Министарство војно је, 25. августа, наредило позивање нових регрута који су имали да се јаве центрима за обуку (у Нишу, Крушевцу и Крагујевцу) најдаље до 14 септембра. Са регрутима су позвани и ђаци; њихова обука је извођена у Скопљу, по програму за резервне официре. Ово ће људство бити једини извор Врховној команди за попуну губитака и ојачање армија у наредним операцијама.
Операцијски план српске Врховне команде садржан је у директиви бр. 2044 датираној од 27. августа и послатој командантима I, II и III армије, Ужичке војске и Браничевског одреда; истичући потребу „да се све три армије, које су учествовале у бици што пре попуне људством, оружјем и осталом спремом, и да се груписање снага изврши онако, како ће то одговарати плану наших будућих операција.” Пошто је дат распоред непријатеља и изражено уверење да је „због јачег надирања Руса у Галицију, према нама ослабљен у извесној мери, и да делове појединих корпуса превлачи у Галицију”, – наређено је:
„1. II армија, у чији састав улазе: Моравска дивизија I. позива; Тимочка дивизија I. позива; Тимочка дивизија II. позива; Комбиноваиа дивизија I позива, да заузме и брани у прво време линију од ушћа Дрине до Љешнице, с тим да Љешница остане III армији.
2. III армија, у чији састав улазе: Дринска дивизија I позива; Дринска дивизија II позива и Моравска дивизија II позива да заузме и брани у прво време линију од Љешиице до Зворника.
Под команду команданта III армије додати привремено и Комбиновани пешадиски пук крагујевачких резервних трупа, којим ће обезбеђивати гранични фронт од села Читлука на ушћу Црињаче у Дрину, па до Љубовије, нарочито правце који воде ка Крупњу и Пецкој.
3. I армија, у чији састав улазе: Шумадиска дивизија I позива и Дунавска дивизија I позива, Коњичка дивизија прикупиће се тако, да Шумадиска и Коњичка дивизија буду око Шапца, спремни за акцију преко Саве, а Дунавска дивизија I позива и Обреновачки одред остаће у прво време где су сада.
4. Ужичка војска, која је сада на граничном фронту код Мокре Горе предузеће офанзиву ка Вишеграду, према раније датој директиви, кооперишући са црногорским одредом у Пљевљима.
Командант ће обратити нарочиту пажњу на правац Бајина Башта – Ужице и њега довољно обезбедити.
5. Браничевски одред за сада остаје где је, са истим задатком.
6. Команданти II и III армије утврдиће своју линију и пронаћи најзгоднија места за прелаз на леву обалу Дрине.
Сем овога, предузеће све могуће мере за што боље сазнавање стања код непријатеља.
7. Магацини за снабдевање армија су: за II. и III. армију Завлака, а за I. армију Коцељево.
Комуникациске линије су за III. армију: Лозница – Завлака; за II. армију: Богатић – Текериш – Завлака; и за I армију: Шабац – Коцељево.
8. За почетак дејства армије ће добити директиву, а сада предузети одмах мере, да се што пре изврши груповање и развој армија на одређене фронтове и изврши сва претходна припрема за почетак офанзивних операција”.
У овој директиви потпуно је изражена основна замисао операцијског плана СВК за битку на Дрини. Недостатак плана је у томе што се не предвиђа стратегијска резерва Врховне команде. То ће се, што ћемо видети доцније, неповољно одразити на извођење битке.
С обзиром на податке о распореду непријатеља, којима је располагала и на основни циљ дејства своје војске – да привуче и за себе привеже што већи део аустроугарске војске и тиме олакша операције савезника (Руса и Француза) – СВК је и предвидела: да Ужичка војска од с. Мокре Горе и Санџачка од Пљеваља заједно одмах предузму офанзиву ка Вишеграду и Горажду и привуку на себе што јаче аустроугарске снаге; I армија да се прикупи код Шапца и припреми за офанзиву преко Саве у Срем, а II и III армија да се што јаче утврде на Дрини и припреме за офанзиву која ће се предузети када се за то укаже повољан тренутак. Тај повољан тренутак био је условљен у првом реду добијањем из Русије обећаног мостовског и другог ратног материјала потребног за насилни прелазак Саве и Дрине на широком фронту. Сав мостовски материјал којим се у то време располагало имао је да се употреби за прелазак I армије преко Саве. Па и за то га није било довољно, већ је морало да се прибегне и употреби месних средстава.
