељских бригада испред свог фронта. Српски елеменат са територије између Дрине и границе, изгледа, није био довољно организован за обавештајну службу. Овде свакако треба имати у виду и страх који је завладао због зверстава „шуцкора”, а нарочито чињеницу да су Аустријанци имали на граници јаку граничну трупу, жандармерију, финансијске и друге органе које су задржади и у току рата и који су врло добро познавали гранични појас и расположење становништва. Они су се благовремено обезбедили у том погледу.
На обазривији рад Ужичке и Санџачке војске утицали су свакако и претходни догађаји – силовит удар много надмоћнијих непријатељских снага и крваве борбе против њих од 18. до 23. августа на том правцу.
Необавештеност о стању код непријатеља одразила се негативно и на каснији рад Ужичке војске, као и на одлуке Врховне команде у погледу активности овог дела фронта.