Напад 9 аустроугарске пешадиске дивизије
Иницијативу рада, од рaног јутра, 17 августа узели су команданти пукова 9 аустроугарске дивизије.
Око 5 часова, 11 пешадиски пук 9 дивизије предузео је, на иницијативу свога команданта, напад са отсека Спасовине – Југовићи на српски 3 пешадиски пук (са батеријом) на Беглуку. Напад је у 8 часова одбијен.
Међутим, са Симиног Брда, из састава 30 пешадиске дивизије, кренуо је у напад 16 аустроугарски пук са једном пољском батеријом, опет на иницијативу свога команданта, и то према левом крилу 3 пешадиског српског пука на Беглуку. Охрабрен дејством 16 пука, 11 аустроугарски пук је и сам поново кренуо у напад са фронта Спасовине – Југовићи, уз ватрену помоћ 5 батерија (3 пољске и 2 хаубичке) са правца Велике Главе. Јако нападнут с фронта и обухваћен на свом левом крилу, а притом тучен јаком артиљериском ватром и недовољно помогнут ватром сопствене артиљерије са к 325 и к 330, 3 пешадиски пук (са батеријом) био је збачен са Беглука у долину реке Цернице, одакле се, негоњен, повукао на Илијино Брдо.
По завршеној борби, око 14.30 часова, 16 аустроугарски пук повучен је у састав своје, 36 дивизије.
Тако је, губитком Беглука, Моравска дивизија I позива изгубила врло повољаи ослонац за развијање свог напада на Иверак, а 9 аустроугарској дивизији је омогућено да са отсека с. Југовићи – Беглук туче бочном артиљериском ватром Комбиноваиу дивизију при њеном наступању ка Тројану. Поред тога, аустроугарске снаге могле су са Беглука да продру у незаштићени међупростор између II и III српске армије и притом сс дочепају важног, а непоседнутог масива планине Влашића и тако раздвоје те две армије. Ту опасност је схватила и српска Врховна команда, па је зато истог дана (17 августа) наредила да се II српској армији у с. В. Бошњак упути као појачање Тимочка дивизија I позива са Уба.
Око 10 часова 102 пешадиски пук, ојачан на десном крилу једним батаљоном 91 пешадиског пука, кренуо је, опет самоиницијативно, у напад ка с. Текеришу. Али, када је пришао близу српских снага, лево крило је добило јаку бочну ватру (пешадиску и артиљериску) са Парлога (к 368), тако да је напад одбијен уз тешке губитке. Пук је у нереду отступио преко Борног Поља ка Рашуљачи.
Због опасности са правца Текериш – Борно Поље, командант 9 пешадиске дивизије је рокирао 73 пешадиски пук са Велике Главе на лево крило дивизије. Но како Срби нису предузели наступање, то је један део 91 пешадиског пука поново посео Борно Поље.
Око подне је упућена 1 чета са 2 митраљеза и пионирско одељење 73 пука као побочница на Биљевине (к 426).
Како је предвече српска артиљерија отворила ватру са Тројана, а чула се и митраљеска ватра са Тодоровог Рта, то је командант 9 дивизије у току ноћи 17/18 августа извукао два батаљона 11 пука од с. Југовића и упутио их 18 августа, са 1 топовском и 1 брдском хаубичком батеријом, преко Биљевина (к 426) на Тодоров Рт.
На тај начин је 9 пешадиска дивизија постепеним рокирањем на северозапад заноћила 17/18 августа у полукружном, далеко истуреном, дугом и танком борбеном распореду од Тодоровог Рта преко Биљевине (к 426) и Парлога (к 449, јужно од Косаниног Града), Борног Поља, Велике Главе до Беглука, у распореду који се лако могао обухватити.
Повлачење Моравске дивизије I позива
Када је, после 10 часова, Моравска дивизија I позива била нападнута на целом свом фронту од стране 11, 16 и 102 аустроугарског пука, уз садејство јаке артиљериске ватре (6 пољских и 4 хаубичке батерије, свега 56 оруђа), њен командант је захтевао од команданта суседне, Комбиноване дивизије, да развије јачу снагу и више артиљерије између Кика и Текериша, да би се осујетио пробој између тих двеју дивизија, ради чега је позвао команданта Комбиноване дивизије на лични споразум. Међутим, он се није могао одазвати позиву, јер је био заузет на свом дивизиском отсеку.
