Маршманевар V аустроугарске армије 15 августа
Командант V армије, који је на њену офанзиву гледао доста песимистички, с обзиром на жилав отпор истакнутих српских трупа 14 августа на лозничким положајима, закључио је да се српска противофанзива према његовој армији већ развија. Стога још 14 августа увече поново моли команданта II армије (у Срему) за енергично садејство. А 15 августа рано телеграфише команданту Балканске војске и Хецендорфу, начелнику Штаба Врховне команде у Бечу: „Потврђује се моје схватање о почетку непријатељске офанзиве против V армије. Слабе демонстрације II армије нису извршиле задатак да се непријатељ привеже на месту. Потребно је да II армија изврши широко садејство наступањем ради савлађивања Србије”.
Осим тога, командант V армије тражи од команданта Балканске војске (Поћорека) да 12 брдска бригада (из VI армије) наступа од Сребрнице преко Љубовије на Пецку у позадину III српске армије, а у подне 15 августа извештава команданта Балканске војске и Врховну команду „да V армија, без отсудног садејства II и VI армије, неће моћи да успе”.
Из овога се види да је командант V армије предвиђао оно што се већ идућег дана почело догађати: отсудну српску офанзиву против V армије и отсуство садејства својих суседа (VI, нарочито II армије). Овакво његово песимистичко схватање умногоме је узрок што он лично не предузима нарочите мере да убрза наступање својих корпуса, јер му је, изгледа, било стало да кочи то наступање у циљу: да издејствује и сачека ефикасно садејство II аустроугарске армије и да се VI армија приближи десном крилу његове армије, па тек онда да и он крене у фронтално наступање ка Ваљеву.
На овако категоричке претставке команданта V армије, командант Балканске војске телеграфисао је 15 августа по подне Хецендорфу: „Ситуација V армије захтева да се што јаче снаге II армије енергично и одмах заложе у акцији код Шапца и Купинова. И северна колона VI армије (12 брдска бригада) наступаће сутра рано преко Љубовије, у вези са 42 домобранском дивизијом, за олакшање V армији, мада ова армија, по моме уверењу и сама може савладати противника пред собом”. Ову Поћорекову депешу Хецендорф је примио 15 августа увече, а 16 августа по подне примио је и депешу команданта II аустроугарске армије да је већ наредио напад на Шабац. Хецендорф се побојао да се, због учесталих молби генерала Франка (команданта V армије) и Поћорека, II армија не уплете у нежељене борбе на Сави, па је кочио њену акцију на Сави. Стога је 16 августа наредио да II армија помаже V армију само артиљериском демонстрацијом.
Четрнаестог августа у 19 часова, видећи да његови корпуси ни тога дана не могу стићи до одређених им маршевских циљева, командант V армије наредио је 15 август:
8 корпус: 21 ландверска дивизија са једном својом колоном наступа преко с. Петковице – с. Беле Реке ка с. Десићу, а са једном јаком колоном гребеном Цера преко Кумовца – Тодоровог Рта, са јаким предњим деловима ка Скакалишту;
9 пешадиска дивизија и Штаб 8 корпуса долином р. Лешнице ка с. Текеришу.
13 корпус: 36 пешадиска дивизија да наступа ка с. Завлаци;
13 пешадиска и 11 брдска бригада да наступају ка Крупњу, одржавајући везу преко Црног Врха (к 890) са побочницом 42 домобранске дивизије на планини Јагодњи;
42 домобранска дивизија од Хана Полића (с. Узовница) да наступа ка Крупњу.
Из предње заповести команданта V армије види се да 15 августа она треба да наступа широким фронтом – око 70 км – по земљишту планинском и испресецаном, и то линиским распоредом, у шест нападних колона, од којих су три јачине дивизије (9, 36 и 42), а три слабијег састава од дивизије (две колоне 21 дивизије и једна колона 11 и 13 бригаде). Дакле, цела армија у линији колона, без армиске резерве, врши покрет као да пред собом има пасивног непријатеља, развијеног на неком положају, кога, по ондашњој немачкој доктрини, треба обухватати нападним крилима. Међутим, V армија, уместо пасивног непријатеља, имала је према себи офанзивним духом надахнуте трупе II српске армије, упућеие у дејство преко с. Текериша у леви бок трупа V армије у долини Јадра, а позади II српске армије још и I српску армију, у стратегиској резерви, која, иако још удаљена, форсираним маршевима може стићи да подупре акцију II српске армије.
