Из Балканске војске су за ову противофанзиву узете 5. брдска бригада (из 16. корпуса) и ојачана 3. брдска (из Калиновика), а аустроугарска Врховна команда је доделила Комбиновану ландштурмску бригаду (осам батаљона и шест батерија, формирану од тиролског ландштурма и наоружану брзометним пушкама) и 7. ландштурмску територијалну бригаду из Плзена. Ради лакшег командовања извршене су промене у неким формацијским саставима Балканске војске: 1. пешадијска дивизија (7. и 9. брдска бригада) из 16. корпуса упућена је 10. октобра у састав 15. корпуса коме је проширен фронт дејства од Кулишта до Криве реке; у 16. корпусу формирана је Комбинована дивизија (1, 2, 4, 6. и 14. брдска бригада) за одбрану Зворничког мостобрана од Кошутње стопе до ушћа Узовнице; за нову офанзиву у југоисточној Босни формиране су 18. (5, 8, 13. и 17. брдска бригада) и 50. пешадијска дивизија (3, 15. и 16. брдска бригада); од Комбиноване ландштурмске бригаде из Тирола формиране су 15. (пет батаљона и три брдске батерије) и 16. брдска бригада (три батаљона са још једним батаљоном из Хвостекове групе и три брдске батерије). Сребрницу су осигуравале – од Љубовије 109. ландштурмска пешадијска, а од Бајине Баште 7. ландштурмска територијална бригада.
За офанзиву правцем Сарајево — Рогатица, долином Праче, образован је одред потпуковника Хајдера јачине око три батаљона (две чете трупа које су осигуравале железничку пругу Сарајево – Вишеград, жандарми, један добровољачки одред и два територијална ландштурмска батаљона из посаде Сарајева). Одред се од 13. октобра налазио у с. Пале. За демонстративни напад од Калиновика ка Фочи образован је одред потпуковника Бартоша од три батаљона и 2,5 брдске батерије.
Снагама одређеним за офанзиву у источној Босни командовао је командант 16. корпуса генерал Вурм. Задатак је био – потући Ужичку и Санџачку војску и протерати их на десну обалу Дрине, па је Вормовим планом предвиђено: 18. дивизија да нападне правцем Хан Пијесак – с. Громиле и 18. октобра дође до линије Ступе – Растовац, а 19. октобра да продужи надирање и принуди Санџачку војску да се повуче са западне ивице Романије; од Сарајева ка Рогатици требало је да наступа 50. дивизија чији је командант одлучио да делом 3. брдске бригаде демонстрира према одсеку с. Мокро Орловина, а главнином да обиђе Санџачку војску преко с. Брезје; корпусну резерву образовала је 16. брдска бригада која ће се из Хан-Пијеска кретати за 18. дивизијом.
За осигурање Сребрнице одређене су 9. ландштурмска етапна и 7. ландштурмска територијална бригада које су имале и да штитеј десни бок Комбиноване и леви бок 18. дивизије. Одред потпуковника Хајдера имао је да наступа од с. Пале долином Праче и осигурава десно крило 50. дивизије, а потпуковника Бартоша да демонстративно нападне Дрински одред код Фоче и спречи му да шаље појачања српској војсци.
У духу овог плана распоређене су и јединице 16. корпуса: на положају с. Дубравица – Дубовик – Кик (цео је овај положај на Глоговој планини, на левој обали Дрине северозападно од Љубовије) 9. ландштурмска етапна бригада (3,5 батаљона); на Пашином брду – Столац – Црни врх 7. ландштурмска територијална бригада (пет батаљона). Десно од ње била је 18. дивизија са: 13. брдском бригадом (вод коњице, четири батаљона и 8 брдских топова) према Тисовом брду и Висибаби; 17. брдском бригадом (пет батаљона и 6 пољских топова) према линији с. Точионик – Китак – Ступе; 5. брдском бригадом (вод коњице, пет батаљона и 8 брдских топова) код с. Жљебови; 8. брдском бригадом (вод коњице, нешто преко пет батаљона и 8 брдских топова) код с. Кошутице, где су већ били вод коњице и 8 брдских хаубица дивизијске артиљерије; код Хан-Пијеска корпусна резерва (16. брдска бригада из 50. дивизије од четири ландштурмска батаљона и 12 брдских топова); у Сарајеву 50. дивизија (5. брдска бригада састава: вод коњице шест батаљона, 8 брдских топова и 15 брдска бригада јачине: пет ландштурмских батаљоиа и 12 брд- ских топова); код с. Пале одред потпуковника Хајдера (три ландштурмска батаљона); код Калиновика одред потпуковника Бартоша (три батаљона и 10 брдских топова). Укупна јачина снага за офанзиву: 5 водова коњице, 49 батаљона и 80 топова.
