Сребрнички одред се распоредио за одбрану положаја Караула – с. Биљег – Боровац. На Караули (као десном одсеку) имао је два батаљона 12. кадровског пука и 2 пољска Дебанжова топа, а на одсеку Биљег – Боровац 2. батаљон 10. пука III, 3. батаљон 4. пука III, два батаљона XV прекобројног пука III и 2 брдска Дебанжова топа. На левој обали Зеленог Јадра (на Брачану) била је Златиборска добровољачка чета за осигурање левог бока одреда. У одредској резерви: 1. батаљон 12. кадровског пука, са 2 пољска Дебанжова топа (на Ћатића равни).
Под притиском одреда потпуковника Хвостека (два ландштурмска батаљона са брдском батеријом) повукле су се патроле Љубовиђског одреда са друма с. Братунац – Сребрница, а тиме су прекинуте везе овог одреда са Сребрничким. Командант Сребрничког одреда је зато наредио команданту десног одсека да буде опрезнији у правцу Љубовије. У састав Љубовиђског одреда стигла је и Рудничка добровољачка чета мајора Танкосића, одређена за дејство правцем Љубовија – Сребрница.
Командант левог одсека Сребрничког одреда требало је да нападне ојачани 2. батаљон 66. пука на Вијогору, али до напада није дошло ни када је потпуковник Хвостек напао десни одсек на Караули. Одред потпуковника Хвостека привукао се неопажен, по магли и снегу, око 14 часова на Кварац (к. 1014) који није био поседнут и одатле изненадио Србе на Караули, отворивши ватру из пољског Дебанжовог топа. Одмах је повучена чета из Сребрнице и њоме ојачан десни одсек, те је први напад непријатеља задржан. У 14.30 командант Сребрничког одреда упутио је десном одсеку 1. батаљон 12. пука из одредске резерве, а команданту левог одсека наредио је да упути два батаљона у одредску резерву на Ћатића раван (к. 992).
Непријатељ је продужио напад највећом жестином и у 15 насова пошао на јуриш. Дочекан бомбама и на нож, одбачен је са великим губицима, а после кратког застоја поново је напао тежећи обухвату десног одсека. После узастопних јуриша принудио је браниоца на одступање ка Ћатића равни (к. 992) где га је прихватио 1. батаљон 12. пука који због удаљености није стигао да буде употребљен за удар у леви бок нападача.
Због одступања јединица са десног одсека, командант Сребрничког одреда наредио је да се и јединице левог одсека повуку на висове код с. Брежана; у 18.30 часова наређено је да се и јединице десног одсека, под заштитом одредске резерве, повуку са Ћатића равни ка с. Брежани, где се одред овако распоредио: на десном одсеку – 12. кадровски пук; на левом – два батаљона III позива; у одредској резерви – два батаљона III позива.
Непријатељ се задржао на линији Караула (к. 956) – с. Биљег.
Шумадијску дивизију II напала је: Андријанова група, са две чете из 22. пука, Мажијевицу: 8. брдска бригада (јачине четири батаљона и две брдске батерије) Плочу; 13. брдска бригада Игриште; одред пуковника Хелебронта (три батаљона и 4 брдска топа) леви бок снага на Игришту. Одреди пуковника Карпслуса (пет батаљона и 6 пољских топова) и пуковника Хаузера (пет ландштурмских батаљона и 4 брдске хаубице) наступали су дуж пруге ка Хан-Пијеску.
У нападу на Плочу 8. брдска бригада је до 13 часова овладала утврђеним ноложајима 10. пука на к. 1032, а до мрака и положајем на к. 1152, куда се повукао 10. пук; 13. бригада је, одбацивши истурени батаљон испред Игришта, одмах продужила напад и на само Игриште; одред пуковника Хелебронта је пред вече, по киши и магли, напао и одбацио 5. кадровски пук, запленивши 3 топа; одред пуковника Карпелуса успео је да потисне коњички дивизион, али је у даљем наступању наишао на снажан отпор са положаја Алајбеговина – Височник Кути (6 км западно од Хан-Пијеска), са којег су напћени бок и позадина Шумадијске II.