Наступање 8 корпуса 15 августа
Супротно песимизму команданта V армије, у Штабу 8 корпуса владао је, под утиском лаког успеха 14 августа над слабим Лешничким одредом, велики оптимизам и уверење да ће Срби тек пред Ваљевом дати отсудан отпор – битку.
Марш 21 ландверске дивизије. – У Штабу 8 корпуса (Ново Село) 14 августа увече сматрало се да је 21 дивизија поступила по корпусној заповести од 10.45 часова тј. да су са гребена Цера скинуте трупе и упућене ка његовом северном подножју. Када је командант 21 дивизије 14 августа у 21 час преко телефона сазнао за садржај корпусне заповести за наступање Дивизије 15 августа са главном снагом северним подножјем Цера, погрешан распоред се није могао поправити. По корпусној заповести гребеном Цера требало је да наступа само један део пешадије 21 дивизије ка Скакалишту, а главнина Дивизије са простора с. Милићевца, Новог Села са свима дивизиским возовима требало је да наступа преко с. Петковице – јужним крајем с. Липолиста – с. Пуљковића на гребен Брестовац – Раскршће.
Из корпусне заповести за марш 15 августа, командант 21 дивизије закључио је да корпусна команда до с. Текериша не предвиђа озбиљан судар са непријатељем. Стога оставља да гребеном Цера наступају његови пешадиски пукови: 6, 28 и 8, који су тамо заноћили 14/15 августа, а северну колону: 7 пешадиски пук, дивизиску коњицу, сву артиљерију (7 батерија) и дивизиске возове, под командом команданта артиљериске бригаде, пуковника Хинкеа, упућује правцем с. Петковица – с. Цуљковић – с. Грушић.
Наступање десне (пешадиске) колоне 21 дивизије. 15 августа у 5 часова изјутра кренуо је у наступање гребеном Цера челни, 28 пешадиски пук, за њим 6 пешадиски пук, а 8 пешадиски пук закаснио је за полазак. Наступање ове јаке и дуге пешадиске колоне на рђавом и тешком путу гребеном Цера ишло је врло споро; због српских четника чело колоне наступало је развијено за борбу, што је по шуми и ван пута, по земљишту испресецаном јаругама, вршено споро; притом ни маршевска дисциплина ове ландверске пешадије није била на потребној висини за ратни марш под тешким условима услед јаке врућине, оскудице у води и рђавог пута. За осам часова кретања ова колона је прешла само пет километара по гребену Цера.
У 16.30 часова предња трупа претходнице ове колоне стигла је на Тодоров Рт, уместо да је колона у то време била већ на Скакалишту.
Око 16 часова командант 21 дивизије добио је корпусну заповест за преноћиште: 9 дивизија и Штаб 8 корпуса – код с. Текериша са обезбеђењем јужно од овог села на Кику (к 330); 21 дивизија са јаком претходницом – на Скакалишту, а остатак и возови – на простору с. Милошевац – с. Грушић.
Пешадиска колона 21 дивизије на гребену Цера била је јако заостала; видело се да неће моћи на време да стигне до Скакалишта. Због тога командант 41 пешадиске бригаде, генерал Панеш, око 18 часова предлаже да се преноћи на Тодоровом Рту и да се марш обустави ради преноћишта из разлога: 1) премореност људи, 2) неизвесност о суседној, 9 дивизији (у долини р. Лешнице), 3) тешко наступање ноћу. Командант 21 дивизије Пшиборски не усваја предлог и наређује продужење марша по ноћи ради избијања на Скакалиште. Међутим, око 18.15 часова пала је јака киша са непогодом; брзо се смркло, те се једва кретало клизавим путем кроз шуму. Командант 21 дивизије са штабом ишао је на челу 6 пешадиског пука, одмах позади зачеља 28 (претходничког) пешадиског пука. Кретање се наставило до 21 час, када се разведрило. Велики замор људства, немање везе и оријентације учинили су да се марш прекине и да се заноћи како се затекло на путу. Дивизиски штаб зауставио се да преноћи у биваку на једној коси, око 1,5 км источно и југоисточно од Тројана; при штабу су биле 2 1/2 чете 28 пешадиског пука, 1 чета 6 пешадиског пука и штабна стража, 1 митраљеско одељење 28 пешадиског пука и 1 ескадрон; 6 пешадиски пук заноћио је позади, на Тројану и западно од њега; о 8 пешадиском пуку ништа се није знало; он се зауставио око Веселиновог Врха, без икакве везе са 6 пешадиским пуком.
