Од 18. септембра, када је српска Врховна команда привремено обуставила офанзиву Ужичке војске у источној Босни, до 22. септембра, када је наредила да се офанзива настави, није било неких великих промена на том делу фронта. Одред Ужичке бригаде заузео је, 20. септембра, Сребрницу. Уз местимичне мање борбе и извиђања, прикупљани су и сређивани подаци о непријатељу који су СВК помогли да добије јаснију слику о ситуацији. Ибарски обвезнички пук стављен је под команду Ужичке војске, а пуковнику Зисићу, команданту Ибарске дивизијске области, наређено је да се врати у Нови Пазар.
Наређење за настављање офанзиве примио је командант Ужичке војске 22. септембра у 13 часова. У њему је инсистирано да је, за олакшање ситуације код Крупња, потребна „енергична акција у правцу ка Власеници у позадину непријатеља”, при чему имати у виду обезбеђење левог бока од Сарајева, зашта „употребити потребан део снага, а свом осталом снагом наступајте правцем Рогатица – Жљебови – Хан Пијесак; учините што јачи притисак у позадину непријатеља и покварите му железничку пругу долином р. Криваје, која служи непријатељу као комуникациска линија”. Истовремено је било предвиђено да и црногорска Санџачка војска дејствује „долином Праче и правцем Сарајево – Гласинац – Рогатица. За овај циљ ступите у везу и споразум са командантом Санџачке војске сердаром Вукотићем”.
Обострани распоред снага 22. септембра био је:
Ужичка војска
– Шумадијска дивизија II (са свега 12 батаљона, 36 топова и два ескадрона) имала је Коњички дивизион у извиђању ка Власеници и Сарајеву; одред (састава: Сувоборска добровољачка чета и једна чета 12. пука са 2 брдска Дебанжова топа) на Буковцу (к. 1222); 12. пук са брдских топова на одсеку Ново брдо – Бабњак – Вигова гора; 10. пук (без једног батаљона), 6 брдских Дебанжових и 4 пољска топа на одсеку Рујник – Медник; 11. пук (без једног батаљона) са 4 брдска Дебанжова топа и 4 пољска топа на Тмору (к. 1342); у дивизијској резерви, на Јастребици и Врању (к. 1386), били су: по један батаљон из 10. и 11. пука, 4 пољска топа и 4 хаубице.
– Ужичка бригада, састава: 4. пук III, батаљон 10. пука III, батаљон XV прекобројног пука III, 12 пољских Дебанжових топова и Златиборска добровољачка чета, затварала јс правац Бајина Башта – Кадињача – Ужице, бранећи Дрину на одсеку: ушће Трешњице – караула Дервента. Према наређењу команданта Ужичке војске од 12. септембра, бригада је истурила Сребрнички одред да угрози бок и позадину аустроугарске 6. армије, а који се по заузећу Сребрнице овако распоредио: један вод код Братунца, 3. батаљон 4. пука на Вијогору (к. 901); Златиборска добровољачка чета и 2. батаљон 4. пука на положају Как – Брачан; батаљон XV прекобројног пука III, са три чете у Сребрници и једном на Пашином брду.
– Лимски одред, јачине 13 батаљона и 10 топова, имао је: Граничарско-добровољачки батаљон код с. Пале; 4. кадровски пук са 4 брдска топа на Граду (к. 897), а једним батаљоном у с. Боровско за везу са Санџачком војском; на одсеку Јеласје – Хум били су 5. кадровски пук II прекобројни пук III (без два батаљона) и 6 брдских Дебанжових топова а у с. Изгумање Ибарски обвезнички пук. У Вишеграду је био батаљон XV прекобројног пука III и 4 Крупова пољска топа из Лимског одреда, а на Дрини су била подигнута два привремена моста за артиљерију и возове.
Санџачка војска
Црногорска Врховна команда прегруписавала је своје снаге за офанзиву у југоисточној Босни и то је требало да се заврши 28. септембра њене су јединице имале овај распоред: 1. Санџачка дивизија, од пет батаљона, на линији с. Добрача – с. Врхлазје; Пљеваљска бригада на Врановини (к. 1271); Колашинска бригада, од шест батаљона, на Рањен-седлу; Дрински одред – са два батаљона ка с. Јабука, три батаљона на правцу Фоча – Калиновик, а једним у Фочи. Општа резерва, Ловћенска бригада од три батаљона, код хана Осаница на Дрини.
Непријатељске снаге
Према Ужичкој и Санџачкој војсци налазила се група генерал-мајора Андријана, која је, штитећи десни бок и позадину 6. армије, била с њом у вези преко 109. ландштурмске бригаде (шест батаљона и коњичка батерија на положају с. Дубравица – Дубовик – Кик). Група генерал-мајора Андријана била је састава: 9. ландштурмска етапна бригада, од пет батаљона, у Милићима, са задатком да осигура друм с. Дрињача – Милићи – Власеница; 8. брдска бригада (ојачана са неколико гравичарских и жандармеријских чета и шуцкором), од три батаљона и две брдске батерије, код Хан-Пијеска, са задатком да осигура железничку пругу Хан Пијесак – Олово. Осим тога у утврђењима Сарајева и Калиновика налазиле су се посаде.
