Изјутра 22. октобра командант 16. корпуса је предузео гоњење Санџачке војске и Лимског одреда свежим снагама, али је оно успорено непрекидном кишом, те гонећи одреди нису могли у току дана стићи до Рогатице. Око 6 часова он је напао и Шумадијску дивизију II позива на Бабјаку (к. 1254), где је био 12. пук. Командант Шумадијске II одмах је ојачао 12. пук и напад је одбијен. Заробљен је 1 официр (по чину мајор) и 50 војника. Одбијен је још један напад на Бабјак.
Непријатељ је тежиште борбе померао ка истоку, тежећи да се дочепа раскрснице између Новог брда и Бабјака. У том циљу сгизала су му и појачања (16. брдска бригада са 4-5 ландштурмских батаљона и три брдске батерије). Командант Шумадијске II наредио је команданту 12. пука да положај пошто-пото одржи снагама којима располаже (12. пук, две чете 11. пука, три чете 10. пука, допунски батаљони 10. и 12. пука). Поред овога, наређено је команданту 11. пука да са Вигове горе нападне једним батаљоном непријатеља у десни бок, а команданту дивизијске резерве на Зечици (к. 1230) да једном четом и брдским топом појача десно крило 12. пука на положају Бабјак. По подне је дошло до још жешћих напада 13. брдске бригаде на Бабјак. Она је у 17.45 часова избила на 150-200 м од стрељачких заклона, где је почела да се утврђује. Њен поновни напад је одбијен. Артиљерија са положаја Локве и Вигове горе успешно је помагала одбрану.
На лево крило Шумадијске II на Китаку и Паклинаку, где су се налазиле слабе заштитнице, непријатељ је почео да дејствује артиљеријском ватром тек око 12.30 часова. У 14.40 часова према с. Точионику остала је само Добровољачка чета, а 3. батаљон 11. пука дошао је на Вигову гору, у састав пука. Непријатељски делови почели су у то време да избијају и на Китак, западно од Точионика.
Лимски одред се неузнемиравано повукао и посео положај Гарас брдо – с. Кустурица – Дебело брдо – с. Загановић. Веза између Лимског одреда и Санџачке војске, у току 22. октобра, није постојала.
Дрински одред је повукао своје десно крило на десну обалу Чемернице, на Мавиљиће (к. 1321), са задатком да одатле дејствује западно, ка планини Госињи, у десни бок непријатеља који би наступао против Санџачке војске.
После повлачења испод Гласинца, код неких јединица Санџачке војске и Дринског одреда појавила се недисциплина, али се ти поједини случајеви неких батаљона нису пренели на остале јединице.
Иако је Шумадијска II успешно одбила непријатељске нападе на Бабјак, ипак, с обзиром на долазак јачих непријатељских снага и очекивање јаких напада у току сутрашњег дана, а нарочито на непознавање ситуације код Санџачке војске, командант Ужичке војске је одлучио да у току ноћи 22/23. октобра предузме постепено повлачење на десну обалу Дрине. О овој својој одлуци известио је из с. Пешурића Врховну команду и већ око 20 часова добио њену сагласност са наређењем: да на досној обали Дрине заузме своје раније утврђене положаје; да при повлачењу нарочиту пажњу обрати на правац преко с. Стари Брод; да на десној обали Дрине организује што упорнију одбрану прелаза и изврши припреме како би се у потребном тренутку мостови могли безусловно порушити или уклонити. О овоме је обавештена и црногорска Врховна команда.
За извршење повлачења командант Ужичке војске издао је у 21 час заповест и наредио да Шумадијска II, у току ноћи 22/23. октобра, прикупи једаn пук или бар два батаљона и пребаци их помоћу сплавова и чамаца на десну обалу Дрине код с. Стари Брод; један део снага оставити на утврђењу Пасторак, на левој обали Дрине, да (заједно са 1. батаљоном XV прекобројног пука III, два пољска Дебанжова топа и два пољска Крупова топа, који се већ налазе на фронту Градина – Илијак – Панос) одсудно брани прелаз код с. Стари Брод. Све остале трупе ове дивизије имале су да се постепено повлаче ка утврђеном положају Медник – Рујник – с. Ставањ и да га бране док се трупе Лимског одреда не повуку на линију Тмор (к. 1342) – Јеласје. Даље повлачење Шумадијске II (пошто остави заштитиицу од једног пука, пољске и брдске батерије), управиће се ка Вишеграду. По извршеном повлачењу, допунски батаљони са пољском артиљеријом посешће мостобран код Вишеграда, а први пук пребачен преко Дрине упутиће се код с. Трешевине као резерва јединица код с. Стари Брод.