Замисао српске Врховне команде да се одмах привуку и привежу што јаче аутроугарске снаге и да се то изврши делимичном офанзивом добра је, јер се није имало ни снага ни средстава за општу офанзиву, па ни за једновремену офанзиву крилних група, I армије и Ужичке војске. Офанзива преко Саве у Срем може се правдати моралном обавезом коју су Срби имали према Русима, јер су им Руси од самог почетка рата указивали пуну помоћ. Њоме се истваривала основна замисао операцијског плана – привлачење дела аустроугарске војске у Срем да не би могао учествовати у операцијама у Галицији, а и у оним које су имале да се развију у Босни.
Нисмо у стању да дамо потпуну оцену одлуке српске Врховне команде јер немамо довољно података, нарочито у односима између руског и балканског ратишта, као и о намерама руске Врховне команде. Познато је да су аустроугарска 3. и руска 2. армија знатно изгубиле од борбене вредности, да је 31. августа аустроугарска Врховна команда тражила да Немци хитно упуте два корпуса како би се спречио слом десног крила, те да је 2. септембрз позвала Немце да што пре ударе на Сједлец како би Аустро-Угарску спасли “слома у предстојећем решавајућем судару војне”. Али је и руска Врховна команда размишљала крајем августа о могућности да због пораза на неким деловима фронта повуче армије из јужне Пољске и Галиције, далеко на исток.
При доношењу одлуке СВК није имала података о времену извлачења 15. и 16. корпуса АБВ са горње Дрине, нити о томе да се у Срему налази 29. дивизија 9. корпуса и пола 7. дивизије, али је претпостављала да су овде делови из 4. и 9. корпуса приближно исте јачине. Подаци о осталим снагама 5. и 6. армије углавном су се подударали са стварном ситуацијом.
Савезници су јавили да Аустро-Угарска превози већи део снага са српског фронта на руски и да ће се држати одбране према Србији, али је СВК са друге стране добила извештај да Аустро-Угарска спрема нову војску против Србије, чему је она поклонила пуно поверење, очекивала аустроугарски напад и веровала да Аустро-Угарска неће смети да у знатној мери ослаби своје снаге према Србији. Стога је СВК распоредила I армију код Шапца, а II и III на доњој и средњој Дрини. Оваквим распоредом могли су се задовољити и захтеви савезника да се изврши офанзива на Срем и потреба да се спречи упад Балканске војске преко доње Дрине.
Може се поставити оправдано питање – да ли је одлука српске Врховне команде да I армијом пређе у офанзиву преко Саве у Срем била добра, с обзиром на увереност да ће Балканска војска предузети и другу офанзиву, или је било целисходније и за Србе и за савезнике да I армија не прелази у Срем већ да се употреби као стратегијска резерва Врховне команде. Сложио бих се са мишљењима за ово друго решење. Али у то је требало убедити савезнике, а то изгледа није било могуће.
За обезбеђивање граничног фронта на Сави и Дрини одређене су јединице III позива које су га и раније обезбеђивале и то у распореду:
а) 2. батаљон 6. пука, са 14 коњаника и 1 болничарем – од с. Ушћа до Шапца;
б) 3. батаљон 6. пука, са 14 коњаника и 1 болничарем од Шапца до Битве;
в) 1. батаљон 6. пука, са једном позицијском батеријом, 14 коњаника и 1 болничарем – од Митровице до Раче (закључно са њом);
г) 4. батаљон 6. пука, једна позицијска батерија, 14 коњаника и 1 болничар, у резерви за цео рејон 6, пука III позива;
д) 4. батаљон 5. пука, једна позицијска батерија, 14 коњаника и 1 болничар – од Читлука до Ковиљаче;
ђ) 1. батаљон 5. пука, са 2 топа, 14 коњаника и 1 болничар; једна чета на р. Узовници, а три чете и 2 топа код Љубовије.
Јединицама 6. пука III позива командовао је командант 6. пука чији је штаб био у Шапцу, а јединице 5. пука стављене су под команду команданта III армије.
Menu