Кад је командант Ужичке војске сазнао да је непријатељ заузео Плочу и Игриште, наредио је команданту Шумадијске дивизије II да се под заклоном мрака штуче на положај с. Кусаче – Букова глава – Височник, а предњим деловима да држи линију Жеп – Јаворник (к. 1219) – Хан Пијесак – Алајбеговина (к. 1082); одреду са положаја с. Џиле – Гупушна – Радова (1434) наређено је да обезбеди десни, а Лимском одреду да са Црног врха и код с. Кнежине обезбеди леви бок дивизије.
Санџачка војска је посела одређене положаје на Романији и Јахорини. Црногорска Врховна команда, пак, да би рашчистила ситуацију код Калиновика, наредила је команданту Дринског одреда да са Спушком бригадом и деловима са Јахорине нападне непријатеља код Калиновика. За извршење напада одред је образовао три колоне. Од Калиновика је тог дана наступала ка с. Трнову непријатељева 3. брдска бригада да тамо, заједно са „штрафунском” (добровољачком) командом упућеном из Сарајева њој у сусрет, очисти тај предео од црногорских јединица, Средња колона Дринског одреда (три батаљона Кучко-братоножићке бригаде – 1.500 бораца под командом командира Настадина Ивановића) изненадила је код с. Доброг Поља 3. брдску бригаду (око 5.000 бораца) која се ту одмарала са марша од Калиновика према Трнову, нанела јој знатне губитке и принудила да се врати у Калиновик.
Сребрнички одред се, ноћу 5/6. октобра, повукао са висова код с. Дражана на линију Пашино брдо – Столац како због недостатка муниције, тако и због неуспеха 12. кадровског пука, у који се једино и полагала нека нада за дејства према Сребрници. (Одред потпуковника Хвостека имао је три батаљона и брдску батерију; Сребрнички одред седам батаљона, 4 пољска и 2 брдска Дебанжова топа). Командант Ужичке бригаде, под чијом је командом био Сребрнички одред, наредио је овоме да се са ове линије може повући на десну обалу Дрине само ако се не би могао одржати због надирања надмоћнијег непријатеља.
Шумадијска II се, ноћу 5/6. октобра, прикупила на линији с. Кусаче – Букова глава – Височник, одакле су се у току 6. октобра главне снаге повукле на линију Бабјак – Вигова гора – Паклинак, а заштитница на линију Игришник (к. 1518) – с. Стоборани – с. Соколовићи – с. Бандин Оџак. Њене јединице су у току осмодневних борби, по врло тешком земљишту и лошем времену, биле јако исцрпене. Повлачење је вршено без великог притиска непријатеља, иако је он упутио три колоне за гоњење: пуковника Хелебронта (три батаљона и брдска батерија) друмом за Сарајево; пуковника Карпелуса (пет батаљона и пољска батерија) ка с. Соколовићи; 13. брдску бригаду преко с. Кусаче ка с. Мислову. Заштитнице Шумадијске II задржавале су са успехом непријатеља, нарочито колону пуковника Карпелуса на Височнику.
Лимски одред повлачио се неузнемираван ка линији Паклинак (к. 1169) – с. Сенковић – Санџачка војска држала је положај Вихор – Орловина – Голеш – р. Прачица. Десна колона Дринског одреда (два батаљона Зетске бригаде) која је према наређењу наступала од Рогоја преко Трескавице ка Калиновику, сукобила се 6. октобра изјутра на Малом Ручнику (к. 1489) са 3. брдском бригадом, пораженом претходног дана од средње колоне код с. Добро Поље. Батаљони Зетске бригаде су се повукли, а преморени непријатељ је око 10 насова стигао у Калиновик. Дрински одред, у намери да се користи овим стањем 3. брдске бригаде, напао је утврђење Калиновик одмах, али је, пошто није имао тешке артиљерије, одбијен, претрпевши велике губитке. После тога је 3. брдска бригада остала на одмору у Калиновику, очекујући појачања од два батаљона и 6 брдских топова, који су имали да стигну из Автовца у Калиновик 10. октобра.
Командант Санџачке војске и даље је тражио да му се врати Васојевићка бригада, али се командант Ужичке војске, с обзиром на своју тешку ситуацију, томе противио. Међутим, ОВК је наредила да се бригада одмах врати, с тим да је командант Санџачке војске тако постави, да може притећи у помоћ и Санџачкој и Ужичкој војсци, упозоривши црногорску Врховну команду на изложеност десног бока и позадине Санџачке војске после повлачења Ужичке од Власенице.
