15. септембра, када је заустављено наступање аустроугарске 6. армије на гребену Гучева, Борање, Јагодње и Соколске планине, завршено је и прикупљање I армије у духу диспозиције Обр. 3074 од 14. септембра. Стога је СВК одлучила да I армијом, 16. септембра зором, нападне непријатеља на Соколској планини у ком циљу је ноћу 15/16. септембра у 1.50 часова издала команданту I армије наређење да предузме напад у правцу Соколске планине и даље у десни бок и позадину непријатеља, обезбеђујући делом снага и правац Љубовија – Пецка.
Исте ноћи послата су из Врховне команде наређења и командантима II и III армије. Шумадијској дивизији I позива наређено је у 2.45 часова да зором 16. септембра крене на линију Попов парлог – Богићевича кулине и одатле у садејству са Дринском II одбаци непријатеља преко Дрине. Десет минута касније послато је наређење команданту II армије који се налазио у Липолисту да Тимочка дивизија II делом снага потпомогне одбрану Дринске II на положају код Г. Добрића, као и њено евентуално повлачење. Командант III армије упозорен је да се Дринска II, ако буде принуђена, повлачи правцем Голо брдо – Широка липа – Брдарица (к. 222) – Гробље (к. 237).
Напад на Соколску планину
16. септембар
После неуспеха претрпљеног на Рожњу, било је крајње време да се десно крило аустроугарског 16. корпуса повуче и тако скрати одбрамбени фронт за 17 км. Међутим, командант његове 18. дивизије, која је образовала то корпусно крило, био је уверен да ће моћи да се одржи на линији Пећи – Горица – Петково брдо – Кулине одакле је био у вези са 109. ландштурмском бригадом на Дугом (к. 824) и 6. и 7. брдском бригадом на линији Шанац – Маринков камен, па је наредио: да се пољски дивизион повуче са Кулина, а ту да се прикупи 13. брдска бригада из дивизијске резерве; да се 1. брдска бригада (која је 15. септембра на к. 706 и Равном брду изгубила 1.500 људи) повуче на линију Кулине – Јасеновача – Милетина и поседне је за одбрану; да се 2. брдска бригада, после неуспелог нападана Рожањ, повуче на линију Горица – Пећи, а 109. ландштурмска на Дуго; да се по једна брдска батерија постави на Горицу и Милетину.
Пошто је командант српске I армије био већ упознат са задатаком, није имао потребе да чека наређење Врховне команде (издато ноћу 15/16. септембра) већ је заповест за напад издао 15. септембра увече. Он је прво Љубовијски одред (шест батаљона и 10 Дебанжових топова) и 4. пук са једном батеријом придао Дунавској I, с тим што би се два батаљона из Љубовијског одреда упутила на Баре (к. 983), а од остала четири да се формира пук. Дунавска I, чим се прикупи на линији Пресади – Прослоп, имала је да напада преко Рожња и Сенокоса ка Соколској планини и Петковом брду, остављајући јако бочно обезбеђење на правцу Прослоп – Љубовија и тежећи да што јаче угрози десни бок и одступницу непријатеља на правцу Љубовија – Крупањ.
Дунавска II, са положаја Мрамор – Равно брдо – к. 706 – Петрина стена, имала је да нападом веже што јаче непријатељске снаге пред собом; армијска резерва образоваће се на Пресадима од пука који ће упутити Дунавска I.
Комбинованој дивизији је наређено да што пре дође у састав I армије, а армијској артиљерији на линију Јаловик – Брезак где ће добити задатак. Комуникацијски правац I армије био је Пецка – Ставе – Ваљево. Армијски штаб у с. Ставе, а командант армије од 8 часова код армијске резерве.
Командант Дунавске I издао је 16. септембра општу заповест за напад. За бочно обезбеђење на правцу Прослоп – Љубовија одређен је 9. пук са пољском батеријом и Љубовијским одредом. Четврти пук је нападао правцем Рожањ – Диздрав грлић – Милетина – Соколска планина, а 8 пук на Петково брдо. Напад је подржавала артиљерија са положаја – Пресади – Рожањ. У дивизијској резерви иза Рожња остао је IV прекобројни пук, а коњички је био иза Осоја. У армијској резерви био је 18. пук иза Пресада.