Заштитнице главне колоне имале су да се повлаче на утврђене положаје Јастребица – Врањ – Лијеска брдо, дајући на свим тим положајима одсудан отпор. За повлачењо заштитнице са Лијеска брда наређења ће издати командант Ужичке војске. Наређено је да се сви возови, а с обзиром на ситуацију и једна пољска батерија упуте одмах ка Вишеграду.
Повлачење је почело у 3 часа 23. октобра. У заштитници је био 10. пук (без једпог батаљона) и два пољска топа на положају Медник – Рујник.
Лево крило 10. корпуса (18. дивизија у саставу: 16, 13. и 17. брдска бригада) надирало је лагано преко Бабјака и Зечице ка с. Стара Гора; центар – 5. брдска бригада ка Меднику а 8. брдска бригада ка Тмору; а десно крило (50. дивизија састава 3. и 15. брдска бригада са одредом потпуковника Хајдера) друмом преко Рогатице.
СВК је обавестила команданта Ужичке војске о ситуацији Санџачке војске и наредила му да ступи одмах с њом у везу и споразуме се са сердаром Јанком Вукотићем о заједничком раду, стављајући му у задатак и то да задржи у својој власти мостобран на левој обали Дрине код Вишеграда и с. Старог Брода. Командант Ужичке војске морао је, у вези с тим, да учини неке измене у задацима јединица: главне снаге Шумадијске II да се задрже на линији Велико брдо – Хан на брду – Врачевица; убрзава се преко Вишеграда и покрет пука чији су батаљони упућени на с. Стари Брод: 2. пук III, из Лимског одреда, да се заустави на Ивици (к. 1497), 4. и 5. кадровски пук да се повуку на линију Столац – Јелаћ, а Граничарско-добровољачки батаљон ка с. Лубардићу. Коњички дивизион био је истурен према Рогатици.
Око 15.30 часова 11. пук посео је предстражни положај Јастребица – Врањ, а 12. пук главни положај: искључно к. 1332 – Хан на брду – Врачевица; 10. пук (без 1. батаљона) са 4 топа, који је био у заштитници на линији Медник – Рујник, бранио је одсек од к. 1332 (закључно) до В. брда (к. 1341), заломивши десно крило према Дрини; 11. пуку је наређено да се 24. октобра зором повуче и дође у дивизијску резерву код Хана Копита, остављајући на положају Јастребица – Врањ батаљон са брдским топом за дејство ако се непријатељ пре времена развије, као и Коњички дивизион за даљно извиђање. На вис Копито постављени су топови за потпомагање одбране.
Лимски одред, према измењеном наређењу команданта Ужичке војске, повукао се: II прекобројним пуком III на Ивицу, 5. кадровским на Сиреву гору, 4. кадровским на Столац и Јелаћ (к. 1137), док се Граничарско- добровољачки батаљон повукао ка с. Лубардићи. Ибарски обвезнички пук (јако ослабљен) повукао се ка Вишеграду у општу резерву, где је требало да се преоружа и добије Манлихерове брзометне пушке. У Вишеграду, на мостобрану, налазили су се још: хаубичка батерија, три пољска Крупова топа и штаб Ужичке војске.
До мрака је непријатељ допро: 16. брдском бригадом до Зечице, 13 брдском до Рујника, 5. брдском до Тмора, док је 50. дивизија стигла до с. Пешурићи. Међутим, 4. брдска бригада задржана је у Милићима, пошто је сада њено садејство било сувишно.
Командант Ужичке војске, немајући материјала за подизање моста код Старог Брода, пребацио је јединице са тог правца одмах на десну обалу Дрине. Оне су у 19.30 часова имале овакав распоред: 1. батаљон XV прекобројног пука III на Бабиној гори, са две чете истурене на Дрину; допунски батаљон 11. пука на Градини и Илијаку; 1. батаљон 10. пука на Паносу; 4. батаљон 12. пука у одређеној резерви, иза Паноса. На одсеку Дрине, северније, од с. Земљице до с. Слапа, налазила се једна чета са два истурена вода – један на Бранковичком граду, а други на Височнику (к. 1026).
