20. септембар
Аустроугарска 5. армија наставила је са нападима на Србе. Код 8. корпуса, 21. ландверска дивизија трудила се, довлачењем топова ноћу у стрељачки строј, да поруши препреке испред српског утврђеног положаја у Парашници и да га заузме. Њој је садејствовала 9. пешадијска дивизија, нападајући царинарницу Рачу. Комбиновани корпус, због преморености, био је у одбрани на фронту Узвеће – Причиновић. Његова 104. ландштурмска бригада, упућена јужном обалом Саве, имала је да дејствује код Глушаца и Раденковића против левог крила Срба које је задржавао Комбиновани корпус.
Одбрана Моравске дивизије I позива. Моравска I провела је ноћ 19/20. септембра без узнемиравања на средњем и левом одсеку у Парашници и на десном одсеку од 20 часова 19. до 4 часа 20. септембра непријатељ је свака два часа отварао јаку пешадијску и слабију артиљеријску ватру али није излазио из стрељачких ровова. Још од 16. септембра, он је ноћу довлачио топове у стрељачки строј и покушавао да поруши жичане препреке које су се налазиле испред српских јединица.
После час јаче час слабије артиљеријске ватре која је отварана целог дана, непријатељ је 20. септембра од 15 до 17 часова извршио напад пешадијом на лево крило Парашничког одреда и десно крило десног одсека Моравске I и дошао на 40 корака од браниочевих ровова, али је убиственом ватром натеран да се врати у своје ровове. Његова артиљерија са леве обале Саве и Дрине тукла је спој десног одсека и Парашничког одреда али без већег услеха. Артиљерија Моравске I тукла је јаком ватром део 9. пешадијске дивизије код царинарнице Раче.
У 18 часова један непријатељев батаљон извршио је напад на 3. батаљон 14. пука на десном крилу Парашничког одреда. Кад је дошао на 100 корака од браниочевих ровова дочекан је јаком пешадијском ватром и натеран у панично бекство.
Комбиновани корпус ограничио се 20. септембра на одбрану. У Сремској Митровици, Комбиновани пешадијски и коњички пук узалуд су чекали да се код Равња појави део овог корпуса и омогући им прелазак преко Саве.
Одбрана Коњичке дивизије. Коњичка дивизија бранила је одсек Глушци – Раденковић. Команданту 1. коњичке бригаде у Глушцима упућена је једна чета из 14. пука II за одсудну одбрану од Ноћаја. Пошто је непријатељ покушавао да пређе Саву и код Подгоричке аде и с. Скеле, по наређењу СВК упућен је Обреновачком одреду 4. коњички пук који је био у Шапцу, а у чији је састав упућена и 2. коњичка батерија из Глушаца. Због тога је вод 1. коњичке батерије из с. Баново Поље померен ка Глушцима, а Шумадијски коњички пук имао је да дође у Штитар у састав своје дивизије. У току ових померања, део 104. ландштурмске бригаде нападао је са по једним батаљоном и батеријом правцима Ноћај – Глушци и Ноћај – Раденковић, али су то биле недовољне снаге.
Коњичка дивизија је ноћ 20/21. септембра провела у распореду: 1. бригада, 1. и 3. коњички пук, са по три ескадрона и једном четом пешадије II позива, у утврђеном положају на северној ивици Глушаца; два ескадрона у бригадној резерви; вод артиљерије на положају за тучење правца Глушци – Ноћај; 2. коњички пук, са три чете III позива и 1 топом, био је у утврђеном положају на источној ивици Раденковића. Задатак је био да се Глушци и Раденковић одсудно бране.
Одбрана Тимочке дивизије I позива. Непријатељ (41. домобранска бригада и део 14. бригаде) је више пута, у току ноћи 19/20. септембра, нападао на центар и десно крило дивизије, али је уз цену великих губитака одбијен. Јединице су малаксале, чему је допринела и киша која је падала целе ноћи. Стога је командант дивизије тражио да Коњичка дивизија подржи артиљеријом одбрану њеног батаљона на источној ивици Глушаца и јединица код Узвећа, а командант армије, схватајући да су јединице дивизије јако истрошене, није тражио да врше напад већ да организују одбрану. У току 20. септембра одбијено је неколико слабијих напада, док је иепријатељска артиљерија тукла стрељачке заклоне на десном крилу, а слабије и источну ивицу Глушаца.
