Још 24. октобра је командант српске III армије, генерал Павле Јуришић Штурм, предложио Врховној команди да му одобри да са армијом нападне део непријатељског фронта Кулиште (к. 708) – к. 484 – к. 464 да би поправио ситуацију на Гучеву и „да омогућим армији даље напредовање”, тражећи да га Врховна команда у том циљу појача једним пуком I позива. Напад је требало извести 27. октобра. Пошто тада није била још потпуно јасна ситуација код Ужичке војске, Врховна команда му није могла дати тражени пук, али сада, имајући у виду притисак Балканске војске на II армију и неуспех Ужичке војске у источној Босни, веровала је да је непријатељ пред III армијом ослабљен па је одобрила предлог команданта III армије од 24. октобра. У вези с тим, командант III армије обратио се, 27. октобра у 10 часова, Врховној команди за помоћ I армије, што је ова и наредила команданту I армије.
У 10,45 часова 27. октобра издао је командант III армије заповест за напад: Комбинована дивизија да нападне Кулиште и к. 484, а Дринска I к. 464. На осталом делу фронта требало је само везати непријатеља како би му се онемогућило да бочно туче српске нападне колоне и да шаље појачања угроженим тачкама. Предвиђено је да напад почне у 9 часова 28. октобра.
Командант I армије издао је у 17.55 часова своју заповест за потпомагање напада III армије: Моравска II и Дунавска II да 28. октобра у 8 часова (ако не буде магле) нападну непријатеља свака пред својим фронтом, а ако буде магле, напад да отпочне чим се она дигне. Напад обеју дивизија имао је да буде демонстративног карактера и са толико снага, да се у сваком случају осујети противнапад непријатеља на III армију правцем Биљег – Главица – Столица. Дунавска I да у борби учествује само артиљеријом.
Непријатељ је бранио одсек Еминова вода – Кулиште 13. бригадом из 36. дивизије, а одсек к. 484 – к. 464 42. дивизијом.
Напад III армије почео је у 9 часова. Главни напад изводила је Комбинована дивизија против 13. бригаде и 42. дивизије на положај Кулиште – к. 484 – к. 464 и то у три колоне: десна (два батаљона V прекобројног пука, 3. брдска батерија, 7. дринска и 8. моравска пољска батерија, 5. хаубичка батерија и један митраљез) нападала је од Еминове воде до Кулишта: средња I прекобројни пук, два топа 4. дринске и 6. хаубичка батерија, 2 митраљеза) нападала је само Кулиште; лева (II прекобројни пук, два топа 2. дринске, 4. дринска и 2. брдска батерија, 4. хаубичка и Крупова хаубичка батерија) нападала је одсек к. 484 – к. 464, тј. положај 42. дивизије.
После артиљеријске припреме, око две чете V прекобројног и десно крило I прекобројног пука пошли су на јуриш на утврђени ћувик између Еминове воде и Кулишта, са којег је непријатељ тукао бочном ватром испред Кулишта и Еминове воде. Делови V пука су подишли самом ћувику. Браиилац се упорно бранио. Око 18.30 часова, због повлачења 1. пука из средње колоне, остао је откривен леви бок десне колоне те се и она морала повући у ровове. При том су јој губици били: погинуло 9, рањено 49, нестало 6.
Средња колона је извршила три јуриша на добро утврђеног непријатеља, али није имала изгледа на успех, док су јој губици били знатни (погинуло 50, рањено 273, нестао 21), те јој је командант дивизије наредио у 20.15 часова да се повуче на свој положај. Лева колона је прешла р. Штиру и под заштитом артиљеријске ватре подишла непријатељском утврђеном положају. После артиљеријске припреме од 14 до 14.30 часова извршен је јуриш, али се дошло само до препрека од жица. Поново је извршена артиљеријска припрема, а после ње у 10.30 часова и други јуриш који је остао без успеха. Око поноћи се и лева колона повукла на своје положаје, са губицима: 88 погинуло, 420 рањено, 6 нестало. Дивизијска резерва (два батаљона 4. пука II) ојачала је 1. батаљоном средњу колону; 2. батаљон је једном четом држао к. 599, а три су остале неупотребљене. Губици леве колоне су били: погинуо 61, рањено 159.
Демонстративни напад изводили су VI прекобројни и 5. пук I и II позива из Дринске дивизије II позива. Према Еминовој води налазио се VI прекобројни пук и делом снага помагао напад десне колоне Комбиноване дивизије. У 14.30 часова активиране су велике мине постављене испред VI прекобројног пука. Оне су порушиле део непријатељских ровова. Одмах су десно крило и центар VI пука пошли на јуриш. Непријатељ је отворио врло јаку ватру и вратио десно крило, али је центар успео да заузме минску јаму и ту је наставио борбу ручним бомбама и утврђивање. Овај део VI пука остао је у заузетом објекту и у току ноћи, а губици су били: погинуло 68, рањено 150, контузовано 69.
