Задатак Ужичке војске у овом периоду био је да у садејству са Санџачком предузме офанзиву против непријатеља у рејону Вишеграда и Горажда са тежњом да га притискује и прикива док се не извојује победа над главним снагама Балканске војске. Ужичка војска је имала два ескадрона, 45 батаљона, 58 топова и три добровољачке чете. Јачина Санџачке војске износила је 20 батаљона и 20 топова. Укупно: 2 ескадрона, 65 батаљона, 78 топова и 3 добровољачке чете, према 3 вода коњице, 18,5 батаљона и 8 брдских батерија непријатеља, што значи да је непријатељ био бројно знатно слабији.
Аустроугарска 1. пешадијска дивизија имала је у свом саставу 7. и 9. (у њеном саставу био је и Скадарски одред), као и придату 8. брдску бригаду, а доцније и 9. ландштурмску етапну бригаду (од 3,5 батаљона); 9. брдска бригада била је код Вишеграда, 7. код Горажда и Фоче, 8. у резерви, а 9. ландштурмска у с. Милићи, осигуравајући друм Дрињача – Милићи – Власеница – Громиле.
Офанзива је почела споро, а тако је и настављена. Оваквим дејством Ужичка војска није успела да изврши добијени задатак – да прикује што већи део Балканске војске за део фронта који је држала и на којем је дејствовала. Такво дејство Ужичке и Санџачке војске искористио је командант Балканске војске да ојача своје снаге на главном бојишту. Он је 3. септембра повукао 1. пешадијску дивизију (7. и 9. брдску бригаду) за дејство на средњој Дрини, остављајући на фронту Вишеград – Горажде – Фоча само 8. брдску бригаду, ојачану са по једним батаљоном и по пола брдске батерије из 7. и 9. брдске бригаде.
10. септембра Ужичка војска је била ослабљена за 10 батаљона и једну брдску батерију који су упућени у помоћ III армији, чиме је успорена и иначе млитаво вођена офанзива Ужичке војске. Охрабрен овим командант Балканске војске одлучио је да извуче из 8. бригаде три батаљона и једну брдску батерију и упути их као одред пуковника Филиповића за ојачавање левог крила 6. армије код Лознице. Тако је према Ужичкој и Санџачкој војсци остао само део 8. брдске бригаде (три батаљона и две батерије) и 9. ландштурмска бригада код с. Милића – обе јачине 7 – 8 батаљона и две брдске батерије, према којима су Срби имали два ескадрона, 55 батаљона, 77 топова и три добровољачке чете.
Обазриво, споро и слабо дејство Ужичке и Санџачке војске можемо објаснити само претходним тешким бојевима од 15. до 22. августа са 6. армијом у којима су претрпеле велике губитке и морале да се непрекидно повлаче.
Знајући да се пред Ужичком и Санџачком војском налази ојачана аустроугарска 1. дивизија, СВК је и сама у почетку ограничила офанзиву Ужичке војске само на Вишеград, а Санџачку на Горажде. С друге стране, иако је знала да ће Ужичка војска морати да прелази дубоку, брзу и плаховиту Дрину у јесен, Врховна команда није јој у почетку придала мостовски трен и друга техничка средства и јединице за брзу оправку и израду мостова, па је то и објективно успоравало офанзиву.
Слабљење Ужичке војске за 10 батаљона и једну брдску батерију није требало да буде разлог за одлагање форсирања Дрине све до 14. септембра, јер је истог дана ионако слабији непријатељ био ослабљен још за три батаљона и две батерије. Тако се у ово време пред Србима налазио само део 8. брдске бригаде.
Неоправдано је и наређеље СВК којим је 18. септембра прекинута офанзива Ужичке и Санџачке војске које су успешно наступале ка Хан-Пијеску и стигле у Рогатицу, а Сребрнички одред заузео Сребрницу. У то време српска I армија успешно је нападала већи део 6. армије на Соколској и Јагодњи планини, а Ужичка и Санџачка војска имале су могућност да брзим наступањем ка Власеници разбију остатак 8. брдске бригаде и опасно угрозе десни бок и позадину 6. армије, заузете тешким борбама са српском I армијом. Изгледа да је на привремену обуставу офанзиве више утицало укрштање праваца дејства Ужичке и Санџачке војске и препирке око тога чије су јединице прве ушле у Рогатицу.