Непријатељ је према Тимочкој I, према изјави заробљеника, имао шест пукова, шест батерија и два ескадрона. У резервама потчињених јединица Тимочке I (тзв. почесним резервама) налазила су се два батаљона и један вод; дивизијска резерва је била утрошена, па је командант армије ојачао са два батаљона Тимочке II из армијске резерве (који су се налазили у Белотићу) и пољском батеријом из Шумадијске I која ће такође обуставити даље нападе.
Одбрана Шумадијске дивизије I. У току протекле ноћи вођена је жестока борба чији је интензитет 20. септембра изјутра нешто опао. Непријатељ је повремено тукао артиљеријском и пешадијском ватром цео фронт, а десну колону и са монитора. По наређењу примљеном у 7 часова, дивизија је имала да се држи одсудне одбране и да 4. коњички пук из Шапца упути Обреновачком одреду у Дебрц.
По исказу заробљеника, у борбама против Шумадијске I учествовали су 29. дивизија, 14. бригада, 32. ландштурмски пук, 28. ловачки батаљон и две пољске батерије, па се по оцени команданта дивизије (у 16 часова) према њему налазило: шест пукова, три пољске и две хаубичке батерије и 2 монитора. Непријатељ је био јако утврдио Причиновић. У 19.30 часова нападнута је десна колона дивизије, али је напад одбијен.
Тимочку дивизију II непријатељ није нападао. Она је имала само шест батаљона, од којих су четири била распоређена на обали Дрине, а два на Видојевици (к. 404); два батаљона су послата команданту II армије у Белотић.
Ни код Шабачког одреда 20. септембра није било значајнијих догађаја.
Армијска артиљерија била је на положају Јевремовац – Раскршће, очекујући развој догађаја.
На одсеку Обреновачког одреда непријатељ је на Скеланску аду пребацио око 100 бораца, али није могао да заузме Подгоричку аду. Одред је очекивао појачања: 7. пук са брзометном батеријом из одбране Београда; коњички пук са коњичком батеријом из II армије; 19. пук са брзометном батеријом који су били на непосредном располагању Врховне команде и две батерије Тимочке I, које ће из Аранђеловца преко Уба стићи 21. септембра у Обреновац. Са овим појачањима имао је по сваку цену да спречи непријатељу прелазак на десну обалу Саве.
Претрпевши велике губитке 19. септембра у борбама против надмоћнијег непријатеља које је непрекидно пратила и киша, јединице II армије су биле веома исцрпене, па је командант армије усвојио предлог команданта Тимочке I и Шумадијске I да се планирани напад одложи.
Непријатељ, увиђајући да не може нападима да натера II армију на повлачење, а знајући да СВК не располаже стратегијском резервом, организовао је демонстративне преласке код Скеланске и Подгоричке аде, желећи тиме да натера СВК да одвоји део снага из II армије за појачавање овог сектора и тако ослаби отпор пред 5. армијом. СВК је стварно била приморана, да би спречила непријатељу прелазак Саве јачим снагама, да хитно прикупи код Дебрца: 4. коњички пук, 7. и 19. пук, четири пољске и једну коњичку батерију, ослабивши тиме II армију, своју стратегијску резерву и Одбрану Београда.
Међутим, непријатељ то није у пуној мери искористио. Иако је II армија била у врло тешком стању, ипак је снажним одбијањем напада и предузимањем других мера успешно држала непријатеља прикованог за себе и на тај начин пружала помоћ осталој српској војсци.
21. септембар
Аустроугарска 5. армија продужила је овог дана нападом 21. ландверске дивизије у Парашници, са намером да се приближи утврђеном друму на насипу. Комбиновани корпус је, са линије Узвеће – Причиновић, покушавао 104. ландштурмском бригадом да дејствује од Ноћаја ка Раденковићу и Глушцима.
