Церска операција

Рат између Аустро-Угарске и Србије био је увод у Први светски рат, што је дало повода да се верује да је он и био узрок Првог светског рата. Ту пропаганду нарочито је ширила Немачка.

За рат 1914 године Аустро-Угарска је имала на својој страни само Немачку и Албанију. Италија је остала неутрална, иако је била везана Тројним савезом, али је очекивала погодан тренутак да приђе Тројном споразуму.

Због свог компликованог државног устројства, Аустро-Угарска је имала три засебне војске: царско-краљевску заједничку војску, аустриски ландвер (домобранство) и мађарски хонвед (домобранство).

Аустроугарски ратни план против Србије био је израђен још 1907 године, уочи анексије Босне и Херцеговине, када је за начелника Главног генералштаба дошао генерал пешадије Конрад фон Хецендорф.

У очекивању анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, Србија је предвиђала могућност рата против ње, па је Главни генералштаб израдио 1908 године дефанзиван план за рат против Аустро-Угарске.

Како је већ раније, у споразуму са Немачком, била донела одлуку за рат против Србије, Аустро-Угарска се пожурила да искористи Видовдански атентат као изговор за свој припремљени напад на Србију, налазећи да је тај атентат најпопуларнији повод за то.

Са изнетим операциским планом команданта Балканске војске, обе армије (V и VI) биле су изложене опасности почесног пораза, првенствено V армија, која 12 августа има већ да наступа ка Ваљеву, и то са смањеном првобитном снагом.

Начелник Главног генераштаба, војвода Путник, који се уочи рата налазио на лечењу у једној аустро-угарској бањи, био је, после негативног одговора Српске владе на аустроугарски ултиматум, ухапшен 25 јула у Будимпешти, али је, по пристанку начелника аустроугарског Главног генералштаба, Хецендорфа, пуштен да отпутује за Србију.

Према инструкцији команданта III српске армије одбрана Обреновачког одреда и Дринске дивизије II позива имала је бити маневарска. Међутим, то се није могло остварити, јер је Дринска дивизија била без резерве.

Извршењем прелаза преко Дрине 12 августа код с. Амајлије и с. Батара V армија није достигла висове на десној обали Дрине (лешничке и лозничке положаје), којима је тежила тога дана, већ је остала на ужим мостобранима испред места прелаза.

У тим борбама Лознички одред изгубио је око 800 људи, а сама 36 пешадиска дивизија изгубила је око 600 људи. У току ноћи 14/15 августа Лознички одред повукао се без икакве сметње на положаје код Јаребичке Цркве.

Видећи тешку ситуацију Лозничког одреда и знајући да једна непријатељска колона врши обилазак преко Крупња, командант Дринске дивизије I позива доноси у 20 часова одлуку о повлачењу Лозничког одреда у ноћи 14/15 августа позади јаребичког положаја Богићевића Кулине - Гробље - Пушкаревац - Мајдан.

Једанаестог августа Команда II аустроугарске армије добила је извештај од аустроугарског војног изасланика у Софији да ће Срби предузети офанзиву преко Саве и Дунава.

Према директиви команданта Балканске војске од 9 августа, VI армија (15 и 16 корпус), по завршеном стратегиском развоју на фронту Сребрница - Вишеград - Горажде - Фоча имала је да предузме наступање ка Ужицу.

Откривање понтонског моста код Шапца навело је, вероватно, Врховну команду на мисао да непријатељ намерава да пребацује јаче снаге код Шапца, па је зато и одлучила да се Шабац заузме Шумадиском дивизијом I позива, како се непријатељу не би дало времена да га претвори у јак мостобран.

Држећи у својим рукама Шабац као мостобран, непријатељска главна снага (по мишљењу српске Врховне команде) у Срему могла је код Шапца вршити пребацивање својих оперативних јединица на десну обалу Саве и одатле предузети снажно дејство у десни бок II српске армије, упућене против левог бока V армије, која са Дрине продире ка Ваљеву.

Са преласком Балканске војске у офанзиву почиње обострано извођење Церске операције. Српска Врховна команда почиње се постепено прилагођавати новој ситуацији, назирући све јасније праве намере непријатеља.

Церска битка је извођена на просторији обухваћеној са севера током р. Саве, са запада током р. Дрине, а са јужне стране планинским земљиштем Гучева, Борање, Јагодње и Соколске Планине, али је тежиште битке лежало на теренском отсеку Цер - Иверак.

Командант V армије, који је на њену офанзиву гледао доста песимистички, с обзиром на жилав отпор истакнутих српских трупа 14 августа на лозничким положајима, закључио је да се српска противофанзива према његовој армији већ развија.

Командант 42 бригаде, пуковник Подгајски, који се са 2 1/2 чете 28 пука налазио на Скакалишту и Осоју, видећи да је усамљен, а нападнут са источне стране од делова 3 коњичког пука, повукао се око 7 часова кроз с. Двориште, где се измешао са избезумљеним бегунцима 28 пука и продужио отступање на запад.

