Церска битка је извођена на просторији обухваћеној са севера током р. Саве, са запада током р. Дрине, а са јужне стране планинским земљиштем Гучева, Борање, Јагодње и Соколске Планине, али је тежиште битке лежало на теренском отсеку Цер – Иверак.
Просторија између простране равнице Мачве (у кључу између Саве и Дрине) и Цера, позната под именом „Поцерина”, испуњена је огранцима Цера, који се постепено спуштају ка Мачви и Шабачком пољу. Последњи огранци Цера чине дуге и благе косе, међусобно одвојене Белом Реком, Добрићком Реком, Думачом и Добравом, чија су корита у средњем и доњем току доста усечена и блатњава, те због тога пролазна само по мостовима. Цело бојиште око Шапца и у Поцерини било је покривено шумицама и воћњацима, у којима су се српске трупе боље сналазиле од аустро-угарских.
Брдско-планински терен Цер – Иверак јако је испресецан и покривен високом густом шумом.
Цер са северне и Иверак са јужне стране образују теснац р. Лешнице. Иверак и Влашић Планина са северне стране, а огранци планинске греде Гучево – Борања – Јагодња – Соколска Планина са јужне стране, притешњују долину р. Јадра, отежавајући маневровање пољских формација.
Цер спада у ниско планинско земљиште. Гребен му је врло узан, обрастао густом високом шумом, која покрива и његове северне и јужне падине, што све јако отежава како пролазност и развој јачих снага тако и прегледност, оријентацију и одржавање везе. Дужина гребена износи око 20 км, а правац протезања је са југоистока ка северозападу. Јужна падина му је стрмија и састоји се из низа кратких паралелних коса, које се доста стрмо завршавају у теснацу р. Лешнице. Северна падина се састоји из низа дугих и при крају врло благих коса, које се протежу ка североистоку и ишчезавају у шабачкој Посавини и Мачви. Тројан (врх где је развалина старога града) са косама ка с. Текеришу, с једне, и косама ка с. Волујцу и с. Дворишту, с друге стране, образује врата за прилаз Церу и долини р. Лешнице, а такође и врата између Мачве, односно Шапца, и долине р. Јадра око с. Завлаке и низводно од с. Завлаке.
За кретање већих јединица, нарочито коморе и артиљерије, постојали су релативно добри путеви само долинама река Лешнице и Јадра. Обадве те долине у оперативном и тактичком погледу у зависности су од држања гребена Цера и Иверка и њихових падина.
За офанзивне операције из Босне преко доње Дрине и из Срема преко Мачве и Шапца, Цер и Иверак су од великог оперативног значаја, јер образују наслон за извођење операција. Овлађивањем Цером и Иверком нападачеве снаге из Босне, упућене преко доње Дрине, пробијају центар браниочевог стратегиског фронта Шабац – Лешница – Лозница – Крупањ и директним покретима падају на браниочеве комуникације ка Ваљеву, набацујући један део браниочевих снага на Мачву и Саву, а други део на планинско земљиште Гучева, Борање, Јагодње и Соколске Планине, чиме се уједно отежава могућност извођења противофанзивног маневра браниочевих снага испред Ваљева. За против-офанзивне операције из Србије, Цер и Иверак образују главне ослонце противофанзивног маневра, јер се овлађивањем Цером и Иверком од стране српских снага врши раздвајање непријатељских снага које продиру долином Јадра од оних које оперишу у Мачви и од Шапца, и отвара се слобода маневра против њихових унутрашњих бокова.
Са гледишта тактичке одбране и напада, узани и пошумљени гребени Цера и Иверка са својим испресецаним и пошумљеним стрмим падинама више отежавају одбрану, јако смањујући браниоцу прегледност и дејство ватре, што нападачу иде у прилог. Осим тога, нападачу се олакшава примена изненађења дејством мањих јединица и одељења. Нападачу, међутим, отежавају одржавање везе, развој јачих снага и ширење њиховог тактичког маневра.
У целини узев, карактер земљишта на Церу и Иверку погоднији је за нападача него за браниоца.