План дејства Ужичке војске био је заснован на наређењу Врховне команде од 17. октобра – да Ужичка и Санџачка војска, до повољнијих прилика, упорном одбраном сачувају заузете положаје и простор. За ово нису вршене неке нарочите промене у распореду Ужичке војске. Ужичка бригада је бранила Дрину од р. Кошљанске Трешњице до карауле Дервенте; Шумадијска дивизија II била је на положају с. Вратар – Бабјак – Вигова гора; Лимски одред на положају Паклинак – с. Сенковић; општа резерва (два батаљона III позива, 2 Дебанжова и 2 Крупова пољска топа код с. Стари Брод). Укупна снага Ужичке војске била је: два ескадрона, 34 батаљона и 58 топова.
Санџачка војска је имала: на десном одсеку, с. Читлуци (Млађ) – с. Кула (Дебело брдо к. 1033) – Витањ (к. 1067), девет батаљона и 10 топова (4500 бораца), а на левом, Марково брдо – Шиљава глава – Вијенац – с. Доња Прача, два батаљона и 6 пољских толова (1000 бораца); општа резерва (код с. Обртића) – четири батаљона (2000 бораца). Дрински одред, у одбрани на положају Црни врх – Клек – Боровац са два батаљона (1000 бораца). Спушка бригада, у одбрани на положају Колун – Мала стијена (к. 1138) – Плијеш, са четири батаљона и 4 топа (2000 бораца). Укупно је у Санџачкој војсци било 21 батаљон и 20 топова.
Ужичка и Санџачка војска заједно су имале: 2 ескадрона, нешто више од 55 батаљона и 78 топова.
Аустроугарски 16. корпус отпочео је 18. октобра офанзивна дејства у југоисточној Босни. Надирање 18. дивизије почело је нападом 13. брдске бригаде на 1. и 3. батаљон 12. пука Шумадијске II код с. Марјановића и на 2. чету 3. батаљона 11. пука код с. Рађевића, који је одбијен; 17. брдска бригада напала је Китак и Ступе. Лимски одред одбио је напад на Китак (к. 1194), а посада Ступе (к. 1115) од три чете, тучена хаубичком ватром три батерије, напустила је положај и непријате.љ је овладао овим висом. Упућено је појачање од две чете и наређено да се идуће ноћи положај поврати, али се у томе није успело. Заробљено је 311 војника из 79. пука.
5. брдска бригада заузела је Голо брдо (к. 968). а 3. бригада, наступајући од с. Кошутице ка с. Громиле, и не нашавши на јачи отпор, заузела је Мачји (к. 989) и Пуховац. Предњи делови српске војске повукли су се у села Бандин Оџак и Громиле. У исто време 50. дивизија је стигла из Сарајева и главним снагама (пола 3. брдске и 15. брдском бригадом) избиле до с. Бјелогорци, а са пола 3. брдске бригаде до с. Голубовца. Одред потпуковника Хајдера одбацио је црногорске извиђачке делове на планину Витез.
Командант Санџачке војске је јавио да је непријатељ упутио око 8.000 војника из Калиновика у Сарајево. То је, у ствари. била 3. брдска бригада која је 15. и 16. октобра маршовала ка Сарајеву, али је ова важна вест закаснила. Непријатељ је тиме ослабио своје снаге према Дринском одреду да би их појачао према Ужичкој војсци. Коњички дивизион који је извиђао ка с. Жљебови и Кошутици, известио је о наступању јачих непријатељских колона ка фронту Ступе – Голо брдо – Мачји, испред којих се повукао ка с. Побраци на лево крило Лимског одреда.
