Успех аустроугарске 6. армије на фронту Гучево – Борања – Јагодина – Соколска планина охрабрио је 5. армију у Мачви, чији напади на српску II армију нису довели до већег успеха ни 8. новембра.
Почеле су опет да падају јаке кише које су испроваљивале путеве и нарочито отежале покрет артиљерије и коморе. На лицу места могло се наћи само нешто животних намирница; све остало требало је довући из позадине, а то је постало немогуће. Због оскудице у ратном материјалу, операције су извођене споро и са највећим напрезањем.
Због појачаног дејства српске артиљерије већег калибра, 29. дивизија није успела да заузме мишарски положај и Потес. Међутим, 104. ландштурмска бригада напредовада је, мада споро и постепено, израђујући приближнице ка јевремовачком положају који је бранио 19. пук. Исто тако је 8. корпус врло тешко и споро напредовао 21. дивизијом и левим крилом 9. дивизије ка положају Тимочке I и десном крилу Моравске I на одсеку с. Маове – Парлог.
Напротив, 6. армија је овога дана имала више успеха, те на фронту српске III армије заузела и последњи утврђени положај на десној обали Штире, као и јак и упорно брањени Костајник (к. 768). Из 13. корпуса наступала је 36. дивизија делом правцем Лозница – Лешница, против Дринске II. Али пошто се Тимочка II благовремено повукла на Кумовац (к. 610), а Дринска II на линију Попов парлог – Божино — Богићевића кулине, до борбе није ни дошло. Други део 36. дивизије прешао је у 8 часова р. Штиру, око 9 часова избио на к. 256, а око 11 спустио се ка Крсту. Суседна 42. дивизија која је нападала Велике Бобије, избила је на пут Лозница – Крупањ. Српска Комбинована дивизија благовремено се повукла на положај Гробље – Јаребичка црква – коса Пушкаревац – Мајдан (к. 383).
Из 15. корпуса нападала је од 5.30 часова 40. дивизија део Дринске I на Столици, потиснула га и запленила 4 топа. У исто време напала је 48. дивизија главне снаге Дринске I на Костајнику, успела да их потисне и заузме тај јако утврђени и упорно брањени положај. Дринска I повукла се у реду на положај к. 412 – к. 430 – Аранђелов гроб.
За одбрану I армије карактеристичан је један предлог њеног команданта. Он је у 1.50 часова добио наређење Врховне команде за повлачење III армије у току ноћи на линију Кумовац – Јаребичка црква – Мајдан – Аранђелов гроб. Стога је у 4.30 часова наредио: да се Моравска II повуче једновремено са Дринском I, тежећи да не оголи њено лево крило пре времена; да Дунавска I на Милутиновом гробу штити повлачење Моравске II, а кад ова стигне на положај Пребојна – Дренов остењак – к. 495, да своје десно крило повуче на Мрамор и утврди га за одбрану. Међутим, у 8.30 часова командант I армије обавестио је Врховну команду да је, по његовом мишљењу, положај I армије на линији Дренов остењак – Мрамор – Кулине – Ждрела – Велеш – Бобија – Мали Рожањ – Прослоп – Баре врло незгодан, јер је обухваћен полукружно, а одступкица му је преко с. Ставе у продужењу левог крила. Наводећи и друге незгоде овог положаја – стрме падине, рђаве путеве, пошумљеност у којој се непријатељски војници боље сналазе – он предлаже да се на садањем положају I армије оставе само заштитнички делови са врло мало артиљерије на појединим важним тачкама, а армија да се благовремено повуче на положај севороисточно од Пецке, на линију Бељевина – Јаловик – Ива – Копиловић – Дренаићки вис; да тај положај утврди и припреми за упорну одбрану са другом позадњом линијом Бадњине – Дебели Цер – Дубени камен – Јолина бреза (к. 500). Стога је мишљења да се благовремено и III армија повуче ближе предложеном положају I армије.
Врховна команда није усвојила тај предлог већ је 8. новембра у 14.30 часова издала директиву ОБР 6049 за повлачење „на случај да будемо приморани” и то:
„1. – I. армија повући ће се на линију: Солдатовића конаци – Петрина стена (к. 832) – Петково брдо (к. 978) – Дуго (к. 824) – Прослоп (к. 688) – Баре (к. 983), ради упорне одбране, обезбеђујући у исто време правац: Пецка – Ваљево. Ову линију добро утврдити и на Соколској планини створити што јачи крилни наслон за армију, а особито јак ослонац за маневровање у потребним правцима.
Комуникациска линија је: Пецка – Ваљево; војишно слагалиште биће у Ставе.
2. – III. армија повући ће се на линију: Косанин град (к. 706) — Влашић (Стража, кота 424) – Завлака – Баштавско брдо (к. 320), ради упорне одбране, обезбеђујући у исто време правац: Осечина – Ваљево.
