Настављајући 10. септембра наступање, 15. корпус је тежио да што пре избије на гребен Гучева и Борање. Његова 40. хонведска дивизија успела је да извесним деловима пређе Дрину код Брасине и заузме к. 271, одбивши јаке нападе јединица Дринске дивизије I позива.
Преко понтонског моста код Зворника прелазили су делови 10. брдске бригаде из 48. дивизије, који су претходног дана остављени на левој обали Дрине. Јединице које су прелазиле преко овог моста упућиване су ка Боринској реци, споју одбрамбених положаја Дринске I и Моравске II и одатле, око 11 часова, напале преко Гаја ка Кулишту (к. 708), али нису имале успеха. Са Кулишта 2. пољска батерија није могла да види и туче непријатељску пешадију која је наступала десном обалом Боринске реке, док је успешно тукла две непријатељске брдске батерије на Лепеници; један пољски топ, спуштен са Кулишта у стрељачки строј Коњичког пука на коси између реке Мале Каменице и Диздарског потока, успешно је дејствовао на понтонски мост јужно од ушћа Боринске реке и спречавао прелазак преко њега.
Непријатељ се прикупљао на линији к. 271 – к. 280 – Гај и спремао за поновни напад на главни гребен Гучева.
Дринска дивизија I заноћила је била левим крилом у непосредном додиру са непријатељем, на линији: ушће Просенице – западне падине Еминове воде и Кулишта – Ђурђево брдо – Пецко брдо – Гајеви – к. 482.
Моравска дивизија II била је 10. септембра овако распоређена: десни одсек, од Боринске реке до р. Радаљ, бранио је 1. пук II (с резервом на Црној јабуци); леви одсек, од реке Радаљ до Борањске Трешњице, бранио је 2. пук II, чија је резерва била на Црном врху. Коњички дивизион био је на Рогуљи, са задатком да извиђа испред фронта дивизије и одржава везу: десно са Дринском I, а лево са 2. пуком II позива. На Турском гробу била је дивизијска резерва (4. батаљон 1. пука II).
12. брдска бригада нападала је преко Ћукова (к. 418), на десни одсек Моравске II, а 11, 4. и 5. брдска бригада, после заузећа Чавчића, пошле су у напад на одсек Црни врх (к. 890) – Кошутња стопа.
Јединице десног одсека Моравске дивизије II предузеле су око 10 часова противнапад на део 12. брдске бригаде на Ћукову и повратиле ову тачку, али су је доцније изгубиле те су одбачене на Злоступ; 3. батаљон 2. пука са Црног врха и 4. батаљон 1. пука са Турског гроба упућени су на Мачков камен. Моравска II провела је ноћ 10/11. септембра неузнемиравана од непријатеља.
И 16. корпус је отпочео да надире ка главном гребену Јагодње и Соколске планине. Његова помоћна колона (4. и 5. брдска бригада) наступала је од Чавчића у садејству са 11. брдском ка одсеку Црни врх – Кошутња стопа, а главна колона (1, 6. и 13. брдска бригада) прикупила се на Чавчићима (које је већ држала 9. брдска бригада) код с. Гојсавице и Ободника (к. 762), одакле су све четири бригаде пошле у напад на одсек Кошутња стопа – Мачков камен – Рујевачке рудине (к. 784). У исто време је 2. брдска бригада из главне колоне добила, по заузећу Карачице, задатак да заузме Ждрела и тако, дуж пута Љубовија – Крупањ, обиђе Мачков камен. Да би се у томе сигурно успело, командант 16. корпуса упутио је главној колони 7. брдску бригаду, а на њено место у армијску резерву дошла је Комбинована бригада.
Мачков камен су бранила три батаљона, а Ждрела један батаљон 3. пука II, из одреда пуковника Мишића. Непријатељ је управио најјаче нападе баш на ова два објекта. Стање је било веома тешко, али се одред пуковника Мишића добро држао. Мишић пре тога није извршио наређење да врати 3. пук Моравској дивизији, јер је знао да његов Комбиновани пук није у стању да се сам бори против надмоћнијег непријатеља. Сада се то неизвршено наређења показало срећним.