Напади 18. дивизије 19. октобра, извршени су десним крилом 8. брдске бригаде које је после јаке борбе успело да заузме Плијеш и продре на висове Црни врх – Велико брдо – Градина (к. 994), потискујући извиђачки одред капетака Поповића. По подне је Санџачка војска упутила појачање од три батаљона (Жупски, Луковски и регрутски) да са извиђачким одредом капетана Поповића поврате ове висове, али је и после три узастопна јуриша Градина остала у рукама непријатеља. Губици су били велики, нарочито код регрутског батаљона: од 5 официра 1 је погинуо, а 3 су тешко рањена; од 716 војника 96 је погинуло, а 230 рањено. Једна чета овог батаљона од 147 војника имала је 114 погинулих и рањених.
Лево крило 8. брдске бригаде које је надирало источно од друма, напало је рано изјутра 19. октобра са Мачјег брда (к. 964) с. Бандин Оџак, а делови ове бригаде од Голог брда у садејству са 5. брдском бригадом, на спој између левог крила Лимског одреда и десног крила Санџачке војске. Непријатељ је заузео с. Побратци које је бранио Лимски одред и Бандин Оџак (са висом Бандин) које је бранила Санџачка војска.
17. брдска бригада нападала је Китак али није успела да га заузме. Овај вис је непријатељ у 14.45 часова тукао артиљеријом са Деветака; једним пољским топом тукао је Паклинак од с. Грлаћ. Зато је командант Лимског одреда захтевао да се бар по један пољски топ изведе на Паклинак и Градац и да лево крило Шумадијске II заузме Маковиште и с. Точионик. У 16.40 часова Лимски одред, у садејству са левим крилом Шумадијске II, извршио је испад са Паклинака на Ступе од с. Сенковића на с. Побратци. Једновремено је десно крило Санџачке војске напало с. Бандин Оџак. Непријатељ је у с. Побратци био тако изненађен да су 4. и 5. кадровски пук повратили с. Побратци, а десно крило Санџачке војске с. Бандин Оџак, одакле је непријатељ нагло одступио на Мачји (к. 989).
Због слабости Лимског одреда командант Ужичке војске наредио је, међутим, да одред у току ноћи напусти с. Побратци и повуче се код с. Сенковић. Командант Санџачке војске известио је црногорску Врховну команду да је Санџачка војска у борбама овога дана претрпела губитке од око 100 мртвих и 250 рањених. Међу погинулима био је и капетан Милош Спасојевић, шеф штаба Ловћенске бригаде, а рањени су дивизијар Лакић Војводић и бригадир Павле Вујисић. Командант Санџачке војске молио је генерала Арачића да му упути Лимски одред ако мисли да спасе ситуацију.
13. брдска бригада није наступала јужно од с. Мислова, већ је само одбијала српске извиђаче и упутила одред јачине 1,5 чете преко р. Жепе ка окуци Дрине код с. Слапа, где је Шумадијска II држала мостобран.
50. дивизија је овог дана наступала од Сарајева ка Рогатици са две колоне: лева (половина 3. и 15. брдска бригада) стигла је, после великог обиласка, до с. Брезје; десна (половина 3. брдске бригаде) подишла је линији с. Мокро – Орловина. Предње делове дивизије који су се пењали на висораван Гласинац, дочекала је слаба пешадијска ватра. Истурени делови Пљеваљске бригаде нису их могли спречити да избију на саму висораван.
Наступање одреда потпуковника Хајдера од с. Пала задржала је Санџачка војска на Голешу (к. 1122) и због јаке артиљеријске ватре одред је био приморан да одустане од напада. Стога је командант 16. корпуса наредио да 50. дивизија идућег дана, уз садејство 18. дивизије, нападне јужно од друма Сарајево – Рогатица. Тек после тога требало је лево крило 18. дивизије да нападне Бабјак (к. 1254), због чега је корпусна резерва, 16. брдска бригада упућена од Хан Пијеска ка с. Мислову.
