Одмах после пораза на Церу, генерал Поћорек је наредио да се трупе које су претрпеле највеће губитке што пре попуне људством, стоком и ратним материјалом и да се 5. армији прида брдска комора како би се оспособила за операције на планинском земљишту.
Првим Поћорековим планом предвиђено је: груписање 5. армије, 4. корпуса и 29 пешадијске дивизије северно од Саве, за обухват и удар на десни бок српске војске; 6. армија је требало да образује фронталну групу на Дрини. Међутим, одлазак 4. корпуса на руски фронт омео је остваривање тог плана.
Одласком 4. корпуса из Срема ослабљена је заштита Монархије од упада Срба преко Саве, а померањем 6. армије са горње Дрине ка доњој ослабљена је заштита југоисточне Босне. Поћорек је морао да води рачуна о овим двема могућностима Срба. па је 25. августа наредио ново груписање снага: главнина 5. армије и 15. корпус на доњој Дрини од њевог ушћа до Зворника; 16. корпус у степену десно и позади – око Власенице; 109. ландштурмска бригада код Сребренице; 104. ландштурмска бригада и 29. пешадијска дивизија северно од Саве на одсеку ушће Дрине – Шабац.
Овај распоред је требало заузети до 1. септембра.
Кад се генерал Поћорек 28. августа обратио аустро-угарској Врховној команди и царској војној канцеларији с молбом за обавештења да ли у овој офанзиви може рачунати и на помоћ Бугарске, дат му је негативаи одговор и скренута пажња да је српски посланик у Атини објавио да ускоро предстоји српска офанзива. Притом му је саветовано: „Ништа не узимати у обзир што би могло довести до новог пораза, ништа не предузимати пре добијања одобрења аустроугарске Врховне команде”.
Првог септембра Поћорек је замолио Врховну команду за сагласност да намеравану офанзиву отпочне 3. или 4. септембра против српских главних снага које су се, спремале за удар преко доње Дрине или Саве низводно од ушћа Дрине. У исто време је и министар спољних послова наваљивао да се ова офанзива предузме што пре због Бугарске и Турске које су се устезале да ступе у рат на страни Аустро-Угарске и Немачке. Али пошто би нов пораз онемогућио добијање ових држава за савезнике, аустроугарска Врховна команда је саветовала Поћореку да за напад искористи тренутак кад Срби буду прелазили Дрину и Саву, упозоривши га да не рачуна ни на какво појачање, али да се не боји ни да ће се смањити снаге којима већ располаже. Наглашено му је и то да се пре свега мора старати „да сваки неуспех избегне”.
Да би убрзао почетак офанзиве, Поћорек је 3. септембра поново замолио своју Врховну команду за хитно одобрење исте и она је ову одобрила, али „са прикупљеним снагама на једном месту”. После тога ВК се уздржавала да даље утиче на Поћореков рад.
У вези са овим одговором аустроугарске Врховне команде и услед закашњења попуне 21. дивизије, офанзива је одложена, а у операцијском плану учињене су ове измене: обухватно лево крило ојачано је 21. дивизијом која је већ 2. септембра прешла на леву обалу Саве; на горњој Дрини је остављена само 8. брдска бригада, док је главнина 1. пешадијске дивизије (7. и 9. брдска бригада) имала да одмаршује са горње Дрине ка Власеници.
Према наређењима која је команда Балканске војске издала 5. септембра, напад је имао да почне 7. септембра и то 5. армијом фронтално (преко доње Дрине), док би обухват вршиле: 48, дивизија с југа, дејствујући ка утврђењима код Лознице; 29. дивизија код Јарка и дивизија (са лаком артиљеријом) из групе Литгендорфа код Шапца; 16. корпус је имао да дејствује према висовима југозападно од Крупња и тиме угрози одбрамбени систем српске војске. Под команду 16. корпуса стављена је и 1. дивизија. Ландштурмска 109. бригада имала је да обезбеђује јужни бок 16. корпуса од српских снага код Љубовије и Рогачице.
Јаке кише принудиле су КАБВ да почетак напада одложи за 9. септембар 1914. године.
План АБВ за другу офанзиву на Србију бољи је од претходног по коме се одиграла церска битка. Снаге су сада прикупљене, нападни фронт је за половину краћи од онога из прве офанзиве; пронађена су и нека појачања, водило се више рачуна о земљишту и прилагођавању формације јединица стварним условима. Али, план има и осетан недостатак: није одређена линија до које би се могло ићи територијом Србије да би се спречио прелазак „Срба у Срем”. Из Поћорековог дневника се сазнало да би то могла бити линија: ушће Вукодраже – пл. Маљен – Рогачица, чија дужина износи око 100 км. Са 9,5 дивизија, колико их је Балканска војска могла имати за ту сврху, за овако широк фронт напада није се могао формирати борбени поредак са јаком резервом и довољно јаким снагама у првој линији. Нормалније би било да је мостобран тражен на линији: лева обала Добраве – с. Текериш – пл. Гучево, са наслоном на Дрину, јер је ужи, па би се могла створити рсзерва од 4 до 5 дивизија која би имала услове да, ослањајући се на снаге развијене на мостобрану, дејствује офанзивно обема обалама Саве и Дрине.
Детаљна процена ситуације на општем и балканском ратишту оних дана показала би да је било нецелисходно планирати офанзиву, чак ни са ограниченим циљем. Поћореков план је више носио обележје експедиције којом је хтео да казни Србе за све муке које су му задали. Операцијски правац са Дрине и Саве преко Ваљева ка Крагујевцу захтевао је: прво, да се, под борбом пређу Сава и Дрина, а затим је водио преко тешко проходног земљишта и планина, где су Срби могли узастопно да пружају све већи отпор Балканској војсци; снабдевање на овом правцу, због недостатка железничких пруга и добрих путева, било је врло тешко; најзад, ни временски – овај план није био добро замишљен.
Иако је постојала жеља да се што пре предузме офанзива, припреме су захтевале да се она одложи чак за 9. септембар. Па ни тада још нису стигле све потребне снаге. Прве јесење кише наговештавале су да ће тешкоће у савлађивању земљишта бити удвостручене. Замисао да се најпре обухвате оба крила српске војске, а потом ова потуче била је добра, али за извођење обухвата није било довољно снага. Најзад, за извођење овако сложеног операцијског плана требало је да буде остварено јединство у командовању и раду, што овде није био случај. Командант Балканске војске био је потчињен и аустроугарској Врховној команди и Дворској војној канцеларији у Бечу. Он је био и командант 6. армије и поглавар Босне и Херцеговине, што је негативно утицало и на израду бољег операцијског плана и на остваривање овог који је био израђен.