Напад и гоњење Комбинованом дивизијом
Заузеће Косаниног Града. – За напад на Косанин Град била су одређена два батаљона (по један из 2 и 5 прекобројног пука), 4 митраљеза и 1 топ 7 пољске батерије. Командант тих трупа био је мајор Велимир Чекеревац. Остали батаљони 2 и 5 прекобројног пука прикупљали су се на Сечанском Рту (к 598), где је требало да дођу и 2 пољске батерије.
Мајор Чекеревац прикупио је трупе одређене за напад у ноћи 18/19 августа до 0.30 часова позади Сечанског Рта, а у 1 час одређена два батаљона и митраљеско одељење кренули су са Сечанског Рта и зауставили се најпре на нагибу Бркинца; батаљони су наступали напоредо у четним колонама, а пратио их је један пољски топ 7 батерије. Од Бркинца наступање је продужено до на 200 метара од Косаниног Града; митраљези су сада ношени на рукама, а топ је скинут са предњака на Бркинцу и рукама гуран напред.
На том отстојању (200 метара) непријатељ је у 3.30 часова отворио јаку пешадиску и митраљеску ватру. Српски војници су полегли и нису отварали ватру. Испред чета у левом борбеном реду истурена су сва 4 митраљеза, који су отворили ватру. Исто тако отворио је ватру и пратећи топ. После те ватрене припреме, која је трајала 25 минута, мајор Чекеревац, уз звуке труба и добоша, кренуо је на јуриш, и у 4 часа избио је на Косанин Град. У то време непријатељска артиљерија подухватила је јуришне чете са левог бока због чега се цео борбени поредак повукао за 150 – 200 метара, оставивши три митраљеза на Косанином Граду.
Командант десне колоне наредио је да 2 батаљона и 2 топа са Сечанског Рта крену ка Косанином Граду. То је појачање стигло благовремено, тако да је мајор Чекеревац понова кренуо на јуриш у 5.30 часова и дефинитивно заузео Косанин Град, вршећи гоњење непријатеља митраљеском ватром и слабим одељењима. Непријатељ је покушао противнапад на лево крило Косаниног Града, али је био одбијен.
Међутим, командант Комбиноване дивизије, немајући извештаја о заузећу Косаниног Града, издао је у 5.45 часова заповест да дивизија предузме енергичан напад у циљу заузећа линије Косанин Град – Биљевина – Рашуљача. По заузећу те линије дивизија је имала да предузме енергично гоњење у два правца: гребеном Цера, преко Видојевице ка Лешници, и долином р. Лешнице ка Дрини. Гоњење се имало вршити двема колонама:
десна колона (2 и 5 прекобројни пук и 2 пољске батерије) полази са Косаниног Града, чим га освоји, и гони правцем Косанин Град – Кумовац – Видојевица – Шанац – с. Стража;
лева колона (1 и 6 прекобројни пук, 6 пешадиски пук II позива и 3 пољске батерије), по заузећу Рашуљаче гони непријатеља правцем Рашуљача – с. Каменица – Јадранска Лешница – Јеринића Ада (североисточно од с. Батара).
Дивизиски коњички ескадрон наступа правцем с. Десић – Бобија – Чокешина – Лешница.
Наступање десне колоне. — По заузећу Косаниног Града десна колона послала је напред само претходницу; она је наишла на отпор непријатеља (3 чете и 2 митраљеза) на Веселиновом Врху, који је савладан тек после 14 часова. Видећи на Бобији један непријатељски бивак од свих родова војске, а имајући непријатеља пред собом на к 630 (Цер), командант претходнице обуставио је гоњење, а то му је одобрио и командант колоне, те је десна колона заноћила 19/20 августа у овом распореду: 1 чета на к 467 (источно од к 630), 2 прекобројни пук са 2 топа на Веселиновом Врху; 5 прекобројни пук на Косанином Граду.
У раду десне колоне уочљива је спорост, иако је оперативна ситуација налагала најенергичније надирање гребеном Пера, тим пре што су и тактички услови за то, нарочито по подне, били повољнији, јер је непријатељ у долини Лешнице безобзирно отступао. Знало се и осећало да на гребену Цера непријатељ није имао јаких снага, највише 1 – 2 батаљона, без артиљерије, а десна колона је распологала са 8 батаљона и 2 пољске батерије, чија је ватра не само одлично чистила пут гребеном Цера већ је са њега могла потпуно владати и северним падинама планине и онемогућити напад са те стране ка гребену.
