Командант аустроугарске 5. армије наредио је команданту Комбинованог корпуса да 19. септембра нападне главним снагама преко Метковића и Богатића позадину Моравске I, како би тиме олакшао напад армије на Парашиицу. Међутим, у почетку напада стигао је један генералштабни официр из штаба Балканске војске да команданту Комбинованог корпуса скрене пажњу на критично стање 6. армије, те да овај управи главни напад ка с. Завлаки, наводећи да су Срби у пуном одступању. Командант Комбиноваког корпуса, уверен у сигуран успех отпочетог напада, тражио је изговор да не поступи по том захтеву, утолико пре што је он био у једној забелешци, где је писало: „Не бринути се много за V А. него маршевати за Шабац, а оданде ка Завлаци. Марш, избегавати борбу, маршевати, за три дана доћи до Завлаке”. Поћорек је својеручно написао: „Коњица напред”. Забелешка није имала ни датум ни потпис.
Пошто је и командант српске II армије напустио мисао о повлачењу и издао заповест за напад, овог дана је дошло до неке врсте борбе у сусрету.
Напад коњичке дивизије. Коњичка дивизија напала је делове 104. ландштурмеке бригаде. Лева колона (2. коњички пук, Шумадијски коњички пук и вод 1. коњичке батерије) ушла је у 11 часова у с. Раденковић, а десна (1. и 3. коњички пук и 2. коњичка батерија) је стигла 2 км јужно од Раденковића. У Засавици непријатеља није било, а у Ноћају је са четом и два митраљеза посео западну и источну ивицу села. Село Глушци заузела су два батаљона из 20. и 15. пука и посела за одбрану северну и источну ивицу, према којој се налазила непријатељска чета развијена за борбу. Из Узвећа су два непријатељска топа гађала Глушце и Метковић. Командант десне колоне закључио је да непријатељ одступа, а да му је ово заштитница. У то је командант Коњичке дивизије наредио да десна колона наступа преко Ноћаја и дејствује у бок и позадину непријатеља код Узвећа и Причиновића, а лева да протера непријатеља из Ноћаја, затим да затвара правце Ноћај – Митровица и Ноћај – Засавица.
Лева колона је, уз помоћ јединица III позива, после упорне борбе са једном неприј атељском четом и два митраљеза, заузела Ноћај, па је са три чете III позива продужила напад на Ноћајски Салаш. За време ових напада непријатељ је дејствовао артиљеријом већег калибра са леве обале Саве. У току даље борбе, десна колона је предузела напад од Раденковића и северно од Глушаца преко Бубање, помажући напад једног батаљона 15. пука ка Узвећу.
Тежећи да обезбеди лево крило и бок снага које нападају на Комбиновани корпус, командант српске II армије наредио је у 16 часова да 6. пук III који је под командом команданта Коњичке дивизије, у прво време задржи јачу снагу код Равња. Око 16,20 часова делови 41. домобранске бригаде напали су у два маха посаду источне ивице Глушаца, али су одбијени. У исто време делови 104. ландштурмске бригаде потисли су леву колону из Ноћаја која се у 17,45 часова повукла у Раденковић, а одатле је намеравала да се повуче ка Совљаку. Пошто је један њен ескадрон био у с. Бановом Пољу, командант Коњичке дивизије је наредио да се лева колона задржи са једним ескадроном у Раденковићу, а са остатком у с. Бановом Пољу и да се наслони на 6. пук III.
Тако је у ноћи 19/20. септембра распоред Коњичке дивизије био: десна колона на западној ивици Глушаца; лева колона, батаљон 6. пука III у с. Баново Поље а ескадрон у Раденковићу. Према овој колони је била 104. ландштурмска бригада пред мочваром Битва, са предстражом истуреном према Глушцима, Раденковићу и Засавици.
Напад Тимочке дивизије I позива. На основу армијске заповести командант Тимочке I наредио је 18. септембра у 23 часа: да десна колона (10. пук и батерија) нападне непријатеља између Причиновића и Узвеће, а затим да надире ка бари Ширине и у позадину непријатеља који се налази у Дреновцу; средња колона (батаљон 20. пука. батаљон 15. пука, два батаљона 14. пука I, два батаљона 14. пука II и две батерије) да нападне непријатеља у Узвећу, а затим да продире ка Дреновцу; лева колона (батаљон 20. пука и батаљон 15. пука) да нападне непријатеља у Глушцима где да се задржи и обезбеди од митровачког правца.
Напад је почео у 7 часова, као што је било и предвиђено заповешћу команданта дивизије. Око 8 часова лева колона заузела је Глушце, одбацивши делове 41. домобранске бригаде ка Узвећу. Командант дивизије наредио је да лева колона, уз садејство Коњичке дивизије, надире ка Ноћају и Узвећу и обезбеђује леви бок дивизије. У исто време је и средња колона од Метковића напала 41. домобранску бригаду у Узвећу, а десна је напала 57. и 14. бригаду у Причиновићу. Развила се веома тешка борба. Лева колона није успела да продре у Узвеће; један њен батаљон упућен је као појачање средњој колони која је претрпела велике губитке и остала без резерве, а други се повукао у Глушце. Средња колона је неколико пута јуришала на јединице 41. домобранске бригаде у Узвећу, али га није могла заузети; у резерви је до доласка батаљона из леве колоне имала само једну чету. Десна колона, због великих губитака нарочито на левом крилу, такође није успела да заузме Причиновић.