Командант 42 пешадиске бригаде (7 и 28 пешадиски пук), пуковник Подгајски, ишао је на челу предњег одељења 28 пешадиског пука преко Велике и Мале Лисине, да би извео предњи батаљон на шабачки друм; тамо његова патрола претходница добија кратку пушчану ватру, на коју одговара, но командант бригаде обуставља пушкарање мислећи да то пуцају четници. Он сада продужава марш друмом ка Грујића Механи. Западно од друма. где он води кроз усек, појавио се 2 батаљон 28 пешадиског пука. Лагано идући, пуковник Подгајски стигао је око 22.30 часова са свега 2 1/2 чете челног одељења код Грујића Механе, а одатле одлази на Осоје – Скакалиште, где, после 1 часа по поноћи (16 августа), стиже по једна од ових чета, и тамо остају до јутра 16 августа. Тако је бригадир Подгајски, по цену великих напора, успео да доведе само 2 чете на линију коју је командант корпуса одредио за 15 август као маршевски циљ предњих делова 21 дивизије. Међутим, главнина дивизије остала је далеко позади. 1 1/2 батаљон 28 пешадиског пука заноћио је југоисточно од Мале Лисине, десно од пута Текериш – Шабац (на коси Дивичу); један батаљон тога пука заноћио је северно од Велике Лисине, недалеко од дивизиског штаба; остале јединице десне пешадиске колоне 21 дивизије заноћиле су на гребену Цера, како је то напред изложено.
Све су јединице.ове колоне биле јако заморене, нарочито делови претходничког, 28 пешадиског пука, који су најдуже маршевали. Пошто су иначе били рђаво вођени, то су – потпуно отупели од умора и немарни према служби безбедности – постали прве жртве које је претрпела Балканска војска у бици која се још исте ноћи заметнула на Церу препадом српског 2 прекобројног пешадиског пука против делова 28 аустроугарског пука, који су спавали дубоким сном.
Наступање леве (артиљериске) колопе 21 дивизије. Целу ноћ 14/15 августа употребио је командант ове колоне, пуковник Хинке (командант артиљериске бригаде 21 дивизије), да организује марш своје гломазне колоне: 3 батаљона 7 пешадиског пука, 7 батерија, целокупна бојна и трупна комора и колонска комора 21 дивизије. Тек око 11 часова формирана је врло дуга, слабо обезбеђена маршевска колона код с. Липолиста, и тада је чело колоне могло кренути одређеним правцем. Још за време одмора код с. Липолиста добијен је од коњичких патрола извештај о наступању српске коњице и пешадије код с. Маова.
Већ код с. Цуљковића наишла је претходница ове колоне на српске стрелце и протерала их, али је зато марш те дуге колоие био задржан за један и по час. Са главном дивизиском колоном на Церу, артиљериска колона није имала никакве везе. На преноћиште је колона заустављена око 17 часова, и то претходница на гребену Радловца, на западној ивици с. Грушића, а главнина колоне између Радловца и с. Цуљковића; лева побочница и ескадрон око Белог Камена; возови између с. Липолиста и с. Петковице; артиљерија се заглавила у усеченом сеоском путу код с. Цуљковића; пољске кухиње заостале су далеко позади. Тек 16 августа изјутра примљена је заповест да ова колона још 15 августа има да стигне на Скакалиште. Око 21 час (15 августа) на претстражи у с. Грушићу отворена је ватра на српска патроле.
Тако је 21 ландверска дивизија (борачки делови) заноћила 15/16 августа распоређена у 7 група: 1) бригадир Подгајски са 2 чете код Скакалишта; 2) командант 28 пешадиског пука са 6 – 7 чета свога пука на коси Дивич; 3) дивизиски штаб са 3 1/2 чете километар југоисточно од Тројана; 4) генерал-мајор Панеш (командант 41 пешадиске бригаде) са једним батаљоном 6 пешадиског пука 300 метара западно од дивизиског штаба; 5) 2 батаљона 6 пешадиског пука у шуми на Тројану и западно; 6) 8 пешадиски пук на Веселиновом Врху и 7) на Радловцу и код с. Цуљковића колона бригадира Хинкеа. Све те групе биле су без икакве међусобне везе. У таквом је, физички и тактички рђавом стању заноћила ова, иначе најслабија дивизија V армије, истакнута и изложена како са чела, тако и са левог крила, где није било никакве тактичке веза са шабачком групом II аустроугарске армије.