У 10 часова 23. септембра састали су се у Рогатици команданти Ужичке и Санцачке војске и Шумадијске дивизије II позива, где су се споразумели да делом Ужичке и Санџачке војске овладају раскрсницом друмова код с. Громиле и да се 24. септембра: Шумадијска II прикупи на простору Бабјак – Паклинак – с. Думанићи; Лимски одред на простору Велики ком – с. Козадре, а главнина Санџачке војске на линији с. Рабар – Марково брдо – Вијенац – Црни врх – Клек – Боровац и да 25. септембра отпочну офанзиву.
Истог дана (23. септембра) у 22 часа издао је командант Ужичке војске (у вези са договором у Рогатици) команданту Шумадијске II заповест за енергично наступање: ка одсеку с. Мркаље – с. Жљебови и даље ка с. Пијеску, а Игришнички одред са линије с. Џиле – Игришник ка с. Поджепљу. Команданту Лимског одреда наређено јс да се у току 24. септембра прикупи на линији Велики ком – с. Козадре и у 5 часова 25. септембра да наступа са Санџачком војском ка с. Соколцу и Палежу (к. 1037) ради заштите левог бока Шумадијске II. Под непосредном командом команданта Ужичке војске остали су: један батаљон II прекобројног пука III позива и Ибарски обвезнички пук код с. Лепенице. Граничарско- -добровољачки батаљон остао је на линији с. Јасен – с. Пале, одакле је имао да упути једно одељење да се преко Романије и огранака Озрена пробије ка Олову и што више поруши железничку пругу у долини Криваје. Хаубичка батерија, коју је штитила чета III позива, остављена је код с. Пешурићи, а Крупова батерија у Вишеграду. Команданту коњичког дивизиона који је стављен под команду команданта Шумадијске II, наређено је и да одржава везу са Лимским одредом, а у позадини непријатеља да руши железничку пругу Хан Пијесак – Олово.
Командант Шумадијске II наредио је: Игришничком одреду (3. батаљон 12. пука без чете и два брдска топа) да упорно брани Игришник (к. 1518) и одржава везу са Сребрничким и Буковачким одредом (који брани Буковац); десној колони (12. пук без батаљона, 7. брдска батерија и два Дебанжова брдска топа) да наступа прво ка фронту с. Кусаче – с. Мркаље, а затим ка фронту Хан Пијесак – с. Мироње; левој колони (10. пук, два топа 8. брдске батерије и једна брдска Дебанжова батерија) да наступа правцем с. Соколовић – с. Жљебови – Хан Пијесак и обухвати десно крило непријатеља, упућујући један батаљон са два топа на Копито, затим на Куштревицу и Кути. Дивизијска резерва (11. пук, два топа 8. брдске батерије и пољски дивизион) да се креће: три батаљона, са 3 митраљеза и 2 брдска топа за десном, а остатак за левом колоном.
И командант Лимског одреда је издао своју заповест: десној колони (5. кадровски пук и брдска Дебанжава батерија) да наступа правцем Велики ком – с. Ракитница – с. Смртићи – с. Кошутица – Кратељ и, држећи десно везу са Шумадијском II, да нападне лево крило непријатеља; левој колони (4. кадровски пук и два брдска брзометна топа) да наступа правцем с. Кочадре – с. Сенковић – с. Бандин Оџак – с. Соколац и заузме Палеж, одржавајући везу са 1. санџачком дивизијом; резерви (2. и 3. батаљон II пука III позива и два брдска брзометна топа) да се креће правцем с. Гучево – с. Сенковић – с. Смртићи – с. Кусаче.
Санџачка војска је, ради обезбеђивања левог бока и позадине Ужичке војске од Сарајева, посела за одбрану истакнуте тачке Шиљаву главу (к. 1222) и Вијенац (к. 1025). Дрински одред је имао са положаја Црни врх – Клек – Боровац да обезбеди леви бок и позадину Санџачке војске, а накнадно му је наређено да по могућству заузме Челопек и Вихор. Извиђачки делови су до 25. септембра заузели важне тачке Палеж, Челопек, Пуховац, Шиљава глава и с. Пале.
Док су се штабови Ужичке и Санџачке војске припремали за предстојећу офанзиву, аустроугарска брдска бригада је 23. септембра напала Сребрнички одред од Хан-Пијеска, а одмах затим и 9. ландштурмска бригада од Милића и одбациле га на линију Пашино брдо – Столац. Шумадијска II упутила је са Бабјака (к. 1254) батаљон са два брдска топа преко р. Жепе на Игришник, да би заједно са батаљоном Сребрничког одреда заузело с. Поджепље и ту обезбедио десни бок дивизији.
8. брдска и 9. ландштурмска етапна бригада заузеле су без борбе Сребрницу; 109. ландштурмска прешла је на десну обалу Дрине и сменила 13. брдску бригаду код с. Липнице, а ова је отишла у резерву 16. корпуса на Чавчиће (к. 813).
