У рано јутро 14. септембра отпочела је 21. ландверска дивизија поново прелазак преко Саве у Парашчицу и првим деловима потисла чету 14. пука II, али је овој притекла у помоћ чета из 3. пука и нападач је задржан. Непријатељ је постепено појачавао првопребачену чету и, ширећи мостобран, одбио противнапад два батаљона 14. пука II из резерве Моравске I која се налазила у Црној Бари. Допревши на 3 км од места прелаза ту се утврдио. До подне је пребачено осам непријатељских батаљона на десну обалу Саве и тако су створени услови за подизање моста.
Око 18 часова ка Парашници је упућен и један српски батаљон 3. пука и отворена је јака артиљеријска ватра, али непријатељ није враћен назад.
Код Крчевина, близу Самуровића аде, покушала је да пређе Дрину 36. пешадијска дивизија али је тај покушај осујећен јаком артиљеријском и пешадијском ватром; прва превезена чета непријатеља била је преполовљена, а и друга је већим делом изгинула. Због овог неуспеха, командант 5. армије наредио је да 71. бригада дође 15. септембра на простор између Салаша и Балатина и помогне прелазак 21. ландверске и 9. пешадијске дмвизије тиме што ће садејствовати 9. дивизији при нападу на с. Црну Бару и насип што води на север, а 72. бригада да осигура Дрину на одсеку од Балатина до Батара где Дрину прелази 42. хонведска дивизија.
Код аде Курјачице, 42. хонведска дивизија је продужила прелазак на понтонима и превезла шест батаљона. Српска пешадија из утврђења код с. Шора и јака артиљеријска ватра наносили су велике губитке непријатељу и спречавале подизање понтонског моста. Поподне је непријатељ превезао још шест батаљона, али је изгубио око 1.000 људи.
Фронт 6. армије био је много богатији догађајима: Лево крило 15. корпуса предузело је напад 14. септембра око 11 часова: 80. хонведска бригада на одсек Црни врх (к. 769) – Еминова вода, а 13. пешадијска од Кулишта ка Лозници, с намером да притекне у помоћ 42. хонведској дивизији која је по преласку Дрине код аде Курјачице била изложена јакој пешадијској и артиљеријској ватри. Око подне је 80. бригада овладала Црним врхом (к. 769) одбацивши батаљон 6. пука II и 4. батаљон VI прекобројног пука који су се у нереду повукли на Тршићки брег (к. 256), а 3. и 4. батаљон 5. пука са Еминове воде на Главицу (к. 337). Уз употребу и резерве левог одсека са Крста задржано је надирање непријатеља.
После овог успеха 15. корпуса наређено је Допунској бригади 40. хонведске дивизије и одреду пуковника Филиповића да се прикупе и пређу Дрину ноћу 14/15. септембра према с. Ковиљачи, ради појачавања левог крила 15. корпуса.
На Крсту је био остављен VI прекобројни пук са пољском и хаубичком батеријом, а Комбинована дивизија је са 2. и 1. пуком кренула у 9.45 часова правцем Крст – Мале Бобије да поврати Кулиште које је прво напао 2. пук и уз подршку хаубичке батерије у 15.45 часова избио на к. 599. Када је требало да се прошири постигнути успех, стигло је наређење команданта српске III армије да се 1. пук одмах упути ка Биљегу у помоћ Дринској I, а на његово место да се доведе VI прекобројни пук са Крста. После тога 2. пук је продужио напад на Кулиште, а 1. пук се привремено задржао на простору Велике Бобије – Цариград, јер је у правцу тих објеката нападала 79. хонведска бригада и била већ допрла до реке Штире, али је 1. пук дочекао јаком ватром и ту задржао. Падом мрака 1. пук је наставио дејство ширећи се ка вису Перина, где је касно у ноћ ухватио везу са Дринском I. Непријатељ се пак у току ноћи повукао од р. Штире, али не и са Кулишта.
Центар 15. корпуса (79. хонведска бригада, 10, 12. и део 1. брдске бригаде) напао је Мамутовац и заузео га око 19 часова. Десно крило 15. корпуса (11. и половина 9. брдске бригаде) напало је Костајник али је тај напад одбијен. Непријатељ је и после увођења у борбу Комбиноване брдске бригаде из резерве 15. корпуса претрпео неуспех.