У 15.30 часова непријатељ је јако нападао и Рујевачке рудине. Браниоци су једва успели да одрже положаје до 13 часова када су стигла појачања – два батаљона из Моравске II – те се ситуација унеколико побољшала. Нападајући Мачков камен, 1, 6, и 13. брдска бригада су успеле да допру на 300 м од гребена, а на 500 м од Перунике, док је са Рујевачких рудина одбијен напад дела 13. брдске бригаде и он се повукао ка Ободнику.
2. брдска бригада која је нападала Ждрела, била је обасута тако јаком артиљеријском ватром, да није могла продужити напад. Борба је на овом делу фронта вођена до 20 часова и вероватно би трајала још да није наступила ноћ.
109. ландштурмска бригада напала је положаје Дуго и Баурић, на одсеку Љубовијског одреда који је имао: две чете из 1. батаљона 5. пука III и вод позицијске артиљерије на Дугом; једну чету на Баурићу, једну на Ерића брду; батаљон Комбинованог пука на Рожњу, допунски батаљон 4. пука на Сенокосу и позицијску батерију на Прослопу. Непријатељ је после упорне борбе заузео Дуго, одакле су се Срби повукли на Сенокос (к. 914). Чета са Баурића повукла се преко Страже (к. 726) на косу Равна гора, а чета на Ерића брду и даље се држала. Допунски батаљон 4. пука прешао је са Сенокоса на Зеленик (к. 961).
По заузећу Дугог непријатељ је продужио надирање ка Рожњу. Кад је командант главне колоне сазнао за овај успех према Рожњу, са којим су се изгледи за обилазак Мачковог камена знатно били побољшали, оријентисао је 1. брдску бригаду ка 2. брдској која је нападала Ждрела и лично преузео команду над овим двема бригадама.
Командант Љубовијског одреда је увече груписао главнину за одбрану положаја: Петково брдо – Рожањ – Зеленик – Прослоп, са тежиштем одбране на Рожњу (к. 976).
После три дана тешких борби, јединице аустроугарске 6. армије биле су јако заморене, али је командни кадар био свестан да се не сме зауставити на пола пута до успеха. Требало је напрегнути и последњу снагу да се што пре заузме главни гребен према којем су са супротне стране наступала знатна српска појачања. Командант Балканске војске је запостављао све споредне циљеве и привлачио појачања на правац којим је дејствовала 6. армија: Комбиновану бригаду генерал-мајора Шњарића (три батаљона и једна брдска батерија из 3. брдске бригаде и 14. брдска бригада) и одред пуковника Филиповића (три батаљона и једна брдска батерија из 8. брдске бригаде). Извлачење ових снага са горње Дрине последица је неактивности Ужичке војске. Командант Балканске војске, да би изједначио своју артиљерију са српском која је била надмоћнија, довео је и све савремене топове из Сарајевске тврђаве. Тако су услови дејства 6. армије били знатно побољшани.
У току 10. септембра јединице 6. армије биле су, као и претходног дана, надмоћније на свим тачкама којима су овладале. Тако су јединице 40. дивизије заузеле коту 271: 12. брдска бригада Ћуково, а 109. ландштурмска бригада Дуго и Баурић. Најзначајнији успех непријатеља било је заузимање виса Дуго, одакле је угрожавао Рожањ.
Пада у очи да су се јединице Балканске војске бориле у својим нормалним формацијским саставима, док су се јединице српске III армије бориле у саставима који нису одговарали њиховој формацији, са разним прикупљеним јединицама I, II и III позива из Моравске II и Дринске I, које дотле нису заједно дејствовале, па нису могле да се успешно помажу и постигну већи успех.
У току ноћи 10/11. септембра 48. пешадијска дивизија поставила је на ушћу Боринске реке још један понтонски мост, низводно од оног који је био већ подигнут.
Јединице 15. корпуса нису овог дана испољиле јача дејства: 13. пешадијска бригада и 40. хонведска дивизија демонстрирале су напад на одсек Батар – Челопек, а део 40. хонведске дивизије који је прешао Дрину код Брасине држао је положаје на десној обали Дрине према Дринској I; 10. брдска бригада извршила је око 8 часова напад у правцу Еминове воде, али без успеха.
16. корпус је, међутим, постигао знатне успехе.