Сребрнички одред се ноћу 23/24. септембра повлачио на положај Пашино брдо – Столац, одакле је имао да што дуже задржава наступање непријатеља, а кад Шумадијска II у наступању потисне непријатеља пред собом, да и он предузме наступање и дејствује ка с. Поджепљу, садејствујући одреду Шумадијске II са Игришника.
Врховна команда упутила је команданту Ужичке војске допунске батаљоне из Крушевца у Вишеград ради попуне Шумадијске II. Батаљони су били наоружани руским брзометним пушкама.
Шумадијска дивизија II позива наступала је 25. септембра у духу заповести од претходног дана. Добивши извештај да се код Хан-Пијеска налазе јаче непријатељске снаге са шест пољских и шест брдских топова, командант дивизије наредио је (у 13 часова) десној колони да предњим деловима избије на линију с. Кусаче – с. Мркаље и главнином овлада Студеном гором (к. 1162), а главнином леве колоне Хинић-Ханом. Јединице су достигле маршевске циљеве, а штаб дивизије заноћио је у с. Миљетке где је у 22 часа издао наређење да десна колона 26. септембра овлада линијом с. Кусаче – с. Мироње (са потребним осигурањем на Жепу), а лева линијом с. Мекота – Височник (к. 1259) са потребним осигурањем на Кути; дивизијска резерва да се прикупи код с. Мркаље, а једну чету да упути на Куштревицу.
Лимски одред је 25. септембра овладао линијом Кратељ – Палеж; 1. санџачка дивизија избила је Васојевићком бригадом на Пуховар, а Дринским одредом пред утврђење Каликовика које је по подне бомбардовао два часа.
Врховна команда је, после неуспеха на Мачковом камену, сагледала од колике је користи могло бити садејство Ужичке војске за олакшавање ситуације на зворничком мостобрану, па је 25. септембра у 15 часова наредила да се од XV прекобројног пука III позива и два брдска Дебанжова топа који су се налазили код Бајине Баште, формира одред под командом резервног пуковника Јанкуре са задатком да се пребаци на леву обалу Дрине, ступи у везу са Ужичком војском и, обезбеђујући јој десни бок, дејствује ка Сребрници и Власеници, хватајући десно везу са Љубовиђским одредом. У састав овог одреда имали су да уђу и делови код Бајине Баште који су се налазили па левој обали Дрине, припадали су одреду мајора Косте Тодоровића који је спомињан као „Сребрнички одред” (Златиборска добровољачка чета, 2. батаљон 4. пука III, пола батаљона 10. пука III и два брдска Дебанжова топа). Тодоровићев одред је овог дана од 10 часова водио борбу око Црног врха и г. Лесковика са делом аустроугарске 8. брдске бригаде.
Пошто је Власеницу угрожавала Шумадијска II, командант 8. брдске бригаде наредио је да се 9. ландшурмска етапна бригада врати из Сребрнице у Милиће, а 8. брдска је и даље потискивала одред мајора Тодоровића („Сребрнички”) нападајући нарочито његово лево крило код Црног врха и с. Лесковика.
Пошто му је било прецизирано командовање одредом, командант Ужичке бригаде је формирао Сребрнички одред под командом пуковника Јанкуре и укључио у њу цео одред мајора Тодоровића. Тако је тек сада Сребрнички одред имао свој прави састав: Златиборска Добровољачка чета, два батаљона XV прекобројног пука III, пола батаљона 10. пука и два батаљона 4. пука без једне чете (сви III позива), два брдска и два пољска Дебанжова топа. Свега 4,5 батаљона и 4 топа.
Ужичка војска наставила је, 26. септембра, наступање ка Хан-Пијеску против Андријанове групе, чија се 8. брдска налазила код Сребрнице, а 9. ландштурмска етапна бригада код Милића. Настављене су започете борбе код Лесковика и Црног врха. За дејство ка Сребрници образоване су две колоне Сребрничког одреда: десна (два батаљона XV прекобројног пука III, са два пољска Дебанжова топа) да са Пашиног брда наступа ка Сребрници; лева (Златиборска добровољачка чета, 2.батаљон 4. пука III и пола батаљона 10. пука III, са два брдска Дебанжова топа) да са Столца и Црног врха наступа правцем с. Подравно – с. Џиле и ухвати везу са Шумадијском II; одредска резерва (батаљон 4. пука III) да са к. 957 наступа за десном колоном.
По подне је из Сребрнице упућен батаљон 8. брдске бригаде са два брдска топа за појачавање одреда потпуковника Хвостека који је са ландштурмским батаљоном, три допунске чете и два брдска топа био на положају е. Мироња – с. Мекоте – Височник.
Претходнице Шумадијске II нападале су цео дан одред потпуковника Хвостека и у 19 часова успеле да овладају наведеним положајем одбацивши непријатеља ка Власеници. Игришнички одред наступао је од с. Поджепља ка с. Дервенти, са задатком да пресече везу између Сребрнице и Власеницде. Коњички дивизион одржавао је везу између Шумадијеке II и Лимског одреда који је 20. септембра остао на линији Црни врх – Палеж и одржавао везу са Санџачком војском.
