Кад је Врховна команда у ноћи 13/14. новембра сазнала да се Обреновачки одред повукао преко Колубаре, а Коњичка дивизија на десну обалу Тамнаве и Уба и да је стање на западном делу фронта код III и I армије тешко, обуставила је извршење напада II армијом. За тај напад се припремала и III армија. Нова ситуација није баш обећавала успех напада, али су се поседнути положаји морали бранити и 14. новембра, јер коморе и позадинске установе нису још биле пребачене на десну обалу Колубаре.
Командант II армије сазнао је од команданта Моравске I да ће се Тимочка II повући око 17.30 часова као последња из III армије, па је упитао Врховну команду да ли и II армија треба да се повуче. Врховна команда му је одговорила да се споразуме са командантом III армије. Пошто није могао с њим да ступи у везу, наредио је да се II армија (коју је са севера утрожавала аустроугарска 5. армија) ноћу 14/15. новембра повуче на десну обалу Колубаре.
Командант III армије издао је у 9 часова припремну заповест за повлачење. Он се споразумео са командантом I армије да заједно пруже нов отпор 15. новембра и то: III армија на левој обали Рабаса и западно од Ваљева, а I армија на десној обали р. Градац, и да се тек у ноћи 16/17. новембра повуку на одређене положаје.
104. ландштурмска бригада Комбинованог корпуса заузела је Обреновац и прелаз преко р. Тамнаве, а 29. дивизија и 71. бригада држале су мост између с. Пиромана и с. Листопоља; 7. дивизија гонила је Коњичку дивизију ка с. Бргуле; 21. дивизија напала је заштитницу Шумадијске I, а 9. дивизија предстражу Тимочке I. Из 13. корпуса: 36. дивизија напала је Караулу (к. 302) (положаје Моравске I), а 42. дивизија доцкан увече појавила се пред везом између Моравске I и Тимочке II, западно од Близанских висова. Из 16. корпуса: Комбинована дивизија је левим крилом дочекала противнапад левог крила Дринске I на к. 393 и одбила га, а десним крилом дочекала је напад Моравске II па је и њега одбила. Потом је напала лево крило Дринске I на к. 410 и на тај начин помогла пробој 1. дивизије у центру и 48. дивизије на десном крилу Дринске I.
Одмах по пробоју фронта командант III армије наредио је да се армија повуче.
Командант I армије, чим је сазнао за пробој фронта III армије, као и због слабог морала својих трупа које нису биле расположене да се овде даље боре, наредио је у 14 часова повлачење I армије на раније одређене положаје на десној обали Колубаре: с. Гукоши – Баћиновац.
У ноћи 14/15. новембра II армија се, неометана и у реду, повукла преко мостова на Колубари (код с. Скобаља, Дабиног Брода, Белог Брода и с. Лајковца) које је после преласка дигла и посела положај: Волујак – Главица – Човка (к. 259).
Аустроугарска 5. армија, гонећи српску II армију, избила је на р. Колубару. Из Комбинованог корпуса је 104. ландштурмска бригада покушала да пређе Колубару код Обреновца; 29. дивизија и 71. бригада изашле су на Колубару код с. Лисопоља, а 7. дивизија окренула се на исток, преко с. Вргуле, ка Колубари, која је од кише и снега надошла, разлила се и поплавила велике просторије. Прелазак је био могућан само преко мостова, а они су сви били дигнути или порушени.
Из 8. корпуса је 21. дивизија наишла на јак отпор заштитница Шумадијске I и није могла брзо да гони. Преморена 9. дивизија успела је да заузме само предњи положај Тимочке I и задржала се главнином северно од Уба. За II армијом је упућен само један одред за гоњење ка Лајковцу. Он је закаснио и његова артиљеријска ватра није могла да омете прелазак Тимочке I.
Аустроугарска 6. армија такође је имала тешкоћа при гоњењу. Њен 13. корпус који је избио на Караулу (к. 302), упутио је само један одред за гоњење ка с. Словац. Чим се ту појавио, Срби су срушили мост. Заостала III армија морала је да се постепено под борбом повлачи, и тек увече 15. новембра успела је да пређе Колубару код с. Словац, с. Дивци и Ваљева и изађе на одређени положај с. Чибутковица – Округло поље (к. 246).
48. дивизија из 15. корпуса напала је заштитнице Моравске II и тек пошто их је протерала, могао је 15. корпус у 16 часова 15. новембра, да уђе у Ваљево; за 48. је Комбинована дивизија из 16. корпуса ушла у Ваљево, док је 50. морала два часа да напада заштитнице Дунавске I пре него што је заузела косу Парач (североисточио од с. Тубравића). У с. Тубравићу прикупила се 18. дивизија и одмах приступила набавци хране. Самостална 4. брдска бригада само је нешто напредовала.
Српска I армија повукла се на положај с. Гукоши – Баћиновац (к. 700).
На фронту Санџачке војске и Дринског одреда, у првој половини новембра, није било значајних борби. Непријатељ је само извиђао и припремао се за наступање. Кад је 15. новембра Ужичка вајска почела повлачење из рејона Вишеграда ради поседања положаја В. Приседо – Ћаков камен – Кадињача – Буља – Поникве. Лимски одред је упућен у Ужице као резерва Ужичке војске. Због повлачења Ужичке, командант Санџачке војске је за заштиту свог десног бока упутио 15. новембра Трепачко-шекуларски батаљон на десну обалу Лима да поседне Бујак и Голеш. Две чете су поселе Вујак, а остатак батаљона Вихру, приступивши њиховом утврђиватву. Пошто је овога дана непријатељ 17. брдском бригадом прешао Дрину и кренуо ка Бујаку, упућена је Дечанска бригада на Варду која је тамо стигла 18. новембра.
Дакле, аустроугарска Балканска војска заузела је Ваљево и дошла до Колубаре. Она је тиме овладала важном територијом, али није успела да растроји српску војску, већ само да је потисне. Српска војска је на десној обали разливене Колубаре била унеколико природно заштићена.
У деветодневним борбама пало је само у заробљеништво преко 8.000 српских бораца, заллењена су 42 топа, 31 митраљез и доста ратног материјала.
Заузимањем Ваљева порастао је моментано углед Балканске војске, олакшано јој је снабдевање пругом уског колосека Обреновац – Ваљево, а Колубара је осигуравала њено прикупљање и одмор. Али главно није свршено: српска војска није била растројена. Она се извукла из припремљене клопке. Њу је требало поново напасти на десној обали Колубаре, а ако буде приморана да се и одавде повуче, имала је за то погодну линију на вододелници Колубаре и Велике и Западне Мораве. На десној обали Колубаре она има могућности да се прикупи, среди, унеколико опорави, попуни регрутима, снабде ратним материјалом и поново ступи у борбу под повољнијим условима. Тада ће доћи до чувене колубарске битке у којој ће Срби опет однети победу над аустроугарском Балканском војском.