На основу директиве Врховне команде од 4. септембра, командант II армије издао је 5. септембра у Богатићу заповест за демонстративни прелазак, којом је изложио директиву Врховне команде, а затим одредио задатке својим трупама, стављајући армијски мостовски трен ,,на расположење команданту Тимочке дивизије I позива”, коју је ојачао и коњичким деловима Тимочке дивизије II.
За обезбеђивање акције Тимочке дивизије I, командант армије је оријентисао читав Митровички одред и артиљерију „на просторију: Црна Бара – Равње”, која би дејствовала „по специјалним наређењима команданта армиске тешке артилерије, а у духу захтева команданта Тимочке дивизије I позива.”
Заповест команданта армије затекла јe борачке јединице Тимочке дивизије I код Липолиста. Први степeн колонских возова био је код Маова, а други код Слатино. Дивизија је бројала 17.500 пушака, 20 митраљеза и 24 топа. Пешадија је добила руске брзометне пушке с којима се војници још нису били добро упознали.
Армијски мостовски трен који је овој дивизији стављен на располагање и дошао из Коцељеве у Белотић, није био потпуно исправан. Материјал је био стар и разнолик, тако да је велики део још у време мира био предлаган за расход. Недостајало је и старешинског кадра, и обученог људства (већина није служила и понтонирима). Стоку је захватио шап, те су се запреге врло споро кретале.
Пред само извршење овако важног задатка Тимочка дивизија I добила је из Митровичког одреда ескадрон, мерзерску и хаубичку батерију, а из Тимочке II остатак Коњичког дивизиона, што је све требало благовремено скупити и употребити. Команданту дивизије није била раније издата никаква заповест, да би се за овако сложен и важан задатак могао припремити: да правовремено прикупи јединице које му се стављају на располагање, да дивизију примакне из Липолиста ближе прелазу и тако избегне дуге и заморне маршеве пред само извршење преласка, да прегледа мостовски трен и одреди дужину моста који се њиме може поставити, па према томе и да изабере место за прелаз. Уместо свега тога. 4. септембра у 23 часа јављено је штабу Тимочке I да дивизији 5. септембра предстоји покрет и да командант тога дана у 7 часова буде у штабу армије у Богатићу.
Командант дивизије, генерал Владимир Кондић, стигао је у Богатић 5. септембра пре 7 часова, баш кад је писана армијска заповест за демонстративни прелазак преко Саве. Он се ту упознао са задатком дивизије и недостацима које је износио командант армијског мостовског трена. Ту је командант дивизије наредио команданту мостовског трена да се припреми за покрет до р. Битве, између Глушаца и Ноћаја, где да потопи понтоне у реку да би забрекли јер су били расушени, а у 18 часова да буде спреман за покрет ка месту прелаза које ће му благовремеио бити показано. После тога командант дивизије разговарао је о свом задатку са командантом II армије војводом Степом Степановићем „који му је нагласио: да је ђ-штабни капетан Петар Косић изрекогнисцирао Саву и нашао место за прелаз дивизије; да је команданту армиске артилерије, пуковнику Милошу Михаиловићу, наређено да отпочне дејство артилерије у поноћ 5/6. септембра”.
Примивши писмену армијску заповест, генерал Кондић се истог дана у 9.30 часова вратио у Липолист и у штабу дивизије почео да на брзину издаје делимичне заповести за покрет јединица: 14. пешадијски пук преко села Слепчевића – Дубља – Белотића – Метковића – Глушаца; артиљеријски пук преко Змињака – Богатића – Метковића – Глушаца; 20. пешадијски пук преко Дуваништа – Слепчевића – Дубља – Белотића – Метковића – Глушаца; 12. и 15. пешадијски пук преко Змињака – Скрађана – Дубља – Белотића – Метковића – Глушаца.
За маршевске циљеве осталих делова дивизије одређени су: инжињеријској алатној колони – с. Метковић; телеграфском одељењу – с. Глушци где ће бити и штаб дивизије који је требало везати са армијским штабом у Богатићу, Митровичким одредом у Ноћајском Салашу и са штабом армијске артиљерије у Равњу; пионирском полубатаљону, да се креће иза 15. пука итд.