Моравска дивизија II напала је лево крило 16. корпуса (пола 9. и 4. и 5. брдска бригада) на пл. Борањи. Одред пуковника Мишића нападао је 6. и 7. брдску бригаду на Кошутној стопи и Шанцу. Командант Дунавске II, ојачан V прекобројним пуком из армијске резерве са Доловског брда, одлучио је да нападне 6, 7. и 1. брдску бригаду на положај Шанац – Маринков камен – Равно брдо – к. 706, па је наредио: одреду пуковника Мишића да са Милутиновог гроба (к. 432) продужи нападе на Шанац; десној колони (8. пук II – без два батаљона) са одсека Мрамор – Кик да нападне Маринков камен; левој колони (9. пук II – без два батаљона и два батаљона 8. пука II) са одсека Кик – Петрина стена (к. 832) да нападне одсек Равно брдо – к. 706. Коњички дивизион добио је задатак да на Пресадима штити леви бок Дунавске II и одржава везу са Љубовијским одредом на Рожању, а V прекобројном пуку је наређено да са Доловског брда дође на Садовину као дивизијска резерва.
Напад српских јединица почео је у 11.30 часова јаком ватром из три пољске батерије постављене на простору Мрамор, Милутинов гроб које су тукле непријатељску артиљерију на Кулини и пешадију на Равном брду. Уследио је и напад пешадије. Одред пуковника Мишића није успео да заузме Шанац већ се ноћу 14/15. септембра повукао на Милутинов гроб; десна колона трпела је јаку артиљеријску ватру преко Мрамора док није сишла у долину Богоштице, а затим је, нападајући преко с. Томана, до 18.30 часова успела да избије на Маринков камен, одатле се непријатељ нагло повукао ка Шанцу; лева колона је успешно напредовала до Равног брда, где је обасута јаком артиљеријском ватром са виса Кулине. Ипак је и без пристизања појачања из дивизијске резерве успела да до 19.30 часова заузме прве стрељачке заклоне на Равном брду, где је заноћила у блиском додиру са непријатељском 1. бригадом.
Напад Дунавске II олакшао је тешко стање Љубовијског одреда који је бранио положај Петрина стена – Рожањ. Тај положај нападало је десно крило 16. корпуса. Нарочиту упорност испољила је посада на Малом Рожњу (к. 983) (чете Комбинованог пука и, од подне, 2. батаљон 9. пука II) која је одбила три јака напада делова 2. брдске бригаде и одржала положај до доласка 4. пука I позива.
На крају 14. септембра, резултат дејства непријатеља био је: код 5. армије – 21. ландверска дивизија прешла је преко Саве у Парашницу, проширила мостобран на 3 км од места преласка, подигла понтонски мост, до подне пребацила осам батаљона и ту се утврдила; 42. хонведска дивизија успела је да пређе Дрину код аде Курјачице са шест батаљона и донекле прошири мостобран, али није могла да подигне понтонски мост и да даље напредује. На фронту 6. армије Срби су изгубили одсек Црни врх (к. 769) – Еминова вода, а пред вече и Мамутовац, на које је непријатељ после јаке артиљеријске ватре понављао одлучне нападе са обухватом све док није успео.
Командант Балканске војске још није уочио опасност која му је претила од Пецке. Њему је изгледало да одлука треба да падне на левом крилу, код 5. армије, и то у најкраћем року. Стога је командант 5. армије журио да прошири успех 21. ландверске пребацивањем 9. пешадијске дивизије (ојачане 71. бригадом из 36. пешадијске дивизије) близу ушћа Дрине, у циљу њиховог заједничког напада на с. Црну Бару као ослону тачку српског положаја за затварање Парашнице. Наређење Комбинованом корпусу у Срему да 16. септембра пређе Саву код Јарка, ради напада у бок и позадину II армије, сведочи да је време за Балканску војску било од великог значаја.
С обзиром на општу ситуацију на фронту, насталу у вези са стањем код III армије и повлачењем I армије из Срема, српска Врховна команда је створила нови операцијски план и наредила прегруписавање снага, што је садржано у Диспозицији ОБР 3074 од 14. септембра која је команданту I армије предата лично у Ваљеву, II армије послата у Богатић, а III – у Завлаку. По овој диспозицији у састав I армије су ушле: Дунавска I, Дунавска II, Комбинована I позива и одред мајора Ковачевића (Љубовијски). Армија је имала да се прикупи код Пецке и дејствује „у бок и позадину непријатеља у правцу Крупња, односно у правцу Завлаке и Осечине, ако би неприј атељ продирао овим правцима” и обезбеђује правац Пецка – Ваљево, хватајући везу са III армијом на Мрамору (к. 573) где се налазило њено лево крило. Штаб армије у Завлаци. У састав II армије ушле су: Моравска I, Шумадијска I, Тимочка I, Тимочка II и Коњичка дивизија. Армија је имала да брани фронт од ушћа Дрине до реке Лешнице, с тим да у повољним приликама потпомаже дејства III армије. „На случај да армија буде приморана на повлачење, Видојевицу држати што дуже и што упорније. Армију постепено повлачити на линију Слатина – Брестовац – Цер. Ову линију држати што дуже и што упорније, обезбеђујући и правац Шабац – Ваљево. Лево одржавати везу са III. армијом”.
