Операциски план
Сматрајући да је Српска војска концентрисана главном снагом (око 6 дивизија) фронтом према Сави и Дунаву, да се доста јаке снаге (око 3 дивизије рачунајући и и Црногорце) налазе фронтом према горњој Дрини, гдe су већ извесна одељења прешла на босанско земљиште, да се најслабије снаге (око 2 1/2 дивизије) налазе код Ваљева према доњој Дрини, а имајући у виду да се демонстративно дејство II аустроугарске армије може искористити само до 18 августа, фелдцајгмајстер Поћорек је саставио, 9 августа, овакав операциски план (скица 2):
II аустроугарска армија почиње 10 августа демонстративно дејство на отсеку Дунава од Ковина до Панчева, а 11 и 12 августа на отсеку Саве од Купинова до Митровице. У тим демонстрацијама, ма и са слабијом снагом, прелази Дунав, односно Саву, у циљу прикивања што јачих српских снага за северни фронт Србије;
Балкaнка војска прелази у офанзиву на западном фронту Србије, и то:
V аустроугарска армија да врши прелаз преко Дрине 12 августа узору и да наступа ка Ваљеву, с тим да га до 18 августа заузме. Своју крајњу деснокрилну колону, јачине до једне дивизије, да упути од Зворника уз Дрину ка Љубовији, како би у случају потребе могла садејствовати VI аустроугарској армији.
VI аустроугарска армија да до 14 августа изврши стратегиски развој на фронту Сребрница-Вишеград-Фоча са задатком:
15 корпус, развијен на фронту Сребрница-Вишеград, да пређе Дрину код Бајине Баште и Вишеграда најдаље до 18 августа и да наступа према Ужицу чим V армија уђе у Ваљево;
16 корпус, развијен на фронту Горажде-Фоча, да пређе Дрину код Горажда и Фоче и да наступа ка Увцу и Пљевљима и даље ка Ужицу;
40 хонведска дивизија, чим се прикупи код Сарајева, да наступа за VI армијом, као резерва.
Овај је план саопштен командантима армија директивом од 9 августа.
Из операциског плана команданта Балканске војске не види се који је правац узет као главни: V аустроугарска армија концентрисана је на доњој Дрини, у јачини око 80.000 бораца; VI аустроугарска армија је концентрисана на горњој Дрини, у јачини око 60.000 бораца, а стратегиској резерви, 40 хонведској дивизији, јачине око 15.000 бораца, која се превози из Пеште у Сарајево, наређено је да наступа за VI аустроугарском армијом као резерва. То показује равномерну поделу снага за офанзивне операције северно и јужно од вододелнице између Колубаре и Западне Мораве, тј. 80.000 бораца упућују се северно од те вододелнице за операције на дрино-савском правцу, а 75.000 бораца упућују се јужно од вододелнице, за операције на западнно-моравском правцу.
Међутим, из наређења команданта Балканске војске, да командант V аустроугарске армије упути једну дивизију уз Дрину ка Љубовији у циљу евентуалног садејства VI аустроугарској армији, произилази да се тежиште операција баца на VI аустроугарску армију, тј. на западно-моравски операциски правац.
Да ли је то урађено под утицајем основне идеје ратног плана, да се груписањем јаче снаге на правцу Сарајево-Вишеград-Ужице боље заштити Босна, или се тежило за тим да се успехом у правцу Западне Мораве ка Крушевцу и Нишу што пре потстакне Бугарска да уђе у рат против Србије, или је, пак, командант VI Балканске војске, који је у исто време био и командант VI армије, желео да боље обезбеди операције своје сопствене армије – тешко је дати одговор, али изгледа да је посреди и једно, и друго, и треће. У сваком случају, то је са географско-стратегиског гледишта било погрешно, јер су сва три изнета обзира политичке и личне природе.
Са географско-стратегиског гледишта, а и с обзиром на груписање Српске војске, дрино-савски операциски правац за наступање са доње Дрине ка Ваљеву у заплаву Колубаре, био је важнији, сигурнији и погоднији од западно-моравског операциског правца за наступање са горње Дрине ка Ужицу и, даље, у заплаву Западне Мораве. Према томе, требало је извршити груписање максималне снаге за офанзиву на дрино-савском правцу, држећи се дефанзиве са минималном снагом према западно-моравском правцу.