Марш 9 пешадиске дивизије. Између 5 и 10 часова 15 августа 9 дивизија се прикупила за марш под заштитом претходнице истурене ка с. Лужанцима. Наступање Дивизије вршено је колским путем у долини Лешнице. Око 10 часова претходница је протерала једно слабо српско одељење код с. Лужанаца. Када је дивизија образовала маршевску колону, провела је до 16 часова у одмарању да би се дало времена десној дивизијској побочници да избије у висину главнине, на гребен Иверка, и да би се трупе поштеделе од јаке врућине. Десна побочница на Иверку била је састава: 2 батаљона са 2 брдске хаубичке батерије са правцем наступања преко Поповог Парлога иа Велику Главу.
Тек у 15 часова кренуо је, од с. Лужанаца, извиђачки одред (2 чете и 1 коњички вод) ка Текеришу.
У 16 часова кренула је претходница (2 батаљона и 1 батерија) источно од Јадранске Лешнице ка с. Милини; главнина дивизије (8 батаљона са 7 батерија дивизиске артиљерије) кренула је за претходницом; покретне кухиње биле су код својих јединица (тј. у бојној комори). Извиђачки одред, уз помоћ претходнице, око 18 часова је протерао једно српско одељење 2-3 км западно од
с. Милине. Ти делови 9 дивизије стигли су увече у Милину; 2 чете су око поноћи стигле на Рашуљачу. Главнина дивизије је преноћила између с. Милине и с. Лужанаца; у том селу заноћио је и Штаб 8 корпуса; један полубатаљон из претходнице, као лева дивизиска побочница, заноћио је северно од с. Милине. Марш је био јако успорен због слабих мостова који су тешко издржавали оптерећење артиљерије, а и због јаке непогоде која се десила око 18 часова, тако да су трупе делом стигле на преноћиште тек око поноћи.
Десна дивизиска побочница наишла је, по подне, на Поповом Парлогу на Лешнички и делове Лозничког одреда који су се повлачили од с. Г. Добрића, а који су обезбеђивали десно крило III српске армије на положају у висини Јаребичке Цркве. Пред енергичним нападом побочнице 9 дивизије, српске су се трупе повукле у правцу Завлаке, не извештавајући никога о своме повлачењу. Десна побочница 9 дивизије преноћила је на Поповом Парлогу, према десном боку III српске армије чије је десно крило било на Божином Брду, изложено и осматрано са Поповог Парлога.
Наступање 13 корпуса 15 августа
Наступање 36 дивизије. Како је командант те дивизије, после тешке борбе од 14 августа, а и због заосталих комора, у којима је 14 августа по подне била завладала јака паника, захтевао да се 15 августа до подне 36 дивизија одмори и попуни, то је она, по одобрењу команданта 13 корпуса, кренула у наступање тек око подне, и могла је до мрака стићи челом тек до с. Брезјака, где је дошла у тактички додир са српским трупама (батаљон) на Б. Грацу.
13 пешадиска и 11 брдска бригада због закаснеле заповести за покрет заноћиле су на Језеру, односно на Грнчарском Гробљу.
Наступање 42 домобранске дивизије извршено је 15 августа од 9 часова са главнином од Хана Полић (с. Узовница) ка Крупњу (према директиви од 10 августа да наступа у бок српских трупа). Она се сјединила на Јагодњи са дотадашњом побочницом, која је 15 августа била овладала Крупњем, протеравши из њега Руднички четнички одред (мајора Танкосића), па се на преноћиште повукла на планину Јагодњу, ради боље безбедности у току ноћи. Командант 42 дивизије утутио је 16 августа изјутра ка Љубовији одред мајора Иштвановића од 2 батаљона са 2 брдске батерије да затвори долину Дрине.
Фронт наступања V армије крајем 15 августа би је у виду потковице, са средином (36 дивизија 13 корпуса код с. Брезјака) једва 14 км удаљеном од моста на Дрини код с. Батара, левим крилом (21 дивизија 8 корпуса челом на Скакалишту) 26 км од Дрине и десним крилом истакнутим код Крупња.
