После победе на Церу, српска војска је потпуно очистила северозападну Србију од непријатељских јединица. Последњи делови 5. армије аустроугарске Балканске војске (АБВ) одбачени су преко Дрине 21. августа, а делови 2. армије преко Саве 24. августа. Овог дана у 15 часова, јединице српског Комбинованог корпуса ушле су у Шабац.
На југозападном делу српског фронта, на горњој Дрини – код српске Ужичке војске и црногорске Пљеваљске дивизије – ситуација се у периоду битке на Церу другачије одвијала. Шеста армија АБВ, која се пред церску битку развила у југоисточној Босни, успешно је, иако са извесним закашњењем, дејствовала (16. корпус од 14. августа, а 15. корпус од 18. августа) у правцу Ужица и Пљеваља, Међутим, пораз на Церу и у долини Јадра принудио је Поћорека, команданта АБВ, да 21. августа нареди 6. армији да на горњој Дрини остави само једну дивизију (три брдска бригаде), а остале снаге да рокира ка 5. армији која је већ била одступила на леву обалу Дрине, како би се стало „на пут српској војсци ако би покушала упад на територију Аустро-Угарске”. Рокирање јединица 6. армије (без 7, 8. и 9. брдске бригаде, остављених код Вишеграда под командом штаба 1. пеш, дивизије) отпочела је 22. августа, и после три дана 15. корпус је стигао у рејон Власенице, а 16. код Хана Громиле (раскрсница путева Вишеград – Сарајево и Сарајево – Власеница); 15. корпус је одавде кренуо у рејон Зворника, а 16. у рејон Власенице.
Српски и црногорски штабови нису одмах уочили овај велики одлив непријатељских јединица са горње Дрине. Увече, 22. августа, српска Врховна команда (СВК) је била забринута због ситуације на фронту Ужичке војске и у Санџаку, па је предвидела и знатна ојачања за тај правац (што јој је омогућавао повољан исход битке на Церу) да би Ужичку војску покренула у офанзиву.
Наредни дан. 23. август, прошао је на овом делу фронта без борбе, а ноћу 23/24, августа СВК је наредила команданту Ужичке војске да, чим стигне II прекобројни пук II позива у Ужице, пређе у офанзиву и овлада положајима на граничном фронту. Међутим, 23. августа је у Врховну команду стигао извештај команданта Ибарске дивизијске области да је непријатељ заузео Нову Варош и Бродарево, а да и Сјеница може да падне непријатељу у руке. Стога Врховна команда појачава мере за обезбеђење правца који из тог рејона води ка Ужицу. Али је сутрадан командант Ибарске дивизијске области јавио да је непријатељ из Нове Вароши одступио ка Пријепољу. Ослобођена већих брига за југозападни део фронта, СВК је сада могла да јаче сасреди пажњу на припремање планова за операције које је наметала нова ситуација.
Имајући у виду стање код савезника и помоћ коју су од њих добијали, Срби су сада морали водити рачуна и о њиховим захтевима. Француску и енглеску војску притисле су јаке немачке снаге на западном фронту. Французи су, поред непрестаних позива Русима да што пре и са што јачим снагама нападну Источну Пруску и Берлин, тражили и од Срба (још 16. августа) да што пре предузму офанзиву против аустроугарске војске, јер су сазнали да се астроугарске трупе превозе ка Белгији, као и да је Аустро-Угарска велики део својих трупа предвидела за рат против Руса и Француза.
Да би пружили помоћ француској и енглеској војсци, привлачећи немачке снаге са западног фронта на источни, Руси су прикупили на свом северозападном фронту према Источној Пруској две армије јачине око 800.000 војника. Оне су 15. августа предузеле успешну офанзиву и приморале Немце да 22. августа не само издвоје са западног фронта два корпуса, већ и да сва појачања намењена западном фронту упућују на исток, против Руса. Али, Немци су тако појачаним снагама против руског северозападног фронта успели да крајем августа изборе победу код Тененберга и потисну руске армије. У то време била је у јеку и битка у Галицији између главних руских и главних аустроугарских снага. Постојала је бојазан да у току развоја ових догађаја аустроугарске снаге у Галицији не буду ојачане делом снага које су се налазиле према српском фронту, па су Руси крајем августа и тражили од Срба да хитно предузму офанзиву и њоме привежу још јаче аустроугарске снаге за себе и тако их спрече да оду у Галицију против Руса.
Посебне тешкоће имала је Србија са својим суседима.