После издатих заповести, командант дивизије се са начелником штаба одвезао у Ноћај ради избора места за подизање понтонског моста на Сави, док су јединице нстог дана око 11 часова отпочеле покрет. Марш је био врло тежак. Уз то је дошло до укрштања колона, што је јако успоравало кретање, изазивало критиковање заповести за покрет и утицало на морал старешина и војника пред овако важну операцију.
После 30 км марша јединице су, јако заморене, почеле око 20 часова стизати код Глушаца, што се одужило све до 24 часа.
Командант дивизије се вратио са извиђања у 20.45 часова у Глушце и одмах издао заповест којом је, пошто је нагласио да непријатељ слабим одељењима држи Босут, Равањ, Петровце, Сремску Митровицу, Јарак, и да ће I армија 5/6. септембра упасти у Срем, наредио потпомагање преласка I армије, формирањем двеју колона, од којих ће десна извршити прелазак код Јасенове греде.
„Леву колону сачињава: 20. пешад. пук, једна батерија Тимочког артилеријског пука и 1 одељење коњаника.
Десну колону сачињава: 13. и 15. пешад. пук и пет батерија Тимочког артилеријског пука.
Командант леве колоне је пуковник Ћура Докић, а десне колоне пуковник Божидар Јанковић.
Команданту мостовног трена наређено је, да учини све припреме за пребацивање мостовне заштите, а потом за постављање понтонског моста за прелаз главнине десне колоне.
Команданту пионирског полубатаљона наређепо је да се са мостовном заштитом пребаци на леву обалу Саве и одмах предузме енергично утврђивање.
Болничарској чети наређено је да образује дивиз. завојиште у селу Узвећу.
Коњичком пуку наређено је да за време прелаза дивизије дејствује на десном боку дивизије и по могућству држи Јарачку посаду у шаху.
Штаб дивизије за време прелаза биће на Јасеновој греди.”
Податак да непријатељ држи Саву слабим одељењима није одговарао стварности јер је било превиђено присуство 29. пешадијске дивизије. Заповест пати и од других недостатака. Левој колони није одређен одсек Саве на који је требало изаћи и вршити демонстрацију, нити правац којим је требало кретати се до тог одсека. Десној колони није дат задатак да по преласку Саве код Јасенове греде образује јак мостобран као ослонац с којег ће даље сигурно дејствовати, није јој одређен правац којим ће доћи до Јасенове греде, а ни време у које је требало тамо да стигне. Из заповести се не виде задатак и улога 14. пука. Команданту мостовског трена нису дати час поласка и правац кретања до Јасенове греде. Команданту пионирског полубатаљона није дата линија ужег мостобрана коју је имао да утврди. Није одређено време преласка коњичком пуку, а то му је било потребно да би могао да изврши свој задатак. Не види се које су јединице одређене у мостовску заштиту и ред превожења, а које у главнину десне колоне итд. Може се приметити и то да нема главнине артиљерије.
Сличних недостатака има и у наређењима која је командант дивизије издао осталим јединицама за садејство при преласку Саве: Митровичком одреду није означено на које циљеве треба да буде управљена ватра хаубичке и мерзерске батерије; команданту армијске артиљерије код Равња није истакнуто да је циљ његове ватре да се спречи долазак монитора из Раче до Чевртије, како је то био наредио командант II армије.
Командант дивизије известио је у 22.50 часова команданта II армије да је завршио све припреме за демонстративни прелазак преко Саве. Међутим, у то врее припреме су биле тек у току, а завршене су 6. септембра у 5 часова.
Командант II армије обавестио је команданта I армије да је Тимочкој I наређено да 6. септембра у 4 часа отпочне демонстративни прелазак код Митровице, а од команданта I армије примио је обавештење о месту и времену преласка јединица те армије.
Армијска артиљерија, постављена код Равња бомбардовала је у поноћ 5/6. септембра село Босут. Дејство артиљерије по рејону Сремске Митровице изазвало је велике пожаре, нарочито на железничкој станици. У исто време, у поноћ 5/6. септембра, десна колона дивизије пошла је од Глушаца ка месту прелаза. Заповест за покрет издата је на брзину, те је и овде дошло до нагомилавања и укрштања јединица, уместо да су све јединице дивизије правовремено разведене од Глушаца ка местима прелаза код Чевртније и према Сремској Митровици. На такав рад људи су негодовали. а све се то штетно одражавало на морал преморених трупа.