Овакав распоред изражавао је примену ондашње немачке доктрине широког стратегиског наступања без без резерве у циљу тучења обухватне битке са наткриљавањем и окружењем непријатеља.
Потковичасти фронт V армије одговарао би тежњи да се крилима обухвати III српска армија у долини Јадра и да се притом истакнутим левим крилом (21 дивизија) што пре добије веза са шабачком групом II аустроугарске армије (у Срему) ради покретања те групе у жељену офанзиву, па, према томе, и ради убрзавања дубоког и снажног обухвата северног крила Српске војске, ако би се оно истаклоу правцу с. Текериша.
Међутим, као што се види из напред изложених покрета 8 и 13 корпуса, наступање V армије 15 августа није вршено са изнетом тежњом, већ су на покрет утицали елементи: случајности (11 брдска и 13 пешадиска бригада касно су добиле заповест за покрет); неспоразума (21 дивизија вршила је покрет у распореду противном корпусној заповести) и обзира штедње трупа (36 дивизија).
Пада у очи слаб маршевски резултат код 9 дивизије 8 корпуса, свега 10 – 12 км за цео дан, што показује да наступање V армије 15 августа није руковођено чврстом руком нити са строгим прорачуном брзог стизања до Ваљева, како је то хтео Поћорек наређењем да се 18 августа има заузети Ваљево.
Маршманевар II српске армије 15 августа
Петнаестог августа око 1 часа командант II армије на Убу добио је раније наведено наређење Врховне команде (од 14 августа у 19 часова) да концентрише одмах све своје трупе на р. Добраву и заузме Шабац.
На основу тог наређења издао је преко телефона 15 августа у 1.15 часова следећа наређења (скица 7):
команданту Шумадиске дивизије I позива да до даљег наређења одложи напад на Шабац; да све своје трупе концентрише на десној обали Добраве између с. Вучевице и с. Заблаћа и да око с. Синошевића држи пут за Текериш;
команданту Комбиноване дивизије да одмах упути хитним маршем своју дивизију од с. Бањана путем који води гребеном – вододелницом р. Тамнаве и Саве, па преко с. В. Бошњака и с. Мровске до с. Метлића да заузме положаје на десној обали Добраве, везујући се удесно са Шумадиском дивизијом I позива код с. Заблаћа. Са једним пуком пешадије да заузме положа.ј код с. Текериша за одбрану према Церу и за везу са Дринском дивизијом I позива на положају код с. Јаребице;
команданту Моравске дивизије I позива да одмах упути своју дивизију са Уба преко с. Коцељеве и да је групише око с. В. Бошњака, спремну за даљи покрет;
команданту Коњичке дивизије да одмах упути дивизију са Уба преко с. Бањана и с. Дебрца ка с. Ориду и да је распореди на десном крилу II српске армије, одржавајући везу са Шумадиском дивизијом I позива.
И тако је, под заштитом Шумадиске дивизије I позива јужно од Шапца, почео маршманевар II српске армије са Комбинованом и Коњичком дивизијом у првој линији и Моравском дивизијом I позива у другој, оријентисан општим правцем ка Шапцу. За разлику од линиског, плитког маршманевра V армије, II српска армпја подилази битачној просторији дубоким марш-маневром, што је, с обзиром на нејасну ситуацију и могућност појаве непријатеља са запада (преко Цера, долином Јадранске Лешнице и гребеном Иверка), било сасвим оправдано.
Могло би се само приметити да је упућивање Коњичке дивизије ка с. Ориду, на десно крило II армије, било неумесно, јер би та дивизија, која по својој улози захтева ширу зону и већу слободу маневра, код с. Орида била притешњена између десног крила II српске армијс и р. Саве. Ту је дивизију требало упутити од Уба правцем с. Бањани – с. Владимирци – с. Слатина, да што пре избије на линију Шабац – Лешница, са задатком расветљавања ситуације у Мачви и обезбеђења прикупљања II српске армије на р. Добрави против непријатељског дејства из Мачве и преко Текериша.