11. брдска бригада почела је у 5.30 часова напад са Липичког брда на Црни врх (к. 890) и са Радаковца на к. 694 коју су бранили два батаљона, 3 митраљеза, 2 пољска и 2 брдска топа. Претила је опасност да нападнуте тачке брзо падну у руке непријатеља. Командант српске III армије налазио се на вису Турски гроб (3 км од Црног врха), одакле је наредио да се положај брани по сваку цену до доласка појачања. Међутим, око 7 часова се овом нападу придружила и 4. брдска бригада од Чавчића, потпомогнута јаком артиљеријском ватром, а мало касније се на правцу Дуге њиве појавила и колона јачине пука из 5. брдске бригаде.
Пошто се нису могла послати никаква појачања, чета која је бранила Дугу њиву морала се повући и непријатељски пук је у 9 часова ову тачку заузео. Покушај пуковника Мишића да је поврати противнападом једног батаљона Комбинованог пука није успео. У 10 часова је и на к. 694 ситуација постала критична, па је командант Моравске II који се ту налазио од 8.45 часова, наредио команданту левог одсека да отпочне повлачење, а у 12.45 часова са Турског виса је издао заповест за повлачење читаве дивизије. Јединице десног одсека повукле су се преко Турског гроба на положај Примет – Миоковоц (к. 543), а јединице левог одсека преко Турског гроба и Грабница на Велике њиве (к. 543) – Мишаковац. Повлачење је извршено у реду, јер непријатељ није гонио ни ватром ни покретом.
Тако је 11. брдска бригада, потпомогнута 4. и 5. брдском бригадом, овладала око подне 11. септембра главним гребеном Борање на одсеку Црни врх (к. 890) – Дуга њива и запленила 5 топова.
Због оваквог исхода догађаја на фронту Моравске дивизије II, командант III армије наредио је да се Дринска дивизија I повуче на главни гребен Гучева и упорно брани положај Еминова вода – Кулиште – Мамутовац – Биљег – Костајник, појачавши је са два батаљона 3. пука, који су на Биљег стигли у 18 часова. У исто време ту је дошао и Коњички пук. Осим тога, команданту Дринске I стављен је био на располагање и батаљон 2. пука II који се већ налазио на Костајнику (к. 768).
Командант српске III армије сматрао је да је крајње време за повлачење одреда пуковника Мишића, па је по подне наредио да се одред са положаја Кошутња стопа – Мачков камен – Ждрела повуче на положај Милутинов гроб (к. 432) – Мрамор.
Главна колона 16. корпуса (9, 6, 7. и 13. брдска бригада) по повлачењу одреда пуковника Мишића заузела је одсек Кошутња стопа – Мачков камен, а 1. и 2. брдска бригада заузеле Ждрела; 109. ландштурмска бригада држала је Дуго и вршила насилно извиђање положаја Љубовијског одреда. Да би се задржало надирање 2. брдске бригаде ка Крупњу, упућене су преко косе Милетине две чете из 2. батаљона комбинованог пука којима је појачан Љубовијски одред, да нападну непријатеља у бок правцем Милетина – Кулине, али овај напад није успео.
Највећи успех постигла је аустроугарска 6. армија концентрисањем 11, 4. и 6. брдске бригаде у нападу на леви одсек Моравске II: Црни врх – Дуга њива – к. 694, који је бранио 2. пук II позива са једном пољском и једном брдском батеријом. Бранилац је био обухваћен и претило му је уништење, те је без изгледа на подршку ма какве резерве морао да се одмах повуче, чиме је изазвао и повлачење суседних јединица (посаде десног одсека Моравске II и Дринске I) на главни гребен Гучева, а по подне и одреда пуковника Мишића против кога су биле концентрисане 9, 6, 7. 13, 1. и 2. брдска бригада. Тако је 6. армија избила на главни гребен Борање и Јагодње са којег је могла да успешно напада Гучево и Соколску планину.
Пошто је 6. армија овладала 11. септембра главним гребеном Борање и Јагодње на одсеку Црни врх – Кошутова стопа – Мачков камен, командант армије је одлучио да јој 12. септембра да одмор и прегрупише снаге за даље надирање.