Иако дивизија још није била прикупљена за напад, 4. пук је већ у 8.30 часова избио на Петково брдо, а око 11 часова ухватио је на падинама Милетине везу са левим крилом Дунавске II; у 14.30 часова је 3. батаљон 4. пука у садејству са левим крилом Дунавске II одбацио непријатеља на највиши вис Милетине, али је, тучен јаком бочном ватром непријатеља са Горице, ту застао.
Напад 8. пука почео је касније. Његова два батаљона су до мрака подишла непријатељу на Пећи и Горици. Коњички пук је до мрака стигао до Доње Љубовиђе, а 9. пук до Горње Љубовиђе где су заноћили; 18. пук (као армијска резерва) дошао је на Рожањ.
Командант Дунавске II добио је армијску заповест за напад тек у 6. часова 16. септембра. Дивизија је нападала у две колоне: десна (два батаљона 8. пука II) са Мрамора преко реке Богоштице и Добре воде на Кулине и избила на ивицу шуме испред њих где је задржана јаком ватром непријатеља; лева (по два батаљона из 8. и 9. пука II) са линије Равно брдо – к. 706 – Петрина стена на Јасеновачу и Милетину, пред којима је на 500 м задржана. У дивизијској резерви налазило се шест батаљона. Коњички дивизион је штитио леви бок дивизије и одржавао везу са Дунавском I. Лева колона је појачана са четири батаљона из резерве али није успела да овлада непријатељским положајем.
Одред пуковника Мишића непријатељ је потиснуо и он се у ово време налазио на Милутиновом гробу.
Бранилац је посео такав положај за одбрану на којем није било простора за постављање артиљерије. Бројно најјача, 13. брдска бригада нашла се на положају Кулине на који је био управљен најслабији напад, а најслабија 1. брдска била је на најизложенијем делу положаја, на Милетини – Јасеновачи. Ради безбедности извучена је дивизијска артиљерија у позадину, а за потпомагање пешадије одређене су само две брдске батерије на Горици и Милетини. Непосредно иза положаја налазила се дубоко усечена Рудна река у коју је било врло тешко сићи, а још теже из ње изаћи. Због таквог положаја командант 18. дивизије је наредио 2. брдској бригади да се повуче на десну обалу Постењске реке у висини Ждрела. Међутим, услед прекида телефонских линија ово наређење није дошло до команданта 2. бригаде. Њени губици до мрака били су толики да је бројно стање бригаде спало на 1.000 војника. Зато су јој упућена појачања (3. батаљон 101. пука, јачине 250 бораца из рејона с. Закућани, и његова допунска чета такође од 250 бораца) и у 20.30 часова поново наређено да се повуче, али је наређење стигло тек сутрадан.
До потпуног успеха Дунавске 1 није дошло стога што 8. пук није једновремено извршио напад на Горицу, а 4. пук на Милетину и што се није могла благовремено извести пољска артиљерија на положаје. Пошто није било довољно телефонског материјала, веза се одржавала тако што је пешадија на достигнутим линијама палила ватре и указивала артиљерији на достигнуту линију. Успех у јуришу на Петково брдо и предњи положај Милетине постигнут је врло добром употребом ручних бомби, којих се непријатељ нарочито плашио. Пошто их није имао да их и сам употреби, он је на стрмим одсецима Горице, Пећи и Бобије сурвавао стене на Дунавску I, што јој је нанело доста губитака.
Командант Дунавске I упутио је за непријатељем који је одступио ка Љубовији коњички и 9. пук, али тек у 16 часова. Да су пошли раније, 109 ландштурмска бригада била би за видела обухваћена и приморана на повлачење, што би 18. дивизију довело у тежак положај.
