План за ову офанзиву био је сличан ономе за претходну. Имао је да се изврши фронтални напад 13. и 15. корпуса из 6. армије и обухватно дејство 5. армије са севера и 16. корпуса са југа. За заштиту десног бока на горњој Дрини остављен је одред генерала Шњарића. Офанзиву је требало да почне 5. армија 24. октобра, а општа офанзива имала је да почне 6. новембра, када је требало да стигне и 16. корпус из југоисточне Босне.
И поред бројне и материјалне надмоћности аустро-угарске Балканске војске и недостатка артиљеријске муниције код II српске армије, 5. армија није успела да брзо обухвати десно крило II армије како је то замислио командант Балканске војске. Исто тако ни обухват 16. корпуса није се јасно испољио. Стога се командант АБВ одлучио на пробој српског фронта фронталном групом, ојачавајући је делом 16. корпуса. Бројно и материјално знатно надмоћнији, непријатељ је успевао да ту-и-тамо потисне поједине српске делове, али не и да изврши пробој, раздвоји српску војску и почесно туче поједине делове. Овим потискивањем угрожавао је бокове појединих српских армија и приморавао их на повлачење.
Српска Врховна команда се трудила да проређену и исцрпену српску војску која је у почетку изгубила око 50 топова и остала без муниције, попуни људством, стоком и муницијом. Али све је то било недовољно. Осећање немоћи рушило је морал. Поред свега тога српска војска је успевала: да II армијом спречи обухват десног крила, I армијом да на планинама спречи обухват левог крила, а III армијом да спречи пробој центра. Повлачењем се очувала војска, али се губило земљиште.
Мишљење да је једини излаз био у томе да се према непријатељу оставе заштитнице, а армије да се брзо повуку на десну обалу Колубаре, тамо среде, попуне и припреме за нове операције није могло да се прихвати. Јер, кад су у првој офанзиви Аустријанци прешли на српску територију, извршили су над српским становништвом велика зверства под изговором да их је народ мучки нападао. Зато је СВК била чврето решена да пошто-пото спречи непријатељу упад у Србију или бар да га ограничи на што мањи простор.
Кад је постало јасно да је опште повлачење неминовно и кад га је СВК наредила, народ, преплашен прошлим зверствима, кренуо је једновремено са војском у огромном броју, закрчио и запречио путеве, мостове и прелазе. Уз то, у велики број кола колонских возова ишли су упрегнути волови који су се споро кретали. Због тога је повлачење војске било споро, па су борачки делови морали непрекидном борбом, под врло тешким околностима, да стварају време потребно за извлачење комора. Тако се српска војска извукла из припремљене клопке и у реду повукла на десну обалу Колубаре.
Балканска војска је заузела северозападни део Србије до Колубаре, са важним местом Ваљевом, али није успела да обухвати и порази српску војску, већ да је само унеколико ослаби. Услед тога она није ни извршила добијени задатак.
Српска војска је за ова два и по месеца борби на Дрини успела да за себе чврсто привеже пет врло добрих корпуса Балканске војске и да им нанесе 130.000 губитака, тј. око 50% целокупног састава. За то време Руси су у Галицији потукли аустроугарске главне снаге и толико их растројили, да је аустроугарска Врховна команда била приморана да се крајњим напрезањем одупире великом руском притиску и да тамо шаље за попуну губитака разне ландштурмске и допунске јединице. Кад се то показала недовољним морала се обратити Немцима да јој пошаљу два корпуса како би спасла десно крило и тврђаву Пшемисл, а после тога поново је тражила хитну помоћ да би и центар спасла од слома. На ове молбе за помоћ, као и молбе пруских јунака, велепоседника, за заштиту Источне Пруске, немачка Врховна команда донела је кобну одлуку да у критичном тренутку, пред битку на Марни, одвоји два корпуса са десног крила западног фронта и пошаље их на руски фронт. Због тога је у бици на Марни потучено ослабљено немачко десно крило. А победа српских савезника на Марни имала је велики утицај на даљи ток првог светског рата.
Тако су Срби и Црногорци посредно помогли својим савезницима Русима и Французима у најкритичнијем тренутку првог светског рата. На тај начин српска војска је и за време ове битке постигла постављени циљ: привезивање што јачег непријатеља да би олакшала рад савезника, без обзира на то што је привремено изгубила део своје територије.
Искуства из битке на Дрини
Битка на Дрини дала је низ искустава која су у наредном периоду успешно коришћена не само у српској војсци већ и у другим. Међу тим искуствима ваља у првом реду поменути употребу пратеће артиљерије. Наиме, поједини топови, водови, а затим и батерије привлачени су до самог стрељачког строја како би непосредним гађањем оних циљева који су ометали напредовање пешадије што боље овој помогли. Код пешадије је дошла до изражаја активна, жилава и веома еластична одбрана којом су непријатељу нанесени велики губици и од њега се преотимала иницијатива. У одбрани је и задњи нагиб појединих узвишења коришћен за организовање главне борбене линије (пример на Кошутњој стопи). Оваквим поступком су смањивани губици код браниоца и приређивано изненађење код нападача. Значајну примену имали су и фортификацијски радови: ровови – приближнице помоћу којих се по јако тученом земљишту долазило до непријатељских препрека и ровова. Коришћене су и минске галерије (подземни тунели) кроз које се прилазило непријатељским објоктима да би се порушили специјално израђеним минама. Вредна помена су још нека искуства: израда и коришћење косих пушкарница које су биле веома погодне за дејство косом и бочном ватром при чему је борац био заштићен, или бар добро маскиран с фронта; масовна употреба ручних бомби у одбијању јуриша, напад у два ешелона (напад Дунавске дивизије I позива на Соколској планини); остављање слабијих делова на главној борбеној линији да би се главне снаге могле одмарати у склоништима до момента употребе.
Најзад, ваља још једном подвући да је недостатак артиљеријске муниције био главни узрок кризе српске војске која је настала у току ових догађаја. Томе морамо додати и немање брдске артиљерије, што се код српске војске нарочито осетило у борбама око Мачковог камена, затим слабу материјалну опремљеност српске војске и недовољно снабдевање.