Тимочку дивизију II позива зауставити на Косанином граду. Ову групу Цера утврдити што боље и потпупије тако, да она образује јаку препону с фронта и поуздан наслон XII. и II. армије. Чим Тимочка дивизија заузме Косанин град, улази у састав II. армије.
Групу Влашић (Стража, кота 424) утврдити што боље и потпуније тако, да она може послужити као врло јак наслон армији у ширем смислу.
Комуникациска линија биће: Осечина – Ваљево; војишно слагалиште биће у Каменици.
3. – II. армија држи садању линију. На случај да буде принуђена на повлачење, десно крило повући на десну обалу р. Добраве са наслоном на Цер преко Слатине.
Комуникациска линија биће: В. Вошњак – Коцељево – Ваљево и Башани – Уб – Лазаревац; војишно слагалиште биће у Коцељеву.
4. Штаб Врховне команде: Ваљево. О пријему овог наређења известите.”
Командант I армије издао је у 16.45 часова заповест за одбрану (на случај повлачења) новог положаја: Моравска II на положај Солдатовића конаци – Дренов кик – Главица (закључно); Дунавска I на положај Петрина стена – Петково брдо – Мали Рожањ – Дуго – Голо брдо (закључно); Дунавска II па положај Кик – Бобија – Прослоп – Баре. Штаб армије био би у Пецкој.
У међувремену је текао напад непријатеља: 1. дивизија нападала је Моравску II на положају Примет – Миоковац – Велика њива – Мишаковац и у 18 часова потиснула је, запленивши 3 топа. Моравска II повукла се на десну обалу Ликодре, на положај Пребојна – Дренов остењак – к. 495, и открила лево крило Дринске I из III армије.
Комбинована дивизија из 16. корпуса напала је Дунавску I која је бранила: Милутинов гроб 8. пуком II, Бранковац 9. пуком I, линију Ждрела – Велеш 8. пуком I и 2. пољском батеријом; један батаљон је имала на Ђермановића гају, а артиљерију и дивизијску резерву (IV прекобројни пук) држала је на вису Кулине. Главни напад непријатеља изводили су: 1. и 2. брдска бригада од Шанца (к. 835) у правцу Бранковца; 6. брдска бригада и два батаљона 109. ландштурмске бригаде напали су Ждрела. Под густом маглом 9. пук се постепено повлачио са Бранковца на Кулине. Са три батаљона, 109. ландштурмска бригада успела је да заузме Карачицу (к. 667), а до 15 часова заузети су сви положаји Дунавске I, чији је командант упутио на Рожањ 9. пољску батерију и две хаубице, а на Милетину један батаљон.
Северно од пута Љубовија – Пецка надирала је 50. дивизија против десног одсека Љубовиђског одреда и допрла: 16. брдском до Петковог брда где су је задржале трупе Дунавске I, а 3. брдском бригадом напала је утврђени положај Дуго који је био опасан са три линије стрељачких заклона. Десни одсек Љубовиђског одреда упорно се бранио ручним бомбама, али је најзад, пошто је претрпео велике губитке, потиснут на Сенокос. Јужно од пута Љубовија – Пецка надирала је 18. дивизија против левог одсека Љубовиђског одреда. Кад је њена 13. брдска бригада заузела Немић камен, упутила је 8. брдску против Висибабе, а 5. брдску против виса Павишина.
Самосталну 4. брдску бригаду која је надирала од с. Стрмова ка Дебелом брду, задржао је Рогачички одред пред природно јаким, добро утврђеним и одлично брањеним положајем Запоље – Дрвено стење – Шарампов. Напад једног српског одељења (које је наступало од Рогачице) у десни бок 4. брдске бригаде одбио је њен 37. пук, али нападом с фронта није се могао одбацити Рогачички одред.
Командант Балканске војске сазнао је од заробљених Срба да је српска Врховна команда наредила 7. новембра опште повлачење, али нису знали докле. Заробљеници су говорили да ће се повлачити до Аранђеловца. То, као и извештаји да су Срби досад у борбама изгубили око 30.000 бораца и да имају још способних за борбу око 80.000, наводили су команданта Балканске војске на одлуку да Србе што брже гони, да им не би пружио могућност да се опораве. Замисао је била добра, али неостварљива, јер Срби нису одступали ка Аранђеловцу, већ до најближих подесних положаја са намером да опет пруже највећи могућни отпор, а у томе су их помагали јако испресецано и покривено земљиште и ружно време.
Тако је прошао и 8. новембар, дан пун догађаја који су на фронту српске I и III армије доносили непријатељу све више освојеног терена, веома погодног за ослонац ради даљег надирања у унутрашњост Србије. После одлуке СВК за повлачење главних снага на положаје источно од Крупња било је очигледпо да је битка на Дрини за Србе изгубљена.