За време напада аустроугарске 5. армије на положаје српске II армије, аустроугарска 6. армија није предузимала неке обимније акције, јер је њеном 16. корпусу било потребно време да се прикупи и припреми за нову офанзиву. Одбивши 28. октобра нападе српске III армије на Гучеву, 6. армија је једном локалном али темељно организованом акцијом избацила делове VI прекобројног пука из ровова на Еминовој води, где су продрли претходног дана. У току 1. новембра главне снаге 16. корпуса стигле су на леву обалу Дрине код Сребрнице и ту се припремале за прелазак на десну обалу код Љубовије и Рогачице. Припреме су 4. новембра углавном привођене крају. Истог дана је на горњој Дрини одред генерал-мајора Шњарића (17. брдска бригада и три ландштурмска територијална батаљона) палио ватре код Вишеграда да би код Ужичке војске оставио утисак као да се ту налази главнина 16. корпуса. Поред тога вршио је и демонстративне нападе на одсек с. Стари Брод – Вишеград. Тада је сазнао да Ужичка војска намеравада упорно брани десну обалу Дрине.
Делови 9. ландштурмске етапне бригаде и одред потпуковника Xвостека демонстрирали су на одсеку од Рогачице до с. Слапа, привукавши код Бајине Баште знатне српске снаге. Генерал-мајор Шњарић размишљао је и о прикупљању јачих снага ради наступања ка Ужицу и Пљевљима.
У ствари, снажна офанзива 6. армије имала је по наређењу команданта Балканске војске да почне 6. новембра, и то против српске III и I армије. Она је до мрака 4. новембра заузела полазне положаје за напад, а 5. новембра почела је да туче јаком артиљеријском ватром српске положаје на Јагодњи, Борањи и Гучеву. Тучене су и јединице на осталим деловима фронта, на Сави и Дунаву, као и на фронту Ужичке војске, чиме се хтело да се одвуче пажња са одсека Љубовија – Рогачица на коме је 16. корпус требало да форсира Дрину. Из 13. корпуса је 36. дивизија овог дана отворила артиљеријску ватру на Кличевац, Главице и долину Трбушнице (код Лознице). У 3.40 часова отворена је јака артиљеријска ватра из свих оруђа на к. 708 код Еминове воде. После тога непријатељска 13. бригада пошла је на јуриш и дошла на 50 – 60 м од српских ровова, али је одбачена назад.
У 6 часова 5. новембра отвориле су ватру брдске хаубице 16. корпуса на одсек Дунавске I, прво и са мање оруђа на Шанац, а онда из свих оруђа на Нешино брдо, Рујевачке рудине и Ободник. Око 7 часова је 15. корпус обасуо јаком ватром из хаубица положај 1. пука Моравске дивизије II на Орлујаку. Пук се поколебао, па је морао и командант дивизије интервенисати да би остао на положају. После тога је непријатељ целог дана артиљеријом разних калибара (закључно са калибрима 150 мм) бомбардовао све положаје Моравске II. Само на положај 1. пука пало је преко 600 зрна, од којих су погинула 4, а рањено 12. У 7 часова је обасута ватром хаубица и Дунавска II. Тучена је повремено просторија Гробнице, к. 490 и Крупња.
Према наређењу српске Врховне команде од 4. новембра, досадање положаје Дунавске II (која је одмах, без 8. пука II, одмаршовала преко Завлаке ка Текеришу где је имала ући у састав II армије) заузели су у сумрак 5. новембра: 3. пук Моравске II (косу Средње) и 8. пук II из Дунавске II (Вуколовце и Гај).
Пад Гучева
Офанзива аустроугарске 6. армије отпочела је 6. новембра, на целом фронту од Лознице до Рогачице. Највећи успех постигла је на левом крилу.
У 2.10 часова 6. новембра, артиљерија 13. корпуса отворила је ураганску ватру на к. 708 код Еминове воде коју је бранио 5. пук II и до 3.30 часова порушила и затрпала стрељачке заклоне на центру и левом крилу ове коте. Разорна и ударна зрна цепала су и из корена чупала читаве букве затрпавајући ровове у којима је изгинуло много српских бораца. Није изостао ни морални ефекат ове ватре која је трајала до 4.35 часова, и при чему су порушени саобраћајнице и заклони за резерве. Борце је обузео страх. Око 7 часова, када је готово сва посада изгинула у борби, к. 708 заузела је непријатељска 13. бригада која је одатле део својих снага упутила у десни бок српских трупа према Еминовој води, а са остатком се задржала на самој коти. Мало преостале посаде са к. 708 повукло се са резервом одсека између к. 390 и Церика захваљујући заштити левокрилне чете чији су борци изгинули извршавајући овај задатак, а један митраљез који је пратио чету, пао је у руке непријатеља. Командант 5. пука II успео је да прикупи око две чете тек на положају к. 390 – Церик, на коме је остао до подне, а по подне се, по наређењу команданта дивизије, повукао на Плећ, а затим на Крст, где је стигао у 20 часова. Неки разбијени делови одступили су ка Кадиној глави. Губици 5. пука II: остало на к. 708 погинулих, рањених и заробљених 8 официра и 525 војника; дошло на превијање 6 официра и 254 војника. Материјални губици: 3 митраљеза, 525 пушака, 125 бомби и око 300.000 пушчаних метака.