Командант мостовског трена добио је наређење за покрет 5. септембра тек у 23 часа. Од р. Битве до Чеврнтије имао је да пређе са воловском запрегом око 16 км по врло рђавом путу, а оваква запрега могла је прећи на сат највише 2,5 км, што значи да је код прелаза могла бити тек 6. септембра око 5 часова.
Чело десне колоне (13. пук) стигло је било код Чеврнтије 6. септембра у 1.30 часова, а зачеље тек у 2.30 часова. Пук се постројио у смакнутом поретку, на удаљењу око 200 м од места прелаза. Остали пукови су се прикупили много доцније. Артиљерија је била распоређена на око 300 м од обале и заузела фронт ширине 500 м. На десном крилу, непосредно уз артиљерију, био је 15 пук, док је 14. пук био на левом крилу. Одмах се приступило прецизирању места за подизање понтонског мосга и превожење. Пре почетка преласка, командант дивизије издао је заповест команданту десне колоне, којом прецизира да по преласку Саве делом снага избије на линију: Манђелоска бара – Баре – с. Шашинци, „осигуравајући се стално од напада, који би евентуално долазио од стране села Јарка”. На челу колоне прво се превозио 13. пук, а за њим 15. који је имао да дејствује „лево од 13. пука у правцу Митровице”; по пребацивању преко Саве и 14. пука као дивизијске резерве, читава „десна колона кренуће се ка Митровици у циљу њеног дефинитивног заузећа и стварања од ње једног солидног и сигурног мостобрана. Од 14. пука, одвојиће се известан део за заштиту мостобрана и наших позадњих веза”. Има се у виду да и лева колона „по могућству изврши такође прелаз на леву обалу Саве помоћу сплавова и материјала, кога нађу на лицу места”, а да коњички пук пређе Саву за десном колоном са задатком осигуравања њеног десног бока.
У заповести нису изложени: циљ и начин извршења преласка, начин стварања јаког мостобрана, образоње ужег, па ширег мостобрана итд. Није наређено да се десна колона по избијању на линију Шашинци – Баре – Манђелоска бара ту задржи и утврди, нити како ће се извршити прелазак: ко ће образовати заштиту прелаза а ко мостовску заштиту, ко ће бити командант моста, ко ће образовати мостовску стражу и њен задатак. Није одређено ни где ће се ужи мостобран наслањати на Саву, нити линија ширег мостобрана. Није одређен ред превожења понтонима, ни ред прелажења преко моста. Из тога што је за заштиту мостобрана и позадњих веза 14. и 15. пука оставио само известан део, види се колико је командант дивизије олако схватио целу ову ситуацију. Вероватио га је на овакав рад навело уверење да пред собом има слаба непријатељска одељења. Намера да се и левој колони нареди једновремени прелазак Саве помоћу сплавова и материјала нађеног на лицу места била је неостварљива, јер није било времена ни за припрему нити за извршење такве радње.
Командант десне колоне наредио је 13. пуку да пређе Саву чим стигну понтони, образује мостовску заштиту и овлада насутим друмом Митровица – Јарак, повијајући крила ка Сави, мада је у заповести стајало да се најпре заузме линија Манђелоска бара – Баре – Шашинци. Први понтон је био спуштен у Саву тек у 5.15 часова уместо у 4 како је то наредио командант армије. Непријатељ је са леве обале отворио пешадијску ватру и убио 1, а ранио 10 војника из 13. пука. Међутим, под дсјством ватре наше пешадије и артиљерије слаба непријатељска одељења морала су одступити ка Шашинцима, те је спуштање понтона и превожење мостовске заштите неузнемиравано настављено. Првих 8 понтона са по 20 војника превезено је у 7.20 часова, следећа „партија” је пребачена у 7.45 итд.
У 9.50 био је превезен цео 13. пук: 2. батаљон који је први прешао на леву обалу Саве, заузео је друм Јарак – Митровица према месту прелаза и повио лево крило ка Сави; 3. батаљон је био развијен према Шашинцима, 4. се развио према Јарку, а 1. између 2. и 3. батаљона. Превезени делови 13. пука, уместо да заузму ужи мостобран и на њему се утврде, појурили су за непријатељским слабим деловима ка Шашинцима, а пиоиири нису утврдили ужи мостобран, већ су најпре израдили рампу за излазак артиљерије из понтона, а затим су преносили муницију.