Овога дана (19. октобра) кренуо је пешадијски батаљон са брдском батеријом и неколико митраљеза од с. Добро Поље (код Калиновика) ка Кременцу, вероватно са намером да удари у десни бок Спушке бригаде на положају Колун – Мала стијена – Плијеш. Ова колона сукобила се са једним батаљоном Дринског одреда, послатим са Боровца (к. 1749), са задатком да заштити десни бок Спушке бригаде. У овом судару непријатељска колона је разбијена и гоњењем потпуно растројена. Заробљено је 200 војника, а заплењено: 1 топ, 1 митраљез, доста пушака и другог материјала.
Ваља поменути и односе између команданата Ужичке и Санџачке војске који су се овог дана још више заоштрили због одлуке команданта Санџачке војске да повуче јединице са положаја. Кад је, наиме командант Ужичке војске наредио Лимском одреду да напусти предњи положај код с. Побратци и да се прикупи на главном положају, командант Санџачке војске га је обавестио да ће се Санџачка војска у вези с тим, а и стога што је претрпела велике губитке, морати повући на положај око с. Крамера. На то му је командант Ужичке војске скренуо пажњу на тешке последице таквог поступка и препоручио му да јаче прикупи трупњ на десном крилу код с. Куле, О овоме је командант Ужичке војске известио српску Врховну команду.
Обраћање својим врховним командама за решавање питања садејства ишло је на штету извршета задатка и једне и друге војске. Очигледно је да је најбоље решење било да се обе војске ставе под једну заједничку команду.
Иако је падала јака киша, 16. корпус је и 20. октобра наставио са нападима на Ужичку и Санџачку војску. Главни напад вршиле су: 17. и 5. брдска бригада из 18. дивизије на Китак где је био Лимски одред и 8. брдска бригада на линији Бандин – Крст – Кицељ где су били положаји десног крила Санџачке војске.
Лево крило 17. бригаде тукло је јаком артиљеријском ватром Китак, а око 14 часова извршило је напад пешадијом. Две чете II прекобројног пука III и једна чета Ибарског обвезничког пука делом су се повукле са десног крила, а делом су заробљене (око 150 бораца), док је 2. батаљон 10. пука на левом крилу остао на свом положају где му је командант дивизије упутио као појачање 1. батаљон 12. пука.
Командант Ужичке војске је на основу овога дошао до закључка да непријатељ прикупља снаге према споју Лимског одреда и Санџачке војске, па је наредио команданту Шумадијске II да упути један одред од два батаљона и два брдска топа да са одсека Китак – Паклинак нападне непријатеља у правцу Ступе, а са Вигове горе и Бабјака да изврши насилно извиђање у правцу одсека Тисово брдо – Висибаба — Маковиште. Пољској артиљерији је наређено да помаже дејство извиђачких одељења и напад одреда на Ступе који треба да почне у 15 часова. Овом нападу је имао да садејствује и Лимски одред на одсеку Ступе – с. Побратци.
Командант Шумадијске II потпуковник Мија Филиповић организовао је извршење ових задатака, али је одред због рђавог времена и тешко пролазног земљишта стигао на Паклинак тек у 28 часа и ту заноћио. За то време се са Китка већ (око 18 часова) повукао и 2. батаљон 10. пука, а на ову тачку избило је лево крило 17. бригаде. Напад левог крила Лимског одреда у правцу с. Побратци на део 5. брдске бригаде текао је од 15 часова успешно, али је убрзо наступила ноћ, па је даље напредовање заустављено и Побратци нису заузети. Овај снажни напад створио је код команданта 16. корпуса притисак да се овде врши пробој фронта.
Напади 16. корпуса настављени су 20. октобра и на Санџачку војску. Главни напад изводила је 18. дивизија и то 8. брдском бригадом на десно крило Црногораца. Она је избила на Крст и Кицељ и ту ухватила чврсту везу са 50. дивизијом. Левим крилом заузела је Бандин (к. 936) и одбила снажан противнапад десног крила Санџачке војске. Овим продором био је угрожен леви бок Ужичке војске.