13. бригада напала је једновремено и VI прекобројни пук који је био према Еминовој води и довела га у тешку ситуацију па га је командант дивизије морао повући на Плећ, ради одбране положаја к. 229 – Бугарско гумно – Плећ – Мале Бобије.
Са Кулишта (к. 708) је 42. хонведска дивизија напала V прекобројни пук. И поред неколико успешно одбијених јаких непријатељских напада, морао се и овај пук повући на Велике Бобије, где је стигао око 22 часа. Око 9 часова непријатељ је 72. бригадом напао лознички положај и после дугих борби принудио браниоца да се око 22 часова повуче на Тршићки брег (к. 256).
Због пада Гучева, све јединице Комбиноване дивизије повукле су се на десну обалу р. Штире, на положај Тршићки брег – Плећ – Велике Бобије – Цариград, ради одсудне одбране новог положаја која је овако организована: коњички ескадрон осигурава десни бок дивизије и одржава везу са Дринском II; десни одсек (5. пук, 3. батаљон 6. пука II, 4. батаљон 17. пука, 3. батаљон 8. кадровског пука, 2 хаубице 6. батерије, 2 топа 3. брдске батерије, 3. дринска и 9. моравска пољска батерија – свега 7 батаљона и 12 топова) од Клубачког луга, преко Шапца и Тршићког брега до к. 229 закључно, са по једном четом на западној ивици Лознице, к. 250 и Пањику; центар (два батаљона V прекобројног пука, два батаљона VI прекобројног пука, два из 8. кадровског пука и један из I прекобројног пука, затим 8. моравска пољска батерија, 2 топа 3. брдске батерије – свега 7 батаљона и б топова) од Пањика па преко Плећа, до Мале Бобије закључно; леви одсек (II прекобројни пук, два батаљона VI прекобројног пука, 4. батаљон III прекобројног пука, 2 брдска топа, 4. дринска пољска батерија, 2 пољска Крупова топа, 1 топ 3. градске батерије, – свега 7 батаљона и 9 топова) на линији Велике Бобије – Цариград; дивизијска резерва (три батаљона I прекобројног пука, три батаљона 5. пука II и пионирски полубатаљон – свега 6 батаљона) на Крсту; дивизијска артиљерија (две хаубице 4. батерије, 2 хаубице 9. батерије, 2 топа 7. моравске пољске батерије, 2 хаубице 5. батерије, 2 градска топа 1. батерије, свега 10 топова) на Крсту и к. 312.
Део снага 13. корпуса вршио је у току ноћи 5/6. новембра демонстрације против Дринске дивизије II, на северном крају аде Курјачице и према Јеринића ади како ова не би помогла Комбинованој дивизији на коју је био управљен главни напад.
Борбе на Борањи и Јагодњи
Кад је 42. хонведска дивизија десним крилом продрла северно од Кулишта, на к. 433, пошао је у напад и 15. корпус. У 15.45 часова 80. бригада (из 40. дивизије) заузела је к. 599, а 4. дивизија је: 10. брдском још у зору напала трупе Дринске дивизије I на Столици, 11. брдском Костајник к. 768, а 12. брдском бригадом трупе Моравске дивизије II на Турском гробу. У току 6. новембра 10. брдска бригада је успела да заузме гребен северозападно од Главице и подиђе Столици; 11. брдска бригада при нападу, у 10.30 часова, са Биљега на Костајник, избила је на к. 639 са које су се Срби, тучени јаком артиљеријском ватром, морали повући. Али, ни она није ту могла остати, јер је била обасута јаком артиљеријском ватром Дринске I и Моравске II, па се нешто повукла.
Напад 12. брдске бригаде на Моравску II, 6. новембра око 10.30 часова, приморао је 1. пук да се повуче са Турског гроба на Орлујак, осим деснокрилног батаљона који је остао према Ципу; 2. пук се повукао са Мртолоса на Биљевину, а 3. пук са Средње на Црквину, оставивши по један батаљон у заштитници. Командант дивизије, сазнавши за ово повлачење, наредио је да се пукови врате на први положај.