Око 8 часова дошао је на место прелаза и командант II армије, где га је командант дивизије обавестио: да ће се понтонски мост поставити на месту где се врши превожење, а кад буде заузета Митровица преместиће се тамо; да се већ превозе пионири за утврђивање мостобрана; да је послат командант пионирског полубатаљона да обележи линију за ужи и шири мостобран; да су на левој обали Саве, према Митровици, развијена слабија одељења која ће се појачати кад настане потреба; да на десној обали Саве није предузео никакве мере јер је земљиште мочварно и покривено.
Међутим, командант пионира није могао да обележи линију ни ужег ни ширег мостобрана, јер то није било одређено у заповести команданта дивизије за извршење преласка. То би морао да чини само на основу своје процене. А и на десној обали је требало организовати заштиту прелаза, прихват рањеника и снабдевање трупа муницијом и храном, а од тога није учињено ништа.
Командант II армије се сложио са оним што је урадио командант дивизије и наредио да се на крилима мостобрана поставе, на десној обали Саве, по једна чета пешадије које ће штитити ватром бокове мостобрана.
Командант 13. пука наредио је, у 9.30 часова, 2. батаљону да се не удаљује од места прелаза више од 4 км и да се левим крилом наслони на Саву, док је превожење 15. пука почело у 9.50 часова.
У 11 часова наређено је команданту мостовског трена да подигне мост, иако му је недостојало понтона за 70 м моста. Стога се тај део моста морао подизати на стојним потпорама, што је дозвољавала дубина Саве на левој обали, но то је знатно успорило изградњу моста. До 12 часова били су пребачени на леву обалу Саве: 13. пук (без чете која је била на стражи код армијског штаба), пионирски полубатаљон, седам чета..15. пука, 12 митраљеза и 3 топа са карама. Пошто је био пребачен већи део десне колоне, требало је да пређе на леву обалу и њен командант, али он то није учинио.
Батаљони 13. пука нису до тог времена наишли на јачи отпор непријатеља, нити су јаче непријатељске снаге биле откривене извиђањем, мада су биле присутне. Непријатељска 29. пешадијска дивизија била је од 4. септембра распоређена: штаб дивизије и 94. пук у Руми; штаб 58. бригаде, 74. пук и хаубички дивизион у Шашинцима; пгтаб 57. бригаде и 42. пук у Буђановцима; 92. пешадијски и пољски артиљеријски пук у Никинцима. Командант 74. пука у Шашинцима сазнао је у 9 часова од рањеника да су Срби прешли Саву код Чеврнтије и да надиру ка Шашинцима. Одмах им је кренуо у сусрет са својим пуком и око подне се сукобио са 13. пуком источно од пута Јарак – Митровица.
Командант 29. пешадијске дивизије донео је одлуку да одмах нападне пребачене српске делове са двоструким обухватом: 74. пук да их задржава, 94. пук са 1. батеријом да их нападне северна од 74. пука, а 57. бригада са две батерије од Јарка између 74. пука и Саве. Одмах је упутио железницом из Руме два батаљона 94. пука до станице Вогањ (где су се искрцали у 15 часова); остатак 94. пука и пољска батерија упућени су пешке и нашли српске јединице дуж Конав-потока. Једновремено је командант 29. дивизије упутио из Никинаца 92. пук га пољском батеријом преко Јарка, који је напао Србе око 12.30 часова. Најзад, 42. пук је са две пољске батерије био упућен из Буђановаца ка Шашинцима.
У 12.30 часова отпочела је јача борба према Јарку и Шашинцима, а баш у то време почело је и подизање понтонског моста. Жестина борбе је расла. Да би се одговорило на непријатељеву артиљеријску ватру, Срби су од три превезена топа један управили према Јарку, а два према Шашинцима. Њихова ватра била је веома успешна. Око 13 часова командант 13. пука био је приморан да појача први борбени ред убацивањем пребачених чета 15. пука. Већ се осећало да је непријатељска артиљерија надмоћна, да је борбени поредак 13. пука много развучен и да је појачање од седам чета 15. пука недовољно да одбаци непријатеља. Стога је командант 13. пука тражио од команданта десне колоне да га појача артиљеријом и да се убрза превожење остатка 15. пука.