Санџачка војска је са Ђаковичком бригадом заузела Пуховац, а њен извиђачки одред Челопек и Вихор. Извиђачка одељења су упућена ка Глогу и Кукору где их је зауставио један непријатељски батаљон. Даљна извиђања су вршена и у правцу Чукарице. Великог врха и Велике стијене, а једно извиђачко одељење је из с. Царева Вода известило да непријатеља нема све до Требевића (к. 1629).
27. септембра су десну колону Сребрничког одреда потпуно растројили делови 8. брдске бригаде у борби пред Брежанским Ханом. Слично је прошла и лева колона. Само погинулих било је око 150, међу њима и командант леве колоне мајор Коста Тодоровић, а остаци колоне су се повукли ка с. Дервенти на Дрини. Командант Сребрничког одреда одмах је из одредске резерве упутио једну чету на Црни врх да би заштитио одступницу одреда, а пошто није имао могућности да поправи овај неуспех, наредио је да се одред повуче на десну обалу Дрине. Непријатељ је гонио само до положаја Пашино брдо – Столац – Црни врх, где се задржао.
Сазнавши за овај неуспех, Врховна команда је наредила непосредно команданту Ужичке бригаде у Бајиној Башти, да прихвати Сребрнички одред, осигура му прелазак преко Дрине и пошто-пото спречи непријатељу прелазак на десну обалу. Ноћу 27/28. септембра Сребрнички одред се пребацио неузнемираван преко Дрине код Бајине Баште и с. Дервенте. Он је био неспособан за даље наступање, али је командант Ужичке војске наредио у 22 часа команданту Ужичке бригаде да 28. септембра поново пребаци одред преко Дрине. Сада је исти тај одред требало формирати од батаљона из посаде која се налазила око Бајине Баште, па је Врховној команди предложено да и 12. кадровски пук (са Дебелог брда) уђе у састав Сребрничког одреда.
Код погинулог команданта леве колоне Сребрничког одреда непријатељ је нашао заповест и, пошто је из ње сазнао за офанзиву Шумадијске II која је ишла правцем Хан Пијесак – Власеница у позадину 6. армије, одмах је наређено да се 13. брдска бригада; из резерве 16. корпуса доведе у Власеницу, а до њеног доласка да одред потпуковника Хвостека, ојачан ландштурмским батаљоном, допунском четом и са два топа, држи Власеницу. Командант 8. брдске бригаде упутио му је, преко с. Милића, и одред капетана Највирта (4. батаљон 24. пука и два брдска топа) да продре у позадину Срба на правцу Краљевог поља.
Шумадијска II нападала је, ноћу 26/27. и повремено 27. септембра, делове одреда потпуковника Хвостека, заузела Хан Пијесак и избила на линију Јаворник – с. Јапаге – Алајбеговина, упућујући за непријатељем гонеће одреде. Лимски одред, на положају Црни врх – Палеж, затварао је правац од Олова и одржавао везу између Шумадијске II и Санцачке војске, штитећи им бокове.
Санџачка војска избила је извиђачким патролама на линију Челопек – Велики врх – с. Мокро. Дрински одред избио је на Јахорину и Игриште, а левим крилом код Калиновика, пред положај Градић и Градину.
Иако је стање код Сребрничког одреда било неповољно, командант Ужичке војске одлучио је да продужи офанзиву Шумадијском II, а за заштиту њеног десног бока да образује на Бабјаку (к. 1254) пук од три батаљона: два из II прекобројног пука III позива и допунског батаљона 10. пука II позива. Ради тога је у 21 час издао и наређење команданту Шумадијске II: да коњички дивизион продужи наступање правцем с. Бабине – с. Рубинићи – с. Гурдићи – Срњ (к. 1007) – с. Чуде и поруши железнички мост код Срња, а дивизија да у току 28. септембра главнином заузме линију Врањи камен – Мажијевица и ту да се утврди, упућујући гонеће одреде ка Помолу, Милићима и Власеници у циљу овлађивања овим местима. Наређено је и обезбеђивање бокова (левог на Игришту и Козјој равни, а десног на Радови) деловима од Буковца и Игришника фронтом према с. Подравно и с. Џиле.
Лимском одреду је наређено да упути батаљон са топом и митраљезом од Црног врха ка Палежу и да омогући рушење моста код Срња. Сребрнички одред имао је да наступа ка Сребрници и потискује непријатељске делове који су допрли до линије Жбањац (к. 1034) – с. Осмача.
За извршење овог задатка командант Шумадијске II формирао је три колоне; десну – да заузме Врањи камен и овлада селима Међеде и Помал; средњу – да заузме Можијевицу и Хан Видовић, а једним батаљоном раскрсницу код Милића; леву – да овлада Игриштем и упути један батаљон са 2 брдска топа да заузму Власеницу. У дивизијској резерви задржана су три батаљона (по један из 10, 11. и 12. пука) и дивизион пољске артиљерије. Одреду на Буковцу је наређено да упути половину снага на Жеп, а половину на Радову (к. 1434). Одатле да упути једну чету команданту одреда на Игришнику, коме је наређено да остане где је и извиђа у правцу с. Подравно и Џиле. У 23.50 часова командант Ужичке војске наредио је Шумадијској II да 28. септембра помогне Сребрничком одреду.