У току извршавања наређеног маршманевра ка р. Добрави, командант II српске армије добија наређење Врховне команде Обр. 1306 од 15 августа у 3.15 часова за дејство у леви бок непријатеља који продире долином Јадра. У духу тог наређења, командант II српске армије издаје 15 августа изјутра наређења (скица 7):
команданту Коњичке дивизије да са дивизијом скрене правцем на запад и што пре избије на линију Шабац – Лешница, са задатком расветљавања ситуације у Мачви, дејства у бок и позадину непријатеља и осигурања десног бока II армије, која се са Комбинованом и Моравском дивизијом I позива креће ка Текеришу, у циљу напада на леви непријатељски бок у долини Јадра. За то време Шумадиска дивизија I позива има задатак да заузме Шабац, а ако то буде немогуће, тада да се утврди и најупорније брани правце за с. В. Бошњак и с. Осечину;
команданту Комбиноваие дивизије да продужи форсирано кретање правцем с. В. Вошњак -Михаилов Гроб – Ракита, па гребеном на Радоњића Брдо – с. Текериш, где ће оставити један пук са потребном артиљеријом за осигурање бока и позадине на правцу с. Текериш – Шабац, а одатле ће упутити једну колону као побочницу да продире гребеном Цера, ради заштите десног бока дивизије. Са главнином продираће басеном реке Лешнице у бок непријатеља на линији с. Стража – с. Козјак, али одржавајући стално везу са Моравском дивизијом I позива;
команданту Моравске дивизије I позива да од с. Коцељеве продужи марш за с. Каменицу, па долином Тамнаве кроз с. Градојевић и, даље, шабачким друмом до Михаиловог Гроба, а затим за Комбинованом дивизијом до с. Текериша, одакле ће преко Спасовине да продире Иверком ка с. Обрежу, нападајући непријатеља у бок у долини Јадра, ослањајући се на трупе III армије код Јаребичке Цркве и одржавајући сталну везу са Комбинованом дивизијом;
команданту Шумадиске дивизије I позива да нападне непријатеља код Шапца и да ово место по могућству заузме; ако наиђе на јачу непријатељску снагу, онда да се утврди и најупорније брани правце за с. В. Вошњак и с. Осечину.
Изнета наређења командантима Комбиноване и Моравске дивизије I позива најбоље показују колико је била смела и ризична одлука Врховне команде да са свега 2 дивизије дејствује у леви бок непријатеља (36 дивизија 13 корпуса) у долини Јадра, кад је маневарска ударна група II српске армије од 2 дивизије (Комбинована и Моравска I позива) имала према себи скоро цео непријатељски 8 корпус. Да је изложено наређење Комбинованој дивизији било извршено и да се она спустила у басен Јадранске Лешнице ради дејства у леви бок непријатеља у долини Јадра, нашла би се у тешкој ситуацији, јер би према себи (на свом фронту), у долини реке Лешнице, имала целу 9 пешадиску дивизију 8 корпуса (изузев њене побочнице на гребену Иверка), а према своме десном боку на гребену Цера имала би главну колону 21 дивизије 8 корпуса (3 пешадиска пука). Слабија побочница Комбиноване дивизије на гребену Цера сигурно би била одбачена, те би главна колона 21 дивизије избила код с. Текериша и довела главну групу II српске армије (Комбинована и Моравска I позива) у тежак положај. Две су срећне околности што до ове тешке ситуације II српске армије није дошло: што је непријатељска 9 дивизија (8 корпуса) избнла на Рашуљачу пре Комбиноваие дивизије, те јој је тиме нехотице учинила услугу, спречивши је да се спусти у долину Лешнице у времену кад је 21 дивизија продирала гребеном Цера, и што је командант II српске армије, генерал Степа Степановић инстиктивно предосећао појаву јаче непријатељске снаге са правца Лешнице, па је, у вези с тим, предвиђајући улогу гребена Цера као ослонца маневра његове армије, а и целокупне Церске операције, изменио своје напред наведено наређење Комбинованој дивизији, издавши заступнику њеног команданта 15 августа у подне ново наређење: да што пре, по могућству још у току ноћи 15/16 августа, заузме Косанин Град, јер „од заузећа тога града зависи целокупна операција”.
У овој одлуци команданта II српске армије за измену свога првобитног наређења, издатог у духу наређења Врховне команде Обр. 1306, јесте основа његове заслуге у Церској бици. У том његовом иницијативном гесту лежи прекретница из пораза у победу.
Усиљени марш Комбиноване дивизије и ноћни судар код Текериша
Према наређењу команданта II српске армије за концентрацију њених трупа на р. Добрави, издатом 15 августа у 1.15 часова, Комбинована дивизија кренула је из свог бивака код с. Бањана 15 августа у 3 часа. Штаб дивизије кренуо је у 5 часова.