На фронту Шумадијске дивизије одбијен је напад дела 13. бригаде на Ново брдо, али је једна њена ојачана чета успела да продре између с. Чавчића и р. Жепе ка мостобрану код с. Слапа.
Корпусна резерва, 16. брдска бригада, стигла је овог дана код с. Мркаља.
Наступајући ка Рогатици, 50. дивизија је десном колоном садејствовала десном крилу 8. брдске бригаде. У наступању ка Боговићкој планини један део 3. брдске бригаде напао је у подне код Мједеничког ждријела истурене делове Колашинске бригаде и потиснуо их, али није могао даље да наступа јер су се Црногорци непрекидно појачавали. Непријатељ је са два топа изнад Велике стијене (к. 1617) дејствовао против Шиљаве главе где се налазио Липовски батаљон од 350 бораца. Лева колона 50. дивизије (половина 3. и 15. брдска бригада), после веома напорног марша по киши и тешко пролазном земљишту, успела је предвече да ухвати везу са десном колоном. Одред потпуковника Хајдера заузео је с. Стамбулчић и Витез, а извиђачки делови Санцачке војске одступили су ка с. Сјетлини.
Командант Санџачке војске је у току 20. октобра известио црногорску Врховну команду о тешкој ситуацији у којој се налази његова војска (надмоћан непријатељ исцрпене снаге због непрекидних борби, утрошене резерве и сл.), а ова му је одговорила да код СВК предузме мере за помоћ од стране Лимског одреда и препоручивала јој да формира нову резерву. Из овога се види да је ситуација код Црногораца била неповољна, али је црногорска Врховна команда имала могућности да из Дринског одреда са Јахорине ојача лево крило Санџачке војске, пошто Јахорину непријатељ није нападао. Најзад, не види се како је употребљено појачање од шест батаљона из Херцеговачког одреда које је, 16. октобра, стигло на Гласинац.
Црногорска Врховна команда, бојећи се да надмоћнији непријатељ не доведе Санџачку војску и Дрински одред у незгодну ситуацију, предложила је СВК да се пошто-пото заузме Калиновик. По њеном мишљењу, то би се извело на тај начин да се већи део Дринског одреда скине са Клека и Боровца, да се Санџачка војска помери на југ, а њено место да заузме Лимски одред. Заузимање Калиновика трајало би 8-10 дана, сматрала је црногорска Врховна команда, а кад се он заузме, имао би се сигуран ослонац и јаки фронтови према Сарајеву. После тога, наведени делови могли би поново заузети своје садање положаје.
На ово је српска Врховна команда одговорила да је немогућно поступити по том предлогу, пошто Ужичка војска има пред собом јаког непријатеља.
У току 21. октобра командант 16. корпуса управио је најјаче нападе на десно крило Ужичке војске, правцем с. Мислово – с. Стари Брод (где се кретала и 16. брдска бригада из с. Мркаља), и лево крило Санџачке војске, на одсек Тичијак – Шиљава глава. Док су напади непријатеља на Ужичку војску одбијени, на одсеку Тичијак – Шиљата глава непријатељ је постигао потпун успех, што је било од пресудног значаја.
Командант Шумадијске II наредио је (у 6 часова 21. октобра) команданту одреда који је претходне ноћи избио на Паклинак да заузме Китак, а затим да продужи напад у циљу заузимања виса Ступе. Предвиђено је да напад на Китак помажу два топа од с. Думанића. Китак је напало: пет чета 10. пука, две из II прекобројног пука III и једна чета из Ибарског обвезничког пука и, око 12.30 часова, заузеле га заробивши 50 непријатељских војника, док су остали одступили на Вишевину (к. 1315). Овај неуспех приморао је команданта 16. корпуса да 7. ландштурмску територијалну бригаду упути од Хан-Пијеска преко Дрине, да смени 4. брдску бригаду Комбиноване дивизије која је била на јаком положају, те да се њоме ојача 18. дивизија.