Српска Врховна команда је тежила да очува мостобран на левој обали Дрине. У том циљу је наредила команданту Ужичке војске да се по могућству задржи на линији с. Стари Брод – планина Семић – ушће Лима, коју да добро утврди као мостобран. Црногорској Врховној команди је предложила да се Санџачка војска задржи на линији Јабука седло – Рањен седло, а Дрински одред на положају на коме се налазила планина Палеж – Јабука седло – Рањен седло, како би се дејством са тих положаја спречило непријатељу даље надирање. Садејство Ужичке и Санџачке војске укочило би, по мишљењу СВК, непријатељске операције и не би му се дала прилика да се главним снагама баци било на Ужичку било на Санџачку војску. Иначе, ако Санџачка војска одступи на десну обалу Дрине, источно од Горажда, неће моћи да испољи свој угицај.
24. октобра непријатељ је главни напад управио дуж друма Рогатица – Вишеград, на Шумадијску дивизију II, али се она одсудно бранила. Међутим, касније је непријатељ управио јак напад на Лимски одред, на положају Ивица – Сирева гора – Столац, који је потпуно успео, што је било од пресудног значаја. Даља одбрана Срба на левој обали Дрине била је онемогућена, а сам напад непријатеља текао је по следећем:
У 7.30 часова избила је 8. брдска бригада на положај Јастребица – Врањ, који је 4. батаљон 11. пука у 5 часова напустио, иако је по изричитом наређењу команданта дивизије требало на њему да остане и принуди непријатеља на превремени развој. Командант 11. пука изговарао се да је батаљон повукао у дивизијску резерву, јер је сматрао да је он био заштитница његовог пука. Командант дивизије наредио је да се батаљон одмах врати и изврши свој задатак. Батаљон је и кренуо, али се већ код с. Семећа сукобио са 8. брдском бригадом која је почела да га потискује ка Хану на брду. Ту га је прихватио 12. пук те су заједно зауставили надирање 8. брдске бригаде.
Десно од 8. брдске развила се, у 10 часова, 3. брдска и напала одсек Лимског одреда: једним батаљоном II прекобројни пук III на Ивици, а са два батаљона и једном батеријом 5. кадровски пук на Сиревој гори; 5. кадровски пук био је потиснут ка с. Твртковићи. Тиме је откривено лево крило II прекобројног пука III на Ивици и десни бок 4. кадровског пука који је на Столцу упорно одбијао нападе јединица 15. брдске бригаде. Услед тога се II прекобројни пук III повукао у 12 часова ка с. Кочарин, чиме је угрожен леви бок 12. пука, па је његов командант морао да ангажује и пуковску резерву. Командант Шумадијске II, кад је то дознао, наредио је команданту II прекобројног пука III да се одмах врати иа Ивицу, а ако то не може, да поседне за одбрану положај код с. Кочарин и к. 1324 и ту остане до даљег наређења.
Потиснути 4. кадровски пук био је приморан да се повуче ка с. Међеђи. Гоњен од једног батаљона и батерије из 15. брдске бригаде, претрпео је велике губитке.
Из 15. брдске бригаде упућени су један батаљон и батерија од Рогатице ка седлу Јабука против Дринског одреда, пред чијим се притиском одред повукао ка Фочи.
У 13.35 одступио је без јачих борби 3. батаљон 10. пука који је бранио к. 1332; непријатељ је на тој коти запленио два брдска топа. Командант Шумадијске II наредио је команданту 10. пука да узме на одговорност команданта батаљона за неизвршење задатка, а пуковском резервом да одмах поврати к. 1332 и она два топа. Ради сигурнијег извршења упутио му је две чете из дивизијске резерве (11. пука). Борба је настављена са променљивом срећом. Пошто 8. брдска бригада није успела да савлада 12. пук, добила је као појачање један ландштурмски пук из 15. брдске бригаде који је уведен у борбу у 15 часова, али без видног успеха.
Пошто је стање код Шумадијске дивизије II бивало све критичније, њен командант је известио начелника штаба Ужичке војске о одстунању Лимског одреда и да су оба крила дивизије угрожена, па сматра да би требало благовремено издати наређење за одступање. Командант Ужичке војске одговорио је наређењем да се мора пошто-пото повратити к. 1332 и повратити заплењени топови. На десном крилу дивизије покушао је то наређење да спроведе 10. пук, због чега се развила огорчена борба. На Хану на брду 4. батаљон 11. пука који се ту повукао, снажно се одупирао непријатељу уз помоћ успешне артиљеријске ватре, а 12. пук се упорно бранио на Врачевици.