У 11 часова, када је командант Комбиноване дивизије стигао на Михаилов Гроб (к 255) јужно од с. Мровске, на путу Шабац – с. Осечина, добио је телефонску везу са III српском армијом и обавестио се о ситуацији, а затим отишао са начелником штаба у рекогносцирање додељеног му фронта на десној обали р. Добраве.
У 12 часова чело главнине Комбиноване дивизије било је код с. В. Бошњака, где је био и командант II српске армије (са својим штабом), који је већ раније (изјутра 15 августа) послао ново наређење о промени правца кретања Дивизије ка Текеришу, издато на основи наређења Врховне команде Обр. 1306 од 15 августа у 3.15 часова. Међутим, како је Дивизија наставила покрет, а њен командант са начелником штаба отишао у рекогносцирање, то командант Комбиноване дивизије није ни добио то наређење.
У то време, у подне 15 августа, командант II армије већ је био донео одлуку за измену поменутог наређења, у погледу значаја гребена Цера, па је издао заступнику команданта Комбиноване дивизије усмено наређење ове садржине:
„Дивизија ће продужити марш преко Столица (к 280), па преко Михаиловог Гроба на с. Текериш.
Чим дивизија стигне на с. Текериш, да се једним пуком и једном батеријом осигура правац Текериш – Шабац; да се један пук са једном батеријом упути преко Парлога гребеном Цера на Тројан и Косанин Град, а два пука са хаубичким дивизионом да се задрже на Текеришу према реци Лешници и Иверку планини.
Са дивизијом форсирати марш и што пре, по могућности још ноћас, заузети Косанин Град, јер од заузећа тога града зависи целокупна операција, а то ће бити од пресудног значаја и за следеће наше операције”.
Последњи став предњег усменог наређења команданта II српске армије снажан је израз његове одлучности да се дочепа гребена Цера, чији је значај онако рељефно истакао, пре но што би непријатељ њиме овладао.
На основу овог усменог наређења команданта II српске армије (издатог 15 августа у подне), заступник команданта Комбиноване дивизије издао је заповест:
да командант 2 прекобројног пука, који се по ранијем наређењу већ кретао ка Текеришу, по доласку, остави у том селу један батаљон и вод артиљерије, а са остатком пука и придате артиљерије, да крене преко Парлога и В. Лисине ка Тројану и да га заузме;
да 1 прекобројни пук са једном пољском батеријом образује претходницу са правцем кретања: В. Бошњак – Столице – Михаилов Гроб – Криваја – Текериш, и да 5 и 6 прекобројни пук и остатак артиљерије продуже у истом распореду кретање за претходницом.
Пошто је наређено форсирано кретање, то је претходница дивизије (1 прекобројни пук) на Михаиловом Гробу стигла 2 прекобројни пук, који се ту одмарао, а који је био раније упућен ка Текеришу.
1 прекобројни пук прешао је 2 прекобројни пук и продужио марш одређеним правцем у циљу извршења добијеног задатка.
На команданта 2 прекобројног пука на Михаиловом Гробу наишао је затим и заступник команданта Комбиноване дивизије и издао допуну заповести:
да командант 1 прекобројног пука, који се већ спуштао у долину Добраве код манастира Криваје, форсира кретање преко Кривајске Косе и Радоњића Брда ка Текеришу и дохвати се, ако је могуће, и положаја Скакалиште – Стојковац;
да 2 прекобројни пук форсира кретање преко Текериша ка Тројану и Косанином Граду, и да 6 прекобројни пук форсира кретање ка Текеришу и ту да ухвати везу са Дринском дивизијом II позива, која се налази југозападно од Текериша.
Пошто је 5 прекобројни пук био изостао, то му у овом тренутку није било издато никакво наређење.
Хаубички дивизион, услед тешког терена, такође је био изостао за 5 прекобројним пуком.
Крећући се форсирано ка Текеришу, претходница 2 прекобројног пука (2 батаљон) избија око 20 часова код Парлога (к 368), на путу Шабац – Текериш. За време марша од Кика ка Парлогу видели су се на Тројану многи фењери.