Лимски одред је целог дана без успеха нападао 17. и 5. брдску бригаду на Ступама и у с. Побратци.
13. и 16. брдска бригада наступале су од с. Мислова ка с. Старом Броду кроз беспуће густе шуме, али су и поред свих тешкоћа успеле пред мрак да потисну делове Шумадијске дивизије II и избију на линију Оглавак – с. Марјановићи.
Санџачка војска нападала је крајњим десним крилом Бандин (к. 936), а осталим снагама бранила је положај с. Кула – Тичијак – Шиљава глава, где је привукла и трупе са Голеша (што је и био разлог да одред потпуковника Хајдера без борбе избије на ову тачку). На десном одсеку (Млађ – с. Кула – Витањ) налазиле су се Васојевићка, Доњовасојевићка и Ловћенска бригада; на Марковом брду била је Пљеваљска бригада, а положај одавде па преко Шиљаве главе до р. Праче, бранила је Колашинска бригада – свега 15 батаљона и 16 пољских и брдских топова. Сада су Шиљаву главу бранили Пољски, Липовски и Ровачки батаљон (који је био у дотадашњим борбама знатно проређен). Северно од с. Неправдића налазили су се делови Пљеваљске бригаде.
Десно крило Санџачке војске напала је 50. дивизија, заједно са десним крилом 8. брдске бригаде из 18. дивизије. Због јаке артиљеријске ватре Санџачке војске десно крило 8. бригаде није могло да нападне од Крста на Плијеш, па је са Кицеља извршило снажан напад на Тичијак (к. 932). Трећа брдска бригада наступала је преко с. Боговићи ка Шиљавој глави. Њено наступање врло добро је помагала једна батерија са Велике стијене. Главнина 50. дивизије нападала је са два батаљона Шиљаву главу, а са четири батаљона к. 1029, осигурана са две чете у правцу с. Неправдића. У 13 часова успела је 3. брдска бригада да на јуриш заузме положај код с. Боговићи, што јој је омогућило напад на Шиљаву главу коју су већ нападали одред потпуковника Хајдера и два батаљона из леве дивизијске колоне.
Део Санџачке војске извршио је безуспешан испад из с. Неправдићи. Око 15 часова нападачи су пришли њеном главном положају и једновремено са све четири нападне колоне извршили јуриш. Она се извесно време борила прса у прса, али је најзад подлегла надмоћнијој снази и непријатељ је заузео Тичијак, к. 1029 и Шиљаву главу. Разбијени делови Санџачке војске покушали су да се зауставе на к. 1048 и Скрајнику (к. 1022), али су и одатле потиснути ка положају Ченгић брдо – Марково брдо где су се задржали, док је Колашинска бригада, која је добила најјачи ударац, одступила преко Вијенца ка р. Прачи. Пошто није имао никакве резерве, командант Санџачке војске је исте ноћи наредио опште повлачење ка седлу Јабука и планини Храњен, на десној обали Праче. Изнурени победиоци морали су падом ноћи да стану, а даље наступање одложили су за 22. октобар.
За ову своју одлуку сердар Јанко Вукотић није тражио одобрење црногорске Врховне команде, већ само у извештају о повлачењу наводи да је пред непријатељем „који је најмање пет пута био надмоћнији… наредио да се вечерас ноћу изврши опће повлачење, давши правац I Санџак. дивиз. на Јабуку на Храњен Планину, а Колашинској бр. да штити одступање, а потом да одступи на Храњен. Колико је било губитака још не знам”.
Повлачење јединица Санџачке војске отпочело је ноћу 21/22. октобра. Оне су се 22. октобра прикупиле на линији Пети бор (к. 1200) – с. Јабука – Храњен планина, са заштитним деловима на левој обали Праче. Ово је довело Ужичку војску и Дрински одред у врло тешку ситуацију, али су они и даље остали на својим положајима.