Међутим, у 12.30 часова престало је превожење трупа, а сви понтони били су заузети за подизање моста. Баш тада је командант 13. пука био извештен да је непријатељ према 1. батаљону појачао снаге једним батаљоном и батеријом, па је свом 1. батаљону упутио 9. чету 15. пука и наредио му да нипошто не одступа, а накнадно га појачао и 15. четом 15. пука. Тако је код Шашинаца било шест чета Тимочке I према аустроугарском 74. пуку.
У оваквој ситуацији командант II армије у 12.55 часова извештава Врховну команду да „пребацивање Тимочке дивизије I позива иде неспречено”, да су се само „слабија одељења код Јарка пушкарала”, те да има изгледа „да код Митровице неће бити јак отпор” и „да ће се Митровица моћи заузети још данас”.
У 13.20 часова командант 2. батаљона 13. пука на левом крилу молио је за појачање јер му је фронт сувише широк, те је тамо у 13.45 упућена 16. чета 15. пука. Командант 13. пука известио је у 13.50 часова команданта десне колоне да „нити пешадија прелази, нити се мост поставља”, те је молио за појачање у артиљерији, а 5 минута после тога послао је две чете 15. пука као појачање 3. батаљону, када је непријатељ код Јарка имао два батаљона, два топа и неколико коњаника. Код 13. пука почео се осећати недостатак муниције, нарочито код 1, 3. и 4. батаљона који су били у најжешћој ватри. Командант пука затражио је муницију од команданта 14. и 15. пука. Пошто је није добио, обратио се команданту десне колоне за 200 сандука муниције да се ватра не би прекинула.
До 14.10 часова иодигнуто је свега пола моста. У то време је командант дивизије наредио да код Чеврнгије дођу два батаљона 20. пука и пољска батерија за појачање десне колоне. У 14.30 часова добијено је 65 сандука муниције из 14. пука тако да је 1. батаљон 13. пука успео да одбије непријатеља испред себе. Пола часа касније командант 13. пука је упутио још једну чету из 15. пука команданту свог 2. батаљона на левом крилу, а у 15.10 часова затражио је појачање и командант 4. батаљона овог пука који се налазио на десном крилу, али му ово није могло бити послато, јер га није било.
Командант десне колоне наредио је у 15.30 часова команданту 13. пука да заузме Шашинце и да се ту утврди. Наређење није могло бити извршено јер је непријатељ био знатно надмоћнији. Према три батаљона и 2 топа налазио се непријатељ јачине 4 – 6 батаљона са 2 – 3 батерије. Команданту 13. пука нису могла бити послата никаква појачања, нити су их добили његови крилни 4. и 2. батаљон који су их тражили у 17.15 часова. Око 17.50 часова почело је колебање према Шашинцима и фронт је био повучен око 1 км према Сави. Начелник штаба армије који се од 14 до 18 часова налазио на месту прелаза, известио је у 20 часова команданта II армије да до 18 часова мост није подигнут (остало је још 30 – 40 м до леве обале), а није сигурно да ће се подићи и до 22 часа, јер се врло споро ради због рђавог материјала.
Центар 13. пука (1. и 3. батаљон) и лево крило. 2. батаљона у нереду су одступили око 18.30 часова. Одмах после тога непријатељ је напао јачим снагама од Јарка и Шашинаца. Почело је одступање на целом фронту. Батерија је у галопу почела да одступа ка мосту. Команданту 3. батаљона учинило се да је ово непријатељска коњица, па је наредио да се свира трубни знак „коњица”. Пешаци су отворили паклену ватру у правцу ове батерије. Убрзо се увидела грешка и ватра је прекинута. Рањенике који су с нестрпљењем очекивали да се доврши понтонски мост захватила је паника. Лако рањени су потрчали најближем понтону и толико га напунили да се овај преврнуо. Настало је дављење у Сави и запомагање. Ово је погоршало морал код војника и они су напуштали строј и трчали ка мосту који се под све већим оптерећењем све више рушио. Намах се створио такав метеж да присутни официри нису могли да поврате ред, „јер је то била маса која ништа друго није чула и видела сем запомагања дављеника у Сави и још недовршени понтонски мост”. Командант дивизије одмах је упутио на леву обалу: помоћника начелника штаба, два ађутанта, и музику 13. и 15. пука; наредио је да коњичко митраљеско одељење поседне десну обалу са обе стране моста, а жандармима из штаба да спрече самовољан прелазак на десну обалу.