Кад је командант Балканске војске увидео из заповести нађене код погинулог команданта леве колоне Сребрничког одреда каква му опасност прети код Власенице, предузео је опсежније мере за отклањање те опасности и наредио да командант сарајевске тврђаве упути два ландштурмска батаљона и једну батерију железницом ка Чевљановићима, а одатле у Олово у одред пуковника Хаузера (три ландштурмска батаљона). У Тузли су имали да се прикупе два батаљона 79. пука и једна батерија из 5. армије под командом пуковника Карпелуса, а из 6. армије три батаљона и једна брдска батерија под командом пуковника Хелебронта. Из Трста је требало 29. септембра да стигне и 27. ландштурмски пук од три батаљона. Све ове трупе је пуковник Карпелус требало да одведе у Кладањ. Обједињене са одредом пуковника Хаузера, оне су имале да из Олова ударе у леви бок Ужичке војске. Осим тога, наређено је 3. брдској бригади да у Херцеговини, за чупање границе остави само ландштурмске делове и добровољачке чете, а са пет батаљона и 10 топова да крене из Автовца према Калиновику, ослободи од црногорске опсаде ово утврђење, а затим да дејствује против крила и бока Црногораца који наступају ка Сарајеву.
Новоформирани Сребрнички одред није 28. септембра предузео наступање преко Дрине, јер још није био припремљен. Шумадијска II успела је да око 19 часова овог дана потпуно овлада положајем Врањи камен – Мажијевица – Плоча – Игриште. Аустроугарски одред капетана Највирта (један батаљон и 3 топа) који је у оштрој борби са деловима 12. пука изгубио Мажијевицу, одбачен је ка Милићима, а одред потпуковника Хвостека (три батаљона и 2 топа) који је протерао нашу предстражу са Плоче, потиснут је на висове код Власенице где га је прихватила 13. брдска бригада. Коњички дивизион наруишо је железнички мост код Срња. Општа рсзерва (два батаљона II прекобројног пука III позива) стигла је увече у с. Бабјак.
Лимски одред упутио је извиђачка одељења која су стигла до Бијеле стијене (к. 1190), а одред састављен од батаљона, митраљеза и топа, упућен ка Срњу, продужио је наступање дуж железничке пруге ка Олову и потиснуо допунску чету и батерију непријатеља на висове западно од Олова.
Према Дринском одреду пошла је 3. брдска бригада из Автовца преко с. Улога за Калиновик, да његову посаду ослободи опсаде коју је држала Спушка бригада.
29. септембра у 6 часова, 13. брдска бригада и одред потпуковника Хвостека напали су одсек Плоча – Игриште, са намером да задрже Шумадијску II док не стигне појачање из Тузле (осам батаљона и две батерије које је водио пуковник Карпелус) и 8. брдска бригада. Овај одсек бранио је 10. пук без једног батаљона, а наређено је и коњичком дивизиону да главнином крене ка Игришту, ојачавајући положај 10. пука.
Око 10.30 часова напад на Плочу је био изразито јак, па је у 11.20 на Плочу упућен 4. батаљон 11. пука из дивизијске резерве код Хан-Пијеска, а на његово место је доведен 1. батаљон 11. пука. Са пристиглим појачањима 10. пук је око 13 часова извршио испад и одбацио непријатеља ка Власеници; предњи делови су при гоњењу ушли и у Власеницу, али су их у 18 часова 22. ландштурмски пук из 13. брдске бригаде и 39. хонведски пук, са четири пољска топа, одбацили на положај Плоча – Игриште. Ту је до мрака одбијен још један непријатељски напад јачине око 3,5 батаљона чији су губици у овој борби износили око 500 људи.
Док су борбе на левом крилу Шумадијске II овако успешно вођене, 8. брдска бригада је успела да угрози њен десни бок и позадину. Не осећајући никакав притисак код Сребрнице, командант 8. бригаде је ту оставио само један батаљон, а са главнином је одмаршовао у Милиће, где се код с. Помола сукобила са 2. батаљоном 11. пука са два брдска топа, разбила га и одбацила ка с. Нурићи. Затим је делом снага напала у 17 часова 3. батаљон 11. пука на Врањем камену (к. 1313).
Пошто је фронт 11. пука био широк 10 км, а бранио га је само овај батаљон, непријатељ је успео да га одбаци са положаја. Тиме је дивизија, чије су борбе на левом крилу код Плоче успешно вођене, дошла у врло тешку ситуацију са угроженом позадином код Хан-Пијеска, па је командант дивизије наредио 1. батаљону 11. пука у дивизијској резерви да, 30. септембра у 4 часа, крене преко с. Црне Ријеке и са осталим деловима 11. пука поврати Врањи камен. Пошто је дивизијска резерва утрошена, командант дивизије је у 22.30 часова наредио команданту 10. и 12. пука да упуте по две чете у Хан Пијесак, а команданту 10. пука и да привуче на себе 5. кадровски пук из Лимског одреда који је по наређењу команданта Ужичке војске већ требало да стигне на Игриште.