Моравска I је ноћу 20/21. септембра одбила три јака напада непријатеља на споју са Парашничким одредом, што је за последња три дана био десети напад на исто место и јасно испољена одлука непријатеља да овде пробије фронт Моравске I која му није остајала дужна. Она је овог дана пробила фронт аустроугарске 9. пешадијске дивизије и повратила царинарницу Рачу, принудивши је да повуче и део 71. бригаде да би повратила царинарницу, уз велике губитке.
Командант Парашничког одреда јавио је да се пред његовим одредом налазе 37, 79, 53. и 96. пук из 36. дивизије и 73. пук из 9. дивизије.
Коњичка дивизија је ноћ 20/21. септембра провела на миру код Раденковића, а на северној ивици Глушаца биле су мање чарке. Око 5 часова 21. септембра одбила је напад непријатсља на своје десно крило. У 9.40 часова непријатељ је извршио јак напад на Раденковић, принудивши 2. коњички пук да се повуче у с. Баново Поље, али је противнападом у 10.40 часова Раденковић повраћен. У то време је део 104. ландштурмске бригаде напао од Ноћаја, али је 2. коњичка бригада успела да одбије овај и још два таква напада. У подне је непријатељ обуставио напад и дејствовао само артиљеријом од Ноћаја и са Бубање.
Од јединица у Глушцима (2. коњичка бригада, девет чета пешадије и два топа) формиран је одред са задатком да спречава наступање непријатеља ка Глушцима, а стављен је под команду 2. коњичке бригаде.
Коњичка дивизија је од 3.271 коњаника спала на 2.000 са само 1.600 коња који су били толико изнурени, да су постали неспособни за операције. Дивизија је непрекидно била у првој борбеној линији, а у последње време добила је као и пешадија задатак да брани утврђени положај велике ширине. Да би се добио што већи број бораца, један коњеводац је морао да држи по 7 коња, па није био у стању да их поји и храни. У вези са овим командант Коњичке дивизије предложио је да се коњица смени пешадијом којој би дала своја митраљеска одељења и батерије, а она би се повукла у позадину, прикупила, одморила и оспособила за даље коњичке операције. Овај предлог је поткрепио и мишљењем да за 2 – 3 дана више неће постојати Коњичка дивизија која сада за борбу пешке може представљати само снагу јачине једног батаљона. Какав је став заузет према овом предлогу видећемо касније.
Тимочка дивизија I – пред којом је непријатељ имао: у Глушцима три чете; према средњој колони два пука, два митраљеза и две батерије; према десној колони пук, четири митраљеза и једну батерију – ни овог дана није била способна за извођење напада о чему је известила и армију. Кроз њено завојиште прошло је 1.500 рањеника, а у целој муницијској колони имала је 783 шрапнела и 240 разорних граната. Стога јој је и наређено да остане у одбрани и да се утврђује. Њена лева колона, код Глушаца, стављена је око 15 часова под команду 2. коњичке бригаде до ког времена је већ одбила један непријатељеки напад. Око 16 часова Глушце је тукла једна непријатељска батерија постављена на свега 800 м од источне ивице села. И средња колона је у 8.30 часова одбила напад двеју непријатељских чета, али је целог дана трпела ватру непријатељске артиљерије, па је у 10.50 часова, поред све оскудице у артиљеријској муницији, морала да одговара непријатељу ватром. Њој су упућене и преостале две чете из дивизијске резерве.
Код десне колоне непријатељ је у 19 часова отворио јаку ватру засипајући нарочито ровове њеног левог крила. Захваљујући надстрешницама рањена су само 3 војника. Непријатељску батерију која се испред ове колоне померала ка северозападу тукле су батерије Шумадијске I.
Одбрана Шумадијске I. Према извештају команданта дивизије који је у 3 часа поднео команданту армије, непријатељ је посео и јако утврдио положај на сеоскоме путу од Саве ка Причиновићу и јужни део тог села, истуривши предње делове на око 600 м који су се такође утврдили. Јачина непријатеља је била 2 – 3 пука са 4 – 5 батерија, од којих 1 – 2 хаубичке на левој обали Саве источно од Дреновачке аде. Сем тога, помагала су га и два монитора. Непријатељ је јаче груписао своје лево крило, а са Дреновачке аде подигао је понтонски мост.