У 16 часова командант Ужичке војске наредио је телефоном да се дивизија, као и II прекобројни пук III, у току ноћи 24/25. октобра пребаци на десну обалу Дрине; у заштитници да остане један пук пешадије са два пољска тона и нешто брдске артиљерије на положају код Хан-Пијеска све док не добије наређење за повлачење.
Командант Шумадијске II је у вези са овим наређењем упутио 1. батаљон 11. пука да поседне за одбрану заштитнички положај Хан-Лијеску (к. 969 – к. 990) где ће касније доћи цео II превобројни пук. Затим је у 16,30 часова наредио повлачење и пребацивање трупа на десну обалу Дрине.
У поподневним часовима аустроугарска 18. дивизија развила је за напад на Велико брдо део 5. брдске и два батаљона из 8. брдске бригаде. Лево крило 18. дивизије (13. брдска бригада), застало је код с. Стари Брод. Упорна борба вођена је до 19 часова. Било је критичних тренутака, када је цела резерва Шумадијске II била уведена у први борбени ред ради преотимања к. 1332 и 2 брдска топа. У 20 часова непријатељ је успео да заузме Велико брдо (к. 1341) и ту се задржао.
Командант заштитнице Шумадијске дивизијс II оставио је 4. батаљон 11. пука на Хану на брду да задржава непријатеља, а са остала три батаљона 11. пука и придатом артиљеријом посео је, до 23.30 часова, Лијеска брдо. Пошто непријатељ није гонио, Шумадијска II се без већих тешкоћа извукла из додира с њим.
Лимски одред се већим делом повукао: II прекобројни пук III и 5. кадровски пук ка Вишеграду, где је II прекобројни ушао у састав Шумадијске II, а 5. кадровски упућен десном обалом Дрине ка ушћу Лима; 4. кадровски пук и Граничарско-добровољачки батаљон повукли су се ка с. Међеђи и прешли на десну обалу Дрине.
Ужичка војска је по преласку Дрине, 25. октобра, посела десну обалу и то: Шумадијска II од ушћа Жепе до ушћа р. Рзаве; II прекобројни пук III до р. Крушевице; Ибарски обвезнички пук до ушћа Лима и Граничарско-добровољачки батаљон на Вијогору, где је одржавао везу са Санџачком војском која се налазила на десној обали Дрине (од с. Устипраче до Фоче).
Санџачка војска, већим делом неузнемиравана од непријатеља, прешла је на десну обалу Дрине. Дрински одред повукао се ка Фочи, а последњи његови делови прешли су Дрину 24. октобра увече. Део Санџачке војске који је био улогорен код Горажда, напала је 26. октобра 15. брдска бригада, ојачана одредом потпуковника Хајдера и артиљеријском ватром, и отерала га преко Дрине. Део 1. санџачке дивизије кренуо јо ка Фочи да би се спојио са Дринским одредом. За овим одредом је пошла 15. брдска бригада која је 30. октобра увече овладала целом левом обалом Дрине и Фочом. Губици Санџачке војске и Дринског одреда у југоисточној Босни до 30. октобра били су: погинулих 468 (од тога 17 официра); рањена 1203 (од тога 33 официра, а међу њима 3 бригадира); заробљени су 1 официр и 1 редов. То је 11,5 процената од целокупног бројног стања црногорске офанзивне групе за операције у југоисточној Босни.
Пошто је аустроугарски 16. корпус успео да потисне Ужичку и Санџачку војску на десну обалу Дрине, осигурање Дрине до с. Жепе поверено је одреду генерал-мајора Шњарића, под чијом је командом била 17. брдска бригада ојачана одредом пуковника Хаузера од пет ландштурмских батаљона и 4 брдске хаубице. Осигурање Дрине од с. Жепа до с. Дрињаче и обезбеђивање комуникација 6. армије поверено је 7. ландштурмској територијалној и 9. ландштурмској етапној бригади. Код Вишеграда се прикупила 18. дивизија (4, 5, 8. и 13. брдска бригада), а код Рогатице 50. дивизија (3, 15. и 16. брдска бригада) ради одмора и припремања за следеће операције. Офанзива 16. корпуса у југоисточној Босни завршена је потнуним успехом, јер је под врло тешким временским и земљишним условима успео да потисне јаку Ужичку и Санџачку војску из југоисточне Босне и тако отклони опасност која је претила комуникацији 6. армије.” После овог успеха 16. корпус био је слободан да се 18. и 50. дивизијом окрене против главних српских снага на доњој и средњој Дрини, што је ускоро и учињено.
Menu