Аустроугарска Балканска војска
Група генерала Литгендорфа: половина 7. пешадијске дивизије била је распоређена у Срему, од Земуна до Митровице; код Земуна према Београду постављена је тешка артиљерија. Према Шапцу и Митровици била је оријентација 29. пешадијска дивизија. За заштиту границе дуж Савс постављени су ландштурмски пукови и Дунавска флотила (у Земуну).
5. армија: 8. корпус, ојачан 104. ландштурмском бригадом, био је развијен од Митровице до ушћа Дрине, а 13. корпус одатле до с. Главичице.
6. армија: Од с. Главичице до Новог Села налазио се 15. корпус, а на простору Власеница – Сребрница 16. корпус са 109. ландштурмском бригадом.
Од с. Слапа до Фоче, на Дрини, била је постављена 1. пешадијска дивизија (7. и 9. брдска бригада), ојачана 8. брдском бригадом.
Овај распоред је био заузет од 25. августа до 2. септембра. Између 7. и 11. септембра требало је да стигне у рејон Власенице и генерал-мајор Шњарић са Комбинованом бригадом од три батаљона и једне пољске батерије из 3. и 14. брдске бригаде.
Аустроугарска Балканска војска имала је 180 батаљона (138 у првој линији, спремних да одмах отпочну операције) и 480 топова.
Пошто су српска и црногорска војска на овом фронту имале заједно 215 батаљона и 408 топова, јачина Балканске војске није била довољна за вођење успешне офанзиве. Што се тиче распореда, она није имала јака крила за успешан обухват главних српских снага као што је било предвиђено операцијским планом.
Српска и црногорска Санџачка војска
Браничевски одред обезбеђивао је Дунав од Голупца до Гроцке.
Прва армија: Дунавска I код Београда, Обреновачки одред код Обреновца, Шумадијска I и Коњичка дивизија код Шапца.
Друга армија: Моравска I, Комбинована, Тимочка I и Тимочка II позива, посела је положај за одбрану Дрине од њеног ушћа до Лешнице.
Трећа армија: Дринска I, Дринска II и Моравска II позива, посела је за одбрану обалу Дрине од Лешнице до с. Читлука. Комбиновани пешадијски пук крагујевачких резервних трупа обезбеђивао је Дрину од Читлука до Љубовије закључно.
Ужичка војска: Ужичка бригада, Шумадијска дивизија II позива, Лимски и Ибарски одред, налазила се на Дрини од р. Кошљанске Трешњице до карауле Дервенте, затим на планинским гребенима Гавран, Збориште, Шарган, Виогор, Велика варда, Равно брдо (к 1045), Устибарска река, гребен између р. Сутјеске и р. Поблачнице. Ибарски одред био је у покрету на правцу Пријепоље – Јаворје (к. 1487).
Српска војска је имала 195 батаљона и 388 топова.
Црногорска Санџачка војска заузела је Пљевља, наступајући за аустроугарским трупама које су напустиле ову варош и место Челебић.
Санџачка војска бројала је 20 батаљона са 20 топова.
Као што се види, Срби и Црногорци имали су 35 батаљона више од аустроугарске Балканске војске, али је ова последња имала 72 топа више и знатно бољу техничку опрему, што је имало утицаја да српска и црногорска војска не предузму општу офанзиву. За делимичну офанзиву могле су се створити потребне снаге . али на рачун једног дела одбрамбеног фронта који би услед тога био ослабљен, па према томе и изложен нападу непријатеља, ако би овај за то сазнао. У распореду српске војске такав део фронта био је од Зворника до Љубовије. Према њему непријатељ је прикупио 6. армију, с намером да га нападне и овлада планинским гребенима југозападно од Крупња. Срби су овде имали само Моравску дивизију II и Комбиновани пук резервних трупа. Зато је за одбрамбени одсек на Дрини који се протезао од њеног ушћа до Љубовије, требало предвидети стратегијску резерву од најмање једне дивизије и поставити је да може притећи у помоћ код Крупња, Лознице или у Мачви.