На основу захтева команданта армије од прошлог дана, командант дивизије је предложио овакву употребу Шумадијске I: прво би она јаком ватром привезала непријатеља за себе, а Тимочка I би за то време, пошто њен леви бок није изложен ватри са Саве, имала да овлада Узвећем. После тога би Шумадијска I прешла у напад и угрозила непријатељево повлачење преко Дреновачке аде, Командант дивизије је тај напад условљавао повратком 19. пука који је био упућен у Дебрц. Одговор команданта армије био је да и Тимочка I и Шумадијска I одсудно бране свој положај и да га утврђују. Иначе, осим повремене ватре, овог дана није било ничег значајнијег на одсеку Шумадијске I. Трупе су наставиле утврђивање положаја.
Код Шабачког одреда непријатељска артиљерија је читав дан тукла Шабац и околину. Из армијске артиљерије су му упућена 2 топа да их постави на северну ивицу артиљеријске касарне; 2 топа послата су команданту Шумадијске I да их постави на ушће Јерешчића, а мерзерску батерију да постави између р. Јереза и с. Табановића.
Командант II армије тражио је од Врховне команде да му одмах упути један свеж пук и артиљеријски дивизион, да их употреби на место Коњичке дивизије коју би ставио на располагање Врховној команди. Из овога се види да је командант армије усвојио предлог који му је прошлог дана учинио командант Коњичке дивизије о употреби своје дивизије, а и Врховна команда је увидела оправданост тога, па је наредила да се 19. пук са батеријом врати преко Шапца у Штитар у састав Шумадијске I, с тим да командант II армије упути Коњичку дивизију најкраћим путем у Дебрц чим се врати 19. пук са батеријом. Командант Обреновачког одреда имао је да врати и два батаљона 7. пука који су му упућени са Торлака из Одбране Београда, а на место њих упутиће му се 19. кадровски пук.
Српска II армија је упорном одбраном на своме фронту и овог дана приковала знатне непријатељске снаге и на тај начин посредно помагала борбу осталих армија и одреда. Одлука команданта армије на одсудну одбрану било је најреалније решење у овој ситуацији.
22. септембар
Комбиновани корпус био је овог дана у одбрани на линији Причиновић – Узвеће – Ноћај, док су јединице 8. и 13. корпуса безуспешно нападале из Парашнице и са ушћа Дрине.
Командант српске II армије је овог дана организовао смену Коњичке дивизије, формирајући Северни одред састава: вод коњаника Шумадијског коњичког пука, три чете 6. пука III из Раденковића и два топа из Парашничког одреда, 19. пук и 5. пољска батерија, под командом командапта 19. пука, потпуковника Добросава Миленковића. Одред је добио задатак да на фронту Глушци – Раденковић организује одсудну одбрану и спречи свако надирање непријатеља преко њега. Војвода Степа је придавао велики значај одбрани овог одреда, јер је по његовом мишљењу од држања линије Глушци – Раденковић зависило одржавање и осталог положаја II армије. У наређењу за формирање Северног одреда детаљно је разрађен и његов рад за смену Коњичке дивизије.
Од пешадијских јединица које су се налазиле на фронту додељеном Северном одреду, две чете 14. пука требало је из Раденковића упутити у састав пука, а пет чета 14. пука II (из Тимочке II) под команду Тимочке I у Метковић; остале су ушле у састав Северног одреда који је био потчињен команданту II армије.
Равањски одред је остао на свом положају и био потчињен команданту Парашничког одреда.
Коњичка дивизија је по извршеној смени имала да се прикупи у Глушцима и Раденковићу и ту добије наређење за покрет.
Заменом Коњичке дивизије са Северним одредом (обезбеђена је сигурнија одбрана одсека Глушци – Раденковић, пружена је могућност Коњичкој дивизији да се прикупи, одмаршује у Дебрц и тамо се одмори, као и да се трупе узете за њено појачавање врате Моравској I и Тимочкој I. Последњи је у Дебрц одмаршовао 2. коњички пук, тек пошто су га у Раденковићу сменили делови 19. пука.