Бугарска је 12. августа објавила строгу неутралност, али је било јасно да чека погодан тренутак да ступи у акцију на страни централних сила, које су јој за такав корак обећавале Македонију и источну Србију до Велике и Јужне Мораве. И поред ових примамљивих обећања Бугари су се после српске победе на Церу уздржавали да се отворено изјасне за централне силе и чекали су повољнији тренутак за то. Посебна осетљивост Србије према ставу Бугарске узрокована је, поред осталог, и тиме што је железничка пруга Прахово – Ниш – Ђевђелија (једина веза Србије са њеним савезницима Русијом и Француском) могла бити веома брзо угрожена бугарским нападом. А прекидом ове саобраћајнице било би обустављено снабдевање Србије из Француске и Русије, а и прекинута најкраћа комуникација између Русије и Француске. Повремено су и из овако неутралне Бугарске упадале у Македонију комитске чете те рушиле поменуту пругу и наносиле друге штете. Да би спречили ове упаде Срби су морали одвајати знатне снаге за заштиту границе и унутрашњости, чиме се слабила њихова оперативна војска која је водила рат против аустроугарске Балканске војске.
Албанија је била под јаким утицајем Аустро-Угарске чији су агенти припремали у Албанији чете за упад у Србију преко Призрена, Ђаковице и Пећи, па се и овде српска и црногорска граница морала заштитити знатним снагама оперативне војске.
Грчка, иако је објавила неутралност, дозвољавала је да се преко Солуна превози ратни материјал у Србију и Русију, али је на другој страни допустила да се у Атини образује шпијунски центар Немачке и Аустро-Угарске, који је лично потпомагао краљ Константин са својим присталицама. Тај је центар наносио велике штете како Енглезима и Французима, тако и Србима и Русима.
Румунија је, после Букурешког мира 1913. године. била у пријатељским односима са Србијом, па је дозвољавала да јој се Дунавом превози ратни материјал из Русије.
Турска, која је изгубила први балкански рат 1912 – 1913. године, одмах је пришла Немачкој и Аустро – Угарској и 2. августа потписала уговор о савезу и војну конвенцију с Немачком. Ови су се документи ускоро протегли и на Аустро – Угарску, о чему је Антанта сазнала крајем септембра 1914. године. Турци су могли да поступе по одредбама тих уговора тек крајем децембра 1914, кад су из Немачке, преко Румуније и Бугарске, примили најпотребнији ратни материјал. Они су на српске операције утицали и директним слањем својих чета да заједно са бугарским руше железничку пругу Скопље – Ђевђелија. Вршили су и шпијунажу у корист Немачке и Аустро – Угарске преко својих сународника у Македонији. Затварањем Босфора и Дарданела спречили су снабдевање Русије морем, чиме су посредно шкодили и Србији која се у највећем обиму снабдевала из Русије.
На основу података којима су располагали, Срби су закључили да ће АБВ прећи у одбрану „бар за извесно време”, јер се ситуација у Галицији развијала на штету Аустро-Угарске. У прилог таквог закључка ишли су и извештаји у којима се говорило о одласку јачих снага на руски фронт. С друге стране, СВК је веровала да Аустро-Угарска, с обзиром на последице пораза на Церу, неће смети знатније да ослаби снаге према Србији. У таквом уверењу држали су је и извештаји о спремању нове аустроугарске офанзиве против Србије. Посебну бригу у оваквој ситуацији задавала јој је заштита граница према Бугарској и Албанији, а јединице за ту сврху могле су се стварати само на штету оперативне војске која је била ангажована против АБВ. Тешкоће у наоружању (велики део наоружања и муниције истрошен је у церској бици) и опреми ублажавала је помоћ из Русије и Француске.
Имајући у виду захтеве савезника и ситуацију у којој се Србија налазила, СВК је одлучила да предузме бар делимичну офанзиву против АБВ.
Најзад, Аустро-Угарска није успела да прикрије пораз који су Срби нанели њеној Балканској војсци у бици на Церу током августа. Истина је у земљу продрла преко војника и официра који су учествовали у првој аустроугарској офанзиви, па су у току или после ње било из којих разлога отишли у позадину. Словенски народи Монархије нису прикривали своју радост чувши вести о успеху Срба. Вести о поразу на Церу допрле су и до аустроугарских јединица на руском фронту. Тамо су их пренели војници аустроугарске 2. армије који су против Срба учествовали у борбама код Шапца, па су после превезени у Галицију. То је подривало морал аустроугарских трупа на источном фронту. Успех Срба у бици на Церу нарочито се одразио на словенски живаљ у Босни и Херцеговини где је могао да избије и устанак. Најзад, тај пораз указивао је Бугарској и Румунији на слабост Аустро-Угарске и одвраћао их да ступе у рат на њену и немачку страну.
За тако пољуљани војни и политички престиж Аустро-Угарске кривицу је сносила њена Балканска војска којом је командовао генерал Поћорек, он је тога био свестан. У свему томе била је нарочито погођена његова командантска сујета, па одмах после неуспеха прве офанзиве одлучује да се за пораз освети Србима и ствара план за предузимање друге офанзиве која треба да уследи у што краћем року. Његова је основна мисао да Србе обухвати с оба крила и да их тако обухваћене потуче. На тај ће начин, мислио је, заштитити прво Угарску, а затим Босну и Херцеговину, од упада српске војске, привући Бугарску и Румунију на страну Аустро-Угарске, а тиме подићи углед Балканске војске и Монархије.
Menu