По извештајима који су стигли у српску Врховну команду током 11. септембра, најкритичнија ситуација била је на фронту III армије. Избивши јаким снагама на гребен Јагодње и Борање непријатељ је добио изванредне услове за дејство према Дринској I која се центром и левим крилом повукла на гребен Гучева, и у правцу Соколске планине чији је југоисточни део био још у рукама Љубовијског одреда. Овај непријатељев успех угрозио је не само бок и позадину III армије, већ и рокадну комуникацију у долини Јадра која је ишла ка Ваљеву.
Јединице српске III армије држале су линију: Дринска II: Софића ада – ушће Жеравије; Дринска I: ушће Жеравије – с. Брасина – Еминова вода – Кулиште – Костајник; Моравска II: Костајник – Примет – Миоковац – Велике њиве – Мишаковац; одред пуковника Мишића: Милутинов гроб – Мрамор. Дунавска II (из I армије) која је упућена да појача III армију, кренула је 11. септембра у 15 часова из Пецке ка Мрамору.
Фронт II армије био је пасиван. Њене јединице биле су у распореду: Комбинована I (која се левим крилом наслањала на Дринску I): од Софића аде до Дубовића; Моравска I: од Дубовића до Раче; Тимочка II у Парашници; Тимочка I (од Засавице до Шапца) одржава везу са армијом у Срему.
Офанзива I армије у Срему успешно се развијала. Њене јединица биле су током ноћи 10/11. септембар на линији: Дунавска I: Нови Бановци – Нова Пазова – Војка; Шумадијска I: Пећинци – Буђановци – Никинци; Коњичка дивизија и армијска коњица: Шимановци – Крњешевци; армијска резерва: Контића Салаш.
Ужичка војска је била неактивна. Њене јединице биле су на десној обали Дрине: Ужичка бригада од р. Трешњице до карауле Дервенте (са. извесним деловима пребаченим на леву обалу Дрине); Шумадијска дивизија II према Вишеграду; Лимски одред према Међеђи.
Санџачка војска била је на десној обали Дрине, према Горажду и Фочи.
Трупе Одбране Београда (од Гроцке до Остружнице) поселе су предњим деловима Земун; један коњички ескадрон одржавао је везу на левој обали Саве са деловима I армије. На фронту Браничевског одреда, од Голупца до Гроцке, било је мирно.
У оваквој ситуацији српска Врховна команда ставља у први план паралисање успеха аустроугарске 6. армије, на фронту српске III армије, па је одлучила:
а) да II армији одузме Комбиновану дивизију I и упути је на фронт III армије;
б) да одсек (Видојевицу) деснокрилне дивизије (Дринске II) повери Тимочкој II, а Дринску II да употреби командант III армије тамо где „буде потребно”.
ц) да обустави офанзиву I армије у Срему и постепено је повуче ради употребе на правцу који буде захтевао развој ситуације.
На основи ове одлуке издата су наређења: да Комбинована дивизија падом мрака крене у Текериш, а одатле у Завлаку где ће се ставити под команду команданта III армије; Тимочка II да поседне у току ноћи Видојевицу, а Дринску II да употреби командант III армије тамо где буде потребно; да се штаб I армије са једном дивизијом (одређена је Дунавска I) пребаци преко Саве и дође у Дебрц, одакле је дивизија имала да крене у Ваљево (преко Близанских висова), а друга дивизија I армије (Шумадијска I) да се повуче ближе мостобрану под заштитом Коњичке дивизије; да се Тимочка I прикупи око Дубља; да командант Ужичке бригаде (пуковник Иван Павловић) са 4. пуком III и 2 Дебанжова топа крене ка Љубовији против непријатеља који наступа од Љубовије ка Пецкој и да прими команду над одредом на Дебелом брду (12. кадровски пук, један допунски батаљон 4. пука I, један допунски батаљон 5. пука II и два пољска Дебанжова топа), а команду над јединицама код Бајине Баште да преда најстаријем команданту.
Дејства 12. септембра
Дринска I имала је на Гучеву, од Еминове воде до Костајника (закључно), Гучевски одред (2. и 3. батаљон 6. пука I, 1. и 3. батаљон 3. пука, коњички пук, две пољске батерије и два вода пионира). Остале јединице ове дивизије (три батаљона и пет батерија) држале су фронт на Дрини од р. Жеравије до с. Брасине. На Костајнику је био и један батаљон 2. пука II из Моравске II.