Изгледа да је на спор рад десне колоне имала утицаја не само извесна замореност трупа већ исто тако и замореност старешина, нарочито команданта десне колоне.
Напад и гоњење левом колоном. – Лева колона је вршила напад на Рашуљачу у оваквом распореду:
1 прекобројни пук наступао је од 5 часова у две колоне: десна правцем к 582 – Парлог (к 449) – Рашуљача, а лева правцем Преки Рт – Рашуљача; митраљеско одељење на десном крилу – за уздужно тучење непријатељског распореда; пуковска резерва – позади десног крила. Таквим наступањем обухватан је са севера непријатељски распоред на линији Ровине (к 372) – Рашуљача. Наступање је вршено правилно, скоковима по десетинама, због јаке непријатељске ватре. Пук је избио на северно крило Рашуљаче тек пошто је на њу избио 6 прекобројни пук са правца од Гаја.
6 пешадиски пук II позива, улево од 1 прекобројног пука, наступао је од 5.40 часова ка Рашуљачи, у тесној вези десно са 1, а лево са 6 прекобројним пуком. Најјача непријатељска ватра, пешадиска и артиљериска, била је са Ровина. Код Рашуљаче се водила јака борба, а исто тако и у с. Тробосиљу. Непријатељ се упорно бранио и сачекао је јуриш, али је био натеран на бекство, остављајући велики број мртвих и рањених.
6 прекобројни пук кренуо је у 5 часова преко Гаја. Чим је први борбени ред пука кренуо, непријатељ га је обасуо јаком артиљериском ватром, али је непријатељска пешадија почела да се повлачи са Рашуљаче, не дајући отпор. Због тога је 6 прекобројни пук својим првим борбеним редом већ у 5.40 часова избио на Рашуљачу, но тамо је пао под јаку митраљеску и артиљериску ватру са Биљевине, а једна непријатељска батерија тукла је истовремено Рашуљачу са Рајиног Гроба. Тако је косом ватром, са обе етране, било укочено даље продирање 6 прекобројног пука.
Како Велика Глава ни до 9,30 часова није била у рукама Моравске дивизије I позива и како је непријатељ ватром са те стране тукао 6 прекобројни пук у леви бок, то је командант Комбиноване дивизије захтевао од команданта Моравске I позива да његове трупе што пре заузму Велику Главу и Рајин Гроб. Овај, пак, са своје стране, чинио је приговоре да његове трупе не могу напредовати, због неактивности 6 прекобројног пука са Рашуљаче. Ради олакшања напада Моравске дивизије I позива на Велику Главу, командант Комбиноване дивизије наредио је наступање 6 прекобројног пука са Рашуљаче, а такође да хаубичке батерије, у скоковима, пређу са Кика на Рашуљачу.
У 13 часова непријатељ је нагло попустио. Борба се на Рашуљачи стишавала. Око 14 часова избио је и 1 прекобројни пук на Рашуљачу са северне стране. Непријатељ је отступао са целе линије Биљевине – Рајин Гроб.
Сада на Рашуљачи командант Комбиноване дивизије формира леву дивизиску колону за гоњење, одређујући 6 прекобројни пук и 1 пољску батерију у претходницу, а 1 прекобројни пук, 6 пешадиски пук II позива и хаубички дивизион у главнину.
Претходница је наступала друмом ка с. Милини, упутивши 1 батаљон у леву побочницу гребеном Иверка, пошто је Моравска дивизија I позива била изостала. Тај је батаљон заузео Рајин Гроб.
Да не би непријатељ у самом теснацу заузео линију Кумовац – Каменица – Попов Парлог, командант Комбиноване дивизије наредио је да се 6 пешадиски пук II позива не спушта на Рашуљачу, већ да се што пре дочепа Козјег Рбата (к 467), а затим да избије на Кик и Јеремића Брдо.
Непријатељска заштитница покушала је да пружи отпор у долини р, Лешнице на Катанића Брду (код с. Лужанаца), но отпор је брзо савладан (око 18 часова) И непријатељ је отступио преко Јадранске Лешнице.
У 20.30 часова командант Комбиноваве дивизије издао је заповест за преноћиште, по којој ће десна колона заноћити на линији Шанац – Видојевица; лева колона: претходница на линији к 328 – Парлог (к 288), а главнина источно од Јадранске Лешнице, северно и јужно од пута за Лешницу.