5. пук II позива упутио је са к. 708 три чете у напад на Орловачу, а остатак пешадије наступао је десно, ка врху коте. Српске батерије отерале су непријатеља из ровова на Орловачи и он је почео да одступа ка Црном врху (к. 769). Тада је добио појачање из 72. бригаде и обасуо унакрсном ватром Орловачу, а затим је извршио противнапад. Оне три чете, нападнуте од надмоћнијег непријатеља, повукле су се ноћу ка главнини 5. пука, са губицима: рањено 8, нестало 8, контузован 1.
Са одсека с. Крајишници – Главица који је држао 5. пук I позива, упућена је пуковска резерва (3. батаљон) у напад: 2,5 чете на к. 322, а нешто јаче од чете ка Шумаревој кући. Оне 2,5 чете успеле су да изађу на гробље североисточно од к. 322, потиснувши предње непријатељске делове, али ту су обасуте јаком артиљеријском и пешадијоком ватром од с. Турски Шепак. Уз то, к. 322 била је јако угврђена, а што је најгоре – непријатељ је упутио јаче снаге за обухват десног крила ових чета, па су се оне у сумрак повукле. Део ојачане чете подишао је Шумаревој кући, али је ту дочекан ватром из непријатељеких ровова те се и он у сумрак повукао у састав батаљона. Губици 5. пука I позива су били: погинуло 8, рањено 29, контузован 1.
Из овога се види да напад српске Комбиноване дивизије није успео иако је жртвовала знатан број људи и артиљеријске муниције. Губици су били: погинуло 289, рањено 1.068, нестало 40 и контузован 71. Да би се успело против непријатеља на овако утврђеном положају, требало је припремити више артиљерије и већег калибра, са довољно муниције, као и свеже трупе, а тиме се у оно време није располагало. Једина корист од напада било је упозорење непријатељу да нападни дух српских јединица није усахнуо. Командант Балканске војске био је изненађен овим српским нападом и одмах је упутио ваздухопловство да извиђа 4 дана над одсеком Велике Бобије – Перина.
Дринска дивизија I позива извршила је напад 1. и 3. батаљном 6. пука и 1. батаљоном 17. пука, потпомогунутим са 4. и 6. пољоком батеријом, 1. хаубичком, 3. брдском батеријом и са 7 пољских топова са Костајника, на трупе 40. дивизије на одсеку к. 517 – Мамутовац – Биљег. Нападачи су до 17.30 часова подишли до препречних средстава пред к. 517 и Биљегом, где су дочекани јаком пешадијском ватром и задржани. Пошто главни напад Комбиноване дивизије није успео, наређено је увече да се трупе Дринске I врате на своје утврђене одсеке.
Командант српске III армије стекао је утисак у току ове борбе да ће армија моћи и даље успешно да брани своје положаје, што је изнео и у извештају Врховној команди. Каснији догађаји неће потврдити ово његово уверење.
Помоћ III армије из I армије пружиле су Моравска II, Дунавска II и Дунавска дивизија I.
Моравска II отпочела је дејство артиљеријском ватром у 8 часова и тукла непријатеља на Ципу, Биљегу, Мртолосу и Црном врху (к. 890). Одговорила јој је ватром артиљерија 12. и 7. брдске бригаде дејством на Орлујак и по левом крилу дивизије. Ипак је пешадија са крила дивизије успела да до 20 часова приђе непријатељу на 100 – 400 м; центар је слабо напредовао, али се даље није могло. Губици су били: погинула 4, рањено 6, коптузована 2.
Дунавска II отпочела је у 8.40 часова да дејствује артиљеријом крећући у напад колонама које су до 16.30 часова успеле да приђу непријатељу на 100 – 300 м где су задржане јаким отпором аустроугарске 1. дивизије. Командант Дунавске II наредио је у 19 часова да се нападне колоне задрже на освојеним положајима, а дивизијска резерва да заноћи на Мишаковцу и Милутиновом гробу. Губици су јој били: погинула 3, рањена 24, нестала 3.
Дунавска I отпочела је у 8 часова да туче артиљеријом непријатељске фортификацијске објекте на Мачковом камену. На то је артиљерија непријатељске Комбиноване дивизије отворила ватру на батерије Дунавске I на Нешином брду и Бранковцу. Извиђачка одењења која су с приближила Мачковом камену на 100 – 200 м заустављана су пушчаном ватром непријатеља.
Кад је, у поноћ 28/29. октобра, добијен извештај из III армије да ће се њене трупе вратити на старе положаје, командант 1 армије наредио је да се и јединице његове армије које су учествовале у нападу повуку до сванућа на старе положаје што су оне и учиниле.
Изложени напад српеке III армије није показао никакав утацај на офанзиву Балканске војске.
На Еминовој води држао се још само део VI прекобројног пука у минској јами којом је овладао. То ће бити разлог да аустроугарска 6. армија организује 29. октобра напад како би се ослободила присуства ових српских делова у својим објектима. Овај клин, на чијем су се врху налазили делови VI прекобројног пука, био је увучен у прве ровове јединица 13. корпуса па је њему и наређено да га избаци. Напад непријатеља био је веома снажан. Делови VI пука су се храбро одупрли нападачу и више пута примили борбу прса у прса, ножем и бомбама. Међутим, непријатељ је био знатно надмоћнији и српске јединице су се повукле на своје раније положаје.
Menu