Код Тимочке II није било ни овог дана ничег значајнијег.
У ноћи 21/22. септембра 21. ландверска и 9. пешадијска дивизија извршиле су шест напада на Парашнички одред и јединице десног одсека Моравске I. Сви су ови напади одбијени. Преко дана 22. септембра непријатељ је тукао артиљеријом цео фронт дивизије, а њена артиљерија је, с обзиром на оскудицу у муницији, могла само повремено да туче непријатељске делове.
На фронту Тимочке I непријатељ је неколико пута гађао јаком артиљеријском ватром на коју артаљерија дивизије није одговарала.
На јединице Шумадијске I непријатељ је ноћу 21/22. септембра неколико пута отварао јаку пешадијску и артиљеријску ватру, покушавао је и напад на одсеке 12. и 11. пука, али није имао успеха. На тражење команданта дивизије њој су овог дана придата из армије 2 градска топа и 2 мерзера.
Осматрањем из балоиа код Штитара (на висини од 320) уочени су: монитор на 1 км јужно од Дреновачке аде уз леву обалу Саве; једна хаубичка батерија на левој обали Саве према Дреновачкој ади и већи логор 1 – 2 км јужно од Дреновца. Гађање ових непријатељских објеката није се могло извршити, јер пољски топови и хаубице нису могли да добаце до њих, па ће добро доћи градски топови, којима је стављено у задатак да сруше торањ цркве у Кленку који је непријатељу био добра осматрачница.
Шабачки одред водио је 22. септембра артиљеријски двобој. Непријатељ је избацио на Шабац и околину 200 зрна, а артиљерија Шабачког одреда на непријатеља 87 зрна. Непријатељ није покушавао прелазак.
Армијска артиљерија је имала задатак да ноћу 22/23. септембра у изграђене заклоне на ушћу Јерешчића постави батерију од два градска топа 12 цм М 97, а код моста на десној обали Јереза батерију од три мерзера 15 цм М 97. Командант армије се и овог дана жалио Врховној команди на последице због оскудице у артиљеријској муницији, инсистирајући да се она у што већем броју дотури II армији. Пада у очи да је најслабији био одсек Глушци – Раденковић. Стога је командант армије и настојао 22. септембра да што боље организује одбрану ка њему. Ради тога је и формирао Северни одред и наредио му да спречи непријатељу надирање преко Глушаца и Раденковића.
Српска II армија је и овог дана, упорно бранећи своје положаје, привезивала знатне непријатељске снаге за себе и тако посредно помагала борбу I и III армије.
23. септембар
Командант аустроугарске 5. армије намеравао је да нападом 8. корпуса заузме српски утврђени положај и избије из Парашпице, при чему је 104. ландштурмска бригада из Комбинованог корпуса требало да од Засавице снажно нападне Равањски одред, потуче га и дође у везу са 8. корпусом. Остали део Комбинованог корпуса имао је да брани линију Узвеће – Причиновић.
Док код Тимочке II ни овог дана није било ничег значајнијег, на фронту Моравске I непријатељ је у ноћи 22/23. септембра три пута нападао Парашнинки одред и десни одсек дивизије, али су ти напади били безуспешни.
„Заклањајући се против убиствене српске ватре помоћу кеса напуњених песком, трупе 8. корпуса приближавале су се постепено 23. септембра утврђеном српском положају. 21. ландверска дивизија успела је, да се са својим предњим деловима приближи на 120 корака испред препрека од жице. 9. пешадијска дивизија успела је да са појединим одељењима допре чак и до самих препречних средстава испред српског утврђеног положаја. Пионири су хитали да ове препреке исеку, носећи потребне справе као и мине за јуриш. Артилерија ове дивизије, уколико је било могуће, потпомагала је своју пешадију. Поједини артилеријски водови излазили су одважно напред и устрану, да би добили могућност за анфиладно (уздужно) дејство против утврђеног српског положаја. Око 16 часова јасно су се чули сигнални звуци за јуриш на фронту 21. ландверске дивизије. Као један човек устао је цео стрељачки строј и као бујица јурнуо је на препрске од жице, где је дочекан убиственом српском ватром. Покушај добровољаца и приспелих резерви, да продру кроз хаос од жице и људских лешева, који су се све више нагомилавали, није успео. Није се могло доћи до утврђеног „насутог друма”, са кога је сипала ужасна српска ватра. Све што је још остало у животу од храбрих војника 21. ландверске дивизије, вратило се назад на своје старе положаје. На тај начин пропао је напад ове дивизије 23. септембра.”