Због јаке борбе код Шапца у току 14 августа и приближавања Шумадиске дивизије I позива ка Шапцу, командант 9 корпуса био је наредио 14 августа после 18 часова да се упути највећи део 29 дивизије од Јарка ка Кленку, а истога дана у 21.30 часова командант II аустроугарске армије наредио је команданту 9 корпуса да упути ка Шапцу све трупе које има на располагању.

Све трупе на десној обали р. Јадра, на отсеку Јаребичка Црква - Богићевића Кулине - Попов Парлог, стављене су под команду Дринске дивизије II позива, а све трупе на левој обали Јадра, на отсеку Пушкаревац - Мајдан - к 412 - Гробље (к 439) са предњим положајем на Великом Грацу, под команду Дринске дивизије I позива.

Ужичка војска је вршила у току 15 августа са Шумадиском дивизијом II позива припреме за напад на Вишеград и прелаз преко Дрине (припремање грађе за израду скела и сплавова).

Положаји аустроугарских и српских армија и њихових дивизија.

Бој код Текериша улази у своју II фазу, којом стварно почиње уређено извођење Церске битке, пошто I фаза тога боја, коју сачињава раније изложени изненадни и неуређени ноћни судар, претставља само увод у Церску битку.

Резултат боја обе колоне Коњичке дивизије, заједно са дејством 3 коњичког пука, на дан 16 августа био је врло велики: потпуно растројство целе леве колоне 21 пешадиске ландверске дивизије; заплењено 11 непријатељсккх топова са карама; заробљено 5 официра и 215 војника.

Заузећем Поповог Парлога (к 406) од стране десне побочнице 9 пешадиске дивизије 15 августа увече и отступањем Лешничког одреда са Поповог Парлога ка Завлаци, непријатељ је добио могућност дејства у бок и позадину III српске армије.

16 корпус овладао је тога дана са главном снагом положајем Метаљка, одбацивши Пљеваљску дивизију ка Пљевљу, а 8 бригада је по заузећу Челебића предузела наступање ка Пљевљу и заноћила 16/17 августа код Шупље Стијене.

Тако је 16 август, иако је био тек први дан Церске битке, јасно обележио будуће успехе и неуспехе: успех српског северног маневарског крила (у рејону Текериша) и неуспех јужиог маневарског крила V армије (у рејону Круиња и Пецке), а тиме и коначни успех Српске војске у Церској бици.

Тога дана догодила се једна тактичка аномалија, а то је напад усамљене 9 пешадиске дивизије на две дивизије (Моравску и Комбиновану) II српске армије.

За рад 17 августа командант Коњичке дивизије одлучио је да са дивизијом наступа правцем с. Грушић - с. Цуљковић и да избије на линију Радловац - Бели Камен, коју држе делови Шумадиске дивизије I позива, ту да сачека резултат њеног напада на Шабац, па, у случају да она успе у нападу, упути Коњичку дивизију у бок и позадину непријатеља који оперише гребеном Цера против Комбиноване дивизије.

Одлука команданта Шумадиске дивизије I позива за рад 17 августа била је: са целом дивизијом напасти на Шабац, пошто се напад претходно припреми артиљериском ватром.

13 корпус пропустио је да 17 августа енергично нападне долином Јадра, и то због, претставке команданта 36 дивизије да трупама треба дати најнужнији одмор.

VI армија пропустила је и 17 август вршећи споро и дангубно груписање за напад на српску Ужичку војску, углавном са два фронта: са Дрине, од Вишеграда и Старог Брода и из Санџака преко р. Лима, ради чега је требало претходно извршити захођење десним крилом преко Прибоја.

Немајући резерви у својој позадини, а притом не вршећи никакво прегруписање по фронту, V армија продужује битку и тог дана са првобитним развојем својих снага на фронту Цер - Крупањ.

Према Церској групи (Моравској и Комбинованој дивизији) била је тога дана усамљена 9 аустроугарска дивизија, са јако замореним и проређеним трупама на широком фронту Тодоров Рт - Преки Рт - Гај - Спасовине - Беглук, са тежиштем снага на свом левом отсеку.

Намера команданта Коњичке дивизије била је да тога дана предузме наступање ка с. Чокешини и, даље ка Дрини, а са једним делом дивизије да дејствује преко с. Богосавца и с. Дуваништа.

Командант 4 корпуса (генерал Тршћански) претпостављао је да се под Шапцем налазе 2 српске дивизије: Дринска I позива код с. Јевремовца и Шумадиска дивизија I позива источно од села.

И тако је Команда V аустроугарске армије постала жртва обмане, како у погледу употребљивости 21 дивизије тако и, нарочито, у погледу помоћи са стране групе Тршћанског.

На основи извештаја добијених у току 18 августа као и телефонских разговора вођених са командантима армија, у Врховној команди дошло се до закључка: да је ситуација на целом фронту доста повољна и да решење битке има да падне на фронту II српске армије, и то на церском отсеку, где бију бој Комбинована и Моравска дивизија I позива.