На Гучевски одред је, по јакој киши, нападала 48. пешадијска дивизија; 10. бригада је нападала у правцу Еминове воде и Кулишта, где су се српске јединице упорно браниле штитећи правац ка Лозници; 12. брдска бригада надирала је врло тешко од Ћукова ка Биљегу, где је избила пред вече и у садејсгву са 11. брдском (која је овладала Кривом јелом) заузела ову тачку; 40. хонведска дивизија припремала се овог дана да пређе Дрину. Десно крило 6. армије, 16. корпус, одмарао се по невремену у току 12. септембра.
Пошто је комуникацијски правац српске III армије (од Лознице преко Завлаке и Осечине ка Ваљеву) ишао паралелно с фронтом и највише био угрожен на правцу Крупањ – Завлака и Пецка – Осечина, јер су се ту налазиле слабе трупе Моравске II и одреда пуковника Мишића, командант III армије наредио је команданту Дунавске II да са дивизијом заузме Мрамор и ухвати везу десно са одредом пуковника Мишића на Милутиновом гробу, а лево са Љубовијским одредом на Рожњу (к. 976). Дунавска II прикунила се овог дана на Мрамору, упутивши команданту Љубовијског одреда прво 4. а затим и 2. батаљон 9. пука II позива.
Командант III армије имао је у виду наређење Врховне команде да комбиновану дивизију упути у Пецку да са трупама које се тамо налазе обезбеди правап Пецка – Ваљево и дејствује у бок и позадину непријатеља, ако би надирао ка Завлаци и Осечини. Стога је наредио команданту дивизије да пук који први стигне у Завлаку упути у армијску резерву на Доловско брдо, а остатак дивизије да прикупи на простору Рожањ (к. 976), Пецка и обезбеди правац Пецка – Ваљево, да нападне непријатеља ако би овај кренуо преко Крупња ка Завлаци. Под команду Комбиноване дивизије стављен је и Љубовијски одред.
Да би што боље објединио рад III армије, њен командант је издао у 22 часа заповест по којој бране: Дринска II – одсек од ушћа Јадра до ушћа Просенице, примајући под своју команду и све трупе Дринске I које се ту већ налазе; Дринска I – одсек Еминова вода – Кулиште – Мамутовац – Биљег – Костајник; Моравска II – одсек Примет – Миоковац (к. 543) – Велике њиве – Мишаковац, примајући и јединице које се ту налазе; Дунавска II – одсек Милутинов гроб – Мрамор. У њен састав улази и одред пуковника Мишића који се ту налазио.
Комбинована дивизија која није још била дошла, имала је да дејствује према већ датом наређењу.
Армијски штаб у Завлаци.
Балканска војска продужила је, 13. септембра, офанзиву. Командант 6. армије наредио је да 15. корпус овлада гребеном Гучева, а 16. корпус да заузме Крупањ. Да би се олакшало заузимање Гучева, овог дана је Дрину код аде Курјачице прешла и 42. хонведска дивизија. Она се сукобила са јединицама Дринске II које су биле у овом распореду: десни одсек (од ушћа Јадра до аде Курјачице закључно): 1. и 2. батаљон 5. пука II, Коњички дивизион, две пољске батерије и пионирски полубатаљон; леви одсек (од аде Курјачице до ушћа Просенице): трупе из Дринске I (4. батаљон 17. пука, 2. батаљон 6. пука, 1. батаљон 5. пука, три пољске батерије, пољска хаубичка батерија и Руднички добровољачки одред по командом војводе Вука. Дивизијске резерве није било. Штаб дивизије био је у Горњем Добрићу.
На слабу посаду аде Курјачице, 42. хонведска дивизија сасредила је ватру из 20 топова. Прелазак је почео у 4.45 часова пребацивањем две чете на 16 понтона. Оне су нешто мало потисле делове 2. батаљона 5. пука II позива и 4. батаљона 17. пука и образовале ужи мостобран. Командант десног одсека довео је одмах код Липничке механе резерву одсека и обе пољске батерије. Коњички дивизион сјахао је за борбу пешке код Лукића колиба, а хаубичка батерија била је спремна за дејство на положају код с. Обрежа. Артиљерија и пешадија отвориле су тако јаку ватру да нападач није могао да подигне понтонски мост, па је наставио превожење понтонима. Командант Дринске II тражио је појачање.
