Командант I армије примио је у 9 часова 23. септембра телефоном наређење из Врховне команде које је диктирао пуковник Живко Павловић, да војвода Путник инсистира на упорној одбрани линије „Нешино брдо – Шанац коју треба појачати”, те „да би Дунавска дивизија II позива требало да држи фронт Главице (Гробнице к. 559) – к. 490 – Кик,” са којег „да буде у јакој вези са Моравском дивизијом II позива и огарантује јој, да сачува досадање њене положаје”, а у исто време „била би у вези преко Миленковог камена са Дунавском дивизијом I позива”. Зато се захтевало поновно овлађивање овим положајима на којима „изједначити снагу обеју дивизија. Обратити пажњу команданту Љубовиђског одреда на правац од Љубовије.”
На основу овог наређења војводе Радомира Путника уследило је наређење команданта I армије према коме Дунавска II да поседне положај Гробнице – к. 490 – Кик и ухвати везу десно са Моравском II, а лево са Дунавском I на Миленковом камену, док јој је положај Мишаковац – Милутинов гроб имао да служи као прихватни; Дунавска I да поседне положај Шанац – Нешино брдо – Рујевачке рудине – Ободник; армијска артиљерија да се постави за дејство у споразуму са командантом Дунавске I. Команданту Љубовиђског одреда наређено је да нарочиту пажњу обрати на заштиту правца Љубовија – Пецка, држећи јачи део снага на десном одсеку; Команданту Дунавске I наређено је још да врати V прекобројни пук Дунавској II чим буде у могућности.
Дунавска II је већ посела и утврдила положај Мишаковац – Милутинов гроб 8. и 9. пуком II и артиљеријом, па је тражила да ту и остане, јер је тај положај, по мишљењу њеног команданта, био бољи од онога Гробнице – к. 490 – Кик, али му то није одобрено. Врховна команда наредила је у 20 часова телефоном да Дунавска II заузме са два пука линију Гробнице – к. 490 – Кик, а једним пуком Мишаковац; да V прекобројни пук путем Крупањ – с. Костајник – Крст у састав Комбиноване дивизије; Дунавској I остају њена четири пука (8, 9, 18, и IV прекобројни), а 4. пук је имала да да Дунавској II. Командант I армије је напоменуо да ће она ускоро добити појачање од два кадровска пука укупне јачине 5.000 бораца.
Коначан распоред српских јединица био је: Дунавска II – један батаљон на Гробницама, три на коси Вуколовци; један батаљон код Гаја, а три у дивизијској резерви на Мишаковцу; артиљерија на линији Мишаковац – Милутинов гроб; Коњички дивизион код с. Јовића. Дунавска I – 9. пук на одсеку Шанац – Нешино брдо, део 8. пука на Рујевачким рудинама, IV прекобројни пук на Бранковцу, главнина 8. пука на Ободнику и један батаљон на Велешу (к. 855), 4. пук у дивизијској резерви на к. 813; артиљерија на Бранковцу. Љубовиђски одред – Дунавски коњички пук и један батаљон на Ђермановића гају; један батаљон са 2 топа на Уши-главици; један батаљон са 2 топа на Баурићу; један батаљон са 6 топова на положају Прослоп – Баре. Армијска резерва (18. пук) вероватно је била на вису Кулине.
Овога дана на фронту I армије није било борбе осим повременог пушкарања патрола из предстраже и неколико испаљених артиљеријских зрна.
Љубовиђски одред ухватио је везу код Братунца са једном четом Сребрничког одреда чија су три батаљона била код Србрнице.
Врховна команда је намеравала да после краћег застоја 1 армија настави офанзиву. Ради тога је наредила да се Дунавска I задржи што ближе непријатељу, на јаком одбрамбеном положају Миленков камен – Бранковац, јер непријатељ 22. септембра није вршио гоњење. Пошто ни следећег дана није ништа предузимао, дивизија се ту задржала и није одступила на линију Кулине – Милетина – Бобија, као што јој је било наређено. Непријатељ није ништа предузимао овог дана ни против Моравске II чије је лево крило било истурено и у блиском додиру с њим на Мртолосу, али је искористио непоседнути простор између Мртолоса и Гробница да се увуче и угрози леви бок и позадину Моравске II. Ову празнину најбоље је могао да затвори коњички дивизион Дунавске II. Он је, међутим, био на левом крилу дивизије. Пошто непријатељ није ништа предузимао ни према Дунавској II, она је несметано заузела и посела за одбрану положај Гробнице – Вуколовци – Гај. Тако је постигнута чвршћа веза са Дунавском I, али слабија са Моравском II.