После тога је непријатељ тукао јаком артиљеријском ватром наше положаје и око ушћа Дрине поставио велики број батерија. Ово је наговештавало да он ту спрема пробој, што се доцније и остварило.
Према Равањском одреду непријатељ се утврђивао на левој обали Саве. Одред је појачаван Моравским коњичким пуком, јер је било знакова који су наговештавали активнији рад непријатеља на овом сектору. И збиља, око подне, један батаљон 26. ландштурмског пука са 4 топа покушао је од с. Засавице напад на Равње, али је протеран преко р. Засавице. Вод пешадије са Вртачке аде повучен је на положај Преки пут, а из Раденковића је упућена једна чета III позива у Равње као појачање. Око 19 часова непријатељ је од с. Засавице поново напао Равањски одред и успео да заузме Преки пут. Одреду су упућена нова појачања из Радонковића – две чете 19. пука и једна чета; 6. пука III, са задатком да изврше противпапад и поврате Преки пут.
Не успевши да ни нападом преко с. Засавице извојује успех којим би помогао 5. армији да избије из Парашнице, командант Комбинованог корпуса затражио је појачање од два најбоља пука из Срема. Подстакнут овим, командант Балканске војске захтевао је од своје ВК да се команданту Комбинованог корпуса ставе на располагање све трупе које нису потребне за обезбеђење Саве и Дунава, да би их употребио за форсирање Саве код Шапца.
На фронту Северног одреда непријатељ овог дана није предузимао неке веће акције, па је командант српске II армије наредио да се упуте две чете 19. пука и једна чета III из Раденковића у Равње, да садејствују при одбрани положаја Преки пут, а на њихово место у Раденковић су имале да дођу две чете 19. пука из Глушаца. Око 22 часа је наређено да још две чете 19. пука, са четом III позива и два топа, одмах крену усиљеним маршем из Раденковића у Равње, а из Глушаца имале су да дођу у Раденковић друге две чете 19. пука и два пољска брзометна топа.
На Тимочку I непријатељ је у току ноћи 22/23. септембра само повремено отварао пешадијску ватру, а у току дана 23. септембра дејствовао је и артиљеријом на српске стрељачке заклоне. Код Шумадијске I непријатељ је у току ноћи 22/23. септембра повремено дејствовао јаком пешадијском и артиљеријском ватром. Непријатељ који се налазио између Саве и Причиновића појачан је једним батаљоном који је пребачен преко Дреновачке аде на десну обалу, а од Кленка је једна непријатељска батерија тукла десно крило дивизије. На балон подигнут код Штитара, са којег је вршено осматрање за потребе артиљерије, бачене су из авиона у 16.30 часова три бомбе које су експлодирале у ваздуху али балон није оштећен.
Армијска артиљерија дејствовала је у току наредне ноћи по дубини непријатељског распореда ради узнемиравања позадине јединица. Код Шабачког одреда није било овог дана важнијих догађаја.
Коњичка дивизија добила је у 10 часова задагак да заштити гранични фронт од с. Ушћа до Шапца (искључно). Под њену команду стављена су и два батаљона 5. пука III који су штитили гранични фронт с. Ушће – с. Мишар. За извршење постављеног задатка дивизија је овако била распоређена: од Ушћа до потока Лађеника шест чета 5. пука III, два ескадрона I. коњичког пука и два митраљеска одељења, 2. коњичка батерија и један топ 1. коњичке батерије; од Лађеника до реке Думаче – две чете 5. пука III, 2. и 4. коњички пук и два топа 1. коњичке батерије; дивизијска резерва (3. коњички пук, два ескадрона 1. коњичког пука) са штабом дивизије размештени у рејону с. Звезда. Па овај начин је гранични фронт од с. Ушћа до Шапца боље обезбеђен него што је досад био.