Под утиском велике опасности на Беглуку, командант Моравске дивизије I позива издао је, у 13.45 часова, усмену авизо-заповест за повлачење бојног поретка дивизије на линију Калем – Илијино Брдо. У 23 часа цела Моравска дивизија I позива била је у покрету ка новом положају; непријатељ је није гонио, те је повлачење извршено у реду.
Рад Комбиноване дивизије
У 9.50 часова 2 батаљон 5 прекобројног пука са 2 митраљеза кренуо је, у духу наређења команданта Комбиноване дивизије, у насилно извиђање ка Тројану. Како је у то време и 102 пешадиски пук кренуо у напад преко Борног Поља ка Текеришу, командант Комбиноване дивизије наредио је да 6 прекобројни пешадиски пук из дивизиске резерве дође између Кика и к 330 у циљу противнапада и да се резерва 5 прекобројног пука приближи I борбеном реду.
Командант 2 батаљона 5 прекобројиог пука, наступајући ка Лисини, приметио је наступање 102 пешадиског пука, те је оставио на Парлогу (к 368) једну чету са 2 митраљеза да дејствује у леви бок непријатеља. Како је повраћен и оспособљен за дејство и један пољски топ (7 батерије) који је прошлог дана био напуштен на Парлогу, то је отпочео тући у леви бок 102 пешадиског пука заједно са четом са Парлога, која је отворила бочну пушчану и митраљеску ватру. Тако је благодарећи тој бочној ватри, напад 102 пука укочен.
У 11.25 часова 2 батаљон 5 прекобројног пука избио је на Водице. Али како је 102 пешадиски пук наставио наступање, то је командант овог батаљона вратио са Водица на Парлог још једну чету, а са две чете продужио наступање ка Тројану, на који је избио у 15.30 часова.
Да би одбио напад 102 пешадиског пука, командант Комбиноване дивизије наредио је, у 12.15 часова, да 2 прекобројни пук крене преко Дугог Рта на Малу Лисину, те да нападне у леви бок непријатеља. Како је око 14 часова 102 пешадиски пук, тучен поглавито уздужном ватром двеју чета, митраљеског вода и топа са Парлога, у нереду отступио, то је командант Комбиноване дивизије наредио да се под командом команданта 2 прекобројног пука, који се са Дугог Рта већ креће ка Великој и Малој Лисини, образује десна нападна колона од 2 и 5 прекобројног пука са задатком да са отсека Кик – Скакалиште крене ка Тројану и заузме га.
Пошто је командант 2 батаљона 5 прекобројног пука, избивши на Тројан, приметио, око 17.15 часова, наступање две непријатељске чете са Косаниног Града ка Тројану, то је развио обе чете, предузео напад и протерао непријатељске чете ка Косанином Граду. У том нападу погинуо је командант 2 батаљона 5 прекобројног пука, мајор Милутин М. Петровић.
У 18.30 часова стигао је на Малу Лисину 2 прекобројни пук, и са извесним деловима појачао 2 батаљон 5 прекобројног пука на Тројану.
Десна колона Комбиноване дивизије заноћила је 17/18 августа на линији Коњушница – Дејановац Извор – Мала Лисина – Парлог, а као појачање колони упућен је на Лисину 1 батаљон 1 прекобројног пука са митраљеским одељењем и 1 пољском батеријом.
Ноћ 17/18 августа на фронту Комбиноване дивизије прошла је на миру.
Поглед на бој код Текериша 17 августа
Тога дана догодила се једна тактичка аномалија, а то је напад усамљене 9 пешадиске дивизије на две дивизије (Моравску и Комбиновану) II српске армије. Иако напади нису били изведени по наређењу команданта 9 дивизије и координирано, већ иницијативом команданата 11 и 102 пука, уз иницијативно садејство 16 пешадиског пука 36 дивизије, ипак су довели до пада Беглука и осујетили намеравани напад Моравске дивизије I позива, чиме је 9 дивизија добила један дан више да усамљена остане на свом положају. (Само, тај добитак у времену није искористио командант V армије за појачање свог разбијеног левог крила – 21 дивизије).