Сребрнички одред се током 7. октобра повукао на положај Пашино брдо – Столац, а у току ноћи 7/8. октобра пребацио се, по наређењу СВК, на десну обалу Дрине, остављајући на левој обали само извиђачке делове ради одржавања додира са непријатељем. Шумадијска дивизија II повукла се главнином на линију с. Вратар – с. Бабјак – Вигова гора, а Лимски одред на линију Паклинак (к. 1169) – с. Сенковић. Заштитни делови задржали су се на линији Буковац – Деветак – Копито.
Непријатељ је наступао двема колонама: јачом – одред пуковника Карпелуса, одред пуковника Хелебронта и 8. брдска бригада – друмом Хан Пијесак – с. Жљебови; слабијом – 13. брдска бригада – ка Буковцу (к. 1222) и с. Мислову. Заштитнички делови на Буковцу нападнути су јачим снагама и повукли се преко Брестоваче ка Мислову. Борба је на овом правцу вођена до 21 час.
Црногорска Врховна команда, добивши извештај да 10 Ужичка војска прикупља на линији с. Бабјак – Витова Гора – Паклинак – с. Сенковић, наредила је: команданту Санџачке војске да поседне положај с. Кула Марково брдо – Вијенац – р. Прача; Дринском одреду да поседне положај р. Прача – Црни Врх – Клек – Боровац, а Спушкој бригади да остане на положају Мукиње – караула Вратило – Вис, према Калиновику. Одлучивши се да ојача Санџачку војску и Дрински одред, она је наредила Херцеговачком одреду да упути шест батаљона команданту Санџачке војске у Рогатицу. Старосрбијанском одреду је наређено да упути: команданту Дринског одреда четири батаљона, 2 пољска и 2 брдска топа, а команданту Санџачке војске 6 митраљеза, вод пољских и вод брдских топова.
8. октобра се: према Ужичкој бригади налазио одред потпуковника Хвостека на линији Пашино брдо – с. Караџић; према Шумадијској II, 13. брдска бригада на линији с. Лазе – с. Мислово – с. Плочник; према Лимском одреду се од с. Жљебова преко Копита (к. 1318) кретао одред пуковника Карпелуса. Санџачка војска је својим заштитницама задржавала извиђачке делове одреда пуковника Хелебронта, а главнином је посела за одбрану одређене положаје.
Ноћ 8/9. октобра прошла је на миру, али је 9. октобра од 6 часова борба почела нападима 13. брдске бригаде на Тисово брдо и Висибабу која је вођена целог дана. Напади делова 4. брдске бригаде пуковника Карпелуса на Китак и Ступе одбијени су. Лево крило Лимског одреда, код с. Сенковића, напала је пред мрак 6. брдска бригада (пуковник Хелебронт) али је борба прекинута падом мрака.
Пошто у току ових напада нису постигнути очекивани резултати, командант Балканске војске је закључио да ће Ужичка војска бранити простор око Рогатице, па је предузео опсежније мере за постизање успеха.
Санџачка војска је 9. октобра била у одбрани: Васојевићка бригада на Млађу; Ђаковичка код с. Куле; Ловћенска на Витњу; Пљеваљска на Марковом брду; Колашинска код с. Сочице, са истуреним делом на Шиљевој глави и извиђачком четом на Витезу; Бјелопољска између с. Сенковића и Млађа; извиђачки одред капетана Поповића на истакнутом положају на Градини
(к. 994). Фронт Санџачке војске напала је колона пуковника Хелебронта од с. Жљебови и Бандин Оџак. Прво је напала предстражу Ускочког батаљона на Креч-врху који је око подне тукла јаком артиљеријском ватром из 8 топова. Предстража је упорном одбраном успорила надирање непријатеља, а пред мрак се повукла у с. Кусаче. На осталом делу фронта Санџачке војске није било знатнијих борби.
С обзиром на појаву слабих снага пред главнином и неактивност 3. брдске бригаде код Калиновика, командант Санџачке војске се одлучио да прикупи јаче снаге на десном крилу и 10. октобра организује испад на 6. брдску бригаду пуковника Хелебронта. Он је увече проценио да је непријатељ управио главни напад ка десном крилу, према Млађу (к. 1034), па је наредио: да три батаљона Колашинске бригаде из резерве дођу на Витањ; да Трепачко-шекуларски батаљон са 2 брдска топа пређе од с. Куле на Млађ; да Чевско-бјелички и Пјешивачки батаљон Ловћенске бригаде са Витња пређу код с. Куле за напад у десни бок непријатеља. Померање трупа требало је да се изврши ноћу 9/10. октобра.