Десно од Коњичке дивизије налазио се Обреновачки одред који је у 10 часова примио наређење Врховне команде да заштити гранични фронт од Колубаре до с. Ушћа, држећи десно везу са трупама Одбране Београда.
Непријатељ је утврђивао с. Купиново и по подне дејствовао артиљеријском ватром на Забрежје, а од Бољеваца пешадијском. Наша позицијска батерија ућуткала је непријатеља, а брзометна батерија успела је да растера његове делове који су се утврђивали код Купинова.
Намера команданта аустроугарске 5, армије да заузме утврђени српски положај на друму комбинованим нападом 8. корпуса с фронта и 104. ланштурмске бригаде на позадину није се остварила. Бригада није успела да потуче Равањски одред и дође у везу са 8. корпусом, а командант 8. корпуса донео је кобну одлуку да сам крене у напад који се завршио уз тешке губитке. Премда је командант српске II армије брижљиво појачао Равањски одред, овај је препустио Преки пут непријатељу, али је сачувао Равње. Овај неуспех Комбинованог корпуса навео је његовог команданта да тражи појачање од два свежа пука.
24. септембар
Због јаке кише која је овог дана падала, аустроугарска 5. армија је одложила напад у Марашници и код царинарнице Раче за 25. септембар. Комбиновани корпус се само бранио на линији с. Засавица – Узвеће – Причиновић.
Српска II армија продужила је да се утврђује: Тимочка II је са једном батеријом тукла аду Курјачицу; Моравска I је одбијала јаке нападе 21. ландверске дивизије на лево крило Параншичког одреда; код Равањског одреда су делови 104. ландштурмске бригаде напустили положај Преки пут северно од Равња и повукли се у с. Засавицу, вероватно због тога што су били јако истакнути и усамљени; Северни одред је у току протекле ноћи одбио неколико напада непријатеља од Ноћаја ка Глушцима. Нападе су помагале батерије од Бубање и Узвећа, а излаз из Глушаца непријатељ је тукао артиљеријом и од Карабуше и од Црквине.
Код Тимочке I у току протекле ноћи и дана 24. септембра није било значајнијих догађаја, осим судара одељења која су се привлачила противничким рововима и бацала бомбе. Шумадијска I је припремала елементе артиљерије за гађање важнијих тачака. Непријатељски авион је у 17 часова бацио две бомбе на Штитар где су пристигла два градска топа 12 цм М 97. На одсеку Шабачког одреда вођен је артиљеријски двобој. Код Обреновачког одреда непријатељ је у више наврата дејствовао у правцу с. Скеле, али је, претрпевши губитке од шрапнела, одустао.
Командант српске II армије руководио је досадашњим операцијама армије у духу Диспозиције Обр. 3074 од 14. септембра. Међутим, нова ситуација (обухваћен положај, блискост додира са непријатељем, немање резерве, слабост путева, недостатак артиљеријске муниције и сл.) нагнала га је да овог дана тражи интервенцију Врховне команде, предочавајући да би се армија врло тешко могла повући у случају да јој непријатељ пробије фронт. Врховна команда је увези с тим одговорила да се на случај такве потребе повлачи на линију: Шабац – Цер – Видојевица на којој организовати упорну одбрану „заштићавајући у исто време и правац: Шабац – Ваљево. Момент за повлачење и све остало оставља се вашој оцени. Појачања не можете више добити, јер их нема. Једино можете рачунати још на Коњичку дивизију, која сада обезбеђује гранични фронт; Ушће – Мишар. Она би вам се у даноме тренутку могла упутити у помоћ”.
СВК ни сада, дакле, није хтела да донесе одлуку о повлачењу II армије, већ је то препустила команданту II армије, сматрајући да ће он најбоље уочити тренутак за повлачење.
Овог дана командант Балканске војске наредио је да 6. армија пређе у одбрану, како због великих губитака (који су се попели код 15. корпуса на 12.000, а код 16. на 13.000 војника), тако и због ружног времена, изнурености војника и стоке и тешкоћа у снабдевању.