И тако је напор 9 дивизије да истраје у боју 18 августа, остао бесциљан. Помоћ није дошла, ни непосредна са севера (од Шапца) нити посредна са југа (од Крупња).

За напад на Косанин Град била су одређена два батаљона (по један из 2 и 5 прекобројног пука), 4 митраљеза и 1 топ 7 пољске батерије.

Коњичка дивизија осванула је 19 августа на положају Брестовац - Раскршће - с. Метковић, на коме је обезбеђивала простор између Шумадиске I позива и Комбиноване дивизије.

У 7.40 часова примљена је заповест команданта II српске армије којом се наређује: да Шумадиска дивизија I позива безусловно, па и по цену свога жртвовања осигура позадину Комбиноване и Моравске дивизије I позива од непријатељских покушаја од Шапца.

Дужина марша износила је 50 км, те су трупе биле на маршу, без одмора, равно 24 часа. Прелаз артиљерије преко Сипуљске Реке био је врло тежак, а и излазак иа Стражу и Велики Вис, где се на појединим местима имало испети уз нагиб преко 45 степени, тако да су читави батаљони употребљавани за извлачење топова.

На основу извештаја добијаних у току 19 августа, Врховна команда је закључила да је ситуација на фронту III и II српске армије, нарочито у долини Јадра и на Церу, повољна.

Када се има у виду да је Балканска војска имала 10 дивизија, а да је на пресудном делу битачне просторије имала свега једну дивизију (9 пешадиску дивизију), онда је то редак пример повреде начела економије снага, како од стране Поћорека, тако и од стране генерала Франка, који је од 5 својих дивизија оставио саму 9 пешадиску дивизију да му одлучи судбину армије.

9 пешадиска дивизија успела је, благодарећи слабом надирању Срба, да се 20 августа до 18 часова са свим својим деловима пребаци у Босну преко моста код Јање, праћена само артиљериском ватром српске Комбиноване дивизије.

Иако је командант II српске армије још од 19 августа у подне, када је био сломљен отпор 9 аустроугарске пешадиске дивизије на Рашуљачи, тражио од команданата Комбиноване и Моравске дивизије I позива да врше енергично гоњење, само је лева колона Комбиноване дивизије гонила у стопу 9 дивизију у долини Лешнице.

III српска армија 20 августа пропустила је до 15.30 часова време за гоњење, и то због уображене опасности са стране Рожња и Крупња (фамозна 48 аустроугарска дивизија), иако је са те стране њен бок био заштићен Моравском дивизијом II позива, а непријатељ се очигледно повлачио испред целог њеног фронта.

Поћорек, командант Балканске војске, желео је да група генерала Тршћанског предузме офанзиву, у циљу олакшања повлачења аустроугарске армије и њеног држања источно од Дрине, у Србији. Међутим, генерал Франк, командант V аустроугарске армије, наредио је да група Тршћанског (ојачани корпус) напусти Шабац и пређе у Срем.

И тако се десило да 15 корпус, уместо да пређе у напад кад победоносна V аустроугарска армија уђе у Ваљево, како је било предвиђено операциским планом Поћорека од 9 августа, прелази у напад баш онда кад се тучена V аустроугарска армија пребацује на леву обалу Дрине.

Сламањем отпора 9 аустроугарске пешадиске дивизије на Церу - Иверку од стране Церске групе II српске армије, Церска битка је била добијена још у подне 19 августа.

Повлачењем V аустроугарске армије преко Дрине 20 августа била је углавном завршена Церска операција. Остало је још само да се непријатељ протера из Шапца.

Слабост и неприпремљеност V аустроугарске армије и њено усамљено наступање правцем на коме је било највероватније да ће наићи на главне српске снаге биле су један од главних узрока неуспеха Балканске војске у њеној „казненој експедицији" против Србије.

Док је Церска операција, као што смо изнели, била дело аустооугарске војно-политичке стратегије, предвиђена аустроугарским ратним и операциским планом аустроугарске Балканске војске, дотле је Церска битка за њихово највише и више командовање била непредвиђена, тј. изненадна сусретна битка.

Експлоатација Церске битке са српске стране није изведена енергично, те није ни дала очекиване резултате: потпуно уништење 9 и 21 дивизије 8 корпуса и 36 дивизије 13 корпуса.

Овај пораз падао је утолико теже Двојној Монархији што се догодио пред велики судар са Русима у Галицији, те је негативно деловао на морал старешина и трупа.

Обавештајна служба аустроугарског Главног генералштаба у периоду припрема за рат противу Србије била је на већој висини од обавештајне службе српског Главног генералштаба.

Служба извиђања уопште је била врло слабо организована и извођена, што је имало за последицу непознавање стварног стања на српској страни, а у вези с тим пропуштање повољних тренутака за искоришћавање слабих страна српског распореда, доживљавање изненађења и препада од стране српских трупа и српске ватре и подношење излишних губитака.