У 8.45 часова била су на десној обали већ четири аустроугарска батаљона који су тежили да заузму мост на Жеравији. Тада је из Тимочке II стигао 2. батаљон 13. пука код Лукића колиба као појачање, а у 10 часова, после јаке артиљеријске припреме, јединице десног одсека напале су искрцане аустроугарске делове, али нису успеле да их баце у Дрину. По подне је непријатељ покушао да се шири и ка Кривића ади, али су му то спречиле две чете 4. батаљона 17. пука. У 14 часова непријатељ је поново напао десну обалу Жеравије, али је ту већ био стигао 4. батаљон 14. пука и од Козјака одмах ступио у борбу. Око 18 часова стигли су у с. Козјак 2. батаљон 15. пука и пољска батерија, па непријатељ, иако је већ пребацио осам батаљона, ипак није успео да прошири мостобран до ноћи када је била прекинута борба.
Због преласка 42. хонведске дивизије код аде Курјачице командант српске III армије, по одобрењу Врховне команде, обуставио је даљи покрет Комбиноване дивизије ка Пецкој и наредио јој: у 11 часова да упути један пук са батеријом на Грнчарско гробље (к. 238) команданту Дринске II, а у 12 часова да и остатак дивизије (без 5. пука који је био већ упућен у армијску резерву на Доловско брдо) оде на простор Грнчарско гробље (к. 238), Крст.
Комбинована дивизија је за 48 часова прешла од Прњавора преко Текериша – Завлаке – Беле Цркве до Крста преко 70 км по киши. Са Крста је командант дивизије одмах упутио 1. батаљон 6. пука на Црни врх (к. 769) ради појачавања батаљона 6. пука II из Дринске I. Комбинованој дивизији придодате су све јединице на Дрини од ушћа Јадра до ушћа Просенице. Десно су биле јединице Дринске II, а лево јединице Дринске I. Остатак Комбиноване дивизије на Крсту образовао је резерву за цео фронт.
Цео овај борбени поредак био је у захвату зоне дејства 15. корпуса који је зором отпочео напад да би овладао Гучевом; 80. хонведска бригада нападала је Црни врх (к. 769); 13. пешадијска, 79. хонведска и три батаљона 10. брдске бригаде Кулиште (к. 708), а два батаљона 10. брдске, и 12. и 11. брдска напали су Мамутовац (к. 670). Црни врх бранили су батаљон 6. пука II и 1. ба- таљон VI прекобројног пука; Кулиште 2. батаљон 6. пука са пољском батеријом, а Мамутовац 3. батаљон 3. пука и пољска батерија.
У току целог дана 15. корпус је вршио нападе, али је успео само да заузме Кулиште; 10. и 12. брдска бригада нису заузеле Мамутовац и поред садејства 11. бригаде која је имала да дејствује бочно, са Bиљега. Дринска I тукла је са Костајника јаком уздужном (амфиладном) артиљеријском ватром гребен који је водио од Bиљега ка Мамутовцу и тако онемогућила напад
11. брдске бригаде. Стога је командант десног крила 15. корпуса наредио да 11. брдска, нападом на Костајник, pривуче са њега ватру на себе. Она је подишла Костајнику али 10. и 12. брдска бригада нису могле фронталним нападом да заузму Мамутовац чији је бранилац вршио и снажне противнападе.
У циљу напада на Крупањ, којим је требало осигурати десно крило аустроугарске 6. армије из правца Пецке, командант 16. корпуса је под команду левог крила ставио: 4, 9, 5, 6. и 7. брдску бригаду и наредио му да надире ка Крупњу и заузме га, а под команду десног ставио: 1, 2. и 13. брдску и 109. ландштурмску бригаду са задатаком да прве три осигурају корпус од Пецке, а са 109. ландштурмском да се осигура правац од Прослопа (к. 688). Лево крило корпуса надирало је ка Крупњу јачом снагом (4, 9. и 5. брдском бригадом) са Борање, а слабијом (6. и 7. брдском бригадом), са Јагодње. Када су предњи делови продрли са Јагодње, појавиле су се дубоке колоне српске војске у наступању од Завлаке ка Крупњу (5. пук Комбиноване дивизије) и од Завлаке ка Белој Цркви (остатак Комбиноване дивизије). Стога је командант левог крила 16. корпуса наредио да се главнине колона 6. и 7. бригаде врате на главни гребен Борање и Јагодње и поседну за упорну одбрану положај Кошутња стопа – Шанац – Кулине. Крајње лево крило (4. брдска бригада) добило је задатак да помогоне 11. бригади при нападу на Костајник.