Командант Ужичке војске обавестио је у 16 часова команданта Лимског одрода да је непријатељ код Власенице потучен и да одступа, да 5. кадровски пук учествује у гоњењу, и наредио да овај пук, са три брдска Дебанжова топа, остане привремено под командом команданта Шумадијске II, а да командант одреда задржи 4. кадровски пук (који је такође требало да иде на Игриште по ранијем наређењу команданта Ужичке војске) и из њега упути по један батаљон ка Кладњу и Олову. 4. кадровски пук сменила је у 17.45 часова чета III позива из одредске резерве. Тада је са једним брдским топом кренуо ка Олову и извиђачки батаљон који је заноћио у с. Крушевци. Један батаљон упућен је ка Кладњу, а други је са три брдска топа и пуковским штабом дошао до с. Драпнића, на путу за Бијелу стијену (к. 1190) где је имао да образује резерву за оба истурена батаљона.
Извиђачка патрола Дринског одреда Санџачке војске наишла је на непријатеља на Црном врху, а друга је пресекла друм Калиновик – Сарајево, заузела касарну јужно од Крбљина звијезде (к. 1415), одакле су се повукле слабе непријатељске патроле.
СВК је и овог дана предузимала мере да појача Ужичку војску. У 15.35 часова наредила је команданту 12. кадровског пука на Дебелом брду да одмах крене у Бајину Башту и тамо се стави под команду команданта Ужичке бригаде, а два пољска Дебанжова топа да остави на Дебелом брду, где ће стићи друге трупе. Затим је наредила команданту Ужичке бригаде да, чим стигне 12. кадровски пук, упути један батаљон XV прекобројног пука III на Дебело брдо, ради одбране правца од Рогачице.
Сазнавши, 29. септембра увече, о појави 13. брдске бригаде пред Шумадијском II код Власенице, СВК је закључила да је отпор аустроугарских јединица пред фронтом Ужичке војске све јачи и да прети опасност да ова буде потучена. Стога је захтевала од црногорске Врховне команде да 1. бригадом Санџачке војске ојача Ужичку војску, а Санџачка војска да заузме планину Романију, да се на њој што боље утврди и што потпуније обезбеди позадину Ужичке војске од непријатељског дејства од Сарајева. Дрински одред је по захтеву СВК требало да заузме Јахорину и обезбеди правац Сарајево – Горажде.
Црногорска Врховна команда је овај захтев усвојила и издала потребна наређења да се и оствари, па је СВК наредила команданту Ужичке војске у Рогатици да Шумадијска II пређе код Власенице у одбрану и до даљег наређења остане ту у дефанзиви не излажући се поразу. Препоручено му је да затражи од команданта Санџачке војске 4 – 5 батаљона са митраљезима и неком брдском батеријом за појачање дивизије, као и да свој штаб примакне ближе јединицама.
30.септембра у 7.35 часова, командант Шумадијске дивизије II примио је наређење команданта Ужичке војске: да се 4. кадровски пук који је био упућен ка Кладњу, врати на Црни врх; да командант Ибарског обвезничког пука који се налазио у резерви у с. Жљебови упути један батаљон на Жеп, према вису Врањи камен, а командант II прекобројног пука III позива да упути један батаљон преко с. Мислова на Буковац одакле ће по потреби дејствовати преко с. Криваче или с. Кусаче ка Краљевој гори. У наређењу је захтевано да се Врањи камен заузме што пре и то снагама којима командант Шумадијскс II већ располаже, јер ће цео дан проћи док се ново груписање изврши.
У вези с тим командант Шумадијске II је наредио: 2. батаљону 11. пука да се одмах врати од с. Помола на Краљеву гору и дејствује из позадине на Врањи камен; да део Сувоборске добровољачке чете са Жепа и део батаљона Ибарског обвезничког пука (који је требало да стигне на Жеп) дејствују такође ка вису Врањи камен ако исти до сутра не би био заузет; да на Врањи камен, по потреби, дејствује и одред са Радове (к. 1434).
У касну ноћ 11. пук је повратио Врањи камен после тешке осмочасовне борбе.
10. пук је овог дана одбио више јаких непријатељских напада на положај с. Плоча, а 5. кадровски пук неколико јаких напада на Игриште. У току целога дана вођен је артиљеријски двобој на Плочи и Игришту, испред којих је нађоно доста погинулих непријатељских бораца.
Лимски одред је 1. батаљоном 4. кадровског пука стигао у 10.30 часова јужно од Кладња не наишавши на непријатеља; 4. кадровски пук држао је Црни врх.
Командант Санцачке војске, у споразуму са командантом Ужичке војске, упутио је 30. септембра изјутра Ужичкој војсци као појачање Васојевићку бригаду од три батаљона, 2 митраљеза и брдске батерије, јер је ова имала највеће бројно стање (1.300 бораца).
Ужичка бригада је, као што знамо, по наређењу које је примила 30. септембра, непосредно од Врховне команде, поново образовала Сребрнички одред који је 1. октобра пребачен преко Дрине. Он је у 6 часова почео наступање са две колоне чије су предстраже до мрака достигле линију Пашино брдо – Столац и ту заноћиле, док су слаби делови једног батаљона 8. брдске бригаде уочени код Брежанског Хана, Црквине и с. Џиле. У састав Сребрничког одреда ушао је и 12. кадровски пук који је у 11 часова стигао у Бајину Башту, а до 13.50 се превезао код с. Скелана преко Дрине. Одатле је одмаршовао на Пашино брдо и у 19.30 часова заноћио иза десне колоне. Пуковник Јанкура био је командант и овог новог Сребрничког одреда.