Бој код Млађа
Око 4 часа 10. октобра 6. брдска бригада пуковника Хелебронта отпочела је напад на Млађ (који је држала Васојевићка бригада) и до 10 часова избила на јуришно одстојање. Ускочки батаљон са Млађа извршио је противнапад, али без успеха. Потиснуту бомбашку чету Васојевићке бригаде на споју Ужичке и Санџачке војске прихватила је чета из Љешанског батаљона. Да би се спречило раздвајање Ужичке од Санџачке војске, упућен је у напад батаљон 4. кадровског пука из Ужичке војске. Командант батаљона, мајор Марић, узео је под команду обе црногорске чете, извршио противнапад и протерао непријатеља из шуме. У тренутку одступања непријатеља извршило је противнапад и цело десно крило Црногораца са Млађа, а затим и Ловћенска бригада са Витња, па се непријатељ задржао тек у с. Жљебови. Око 18 часова стигао је извештај да се од Сарајева ка Гласинцу крећу непријатељске трупе (делови добровољачког одреда пуковника Хајдара), па је командант Санџачке војске наредио да се десно крило врати на Млађ, а према непријатељу оставе само слаба одељења.
У боју на Млађу учествовало је: седам црногорских батаљона и један српски. Губици Црногораца су били: 182 погинула и 445 рањених, а непријатељски око 900 мртвих, поред 25 заробљених. Потучеиа колона потпуковника Хелебронта повукла се у Кошутички теснац, а због њеног неуспеха морале су и остале колоне да обуставе нападе и да пређу у одбрану.
Лимски одред, садејствујући Санџачкој војсци, потиснуо је 4. брдску бригаду пуковника Карпелуса на Вишевину и избио десним крилом преко Ступе (к. 1115) у с. Грлац, а лево крило (4. и 5. кадровски пук са Граничарско-добровољачким батаљоном) избило је на линију Алибегово брдо – Копито (к. 1318). Шумадијску II напала је 13. брдска бригада са одсека Тисово брдо – Плочник, али је тај напад одбијен.
Врховна команда, незадовољна његовим дотадашњим радом, сменила је 10. октобра команданта Ужичке војске генерала Милоша Божановића. На његово место постављен је генерал Вукоман Арачић који је дотле командовао Тимочком II код Лешнице, на левом крилу II армије.
Командант Балканске војске био је изненађен успехом Санџачке војске и закључио да је, услед неактивности 3. брдске бригаде која се одмарала код Калиновика, створена могућност Санџачкој војсци да са свога левог крила повуче део снага и ојача десно крило. Што је најзначајније, дошао је до закључка да неизоставно мора овладати одсеком горње Дрине: Љубовија – Фоча, а затим што боље осигурати пругу Хан Пијесак – Олово, главну комуникацију за снабдевање 6. армије. Само тако би са сигурношћу могао предузети намеравану трећу офанзиву.
Аустроугарска Врховна команда осетила је овај застој операција, па да би ојачала Балканску војску, одлучила је још 7. октобра да јој упути новоформирану Комбиновану ладнштурмску бригаду намењену за италијански фронт, где сада није била потребна збот насталог лошег времена. Ова бригада од осам батаљона и шест батерија попуњена је људством из Тирола навикнутим на планине, а пешадија је била наоружана брзометним пушкама. Затим је АВК обећала да ће 12. октобра ставити на располагање команданту Балканске војске и 7. ландштурмску територијалну бригаду из Плзена.
Пошто су невреме и недостатак артиљеријске муниције онемогућили продужавање офанзиве на главном фронту, а рачунајући и са најављеним појачањима, командант Балканске војске одлучио је да у Босни ангажује јаче снаге са главног фронта и предузме офанзиву ради одбацивања Срба и Црногораца преко Дрине. Уследило је наређење: да 1. пешадијска дивизија (са 7. и 9. брдском бригадом) поново уђе у састав 15. корпуса; да одбрану јужног дела Зворничког мостобрана од Кошутње стопе до Дрине прими Комбинована дивизија (1, 2, 4, 6. и 14. брдска и 109. ландштурмска пешадијска бригада); да командант 18. дивизије прими команду над групом генерал-мајора Андријана (8, 5, 17. и 13. брдска, 9. ландштурмска етапна бригада и одред потпуковника Хвостека). У састав 18. дивизије требало је да уђе и 5. брдска бригада из 16. корпуса. Најзад, 3. брдска бригада требало је да нападом од Калиновика привеже главне снаге Санџачке војске за које се непрекидно сматрало да се налазе према њој. Да би се успоставила поуздана веза са 3. бригадом, командант Балканске војске наредио је команданту Сарајевске тврђаве да упути један слаб одред на југ ка Калиновику. Једновремено је и један добровољачки одред требало да крене према Романији да би олакшао наступање групе генерал-мајора Андријана.