И непријатељ је претрпео велике губитке, нарочито 41. домобранска бригада. Међутим, стигла му је у помоћ колона пуковника Пфлуга у Узвеће. Чим је пао мрак отпочело је утврђивање на достигнутој линији које је трајало целу ноћ.
Напад Шумадијске дивизије I позива. Командант дивизије тражио је од команданта армије да му се напад помери уместо у 7 за 8 часова, нашто је командант армије наредио да дивизија мора бити што пре у висини Штитара, а о часу напада да се претходно споразуме са командантом Тимочке I. Командант дивизије је за напад образовао две колоне у висини Штитара: десна (12. пук, три пољске батерије, чета пионира и вод болничара) имала је да пође у 4 часа правцем Јевремовац – Мајур и да се на десној обали р. Јереза развије за напад правцем Штитар – Табановић, југоисточни део Причиновића – Стејара – Дреновац; лева (два батаљона 11. пука, две пољске батерије, вод пионира и вод болничара) да пође у 3 часа испред 12. пука правцем Јевремовац – Мајур – Штитар – Адице и да са леве обале Јереза напада правцем Адице – с. Рума – улаз у Причиновић – Шеварице. Дивизијска резерва (два батаљона 11. пука и две пољске батерије) имала је да пође у 4.30 часова за десном колоном.
4. коњички пук који је био стављен под команду ове дивизије, имао је да дејствује на десном крилу, на простору од р. Јерешчића до Саве и штити бок и позадину дивизије. Дивизија је имала и аеропланско одељење које је остало код Церовца, а пилоту је наређено да што пре полети правцем Шабац – Дреновачка ада – с. Јарак и натраг изнад Причиновића и да поднесе извештај о распореду непријатељских јединица, нарочито о месту његовог моста код Дреновачке аде.
Напад је почео једновремено код обе колоне у 15.30 часова, али и после два јуриша дивизија није успела да протера добро утврђеног непријатеља из Причиновића, кога је ватром подржавала хаубичка батерија са Дреновачке аде, као и два монитора са Саве. Дивизија је заноћила у борбеном распореду на 150 – 300 м од непријатеља и одмах је приступила утврђивању које је трајало целу ноћ.
Код Шабачког одреда није, 19. септембра, било ничег значајнијег, као ни код армијске артиљерије постављене у утврђења на положају Јевремовац – Раскршће.
Нападом на Комбиновани корпус командант II армије успео је да предухитри непријатеља и натера га за дуже време на одбрану. Тако је омео и планове команданта 5. армије и Балканске војске за олакшање ситуације код 6. армије.
Шумадијска I и Тимочка I са својих 20 батаљона и 10 батерија (40 топова) нису могле да протерају Комбиновани корпус из Мачве, јер је он располагао са 39 батаљона и 16 батерија (60 топова), а утврдио се у Причиновићу и Узвећу, добро помаган артиљеријом. Грешка је била код српске стране што напад није извршен једновремено: Тимочка I је нападала у 7, а Шумадијска I тек у 15.30 часова, када је убрзо пао мрак. Непријатељ је због тога могао пуном снагом да се одупре прво Тимочкој I, а потом и Шумадијској I.
Командант Балканске војске био је тешко погођен губитком Мачковог камена, јер је 16. корпус, који га је бранио, изгубио и иницијативу и око 10.000 бораца. И 15. корпус је, оставши без резерве, био јако притиснут од III армије која је избила на Гучево и укопала се на 150 корака од њега. Из 5. армије није се могло узети ништа, јер ју је у Парашници и баровитој Мачви потпуно приковала српска II армија. Командант Балканске војске није могао непосредно да помогне 16. корпусу, али је очекивао да ће тешка ситуација код српске II армије и напад у правцу Лознице ојачаним левим крилом 15. корпуса „донети повољно решење.” Овај напад требало је да појачају три батаљона 42. хонведске дивизије који су обезбеђивали Дрину наспрам Бијељине, а на њихово место да се употребе ландштурмске јединице. Са ова три батаљона и половином 42. хонведске дивизије образован је нови одред под командом 13. корпуса, али он није могао бити спреман пре 22. септембра. Међутим, њему је ишло на руку слабљење енергије српског напада на 15. корпус.
Српска влада, да би појачала и освежила своју војску, предложила је Врховној команди да се убрза обука регруга, да се регрутује нова класа од 20 година и да се изврши упис добровољаца. Врховна команда је одговорила на овај предлог да је већ наредила убрзавање обуке регрута и мишљења је да би требало одмах позвати нову класу регрута од 20 година старости и извршити упис добровољаца у Скопљу.
Menu