Шумадијска дивизија II предузимала је мере за што упорнију одбрану положаја Врањи камен – Плоча – Игриште. Командант дивизије наредио је у 4 часа команданту 11. пука, чији је 3. батаљон повратио Врањи камен, да одмах оде на Краљеву гору, поседне је, утврди и ухвати везу лево са 12. пуком, а десно да упути јачу патролу на Жеп за везу са Сувоборском добровољачком четом. Међутим, у зору 1. октобра 3. батаљон 22. пука из аустроугарске 13. брдске бригаде, под командом капетана Турудије који се истакао у чишћењу терена од српских четника, препадом је заузео Врањи камен и заробио (по аустроугарским подацима) 4 официра и 380 војника из 3. батаљона 11. пука. После неуспелог покушаја да се овај положај поново освоји, командант 11. пука распоредио је 1. и 3. батаљон према вису Врањи камен (пет чета, 2 митраљеза и 2 брдска топа), а на осталом делу до Мажијевице (к. 1222) три чете и 1 брдски топ. Веза са 2. батаљоном није ухваћена. Командант Шумадијске дивизије II је настојао да прикупи што јаче снаге и са њима поврати Врањи камен пре него што непријатељ добије нова појачања. За извршење тог задатка он је прикупио јединице код с. Пиле, на Радови, на Жепу и у с. Црној Ријеци.
Непријатељ је у току протекле ноћи покушао да заузме и Плочу, на левом крилу дивизије, али је одбијен и задржао се на око 300 м испред српског стрељачког строја. У току дана вршени су покрети јединица одређених за дејство против Ужичке војске. Пуковник Карпелус довео је девет батаљона и две батерије из Тузле у Кладањ и Олово; 3. брдска бригада стигла је код Калиновика и протерала предстражу Дринског одреда која је била на утврђеном положају источно и североисточно од Калиновика, а нарочито на Ручнику (к. 1494).
Оцењујући опасност за Ужичку војску СВК и даље настоји да је ојача, па је 1. октобра наредила команданту српске III армије да команданту I армије упути Рудничку добровољачку чету мајора Танкосића за дејство у непријатељску позадину правцем преко Љубовије.
2. октобра од 6 часова Сребрнички одред наступао је ка Сребрници у две колоне: десна (1. и 2. батаљон 12. кадровског пука са 2 митраљеза) са Пашиног брда преко с. Брежана, она је до 8 часова избила код Брежамског Хана, где је протерала слабо непријатељско одељење, а у 15.30 часова избила је Караулу и ту заноћила; лева колона (Златиборска добровољачка чета, 3. батаљон 4. пука III, 2. батаљон 10. пука III и два брдска Дебанжова топа) са Столца преко с. Осмаче и Несмотара (к. 944) протерала је непријатељску чету код с. Вучице и око 18 часова заузела с. Биљег и источни део с. Вијогора, где је преноћила.
3. батаљон 12. кадровског пука био је у одредској резерви и наступао за десном колоном; оставивши једну чету са 2 пољска Дебанжова топа на Пашином брду за прихват: са осталим снагама стигао је на Ћатића раван и ту заноћио.
Шумадијска II напала је лево крило 13. брдске бригаде, али је у току напада изненађена једним бочним нападом на 3. батаљон 22. пука, па је око 11 часова прекинула борбу и повукла се на утврђену Плочу. У току дана стигао јој је 3. батаљон 12. пука са Игришника, а увече и допунски батаљони 10. и 11. пука. Све су ове јединице задржане код Хан-Пјеска у дивизијској резерви. Код 11. пука су се прикупљали борци из разбијеног 2. батаљона код с. Помола, од којих су се због великих губитака могле формирати само две чете.
На фронту Лимског одреда није било ничег значајнијег.
Санџачка војска имала је да наступа до Романије и висова јужно од с. Пала ради извиђања ка Сарајеву. Код Калиновика је непријатељска 3. брдска бригада, са посадом утврђења Калиновик, напала широким фронтом Спушку бригаду и приморала је на повлачење ка ивици шуме код карауле Вратло. Њен велики логор код с. Борије спаљен је.
Непријатељске јединице су у то време биле у покрету ка одређеним циљевима: 8. брдска бригада маршовала је од Милића у помоћ трупама код Власенице; командант 16. корпуса упутио је потпуковника Хвостека са два ландштурмска батаљона и једном брдском батеријом од с. Међеђе ка Сребрници да појача 2. батаљон 66. пука на Вијогору; пуковник Карпелус је са девет батаљона и две батерије стигао јужно од Кладња близу железничке пруге; код Олова се налазио прикупљен одред пуковника Хаузера.