III армија (Дринска I, Дринска II, Моравска II и одред пуковника Мишића) добила је задатак да „за сада одбија непријатеља на садањој линији, а у повољном тренутку прећи ће у офанзиву. На случај да армија буде приморана на повлачење, тада ће ово извршити постепено уназад и прикупиће се за отпор на положајима код Завлаке, односно Осечине. Комбиновану дивизију I позива упутити команданту I армије, чим се створи могућност за ово”.
Комуникацијски правци били су: за I армију: Пецка – Ставе – Балиновић – Ваљево и даље низ Јабланицу; за II армију: Велики Бошњак – Коцељева – Ваљево; за III армију: Завлака – Осечина – Ваљево низ Обницу.
Штаб Врховне команде у Ваљеву.
Накнадним наређењем, Шумадијска дивизија I стављена је непосредно под Врховну команду и наређено јој је да одмаршује 15. септембра у Текериш. Учињене су и измене у комуникацијским правцима, па је због разлоканог пута Ставе – Балиновић – Ваљево, I армији правац био Пецка – Ставе – Ваљево, а III Завлака – Осечина – Каменица – Ваљево.
Јединице I армије, по повлачењу из Срема, биле су овог дана: Дунавска дивизија I у Пецкој и Ставама; Шумадијска I биваковала је на простору Дебрц, Власеница, Месарци, где се попуњавала храном и муницијом. Коњичка дивизија добила је задатак да обезбеђује десни бок и позадину II армије од Шапца до ушћа Дрине.
Овог дана формиран је и Шабачки одред у чији су састав ушли: 6. пук III (без два батаљона), једна позицијска Дебанжова батерија и Шумадијски коњички пук. Одред је под командом пуковника Милутина Мишковића имао задатак да брани Шабац. Десно је Шабачки одред имао да ухвати везу са 5. пуком III код Мишара, а лево са Коњичком дивизијом, на северној ивици Шапца.
Тимочка дивизија I, као резерва II армије, прикупљала се код Прњавора, користећи правац Прњавор – Рибари – Липолист – Цуљковић – Глушић – Бојић, где су се налазила слагалишта хране, муниције и осталих потреба.
Продужавање офанзиве Балканске војске
Избијање аустроугарске 6. армије на гребен Гучева, Борање, Јагодње и Соколске планине принудило је српску Врховну команду да повуче I армију из Срема, а и олакшало прелазак 5. армије преко Саве и Дрине. Охрабрен овим, командант Балканске војске је одлучио да продужи офанзивна дејства и обухватом главних српских снага у Мачви и долини Јадра извојује победу.
У том циљу је предвидео; да се Комбиновани корпус који је дотле био ангажован у Срему, прикупи код Митровице, пређе Саву и надире у Мачву; да 5. армија од Парашнице и аде Курјачице предузме надирање у Мачву и долину Јадра; да 6. армија са гребена Гучево – Борања – Јагодња – Соколска планина предузме надирање у долину Јадра.
Комбиновани корпус се у току 15. септембра прикупљао и припремао за прелазак Саве код Јарка. На фронту 5. армије главна жаришта борбе била су и овог дана у Парашници и код аде Курјачице. У Парашници је 21. ландверска дивизија одбијала нападе Парашничког одреда (један батаљон 3. пука и два батаљона 14. пука II позива) који је око 15 часова био појачан једним батаљоном из армијске резерве. Губици 21. ландверске дивизије достигли су овога дана цифру од 2.000. Код аде Курјачице је 42. хонведска дивизија одбијала нападе Дринске II, али је у 11.45 часова постигла надмоћност у снази и противнападом је принудила да се повуче ка с. Шору. Она би се вероватно повлачила до висова код с. Горњи Добрић, да Врховна команда није спречила то наредивши да се ојача са два батаљона и батеријом из II армије, као и 4. пуком II, стављајући је привремено, под команду команданта Комбиноване дивизије. Истовремено је Шумадијској I наређено да из Дебрца дође у Текериш, а три батаљона VI прекобројног пука упућена су са Крста на к. 196 (код с. Руњана). Тако је одсек Дринске II био доста ојачан.
Одбрана Шапца ојачана је привремено једним батаљоном из Шумадијске I и једним из 6. пука III (са одсека с. Ушће – Шабац).
На положаје Комбиноване дивизије нападало је лево крило аустроугарског 15. корпуса. У подне су Ковиљача и Лозница биле изложене јакој артиљеријској ватри са леве обале Дрине, да би око 14 часова уследио са линије Ковиљача – Црни врх — Еминова вода напад непријатеља на положај к. 322 – Главица – Кадина глава. То је принудило команданта Комбиноване дивизије да на к. 196 (код с. Руњана) остави само један батаљон, а друга два батаљона VI прекобројног пука да се врате на Крст. Непријатељ је до 17 часова успео да заузме само к. 433, када су се њени браниоци повукли на Ровине. У току претходне ноћи, са В. Бобија (на крајњем левом крилу Комбиноване дивизије) повукао се и II прекобројни пук.