Овом успеху 9 дивизије допринео је највише неправилаи распоред Моравске дивизије I позива. Уместо да је на Беглуку, који је био врло важан и довољно простран нападни ослонац, развио своја два пешадиска пука са два дивизиона артиљерије, командант дивизије је на њему оставио само свој 3 пешадиски пук са једном батеријом. Међутим, Беглук је захтевао јачу посаду и са оперативиог гледишта, која би била веза између унутрашњих крила II и III српске армије.
Уместо да је Комбинована дивизија још у рану зору 17 августа предузела енергично продирање јаком десном колоном ради избијања на Косанин Град, у духу задатка добијеног од команданта II српске армије још у подне 15 августа, она је стајала испод напуштеног гребена Цера неактивна све до 10 часова, када је упутила само један батаљон (2 батаљон 5 прекобројног пука) са 2 митраљеза у насилно извиђање ка Тројану. Ова колона не би наишла на јачи отиор, јер је генерал-мајор Панеш са остацима растројене десне колоне 21 дивизије напустио гребен Цера још у 4 часа изјутра 17 августа, те би изишла на гребен Цера пре почетих парцијалних напада 9 дивизије. А појава јаке десно колоне Комбиноване дивизије на гребену Цера према левом боку 9 дивизије – са артиљериским дејством уздужном ватром на борбени распоред ове дивизије и једновременим фронталним нападом осталог дела Комбиноване дивизије правцем Текериш – Борно Поље – Рашуљача у вези са нападом Моравске дивизије I позива преко Беглука и Спасовине ка Великој Глави – довела би, без сумње, до набацивања 9 пешадиске дивизије на теснац р. Лешнице још у току 17 августа.
Међутим, пропуштена је прилика да се искористи тренутак слабости код непријатеља, што је била последица непознавања стварног стања на гребену Цера од стране Комбиноване дивизије. Свакако да до тога не би дошло да су употребљене официрске и подофицирске извиђачке патроле, а пошумљено и испресецано земљиште Цера било је врло подесно за њихово прикривено кретање.
Моравска I позива и Комбинована дивизија пропустиле су такође да искористе и растројство 102 пешадиског пука када је после неуспелог напада отступао. То је био тренутак кад су трупе Комбиноване дивизије, уз садејство десног крила Моравске дивизије I позива, могле на леђима 102 пука избити на Рашуљачу и разбити распоред 9 пешадиске дивизије.
Нажалост, командант II српске армије, који је у току 16 августа онако корисно интервенисао на бојишту, руководећи радом обеју дивизија, овога дана се налазио на бојишту Шумадиске дивизије I позива, па није могао да потстакне ове две дивизије на енергичније дејство.
Неактивност Церске групе II српске армије довела је до негативног резултата: иако бројно јача (36 батерија са 56 оруђа) била је потчињена иницијативи слабије 9 пешадиске дивизије (13 до 15 батаљона са 62 оруђа).
Седамнаести август, други дан Церске битке, значио је, према томе, пропуштање повољног тренутка од стране Церске групе II српске армије да туче усамљену 9 пешадиску дивизију и да тиме, још тога дана, доведе до решења Церске битке.
Једини користан резултат тота дана био је поседање напуштеног Тројана, растурање 102 пешадиског пука и јако развлачење распореда 9 пешадиске дивизије, чиме су били припремљени повољни услови за напад Церске групе II српске армије у току идућег дана.
Насупрот неактивном раду Церске групе II српске армије истиче се прегалачки и иницијативан рад команданта 2 батаљона 5 прекобројног пука пешадиског мајора Милутина Петровића, упућеног у насилно извиђање Тројана, који је највише допринео растројству 102 пешадиског пука, не реметећи притом извршавање свог задатка – избијање на Тројан.