Српска Врховна команда авизирала је у 12.55 часова команданту III армије да му из Дунавске II шаље један пук (9. пук II) под условом да га врати у Осечину чим се ситуација побољша код армије, а најдаље 7. новембра до мрака.
Пошто је 11. брдска бригада снажно нападала к. 693, упућена је из Моравске II једна чета уз Горњанску реку да нападне к. 693, на коју је управљено и дејетво једног дела артиљерије. Из дивизијске резерве упућене су две чете на Примет.
Због јаких напада 12. брдске бригаде са Ципа на Моравску II, командант дивизије предложио је команданту I армије да повуче батаљоне са предњег положаја на главни и да се из Дунавске II врати у састав I армије 9. пук II позива. Командант I армије се са овим сложио и спровео предлог Врховној команди. У 16.30 часова одступио је батаљон који је био према Ципу на Орлујак, а по одобрењу команданта армије повукла се у 23.30 часова цела дивизија на главни положај Орлујак – Биљевине – Црквине – Гробнице (к. 559), оставивши три чете према непријатељу.
15. корпус је десним крилом (1. дивизија) нападао са Мраморнице и Дуге њиве на косу Средње, на Моравску II, ка коси Вуколовици на Дунавску I. До 16 часова 1. дивизија је успела да заузме косу Средње и потисне 3. пук ка Црквини, а преко косе Вуколовци допрла је до Мионовића и потиснула 8. пук II којим је била ојачана Дунавска I.
У току 6. новембра 15. корпус је заробио 3 официра, преко 300 војника и запленио 1 митраљез.
Комбинована дивизија из 16. корпуса напала је Дунавску I која је била у оваквом распореду: 8. пук II код Мионовића; IV прекобројни пук, са 1. пољском батеријом, држао је линију с. Јовићи – Нешино брдо; 8. пук I, са 2. пољском батеријом, држао је Рујевачке рудине (к. 784) и Ободник (к. 762); 7. и 9. пољска и 2. пољска батерија из Дунавске II биле су на Бранковцу, где је био и 9. пук као дивизијска резерва.
2. брдска бригада је мањим делом напала Мионовиће, а јачим Јовиће; 1. и 14. брдска бригада напале су Нешино брдо, 6. брдска Рујевачке рудине, а 109. ландштурмска бригада Ободник. Главни напад Комбиноване дивизије био је управљен на Нешино брдо (2, 1. и 14. брдска бригада), а помоћни (6. брдска и 109. ландштурмска бригада) на Рујевачке рудине – Ободник.
Уочи напада, ноћу 5/6. новембра, непријатељ је обасуо Дунавску I са 335 артиљеријских зрна, а сутрадан у 6 часова 1. брдска бригада заузела је вис западно од к. 771. Са Кошутње стопе напала је 2. брдска бригада преко косе Оштриковац с. Јовиће које су бранили делови IV прекобројног пука и заузели га у 11 часова. У 12.40 дошло је до застоја у борби због магле. Моравска II повукла је своје лево крило са косе Средње, па је са њом изгубљена веза. У 16.30 часова повукло се десно крило 8. пука II са Вуколоваца ка Мионовићима. У 17.50 је командант дивизије наредио команданту 8. пука II да поврати Вуколовце. У то време је 1. брдска бригада – уз помоћ 2. бригаде (која је нападала од Јовића) и 14. брдске бригаде из дивизијске резерве (која је нападала с југа) – преотела Нешино брдо од IV прекобројпог пука. На 8. пук, на положаје Рујевачке рудине – Ободник, напале су 6. брдска (допрла до механе Градине) и 109. лапдштурмска (заузела к. 680 западно од манастира Свети Петар).
Покушаји у 22 часа да се поврате Вуколовци и Нешино брдо нису успели.
Главне снаге аустроугарског 16. корпуса, 18. и 50. дивизија, припремале су се увече за прелазак Дрине код Љубовије и Рогачице. Логорске ватре запаљене на обалама Дрињаче требало је да тамо одвуку пажњу Срба. Сви мостовски тренови нису још стигли. У ноћи 6/7. новембра пребацила је 50. дивизија четири батаљона из 3. брдске бригаде низводно од с. Љубовије, а 18. дивизија превезла је код Хана Бјеловца према Немић-камену на понтонима само један део, док се 4. брдска бригада цела пребацила код Рогачице. За ово време 9. ландштурмска етапна бригада, вештим демонстрацијама привукла је пажњу Ужичке војске на одсек Дрине, од Бајине Баште до с. Слапа.