Дунавска II није успела да 16. септембра заузме главни непријатељски положај Кулине – Јасеновача – Милетина зато што је њена пешадија при избијању из шуме на гребен наишла на добро брањену чистину, коју без помоћи артиљерије није могла да савлада. Артиљерија није могла да је помогне јер је заостала, осматрање је било немогућно, а веза са пешадијом слаба.
Непријатељ се могао обухватити код виса Дуго који је бранила 109. ландштурмска бригада. Зато је I армија требало да управи главни напад правцем Преслоп – Љубовија. Да би то и урадила, Дунавска I требало је да образује једну колону од три ескадрона, десет батаљона и 14 топова која би енергично надирала тим правцем и обухватила 109. ландштурмску бригаду на вису Дуго. Тако би најбоље био обезбеђен правац Прослоп – Љубовија и угрожени непријатељски бок и позадина. Командант дивизије требало је да овај подухват помогне, у случају потребе, дивизијском резервом.
Погрешно је употребљен и коњички дивизион Дунавске II који је требало преместити на десно крило дивизије ради одржавања везе са одредом пуковника Мишића као левим крилом III армије. Међутим, лева колона дивизије била је у врло доброј вези са десним крилом Дунавске I, па је тамо коњички дивизион био непотребан за одржавање везе.
17. септембар
Због исцрпености јединица, командант Балканске војске наредио је 16. септембра да 6. армија за дан-два обустави нападе, јер се надао да ће Комбиновани корпус који се налазио у Срему, прећи за то време Саву, напасти српску II армију у десни бок и позадину и тако извршити преокрет у операцијама. Истог дана је и командант 16. корпуса наредио да се десно крило повуче: 109. ландштурмска бригада на линију с Дубравица – Дубовик, 13. брдска на Јаворник, а 1. и 2. брдска на линију Ждрела – Карачица, јер су губици 16. корпуса достигли цифру од 6.000 људи, а десно његово крило било је и сад изложено јаким нападима знатно надмоћније српске I армије.
По овом наређењу 109. ландштурмска и 13. брдска бригада поступиле су у току ноћи 16/17, а 1. и 2. брдска примиле су наређење тек 17. септембра, у тренутку када је српска I армија већ отпочела напад.
Командант I армије издао је заповест за напад у поноћ 16/17. септембра и то да: Дунавска I снагама једног пука продужи гоњење правцем Прослоп – Дуго – Љубовија, а остале снаге да прикупи на десном крилу и смени Дунавску II на Милетини и Подгорју штитећи јој леви бок; Дунавска II да дејствује правцем Кулине – Шанац у десни бок непријатеља који је потискивао одред пуковника Мишића. У армијској резерви остао је и даље 18. пук, с тим да га у случају потребе може употребити и командант Дунавске I. Хаубички дивизион из састава армијске артиљерије имао је да дође на линију Петрина стена – Мали Рожањ. Топови 12 cm остали су на линији Брезак – Јаловик. Штаб је био у Пецкој, а Рожањ је предвиђен за осматрачницу команданта армије.
Дунавска I нападала је овог дана на положај Милетина – Горица – Пећи – Дуго. На Милетини су били делови 1. брдске, на Горици и Пећи делови 2. брдске, а на вису Дуго заштитница 109. ландштурмске бригаде.
Напад Дунавске I отпочео је чим је свануло: 4. и 8. пук, са левим крилом Дунавске II, врло добро потпомогнути артиљеријом са Јашаревог брега, Петковог брда и источног дела Милетине заузели су на јуриш Милетину, а затим и Горицу. Непријатељски делови су, претрпевши велике губитке, у паници одступали ка линији Ждрела – Корачица. На Подгорју и Милетини задржао се 4. пук, на Горици и Пећи 8. пук, док је 18. продужио надирање преко реке Рудне ка вису Ждрела.