Да би у југоисточној Босни избегао пораз, који би се могао негативно и пресудно одразити и на саму битку главних снага на Дрини, командант Балканске војске одлучио је да ангажује јаче снаге против Ужичке и Санџачке војске. Рачунао је да ће те снаге бити прикупљене за употребу 18. октобра, па је наредио генералу Тролману, команданту десног крила 16. корпуса, да се до 17. октобра држи одбране, наговештавајући му да ће тада стићи потребна појачања.
Одбране се држала и Ужичка војска и то: Ужичка бригада на одсеку од р. Трешњице до Дервенте, према одреду потпуковника Хвостека (без једног батаљона) који је очистио леву обалу Дрине од српских патрола и предузео заштиту границе; Шумадијска II, главнином на положају Вратар – Бабјак – Вигова гора, а предњим деловима ка Оглавку, Висибаби и Вишевини, према аустроугарској 13. и 4. брдској бригади; Лимски одред главнином на линији Паклинак – с. Сенковић, а предњим деловима на линији Китак – Ступе, према 6. брдској бригади.
Штаб Ужичке војске преместио се из Рогатице у с. Пешуриће.
Ноћу 11/12. откобра нови командант Ужичке војске генерал Аранић послао је Врховној команди извештај о ситуацији и изнео мишљење да је због развучености Шумадијске (на око 25 км планинског и јако испресецаног земљишта, покривеног прастаром шумом) свака јединица остављена сама себи, без потребног утицаја виших старешина.
Санџачка војска повукла се на линију: с. Читлуци – с. Кула – Витањ – Марково брдо – Вијенац – с. Д. Прача. На њено повлачење утицао је глас о покрету једне „јаке” непријатељске колоне од Сарајева ка Романији. Међутим, то је био део Добровољачке команде потпуковника Хајдера који је наступао ка с. Пале. Из Сарајева је, 12. октобра, пошао у Калиновик и батаљон мајора Балабана да би ухватио везу са 3. брдском бригадом.
У току ноћи 12/13. октобра 3. батаљон 11. пука заузео је с. Точионик и од заробљеника сазнао да се на Вишевини (к. 1315) налази 79. пук из 4. брдске бригаде са нешто артиљерије, да су иза њега ландштурмски батаљони а десно од овог Мађари. Овај батаљон је око подне 13. октобра напао Вишевину, али је одбијен. Киша са снегом подигла је 12. октобра ниво Дрине за готово 2 м. Оба моста код Вишеграда однела је бујица. Код с. Стари Брод Дрина је однела 4 сплава. Употребљиви су били једино камени мост код Вишеграда и железнички на ушћу Лима. Да би нанели што више штете непријатељевим мостовима, Срби су бацали у набујалу Дрину и велике количине балвана који су са олупинама мостова са горње Дрине знатно онеспособили мостове 6. армије. Мост 42. хонведске дивизије код Батара потпуно је порушен 13. октобра. Већ сутрадан вода је почела да опада.
У 11 часова 14. октобра командант Шумадијске дивизије II примио је наређење да појача извиђачку активност и рад на утврђивању положаја, а Врховна команда је послала са Уба у Вишеград „Тимочки мостови трен” и два одељења „Великог мостовог трена”, сваки од по 14 пловних распона у укупној дужини од 160 м. Пред Санџачком војском састали су се овог дана код с. Добро Поље део 3. брдске бригаде и батаљон мајора Балабана (који је 13. октобра преданио у Трнову). Главне снаге 3. брдске бригаде упућене су на Ручник.