Међутим, око 21 час командант Комбиноване дивизије добија извештај команданта десне колоне из којег је видео да је она далеко позади леве колоне, те у 21.45 шаље команданту десне колоне заповест да 20 августа у 4 часа наступа ка Видојевици, на коју још те ноћи (19/20 августа) има да избије један батаљон претходничког (6 прекобројног) пука.
Напад Моравске дивизије I позива
Напад на Велику Главу и Рајин Гроб. – Моравска дивизија I позива осванула је 19 августа у оваквом распореду:
десна колона (2 пешадиски пук и три батерије) на к 325; лева колона (1 и 16 пешадиски пук и три батерије) на линији Шеварине – Спасовине – Беглук – Гробље; резерва (3 пешадиски пук) код Вукомановог Гроба (са 1 батаљонрм на к 287); један батаљон 16 пешадиског пука на Пребоју за заштиту левог бока дивизије и одржавање везе са III армијом.
У 5.30 часова командант Моравске I позива издао је команданту 1 пешадиског пука усмену заповест за напад на Велику Главу, у вези са 2 пешадиским пуком, а 16 пешадиски пук да брани лево крило дивизије: с. Југовићи – Беглук. 3 пешадиски пук остаје у почетку боја у дивизиској резерви.
1 пешадиски пук почео је напад на Велику Главу у 6 часова, али је наишао на јак отпор и на јаку артиљериску ватру са Рајиног Гроба и Рашуљаче. Командант Моравске I позива захтева сада од команданта Комбиноване дивизије да наступањем 6 прекобројног пука на Рашуљачу олакша напад 1 пешадиском пуку. Међутим, 1 пешадиски пук, и поред губитака, доспео је на 200 – 300 м од непријатељских стрељач ких заклона на Великој Глави. Сам врх Велике Главе сада је био обасут концентричном ватром леве и десне нападне колоне, 4 топовске и 1 хаубичке батерије. Ову ватру непријатељ није могао издржати, и после 11 часова је у бекству напустио Велику Главу и отступио ка Рајином Гробу. Али ни први борбени ред 1 пешадиског пука није могао избити на врх Велике Главе, јер је био тучен артиљериском ватром са Рашуљаче и Биљевине. Тек кад је, око 13 часова, непријатељ напустио Рашуљачу (оставивши на њој 16 топова и скоро све каре, јер су батерије изгубиле већи део својих запрега и људства), 1 пешадиски пук је избио на Велику Главу. Како је непријатељ још држао крилне тачке – Рајин Гроб и Биљевину, који су штитили повлачење са Рашуљаче – то је у 14.15 часова командант Моравске дивизије I позива издао усмену заповест за напад на Рајин Гроб. 1 пешадиски пук у 15 часова предузео је напад на Рајин Гроб и у једном налету избио на ту тачку.
У 15.30 часова командант Моравске дивизије I позива наредио је да се од 1, 3 и 2 пешадиског пука са 1 и 2 пољским артиљериским дивизионом и 1 хаубичком батеријом образује десна колона, која ће, под његовом командом, одмах предузети гоњење гребеном Иверка. Десна колона предузела је гоњење гребеном Иверка у 16.30 часова, и до 20 часова доспела је: са 1 пуком и 1 пољском батеријом до Вучијег Пласта; 2 батаљона 3 пука позади 1 пука; 2 пук са 2 пољске и 1 хаубичком батеријом на Балвану; 2 батаљона 3 пука и 1 батерија на Поповом Парлогу. У таквом распореду десна колона је заноћила.
Борба код с. Доње Бадање. – Пошто је, око 6 часова изјутра, примећено да се непријатељска одељења повлаче друмом од Завлаке ка с. Јаребицама, то је командант 16 пешадиског пука истурио 1 топовски вод на положај између Горње и Доње Бадање ради дејства против непријатељских делова у отступању. Тај је вод успешно дејствовао све до 14 часова, кад га је ућуткала непријатељска хаубичка ватра са Кика (између р. Цернице и р. Јадра).
У 15.30 часова код с. Д. Бадање спуштен је један батаљон 16 пешадиског пука да се тамо упорно држи на Гробљу (к 295). Међутим, у то време је са Кика наступала и непријатељска пешадија, нападајући на Гробље уз помоћ моћне хаубичке ватре. Тако се код с. Д. Бадање развила борба. То је 36 дивизија својим левим крилом покушала да у последњем тренутку пружи помоћ 9 дивизији, али је већ било касно, јер се у то време 9 дивизија већ налазила у повлачењу.