Командант српске III армије наредио је, у 9 часова, команданту Моравске II да дивизију, која се налазила на положају Примет – Миоковац – Велике њиве (к. 543) – Мишаковац, крене напред да би задржала надирање непријатељевог левог крила ка Крупњу. Ради тога је командант Моравске II кренуо десно крило са Примета на Столице, а чим је ту избио напала га је 4. брдска бригада. Међутим, и овај напад је одбијен, као и сви каснији у току дана.
Командант десног крила 16. корпуса није се задовољио поседањем за одбрану Соколске планине, већ је 1. брдску бригаду упутио у напад на Мрамор; 2. брдску бригаду, потпомогнуту артиљеријом, на Мали Рожањ (к. 984); 109. ландштурмску на Рожањ (к. 976); 13. бригаду је поставио на Соколску планину одакле је требало да помогне напад остале три бригаде. Напади 1. брдске бригаде, на делове Дунавске II који су бранили Мрамор, нису успели. На положај Петково брдо (к. 978) – Мали Рожањ – Сенокос – Прослоп који је бранио Љубовијски одред (ојачан на Петковом брду 4. батаљоном 9. пука II из Дунавске II) напале су зором 13. брдска бригада са Милетине на Петково брдо и 2. брдска са Дугог на Мали Рожањ. Љубовијски одред се бранио до мрака, када се 4. батаљон 9. пука II (на десном крилу) повукао са Петковог брда на Рожањ који је био врло утврђен. Пред вече је отпочела да пада хладна киша, а у току ноћи је пао и снег.
Овога дана је аустроугарска 6. армија запала у врло 4 тешку ситуацију (нарочито њено десно крило где су Србима стизала појачања) коју је погоршавала и спремност Ужичке војске да настави офанзиву преко Дрине. И поред тога командант Балканске војске наредио је да 6. армија наредног дана продужи напад, а 5. армија да пређе Дрину и на другим одсецима.
Тако је у току 13. септембра 6. армија успела да заузме на главном гребену Гучева вис Кулиште (к. 708) сасредивши 13. и 79. бригаду и три батаљона 10. брдске против 2. батаљона 6. пука и једне пољске батерије; 13. брдска бригада успела је да на главном гребену Соколске планине у сам мрак заузме Петково брдо (к. 978) од 4. батаљона 9. пука II позива. Овим успесима 6. армија је почела да излази левим крилом на главни гребен Гучева, а десним на Соколску планину.
Код српске војске, на западном делу фронта, стање је 13. септембра увече било: код I армије – Дунавска I, у маршу од Дебрца ка Ваљеву, била је на линији Каменица (шабачка) – с. Гола Глава; код II армије – Моравска I посела је положаје Комбиноване дивизије од Дубовића до Софића аде; Тимочка II посела је на Дрини одсек од Софића аде до ушћа Јадра и Видојевицу (к. 404), а Тимочка I прикупила се око Дубља. Српска Врховна команда је ставила 6. пук III позива под команду команданта II армије да га употреби за заштиту граничног фронта од Шапца до ушћа Дрине и наредила команданту III армије да Тимочку I примакне Лешници; да Тимочка II упути један пешадијски пук са нешто артиљерије у Горњи Добрић и привремено га стави под команду команданта Дринске II, обавештавајући га и да ће из I армије добити Шумадијску I и Коњичку дивизију чим се пребаце на десну обалу Саве. Команданту I армије у Дебрцу Врховна команда је наредила да повуче из Срема и остале своје снаге (Шумадијску и коњичку дивизију), да армијску артиљерију упути за Дунавском I, а командант I армије са штабом да оде у Ваљево, где ће добити наређење за даљи рад.