У почетку офанзиве I армије, III армија је јаким нападима левим крилом пружила помоћ I армији, непосредно одредом пуковника Мишића, а посредно Моравском II. Међутим, кад је СВК 18. септембра одредила р. Радаљ за границу дејства између I и III армије, јако је проширена нападна зона I армије, а сужена зона III армије. Повлачењем одреда пуковника Мишића престало је непосредно помагање I армије. Пошто она није протегла свој фронт до р. Радаљ, Кошутња стопа (к. 944) је остала слободна, што је непријатељ врло добро искористио. Он је преко Кошутње стопе коицентрисао снаге за напад на српске јединице на Мачковом камену.
Већ 21. септембра непријатељ је успео да према I армији сасреди знатно надмоћније снаге, а III армија, уместо да је помогне јаким нападима на Кошутњу стопу управила је главни напад на одсек Мамутовац – Биљег, тачке које су биле удаљене од десног крила I армије. То је, поред осталих узрока, допринело слому офанзиве I армије. У наредном периоду III армија имала је да се ослони једино на своје снаге.
Да би садејство III армије било ефикасно, морало је бити јако лево крило њеног борбеног поретка које би заједно са I армијом снажно напало Кошутњу стопу, као кључ зворничког мостобрана, са које би се могао проширити успех преко Чавчића (к. 813) ка Дрини. По паду Кошутње стопе непријатељ би се тешко одржао на десној обали Дрине. На осталом делу фронта, III армија је требало да се држи одбране.
Menu