У даљем покрету са Парлога ка Тројану, 2 батаљон је добио ватру са М. Лисине. Због нејасне ситуације батаљон је задржан на Парлогу, и приступио је утврђивању, пославши патроле у извиђање. Њему је убрзо стигао у појачање и 3 батаљон 2 прекобројног пука, са 7 пољском батеријом.
Распоред трупа Комбиноване дивизије 15 августа у 20 часова пред судар код Текериша био је овакав (скица 8): на Парлогу (к 368): 2 батаљон 2 прекобројног пука; код Текеришке механе: 3 батаљон 2 прекобројног пука, 3 батаљон 1 прекобројног пука и 7 пољска батерија; позади Текериша: 1 прекобројни пук (без 3 батаљона); на Кику: 6 прекобројни пук; на Радоњића Брду: 2 прекобројни пук (без 2 батаљона) и 8 и 9 пољска батерија; код манастира Криваје: 5 прекобројни пук и хаубички дивизион.
Борба на центру (на правцу Текериш – Тројан). Када је, око 20 часова, непријатељ са Мале Лисине отворио ватру на 2 батаљон 2 прекобројног пука, батаљон је одговорио јаком ватром са Парлога. Командант 6 прокобројног пука, изишавши напред да се обавести о ситуацији, наредио је да се развије и 3 батаљон 2 прекобројног путса, а 7 пољска батерија се извлачила на Парлог.
Око 23 часа 2 и 3 батаљон 2 прекобројног пука кренули су ка Малој Лисини, а 1 прекобројни пук и остатак 2 прекобројног пука упућени су на Парлог.
У то време 6 прекобројни пук прикупљао се на источној ивици с, Текериша. У своме наступању ка Малој Лисини, 4 чета 2 батаљона 2 прекобројног пука наишла је на бивак непријатељске пешадије и напала га одмах ножем и ватром; код непријатеља је наступила страховита паника. Нешто касније 2 батаљон је добио ватру са Водице и Велике Лисине, због чега је био развијен и део 3 батаљона 2 прекобројног пука.
Око пола ноћи у рејону Велике Лисине борба је била у пуном јеку и на блиском отстојању. 7 пољска батерија (1 топ на Парлогу а 3 топа на друму) због мрака и без икакве оријентације, није могла суделовати у борби. Источно од Велике Лисине непријатељ је покушао и противнапад, али је био одбијен. 3 батаљон је већ добио заробљенике. Настала је мешавина јединица, и чули су се и с једне и с друге стране трубни знаци „прекини паљбу”, због опасности од међусобног тучења. Ужасна пуцњава и трубни знаци и са једне и са друге стране проламали су се падинама Цера у тамној ноћи. Правилно ангажовање свежих трупа по мраку и непознатом земљишту било је врло тешко. Заповедања и управљања борбом није ни било. Батаљони су по иницијативи својих команданата стално обнављали нападе. Овде су се ова 2 српска батаљона борила противу 3 1/2 непријатељске чете и митраљеског одељења под командом команданта 21 ландверске дивизије генерал-мајора Пшиборског, који се лично борио са пушком у руци. Све до 4 часа ујутру борба се водила без решења.
Борба на десном крилу (на Дивичу). Патроле 1 прекобројног пука јавиле су да и у правцу Грујића Механе има непријатеља, па је командант пука упутио 4 батаљон у правцу Дивича, да нападне непријатеља. Око 1.30 развила се борба око косе Дивича, коју је бранило б-7 чета 28 пешадиског пука. Око 2 часа 4 батаљон је пошао на јуриш, али без успеха. Појачан двема четама 2 батаљона и митраљеским одељењем 1 прекобројног пука, 4 батаљон је поново јуришао, употребљавајући и бомбе, и око 3 часа успео је да у нереду одбаци непријатеља ка Грујића Механи, а цео 1 прекобројни пук посео је косу Дивич. У тој борби погинуо је командант 28 пука пуковник Фридл.
Борба на левом крилу. – б прекобројни пук се око 3.30 час. 16 августа свио у смакнути борбени поредак јужно од Парлога, у циљу напада на Борно Поље, а потом се развио за напад са 2 батаљона у I борбеном реду, а са 2 батаљона у пуковској резерви. Чим је I борбени ред кренуо ка Борном Пољу, добио је непријатељску ватру са северне стране, па је у томе правцу развијен један батаљон из пуковске резерве.
Ситуација у 4 часа 16 августа на целом фронту Борно Поље – Лисина – Дивич била је повољна за српске трупе.