Дринска дивизија I успела је да поврати Биљег (к. 705) од 12. брдске бригаде, а сада је покушала да поврати и Мамутовац од 10. бригаде, али није успела. Десно крило 15. корпуса (11. и Комбинована бригада) нападало је Костајник, али су ти напади одбијени.
Моравска дивизија II је предухитрила јединице 16. корпуса у нападу на вис Столице и својим десним крилом напала: 9. брдску бригаду на вису Орлујак, а 4. брдску бригаду на Великом вису. Иако није освојила ове положаје, она је пореметила непријатељеве планове, па је само 5. брдска бригада организовала напад на Грабовице, али је и тај напад одбијен.
Одред пуковника Мишића напао је 6. и 7. брдску бригаду на Кошутњој стопи и Шанцу и то више пута у току 15. септембра, али без успеха.
Дунавска II напала је овог дана 1. брдску бригаду на Равном брду и к. 700. Десна колона (8. пук II без два батаљона) имала је да држи Маринков камен, а лева (јачине пет батаљона) да нападне к. 708 и по њеном заузимању да гони непријатеља ватром. У дивизијској резерви остала су три батаљона V прекобројног пука. Артиљерија Дунавске II тукла је успешно пешадију 1. брдске бригаде на Равном брду и к. 706, али не и артиљерију која је била добро заклоњена на висовима Кулине и Јасеноваче. Десна колона је одбила напад два батаљона 7. брдске бригаде, а лева је заузела Равно брдо и к. 706 одакле је непријатељ, гоњен ватром, у нереду одступио ка Милетини. Командант дивизије, пратећи борбу са Кика (к. 647), наредио је да дивизија привремено пређе у одбрану да би се јединице средиле, упутивши ка Рожњу два батаљона и пољску батерију да се са Петрине стене припреме за напад који је требало да уследи 16. септембра.
Командант десног крила 16. корпуса објединио је на одсеку Милетина – Петково брдо команду над половином 13. и 1. и 2. брдском бригадом ради одбране Соколске планине.
Љубовијски одред продужио је и 15. септембра одсудну одбрану положаја Петрина стена – Рожањ – Мали Рожањ – Прослоп и одржао брањене положаје. Највећи окршаји били су на положајима Малог Рожња (к. 983). Најкритичнији је био трећи напад непријатеља у коме су Срби претрпели велике губитке, али је стигло појачање (батаљон и по са 2 митраљеза из 4. пука). Непријатељ је после још два неуспела напада, претрпевши велике губитке, у касним поподневиим часовима обуставио даље нападе, а падом мрака приступио је утврђивању достигнуте линије, без непосредног додира са Љубовијским одредом.
Да би што боље осигурао правац Рожањ – Пецка – Ваљево, командант I армије наредио је Дунавској дивизији I која је маршовала ка Пецкој, да предњим деловима избије на Пресаде и Прослоп. Из Пецке је одмах упутио 8. пук и пољску батерију на Пресаде, 9. пук са пољском батеријом на Прослоп, IV прекобројни пук на Пуљеско брдо, а остатак дивизије задржао је код Пецке. Кад је 9. пук подилазио Прослопу, напао га је део 109. ландштурмске бригаде, али је са одсека Бобија – Прослоп (к. 688) одбијао све нападе, после чега је ова бригада у току ноћи повучена на мост код Љубовије за осигуравање позадине 16. корпуса коју је угрожавао српски Сребрнички одред.
По подне 15. септембра, под команду I армије стављене су све јединице које су јој припале према диспозицији Врховне команде од 14. септембра (Дунавска II, Комбинована дивизија и Љубовијски одред) с тим да се Комбинована упути чим то догађаји допусте. Затим је командант III армије наредио пуковнику Мишићу да његов одред задржи: само 30 коњаника, пет батаљона Комбинованог пука крагујевачких резервних трупа, четири батаљона Комбинованог пука крушевачких резервних трупа, Крупову пољску, брдску и позицијску батерију и део муницијске и профијант колоне, а остале јединице да врати њиховим командама.
У борбама за гребен Гучева, Борање, Јагодње и Соколске планине (Зворнички мостобран), нарочито 14. и 15. септембра када су у борбу уведена знатна појачања I српске војске, заустављено је надирање VI армије код Крупња и на Соколској планини. Ово надирање било је довело лево крило српских главних снага код Крупња у врло тешку ситуацију. Показало се да је одлука о обустављању офанзиве у Срему у циљу ојачавања снага на фронту III армије била оправдана.