Командант армије наредио је у 10.40 часова да се што јаче гони ненријатељ ка Дрини како би му се пресекла одступница, а он одбацио од својих мостова на Дрини (код Љубовије, с. Црнче и на ушћу Дрињаче). Дунавска 1 енергично је наставила гоњење, док је Дунавска II нападала са Кулине на Шанац. Одлично помогнут артиљеријском ватром, 18. пук је напао остатке 1. и 2. брдске бригаде на положају Ждрела – Карачица и пред мрак их потиснуо, избивши предњим деловима на одсек Рујевачке рудине – Ободник, док се пуковска резерва задржала на вису Ждрела; 8. пук је без борбе избио на одсек Велеш – Карачица, а IV прекобројни је стигао на Ђермановића гај и Алијин грм. Коњички пук је овладао одсеком Брђанска главица – Соколовача, избивши патролама и на саму Дрину.
4. пук је вероватао био на Подгорју, где је сменио део трупа Дунавске II; 9. пук је отишао у армијску резерву на Рожањ; Артиљерија је далеко заостала. Трупе су у овом распореду заноћиле 17/18. септембра, утврђујући заузете положаје.
Дунавска II продужила је напад чим је свануло, у духу већ издатих заповести од 18. септембра, и после огорчене борбе заузела цео положај Кулине – Јасеновача – Подгорје – Милетина. Непријатељ је, гоњен јаком пешадијском и артиљеријском ватром 2. батаљона 8. пука II и 2. и 3. батаљона 9. пука II у нереду одступио дубоким коритом реке Рудне ка вису Ждрела. У одступању су се 1. и 2. брдска бригада згомилале у клисури Постењске реке, куда је водио само један пут.
Пошто је I армија слабо гонила непријатеља, командант аустроугарске 18. пешадијске дивизије успео је да прикупи остатке из 1. и 2. брдске бригаде, њима поседне положај Ждрела – Карачица и пружи отпор Дунавској II.
Командант 16. корпуса, чим је сазнао за пораз 1. и 2. бригаде, наредио је да се обе повуку на десну обалу Узовнице, скративши положај корпуса за 7 км. Командант 6. армије, међутим, наредио је да се ове бригаде повуку у корпусну резерву, како би се опоравиле, а десно крило корпуса да се повуче на десну обалу Селаначког потока и наслони на Дрину. Под заштитом 13. бригаде повукле су се 1. и 2. брдска у корпусну резерву на Ужиналиште, а 6. и 7. на линију: Шанац – к. 864 – Пешино брдо – Рујевачке рудине.
Из Дунавске II само је 5. пук продужио напад на 6. брдску бригаду и пред мрак избио предњим деловима на Маринков камен, према одсеку Шанац – к. 864. Остали делови 8. и 9. пука II који су гонили непријатеља, били су у покрету са Ждрела, у циљу прикупљања: 8. пука на Маринковом камену, а 9. на к. 813. Ово прикупљање протегло се преко целе ноћи 17/18. септембра.
Дунавска II је после непрекидног маршевања правцем Пожаревац – Раља – Обреновац – Ваљево – Пецка – Бела Црква – Мрамор и петодневних борби на овом кршевитом планинском земљишту била јако заморена и проређена, нарочито у старешинском кадру.
Лево крило III армије (одред пуковника Мишића) одбачено је после напада на Шанац и увече се налазило код Крупња. Командант одреда предложио је Врховној команди да нападне делове 109. ландштурмске бригаде на Берловском брду, Баурићу и Немић-камену, али је тај предлог одбијен.
Ужичка војска, са Сребрничким одредом, заузела је Брежански Хан и ту се задржала, а једну чету III позива упутила у с. Факовић, на левој обали Дрине.
Командант I армије, сазнавши за прикупљање јачих непријатељских снага према фронту своје армије, наредио је командантима Дунавске I и II да приликом даљег наступања обрате пажњу да не буду изненађени са линије Кошутња стопа – Мачков камен – Липник брдо ако непријатељ уопште држи те положаје (!), а 9. пук да се са Рожња приближи Милетини. Ово наређење је вероватно издато зато што је веза са III армијом била слаба, а једно време и потпуно прекинута, као и да би се што чвршће држао главни гребен Соколске планине. Командант армије, дакле, није знао да је изгубљен додир са непријатељем.