Око 19.30 часова ред је повраћен и код војника је створено уверење да ће мост ускоро бити готов и да не треба ометати понтонире. Чим су војници били умирени. од њих је формиран батаљон који је стављен под команду команданта 1. батаљона 13. пука потпуковника Милана Миљковића, а распоређен је на 600 м од обале за непосредну одбрану моста. Овај мостобран требало је брзо утврдити, али то није учињено.
Командаат 13. пука стекао је уверење да мост уопште не може бити довршен, па је узео пуковску заставу и дао је санитетском мајору др Миливоју Петровићу и редову Јакову Нелиху који су је пренели преко Саве пливајући. Ускоро је на целом фронту ватра престала и дуго је владао потпуни мир.
Мост није довршен ни до 22.30 часова када је непријатељ предузео јак напад на бокове борбеног поретка. Он се све више приближавао мосту, а његова ватра бивала је све јача. Узбуђење код војника је расло док нијзад није гомила као бујица јурнула ка мосту да тражи спас. У овом тренутку 92. пук је извршио јуриш на 1 бата.љон 13. пука на десном крилу и поразио га, а затим продужио ка мосту.
„Под притиском масе, која је налетила на још недовршен мост поломљене су моснице, војници су попадали у Саву, неки су се давили а неки пливали ка мосту хватајући се за понтоне, које је непријатељ већ био ставио под јаку ватру. Никаква сила и никаква средства, која су у овом тренутку употребљена од стране старешина нису била у стању да задрже ову бујицу људи, која је све више јурила ка мосту. О некој одбрани није било више ни говора. Ова друга паника довела је до катастрофе. Што се није спасло пливањем, или није нашло смрт у Сави, то је пало у руке непријатељу”.
Према подацима непријатеља, овде је страдало 62 официра и 4.880 војника. По нашим подацима, „13. пешад. пук (без команданта, 2 – 3 официра и једне чете, која је била стража дивиз. штаба); 7. чета 15. пешад. пука; понтонирски полубатаљон; 12 митраљеза и једна пољска батерија од три топа, остали су на левој обали Саве.
Командант Тимочке I известио је у 23.45 команданта II армије: да понтонири нису успели да доврше мост, да су 13. и део 15. пука на левој обали Саве изложени непрестаним нападима непријатеља чије се одељење пробило до обале и порушило у знатној мери подигнути део моста, па су услед тога делови на левој обали Саве у критичном стању; да је предузео све мере за одбрану десне обале Саве, те да су спремни за дејство: пет батерија, 14. пук и два батаљона 15. пука, а позвана су, каже, и два батаљона 20. пука. Он је том приликом замолио команданта армије да се дивизији што хитније упути појачање.
Чим је командант II армије сазнао за неуспех десне колоне Тимочке I наредио је да њен остатак заузме распоред за одбрану одсека од Дреновца до Митровице на десној обали Саве, да јој се одмах упуте један пешадијски пук и коњички дивизион из Тимочке II и брзометна батерија из Митровачког одреда; команданту Митровичког одреда наредио је да упути батаљон из Тимочке II, а Тимочкој II да се осталим јединицама дође на линију Грабовац – Курјачке пољане.
Тако је завршен овај катастрофални пораз Тимочке дивизије I позива 6. септембра 1914. године код Чеврнтије.
Да бисмо могли правилно оценити рад Тимочке дивизије I позива, морамо имати у виду њен задатак добијен од Врховне команде да „покуша и по могућству изврши прелаз преко Саве у околини Митровице; да по евентуалном заузећу Митровице ову добро утврди и створи је јаким мостобраном, и одавде чинити што јачи притисак на непријатеља, у циљу олакшања и потпомагања акције I армије, како при њеном прелазу преко Саве, тако и при њеном даљем надирању за непријатељем”.
Дивизија је, без сумње, извршила део постављеног задатка. Она је привукла на себе аустроугарску 29. пешадијску дивизију која се налазила на просторији Шашинци, Рума, Никинци, Буђановци и тиме олакшала I армији прелазак у Срем, заузимање и утврђивање мостобрана Прогар – Ашања – Обреж – Витојевци. Други део задатка, да заузме Митровицу и од ње створи јак мостобран из којег је требало да помогне наступање I армије, дивизија није извршила, јер је њена десна колона претрпела пораз који је потпуно паралисао даљи рад дивизије у духу овог задатка.