Током 15. октобра извиђачки органи Шумадијске II имали су видне успехе. Заробљена су 24 непријатељска војника који су изјавили да се према Ужичкој војсци налазе: 79, 22, 101. и 102. пук; затим 1. батаљон 96. пука, 2. батаљон 53. пука, око три батаљона 16. пука и делови 37. и 73. пука, љубљански и тиролски ландштурмски пук – све као делови 13. и 4. брдске бригаде. Један војник из 79. пука, иначе Србин, учитељ, пребегао је на Паклинаку (к. 1169) у Лимски одред и изјавио да је непријатељ намеравао да 16. октобра нападне од с. Мислова фронт Шумадијске II, али је напад одложен за 17. октобар. Командант Шумадијске II је због тога наредио да се Сувоборска добровољачка чета подели на три дела и по један да прида 10, 11. и 12. пуку, сматрајући да ће се тако боље извршити извиђање, узнемиравање и препади на непријатеља. У току извиђања дошло је до борбе према с. Бабјаку и Виговој гори у којој је учествовала и артиљерија. Пред Ужичком бригадом непријатељ је држао Пашино брдо, Столац и Црни врх. Предњи делови су му били на Дрини.
Због испада Санџачке војске ка с. Жљебови, командант Балканске војске је закључио да је она јаче прикупљена ка свом десном крилу, уз Ужичку војску. У прилог таквог закључка, ишла је и неактивност Дринског одреда према Калиновику. Стога је одлучио да одустане од намераваног наступања ојачаном 3. брдском бригадом од Калиновика ка Фочи, већ да одред потпуковника Бартоша од три батаљона и 10 топова наступа ка Фочи у циљу демонстрирања; 3. брдска бригада да оде у Сарајево где ће са пет батаљона Комбиноване ландштурмске бригаде образовати 50. дивизију.
16. октобра доминирала је у штабу Ужичке војске брига за одбијање непријатељевог напада наговештеног за 17. октобар, а командант Ужичке војске је наредио да се положаји одсудно бране, да све трупе буду на опрези и да се 16/17. октобра снаге прикупе како би се не само непријатељ одбио, него у погодном тренутку да се пређе у противнапад. Командантима пукова наређено је да држе резерве у близини. Командант Шумадијске II је предузео мере да одбије наговештени напад и у 23.30 часова је наредио 11, 12. (први борбени ред) и 10. пуку (други борбени ред са већим делом на Зечици), да своје положаје одсудно бране.
На фронту Ужичке бригаде највећа пажња је придата правцу с. Дервента – с. Растиште који води у позадину Шумадијске II. Командант Ужичке бригаде је овог дана обавештен да је (према наређењу Врховне команде од 7. октобра) на Дебело брдо стигао 18. пук са 2 пољска брзометна топа у циљу обезбеђивања правца од Рогатице. Команданту Санџачке војске стигло је из Херцеговачког одреда на Гласинац појачање од шест батаљона.
Пошто је српска Врховна команда тражила поузданије податке о ситуацији, са мишљењем о целисходности нове офанзиве према Власеници и даље на север, уз садејство одреда од Бајине Баште који би био ојачан једним пешадијским пуком и брдском батеријом, командант Ужичке војске је 17. октобра одговорио да не само што сад није повољан тренутак за офанзиву, већ би настале и велике тешкоће око одржавања садањег положаја ако би непријатељ извршио напад. Стога предлаже да се што пре образује јак одред од најмање десет батаљона који ће прећи Дрину код Бајине Баште и енергично продирати ка Сребрници. Кад овај одред буде избио на линију Сребрница – с. Подравно, Ужичка војска би могла отпочети офанзиву ка Власеници Шумадијском II, а остале снаге могле би се употребити за заштиту праваца од Сарајева. И у овом случају операције ка Сребрници и Власеници представљале би, по мишљењу генерала Арачића, само садејство и олакшале би наступање главних снага, а биле би успешне само ако би Санџачка војска била у стању да осигура леви бок и позадину.
Кад је примила овај извештај, Врховна команда наредила је да до повољног тренутка комаидант Ужичке војске упорном одбраном сачува заузете положаје и просторију.
Код Шумадијске дивизије II непријатељ је око 16 часова испалио 40 артиљеријских зрна у рејону Бабјака (к. 1254) – с. Бабјак, а од заробљених 6 војника (из 13. и 4. брдске бригаде) сазнало да ће непријатељ прећи у напад чим му стигне појачање од две бригаде.
Дрински одред држао је положај Црни врх – Боровац, а Спушка бригада Колун – Плијеш.