Командантима Ужичке и Санџачке војске може се приговорити и то што и после неколико насилних извиђања нису приметили извлачење 1. пешадијске дивизије и резерве 8. брдске бригаде те да се убрза прелазак Дрине. Команданту Шумадијске дивизије II могу се учинити посебне замерке у вези са организацијом прелаза. Иако му је командант Ужичке војске још 30. августа наредио да припреми средства за насилни прелазак Дрине, он је средства тражио тек 12. септембра уочи самог преласка. Командант пионирског полубатаљона захтевао је на сам дан насилног преласка 14. септембра да му се одмах стави на располагање мостовски трен, иако је знао да је то немогуће.
Командант Балканске војске доносио је врло смеле одлуке. Дајући 6. армији задатак да снажно надире с фронта Зворник – Љубовија ка Крупњу и Пецкој и обухвати лево крило српских главних снага, он се старао да је појача свим расположивим снагама које је извукао испред Ужичке и Санџачке војске. Тиме је изложио свој десни бок удару знатно надмоћнијих српско-црногорских снага до којег, на жалост, није дошло. Таквим смелим прикупљањем снага он ће успети да 22, септембра на Мачковом камену сломи дотадашњи успешни налет српске 1 армије и поврати ову тачку. Тиме је потпуно зауставио офанзиву I и III српске армије, а што је најгоре, онеспособиће их привремено за настављање офанзиве.
Знајући да непријатељ прикупља главне снаге од ушћа Дрине до Власенице, СВК је требало да нареди Ужичкој и Санџачкој војсци брзу и снажну офаниву; да Ужичкој одреди за циљ Власеницу, а Санџачкој Сарајево; да Ужичкој правовремено прида потребан мостовски трен и техничке јединице за сигуран и брз прелазак Дрине; да ову офанзиву не омета заустављањем, одузимањем јединица, укрштањем војски, чекањем итд. За извођење ове офанзиве требало је изабрати команданта који би је извео са највећом енергијом и тако осујетио план команданта Балканске војске који би, уместо да прикупља снаге према српској I и III армији, морао да их шаље против Ужичке и Санџачке војске, како се то ускоро и догодило. па би оне на тај начин најбоље извршиле додељени задатак. Ужичка и Санџачка војска могле су се чак изложити и ризику неуспеха, јер он не би утицао на дејство главних снага српске војске, пошто је њихово војиште било одвојено тешко пролазним планинама и далеко од главних праваца дејства.
Црногорска Врховна команда није кочила наступање своје Санџачке војске, вероватно и због тога да би јој дала полета и да би се што боље снабдела из напуштених аустроугарских слагалишта оружјем, материјалом и храном. Српско становништво југоисточне Босне дочекало је са највећом радошћу српску и црногорску војску и свуда им помагало. Због тога је непријатељ над Србима вршио страховита зверства, те је СВК морала да предузме нарочите мере како би ове злочине на лицу места утврдила и објавила целом свету, упутивши на фронт сликара Чернова и дописника Барбија.
На крају, да још једном подвучемо штетне последице тога што српска Врховна команда није имала стратегијску резерву. Јединице су биле изложене огромним напорима да би стигле с једног дела фронта на други и парирале непријатељу. С друге стране, дугим маршевима иза фронта трупе су изнураване и одмах увођене у борбу. Тако је Дунавска дивизија II, намењена I армији за употребу у Срему, послата из Обреновца III армији преко Ваљева и Пецке у Крупањ. Услед тога I армија није могла снажно да настави своју офанзиву у Срему. Том приликом Дунавска II прешла је од Пожаревца преко Обреновца, Ваљева, Пецке до Крупња за 6 дана преко 300 км и одмах ступила у борбу. И део Ужичке војске (10 батаљона и брдска брзометна батерија) прешао је за 5 дана 180 км и одмах ступио у борбу.