Потребно је да се и овде осврнемо на рад I армије. Њен командант је за 17. септембар наредио да напад почне зором и да се снажно спроведе. При томе није дат циљ напада, нити је одређена линија на коју армија треба да избије, па је командант Дунавске I и наредио да се по заузимању непријатељског положаја три пука на њему утврде, а само 18. пук да продужи напад правцем Кичер – Ждрела. Тек у 9.30 један пук је имао да крене преко Алушког брда на Ђермановића гај, али није извршено наређење команданта армије да 4. и 8. пук смене Дунавску II на Подгорју и Милетини и штите јој леви бок. Због тога је 8. пук наступао за 18. пуком и избио на линију Велеш – Карачица уместо на Рујевачке рудине, а 4. пук је остао на Милетини ништа не предузимајући. Није дата ни линија на којој дивизија треба да одржава везу. Услед тога је лево крило Дунавске II дошло испред фронта Дунавске I на Ждрела.
Командант Дунавске I, после постигнутог успеха, задржао је три пука на достигнутим положајима, а само је 18. пук обновио напад на остатке 1. и 2. брдске бригаде на положају Ждрела – Карачица, уместо да су то учинила сва четири пука и то једновремено. Тако су 1. и 2. брдска бригада успеле да се задрже пред усамљеним 18. пуком до мрака и избегну пораз.
Иако су предњи делови 18. пука избили у мрак на одсек Рујевачке рудине – Ободник и пресекли одступницу Крупањ – Узовница, нису успели да непријатеља одбаце од мостова код с. Црнче и ушћа Дрињаче. Остали део дивизије јако је заостао тако да му је био потребан цео 18. септембар да се дивизија прикупи за даља дејства.
Командант Дунавске II није благовремено наредио својим јединицама да не гоне непријатеља преко р. Рудне већ да одмах крену у напад на 6. брдску бригаду, на положају Шанац – Нешино брдо, услед чега су по два батаљона из 8. и 9. пука II, гонећи непријатеља преко р. Рудне, морали целе ноћи 17/18. септембра да се враћају. Тако је сасвим изостао напад на 6. брдску бригаду 17. септембра. а 18. септембра су 8. и 9. пук II били преморени и касно су стигли за напад.
Предлог команданта одреда са Дебелог брда требало је одобрити, јер је правац Рогачица – Дебело брдо – Ваљево обезбеђивала на Дрини Ужичка бригада са довољно снага.
После постигнутог успеха требало је предвидети и привлачење армијске артиљерије ка Крупњу за напад на Шанац – Мачков камен и Кошутњу стопу. Чим се избило на Дрину требало је одмах приступити процени могућности преласка и у вези с тим извршењу тектичких припрема, а не да се то ради на брзину.
И код непријатеља је било грешака. Због упорности команданта 18. дивизије узалудно је жртвовано око 3.000 бораца, па је борбена вредност дивизије била толико смањена да ће се 1. брдска бригада моћи употребити тек 20. а 2. брдска тек 21. септембра на Мачковом камену и то са смањеним бројним стањем.
Ово је био најкритичнији дан за десно крило 16. корпуса, 18. пешадијску дивизију, 1. 2. и 13. брдску и 109. ландштурмску бригаду. Оне су биле потучене, али због тога што није било енергичног гоњења, нису и растројене. Исто тако могла је да претрпи пораз и 6. брдска бригада (која је једним делом гонила одред пуковника Мишића ка Крупњу) да је Дунавска дивизија II одмах извршила напад на Шанац (к. 835).
Командант 6. армије желео је да се фронт 16. корпуса још више скрати, како би издвојио нешто трупа за армијску резерву, неопходну не само за предстојеће борбе на фронту армије, већ и за сузбијање Ужичке војске која је угрожавала позадину 16. корпуса. Због тога је командант 16. корпуса наредио да се брдске бригаде овако распореде за одбрану: 9 – Кошутња стола, 6. и 7.
– Мачков камен, 13 – Јаворник, а 1. и 2. да се прикупе у корпусну резерву на Ужиналишту (к. 793).