На наређење црногорске Врховне команде, издато још исте ноћи команданту Санџачке војске, да се по могућству задржи на линији к. 1107 – к. 1014 – Рудине – Шиповица – к. 1025, а командант Дринског одреда да своје десно крило заломи на десну обалу Чемернице и дејствује ка планини Госињи у десни бок непријатеља, командант Санџачке војске је одговорио да тако не може поступити тим што је противник ноћним нападом заузео Прачу. „О моме одступању известио сам команданта Ужичке војске када и Врховну команду”, – стоји у извештају.
Командант Ужичке војске наредио је у 20 часова 21. октобра да се Шумадијска II прикупи и што упорније држи на положају с. Вратар – Бабјак – Вигова гора и осигура повлачењс Лимског одреда на линији Гарас брдо – с. Кустурица – Дебело брдо – с. Загановић, које ће овај извршити у току ноћи. Возови су имали да се распореде на друму с. Семећ – Вишеград, а непотребни да се пребаце на десну обалу Дрине.
У вези с тим наређењем командант Шумадијске II наредио је у 23 часа да одред потпуковника Филиповића са Паклинака 22. октобра зором одмаршује и заузме положај између Вигове горе и Гарас-брда, остављајући једну чету и брдски топ на Паклинаку, а један вод на Китаку, који ће као заштитнице остати на положају у току целог дана 22. октобра. Команданту 11. пука наређено је да у погодном тренутку привуче свој 3. батаљон из с. Точионика на главни положај, а коњички дивизион да привремено уђе у састав одреда ппуковника Филиповића. Један пољски топ постављен је на Гарас брдо, други је повучен ка Меднику, а остала два остала су на положају код с. Думанића за тучење правца ка Тисовом брду.
Српска Врховна команда је, после повлачења Санџачке војске, наредила команданту Ужичке војске да се на садањем положају држи доклегод може, а потом да се управља према општем стању на том војишту. Истовремено је предузела и мере код црногорске Врховне команде да Санџачка војска и остали делови црногорских трупа одмах предузму наступање досадашњим правцем до првих најпогоднијих положаја, одакле ће командант Санџачке војске ступити у непосредни контакт са генералом Арачићем. Чак је СВК запретила и прекидом заједничког рада у даљим операцијама.
Делегат СВК известио је да је био присутан на министарској седници црногорске владе, одржаној под председништвом краља Николе. Расправљано је о стању у Санџачкој војсци и изјављена готовост да се предузме све да се стање поправи и одржи сагласност у даљем заједничком раду. Сердар Вукотић још није објаснио прави узрок наглог повлачења Санџачке војске. Влада налази, каже делегат, да је главни узрок лабава дисциплина, слаб утицај старешина и слабо снабдевање, те да настоји да се то отклони.
Српска влада није се сложила са претњом Врховне команде о прекиду заједничких операција са Црногорцима и председник владе извештава „да је проучио рапорте господина генерала Арачића и генерала Јанковића, да је нашао да је тешкоћа настала услед оскудне дисциплине у црногорској војсци, али из политичких разлога ваља неговати досадашње односе са Црном Гором и појављене несугласице братски решавати”.
У извештајима од 21 и 22. октобра које је поднео црногорској Врховној команди, дивизијар Јанко Вукотић је објаснио узроке повлачења испод Гласинца и Романије, тврдећи да је „остављен усамљен подну Гласинца и Романије и сломљен јуче 8. т. м. на левом крилу и центру” решио да одступи на положаје Јабука и Храњен „и може бити преко Дрине, о њему сам одмах известио команд. Ужичке војске”, спреман да за „овакав свој поступак одговарам и пред судом”. У другом, пак, извештају, достављеном 22. октобра на лични захтев краља Николе, изнео је детаљно стање трупа и ток дејстава, да би у следећем извештају овог дана закључио:
„Једини узрок мога изненадног пораза и одступање јесте појава, напад веома јаких противничких колона од стране Романије и Сарајева на мој леви бок, који је разбијен јуче прије но што се смркло.
Уосталом то сам био и предвидео и непрестано се жалио да сам тако слаб, али било је што је било, дај боже да не буде горе.
Са Ужичком војском за сада немам везе. Јуче ме није могла помоћи”.