На Гробље је стигао још један батаљон 16 пешадиског пука. Непријатељски стрељачки строј је пришао на 700 метара, те се развила упорна двочасовна борба, из које је непријатељ отступио са великим губицима. Због јаког дејства хаубица са Кика, 16 пешадиски пук није могао предузети гоњење, већ је са пољском батеријом заноћио на положају Беглук – Гробље.
Поглед на довршетак боја код Текериша
9 аустроугарска пешадиска дивизија. – Продужавајући бој код Текериша, а тиме и Церску битку, у току три и по дана (од 16 до 19 августа до подне), ова усамљена дивизија пред бројно надмоћнијом Церском групом најзад је подлегла, и 19 августа од подне почела је напуштати свој положај на источном улазу у теснац р. Лешнице и повлачити се њеном долином.
Деветнаестог августа 9 пешадиска дивизија нашла се стегнута тактичким клештима двеју дивизија Церске маневарске групе: Комбинована дивизија вршили је стезање обухватом преко Косаниног Града и јужних падина Цера (Преки Рт, Парлог, Биљевина) са северне стране, а Моравска дивизија I позива преко Велке Главе, са јужне стране. При томе су како пешадија тако и артиљерија 9 дивизије трпеле концентричну ватру српске артиљерије са широког обухватног лука Косанин Град – Тројан – Кик – Беглук, са Косаниног Града и Тројана још и уздужну артиљериску ватру, а са јужних огранака Цера и уздужну митраљеску ватру.
Па и под тако тешким условима, 9 дивизија је показала ванредну борбену упорност и издржала је у неравној борби до подне 19 августа. Тек по губитку знатног дела своје артиљерије (20 оруђа на Рашуљачи и Рајином Гробу), она се, обухваћена већ са оба своја крила, по наређењу свога команданта (издатом 19 августа у подне), извлачи са положаја и под заштитом заштитнице успева да без јачег растројства отступи у рејон Лешнице, иако је на свом северном боку имала десну колону (на гребену Цера) и део леве колоне Комбиноване дивизије (6 пешадиски пук II позива и
2 топа на правцу Биљевине – Козји Рт – Јеремића Брдо). Она, даље, успева да се 20 августа до подне пребаци скоро неузнемиравана (изузев слабог дејства српске артиљериске ватре са Видојевице) преко моста на Дрини (код Јање) у Босну.
9 пешадиска дивизија је, дакле, без ичије помоћи, искључиво својом борбеном упорношћу, успорила до крајњих могућих граница српску победу.
И тако је, кад је 9 пешадиска дивизија напустила бојиште, завршен 19 августа у подне и бој код Текериша, у рејону Цера и Иверка, а тиме је била решена и Церска битка, јер је 9 пешадиска дивизија својим отступањем отворила Церској маневарској групи II армије правце продирања, како ка Дрини, тако и у леви бок и позадину 13 корпуса у долини Јадра. Нажалост, услед неактивности Моравске дивизије I позива и упућивања Тимочке дивизије I позива погрешним правцем, дејство против левог бока и позадине 13 корпуса није било искоришћено, иако је оно сачињавало основу маневарске идеје Церске битке.
9 пешадиска дивизија била је, са аустроугарске стране, уствари носилац Церске битке. Дужина трајања битке зависила је од дужине трајања отпора 9 дивизије, јер је убрзо после њеног повлачења било предузето и повлачење 13 корпуса (у току ноћи 19/20 августа).
До оваквог парадокса – да судбина целокупне аустроугарске Балканске војске, јачине 10 дивизија, зависи од држања свега једне њене дивизије – довело је погрешно оперативно руковођење команданта Балканске војске Поћорека и недовољна оперативна еластичност команданта V аустроугарске армије генерала Франка, који упорно, после пораза 21 ландверске дивизије, оставља 9 пешадиску дивизију усамљену на пресудно важном правцу дејства преко Текериша, заносећи се проблематичном „помоћи од Шапца” и уздајући се у успех маневра своје неактивне Крупањске групе.
Церска маневарска група II српске армије. – Отсудан напад две дивизије Церске групе II армије против 9 аустроугарске дивизије, која је 19 августа у подне завршила бој код Текериша, изразио се у обухватном нападу са оба крила.