25. септембар
Командант аустроугарске 5. армије наставио је са нападима 8. корпусом па српски утврђени положај код Парашнице и царинарнице Раче, а Комбинованим корпусом бранио се на фроонту Узвеће – Причиновић. Под утиском ових напада, командант српске II армије нашао је за потребно да предузме одговарајуће мере у случају пробоја фронта армије и 25. септембра у 11 часова издао је директиву за поступак у случају да армија буде принуђена на повлачење. Ова директива, послата командантима лично као строго поверљива, имала је да служи као основа за даљи рад.
Непријатељ је и овог дана нападао без успеха. Покушај преласка на северном делу аде Тикваре одбијен је. Није успео ни јуриш 21. ландверске дивизије на десно крило и центар Парашничког одреда. Дивизија се, после претрпљених великих губитака, већим делом повукла у полазне ровове, а мањим задржала у заклонима од врећа са песком на 100 м од браниоца. Тако је било и код 3. дивизије која је допрла на 20 корака до српских препрека од жица. Командант 8. корпуса је најзад увидео да треба извршити много веће и боље прииреме, нарочито артиљеријске, да би овладао српским утврђеним положајем.
За време ових напада 8. корпуса, на простору од с. Амајлије до с. Батара демонстрирао је 13. корпус. Комбиновани корпус је овог дана напао Равње, Раденковић и Глушце, а око поноћи је јаким снагама од Засавице покушао да овлада Преким путем северно од Равња. И поред свих напора био је приморан да се повуче. (Равње било у зони дејства Равањеког, а Раденковић у зони дејства Северног одреда. Оба одреда су била потчињена команданту II армије.)
На Северни одред нападао је ноћу 24/25. септембра део 104. ландштурмске бригаде, али без успеха. Један заробљеник изјавио је тада да су у нападу учествовали 1. и 3. батаљон 25. пука из 104. ландштурмске бригаде. Одсек Тимочке I тукла је пешадијска и артиљеријска ватра с обе стране: према десном крилу средње колоне био је 68. пук и 21. јегерски батаљон из 14. пешадијске бригаде, а према левом 28. пук из 42. домобранске бригаде. Непријатељ је имао 79 погинулих, а Срби 4 рањена.
На Шумадијску I непријатељ је ноћу 24/25. септембра отворио јаку пешадијску и артиљеријску ватру ради сузбијања препада. Командант II армије усвојио је предлог да командант армијске артиљерије оде са својим штабом привремено у штаб Шумадијске I ради управљања ватром армијске артиљерије придате овој дивизији. Армијска артиљерија тукла је непријатеља у Причиновићу, али он није одговарао на ватру.
Код Шабачког одреда као ни код Коњичке дивизије није у току 25. септембра било ничег значајнијег. Непријатељ је ноћу гађао артиљеријском и пешадијском ватром рејон с. Скеле, али на ову ватру није одговорено.
Као што се види, II армија је издржала овог дана жесток налет 21. ландверске дивизије у Парашници и дивизије код царинарнице Рача, али пошто није располагала потребним резервама, морала је сваког тренутка бити спремна и на повлачење, што је регулисано директивом која је свим командантима стигла у току 25. септембра.
Ни непријатељ није био у бољем стању. Налетом у Парашници на јако утврђен положај, где је претрпео врло велике губитке, увидео је да напад још није био довољно припремљен и да је потребно сасредити ватру врло јаке артиљерије, а за то је било потребно још доста времена. Стога је командант Балканске војске наредио да 5. армија сачека долазак групе Литгендорфа, а 6. армија (са 13. корпусом у свом саставу) да утврди заузете положаје. Балканска војска, дакле, није била у могућности да настави офанзиву док јој не стигну тражена појачања. Услед тога је наступила равнотежа снага која је изазвала застој у дејству. Да се не би изгубило већ заузето земљиште, прибегло се утврђивању и прешло у рововску војну која је трајала од 25. септембра до 24. октобра 1914. године, када је почела трећа офанзива Балканске војске.