Командант Ужичке војске сазнао је у е. Жљебови о прикупљању непријатеља код Кладња и Олова и о томе известио Врховну команду која му је наредила да буде у чвршћој вези са Санџачком војском на Романији и Дринским одредом на Јахорини. Ради ојачавања Сребрничког одреда и његовог успешнијег дејства, Врховна команда је наредила команданту Ужичке бригаде у Бајиној Башти да и пуковник Мишић са два батаљона XV прекобројног пука III позива и 2 пољска Дебанжова топа одмаршује ка Сребрничком одреду и над њим прими команду. Мишићу је стављено у задатак да заузме Сребрницу и ступи у везу са Шумадијском II и Љубовиђским одредом, а кад овај заузме Дубовик (к. 681), Сребрнички одред да крене косом на левој обали Зеленог Јадра, ка фронту Нова Касаба – с. Милићи и ступи у тешњу везу са Шумадијском II.
Сребрнички одред је 3. октобра левом колоном напао Вијогор (к. 901) где се налазио 2. батаљон 66. пука, ојачан делом одреда потпуковника Хвостека (два ландштурмска батаљона и једна брдска батерија). После борбе која је вођена од 10 до 16 часова, јачи део Хвостековог одреда продро је јужно од Братунца према десном боку Сребрничког одреда, протеравши и патроле Љубовиђског одреда са правца с. Братунац – Сребрница. У 18 часова стигао је пуковник Мишић са два батаљона XV прекобројног пука III позива и 2 пољска Дебанжова топа на Пашино брдо и примио команду над Сребрничким одредом.
На фронту Шумадијске II отварана је 3. октобра само слаба пешадијска и артиљеријска ватра, а дивизија је утврђивала положај Краљева гора – Плоча – Игриште, према 8. и 13. брдској бригади чије су главнине биле на положају к. 867 – к. 901 (јужно од Власенице). Коњички дивизион допро је до линије с. Коњевић – Бијела стијена (к. 1190) – Жучка, према коме су се утврђивале трупе пуковника Карпелуса на положају Вратило (к. 1198) – Вучинића Хан. Против коњичког дивизиона упућене су две чете правцем с. Коњевић – с. Жеравице, а од мештана се сазнало да се северно од Олова искрцало из воза 400 мађарских војника.
Код Лимског одреда, једна чета 4. кадровског пука стигла је са Црног врха (к. 1077) у с. Гурдиће.
Црногорска Врховна команда наредила је Санџачкој војсци да 3. октобра до подне заузме и добро утврди планину Романију, а Дрински одред Јахорину. Затим је захтевала од СВК да се из Ужичке војске врати Васојевићка бригада ради сигурнијег држања Романије, јер је сазнала да се непријатељ припрема да је нападне. На овај захтев утицало је и то што је надмоћнији непријатељ (3. брдска бригада, ојачана делом посаде утврђења Калиновика) напао Спушку бригаду, потиснуо је са положаја Мукиња (9 км западно од Калиновика и 3 км северно од пута Калиновик – Фоча) – Вис (5 км јужно од Мукиње) – Плијеш, ка с. Миљевина, угрозио Фочу, па тиме и леви бок и позадину Дринског одреда. СВК је у вези с тим наредила да се Васојевићка бригада врати ако ситуација то дозволи; у противном да се командант Ужичке војске о томе споразуме са сердаром Вукотићем.
Због опасности која је претила код Сребрнице, командант аустроугарског 16. корпуса је за сваки случај извукао 2. брдску бригаду са фронта и припремио је за упућивање ка Сребрници.
4. октобра се Сребрнички одред припремао за напад на Вијогор где су се налазила два непријатељска батаљона. Лева његова колона је допрла: 2. батаљон 10. пука III и 2 брдска Дебанжова топа код с. Биљега; 3. батаљон 4. пука III на Bоровац (к. 801); 2. батаљон XV прекобројног пука III остао је у резерви, иза с. Биљег. На положај код с. Турије постављена су 4 пољска Дебанжова топа за дејство на Вијогор. С обзиром на то да је лева колона била слаба да заузме Вијогор, ојачана је једним батаљоном из одредске резерве, а напад је одложен за 5. октобар, с тим да га помогну и 2 пољска Дебанжова топа са Карауле (к. 956) и део 12. кадровског пука из десне колоне.
Шумадијска дивизија II бранила је свој утврђени положај на коме је ноћ, 3/4. октобра, провела на миру, а од 8 часова је 13. брдска бригада почела, са положаја око Власенице, да туче артиљеријом 10. пук на Плочи и Игришту. У исто време су колоне од Кладња (пуковник Карпелус са девет батаљона и две батерије) и Олова (пуковник Хаузер са пет батаљона и једном батеријом) наступале ка Хан-Пијеску и око подне избиле на линију: с. Жеравице – с. Рубинићи – Палеж.
Командант Ужичке војске известио је Врховну команду да је стање код њега тешко и да Васојевићку бригаду не може да врати Санџачкој војсци, јер му је она једина у општој резерви. Извиднице Санџачке војске, упућене ка Олову, стигле су овог дана до с. Имамовићи (14 км јужно од Олова) и испред утврђења на Глогу (к. 1405, 11 км североисточно од Сарајева), одакле је непријатељ отворио пушчану ватру.