За аустроугарску 9 пешадиску дивизију нарочито је био опасан обухват гребеном Цера, јер се тим правцем стално грозило њеном боку и позадини и претило њеном отсецању од моста на Дрини код Јање. Међутим, командант десне колоне Комбиноване дивизије, преувеличавајући опасност од појаве остатака разбијене 21 ландверске дивизије на десном боку своје колоне, није имао смелости за одлучан потхват гребеном Цера ка Видојевици и Лешници. Поред тога, тежећи да се целокупном снагом своје колоне (2 пешадиска пука и 2 пољске батерије) држи уског гребена Цера, још више је успоравао напредовање своје колоне и онемогућио јој да непријатеља брже збаци са гребена Цера и његових падина. И тако се, због неактивности десне колоне Комбиноване дивизије, десило да је 9 пешадиска дивизија, која је тек по подне 19 августа предузела отступање са својег положаја Биљевина – Рашуљача – Рајин Гроб, избила до мрака 19 августа у рејон Лешнице и на Видојевицу, а десна колона Комбиноване дивизије заноћила је 19/20 августа далеко позади, на гребену Цера од Веселиновог Врха до Косаниног Града.
Напад Моравске дивизије I позива и леве колоне Комбиноване дивизије на положај Велика Глава -Рашуљача – Биљевина текао је споро и трајао је цело пре подне 19 августа, иако је 9 дивизија била при крају своје моћи, а оперативна ситуација, због стања III српске армије јужно и Шумадиске дивизије I позива северно од Церске групе, захтевала је врло енергичан и брз рад ове групе. Благодарећи знатно већој бројној надмоћности, а нарочито повољнијем тактичком распореду – како нападних колона тако и артиљерије, која је, са широког обухватног лука Беглук – Кик – Тројан – Косанин Град, могла применити концентричну и анфиладну (уздужну) ватру – напад је могао тећи брже и без већих губитака. Случајеви јаке концентрације артиљериске ватре на Велику Главу и Рашуљачу најбоље показују да је бољим обједињавањем рада нападних колона и рационалнијом управом артиљериске ватре могло брже доћи до сламања отпора 9 пешадиске дивизије.
И овога дана се осећало отсуство руковођења бојем, мада је на бојишту био лично присутан командант II српске армије, пошто је претходно преместио оперативни део свога штаба из с. В. Бошњака на Радоњића Брдо. Он је само потстицао команданте дивизија (трипут команданта Моравске дивизије I позива и двапут команданта Комбиноване дивизије) на бржи рад, али није имао ништа у рукама (армиску артиљерију и армиску резерву), чиме би стварно убрзао рад. Тимочка дивизија I позива, која му је првобитно била стављена на расположење, упућена је, по наређењу Врховне команде, у дејство другим правцем – да пружи непосредну помоћ десном крилу III српске армије (преко Страже на планини Влашић), што је, разуме се, била велика погрешка, јер је тиме команданту II српске армије била одузета могућност да развије шири маневар против левог бока и позадине 13 корпуса и тиме свестрано експлоатише успех постигнут у боју код Текериша.
Поред тога, командант II српске армије морао је обратити пажњу и на свој други део фронта – ка Шапцу, где је његова Шумадиска дивизија I позива водила неравни бој против групе Тршћанског. Због тога се тога дана нарочито испољила потреба да се одбрана правца од Шапца повери неком другом команданту, како би се командант II српске армије могао сав посветити извршавању свог главног задатка – утицању на брз и успешан завршетак битке и њену свестрану експлоатацију, нарочито у погледу дејства у леви бок и позадину непријатеља у долини Јадра (13 корпус), у духу основне идеје маневра Церске битке.
Но, у целом раду Церске групе највеће су погрешке биле: 1) пропуштање тренутка да се Моравска дивизија I позива, која 19 августа по подне није имала према себи непријатеља, упути одмах у енергично дејство општим правцем с. Југовићи – Јаребичка Црква ради пресецања отступнице 36 дивизије 13 корпуса у долини Јадра и 2) пропуштање прилике да се десном колоном Комбиноване дивизије врши напоредно гоњење гребеном Цера ка Видојевици и, даље, ка мосту код Јање, ради пресецања отступнице 9 дивизији.
Једини пример енергичног рада тога дана по подне показала је лева колона Комбиноване дивизије, која је једино и вршила гоњење 9 дивизије, доспевши до мрака 19 августа у рејон Јадранске Лешнице.