Неуспех дивизије дошао је као последица недовољно извршених припрема за прелазак реке Саве и учвршћивања првих резултата постигнутих по преласку на леву обалу реке. Иако се у СВК дискутовало о преласку у Срем још 31. августа, извршиоцима нису правовремено издата наређења по којима би могли да обаве потребне припреме. То је, наводно, урађено због тајности, да непријатељ не би открио намере српске Врховне команде, а пренебрегло се оно без чега је немогуће извршити ивакав задатак – разрада задатка и правовремено упознавање извршиоца с њим како би се све припреме могле на време обавити. Међутим, тајност се могла очувати издавањем посебних наређења заинтересованим старешинама, али она није никако могла да надокнади недостатак материјала за израду моста.
Пошто није било довољно војног материјала за мост, морала су се користити и месна средства, а њих је било; за пет дана су се могла прикупити и припремити исто онако као што је то урађено код I армије. Многе грешке које су учињене у припремама и извршењу преласка дошле су и као последица тога што нису процењени јачина и распоред непријатељских снага које су се налазиле у Срему. За то је крив не само штаб Тимочке I већ и штаб II армије.
Већ је наглашено да је српска Врховна команда приближно тачно ценила јачину и распоред непријатеља у Срему и да су подаци о томе били познати команданту II армије, али су они били занемарени, па се са 13. и половином 15. пука по преласку реке одмах предузело гоњење слабих непријатељских делова који су штитили границу. Тако су се јединице Тимочке I, необавештене о непријатељској снази пред собом, сукобиле са надмоћнијом 29. пешадијском дивизијом и с њом се упустиле у неравну борбу. Појачања се нису могла довести ни пешадији ни артиљерији, јер је превожење трупа било обустављено у 12.30, а мост није могао бити подигнут. Није тешко овде одмах уочити да мост није требало ни подизати кад се знало да нема довољно материјала, већ је требало ослонити се само на превожење, утолико пре што се мислило да се мост касније премести код Сремске Митровице.
Обустављање превожења било је кобно, јер у критичном тренутку, око 18 часова, нису могла да стигну никаква појачања, ни муниција, а нису могли бити пребачени ни рањеници са леве обале на десну, што је нарочито утицало на слабљење морала код војника.
Наређење команданта десне колоне, у 15.30 часова, да 13. пук заузме Шашинце, одакле су већ нападала два пука са 2 – 3 батерије, није било могуће извршити па га није требало ни издавати. Наређење издато у 19.30 часова, да се са прикупљеним батаљоном из разних јединица поседне и утврди ужи мостобран на 600 м од места прелаза, стигло је касно. Небрига за организовањем мостобрана посебна је слабост у раду дивизије. Највећа несрећа била је у томе што командант десне колоне није имао никакву резерву на левој обали Саве за затварање продора на десном крилу, кад је морао да положи оружје 4. батаљон 13. пука. А усиљени маршеви (нарочито ноћни), неуредна исхрана, превожење преко Саве и борба, толико су исцрпли војнике да су били подложни паници која је највише допринела поразу десне колоне.
Ако упоредимо рад I армије и Тимочке дивизије I видимо да је I армија врло успешно извршила насилни прелазак Саве зато што је благовремено све припремила за прелазак. Код Тимочке I, поред низа пропуста, врхунски је један: штаб дивизије није био правовремено обавештен о времену и месту прелаза. То је требало да учини штаб II армије, управо њен командант. Стога дивизија није могла да изврши на време преко потребне припреме. То је изазвало пораз њене десне колоне, а тиме је омело и успешан демонстративни прелазак.
После неуспеха Тимочке I смењени су њен командант генерал Владимир Кондић и начелник штаба генералштабни потпуковник Петар Марковић. Међутим, за овај неуспех одговорни су и Врховна команда и командант II армије и многи други. После смрти војводе Степе Степановића суд је разматрао овај неуспех и нашао да командант и начелник штаба Тимочке I не могу сносити одговорност за неуспех јер је до тога дошло стицајем околности, па их је ослободио оптужнице.