Армијској артиљерији је наређено да се о распореду споразуме са командантом Дунавске I. Међутим, Дунавској II је исто тако била потребна помоћ ове артиљерије, јер је на великом фронту имала само две батерије, док је Дунавска I имала седам и по батерија.
Цео Љубовиђски одред требало је прикупити на Дрини код Љубовије и ту привући и батаљон ојачан са 6 топова са положаја Прослоп – Баре. Тако прикупљен имао би најјачу снагу и за одбрану и касније за напад, уколико би до њега дошло.
Код Ужичке војске у југоисточној Босни, аустроугарска. 8. брдска и 9. ландштурмска етапна бригада принудиле су овог дана Сребрнички одред на повлачење и ушле у Сребрницу. Тиме је било омогућено да се 109. ландштурмска упути да смени 13. брдску бригаду код с. Липнице, а ова да оде у корпусну резерву.
Ни 24. септембра није било никакве борбе на фронту I армије. Из Дунавске дивизије I позива упућен је V прекобројни пук у Комбиновану дивизију III армије, а 4. пук Дунавској дивизији II позива.
На предлог команданта Дунавске II који је поткрепио и командант I армије, Врховна команда је одобрила да за Дунавску II буде главни положај Мишаковац – Милутинов гроб, а на линију Гробнице к. 490 – Кик да истури само предстражу. Овим је Врховна команда наговестила да ће привремена одбрана I армије дуже трајати, па је потребно да Дунавска II буде на подеснијем положају са којег ће моћи да испољи јаче ватрено дејство, а у исто време да се одмакне од Кошутње стопе (к. 944) са које је непријатељ могао одлично да дејствује артиљеријом.
Командант аустроугарске Балканске војске наредио је да 6. армија одржи освојене положаје док се губици који су износили код 15. корпуса 12.000, а код 16. корпуса 13.000 (само у евакуисаним рањеницима и болесницима), не попуне из доведених допунских јединица.
У току 25. септембра није било ничег значајног на фронту српске I армије јер непријатељ није против ње ништа предузимао. Јединице армије су се утврђивале и уз помоћ мештана извиђале непријатељске положаје на линији Дуга њива – Кошутња стопа – Мачков камен.
Дунавска II, са својих 5.800 бораца, заузела је овакав распоред: 8. и 9. пук II са једном пољском и две хаубичке батерије на Великој њиви; 4. пук са две пољске батерије на Милутиновом гробу, а предстража на линији Гробнице – к. 490 – Гај. Дунавска I, са својих 11.300 бораца, била је распоређена: 9. пук и 1. пољска батерија на Шанцу, са предњим деловима на Нешином брду; IV прекобројни пук са 2. пољском батеријом II на Бранковцу, 8. пук са 2. пољском и 9. брдском батеријом на положају Рујевачке рудине – Ободник; у дивизијској резерви остао је 18. пук са 5, 7, 9. и 10. пољском батеријом на к. 813.
Љубовиђски одред остао је у распореду од прошлог дана. Минерска чета упућена је из Завлаке у с. Ставе команданту I армије за оправку пута с. Пецка – с. Ставе.
После нeуспеха у борби за Мачков камен I армија није била у стању да настави офанзиву. Њено бројно стање веома је смањено. Борци тако проређених пукова који су се борили под врло тешким околностима већ девет дана, били су потпуно исцрпени, а исто стање било је и код непријатеља. Зато су обе стране морале прибећи одбрани да би се сачувало оно што се држало.
Дунавска II била је јаче груписана на десном крилу, где је земљиште било пролазније и подесно за непријатељски главни напад. Исто тако је било и код Дунавске I. Армијска артиљерија, осим једног хаубичког дивизиона, још није стигла. И код непријатеља је стање било слично оном код I армије.
Обе су стране предузеле мере за што јаче утврђивање, док не добију потребну попуну у људству и материјалу за настављање операција. Тако је овде дошло до такозване рововске војне која ће трајати све до 6. новембра када је Балканска војска предузела своју трећу офанзиву против Срба.