Са изнетим операциским планом команданта Балканске војске, обе армије (V и VI) биле су изложене опасности почесног пораза, првенствено V армија, која 12 августа има већ да наступа ка Ваљеву, и то са смањеном првобитном снагом. Мада V армија може рачунати до 18 августа на демонстративно дејство II армије према северном фронту Србије, којим ће се вероватно привезати извесне трупе главне српске снаге, она тешко може рачунати на садејство VI армије, која има да наступа засебним, удаљеним и планинским земљиштем раздвојеним операциским правцем, и то тек после 18 августа, када V армија буде заузела Ваљево. Како је лево крило VI армије (15 корпус) било удаљено око два дана марша од зоне дејства V армије, и како је VI армији претстојало савлађивање отпора Ужичке војске и Пљеваљске дивизије на јаким положајима планинског земљишта, то V армија није могла рачунати на помоћ VI армије пре 22 августа. Значи да би V армија у времену од 12-22 августа, тј. у току 10 дана, била лишена помоћи VI армије и изложена почесном поразу. А то се, уствари, и десило, јер је V армија потучена већ 19 августа, пре но што је лево крило VI армије (15 корпус) прешло у напад на Шумадиску дивизију II позива (из састава Ужичке војске).
Напред изнети операциски план команданта Балканске војске садржи у себи све раније изложене мане аустроугарског ратног плана, јер предвиђа предузимање офанзиве у Србију из Босне, преко Дрине, дрино-савским и западно-моравским операциским правцима, а не из Баната и источног Срема, преко Дунава и Саве, главним, велико-моравским операциским правцем.
Чак ако би се и усвојила погрешна основна идеја ратног плана – предузимање офанзиве у Србију из Босне – као исправна, ипак је, и за тај случај, изнети операциски план команданта Балканске војске био погрешан, јер није одговарао ни њеном задатку, ни географско-стратегиској ситуацији (географском створу војишта Западне Србије и распореду Српске војске), а ни стратегиском начелу економије снага. Свему изложеном би много боље одговарао овакав један операциски план:
II армија, почев од 11 августа, врши снажну демонстрацију артиљериском ватром на фронту Ковин-Панчево-Земун. У току ноћи 12/13 августа врши прелаз Саве код Шапца са 29 дивизијом 9 корпуса, а на отсеку с. Скела-с. Забреж са 4 корпусом у циљу прикивања што јачих српских снага за северни фронт Србије, ради олакшања продирања V и VI армије у заплаву Колубаре.
Балканска војска предузима операције, и то:
V армија (8 и 13 корпус, укупно 5 дивизија) прелази 12/13 августа доњу Дрину на отсеку с. Амајлија- с. Козлук и продире преко линије с. Владимирци-с. В. Бошњак-с. Коцељева-Ваљево ка фронту с. Стублине (југозападно од Обреновца)-Уб-с. Словац;
VI армија (15 и 16 корпус, без 47 дивизије, свега 3 дивизије, укупно 8 брдских бригада) прелази 12/13 августа средњу Дрину на отсеку Зворник-Љубовија и продире преко Крупња и Пецке општим правцем преко с. Ставе у обухват Ваљева с јужне стране, маневрујући против левог бока и позадине српских снага у заплави Јадра и испред Ваљева, а обезбеђујући се потребним делом снага са праваца од Бајине Баште и Ужица. По паду Ваљева продире преко Мионице ка вододелници између р. Љига и Колубаре;
47 дивизија (5 брдских бригада), ојачана 109 ландштурмском бригадом, а ослоњена на посаду утврђених места Гацко, Автовац, Билеће, Требиње и Бока Которска, врши одбрану босанско-херцеговачке територије од упада српско-црногорских трупа, а у погодном тренутку дејствује офанзивно ка Ужицу.
Стратегиска резерва: 40 хонведска дивизија код Тузле наступа за V армијом.
Штаб команданта Балканске војске у Тузли.
Овакво груписање Балканске војске одговарало би стратегиском начелу економије снага, јер је за офанзивно дејство на главном – дрино-савском – правцу груписано 9 дивизија, а за одбрану на помоћном – западно-моравском – правцу и за одбрану од упада црногорских трупа остављена је једна јака дивизија од 5 брдских и 1 ландштурмске бригаде, ослоњених на посаде утврђених места.
Према офанзивној групи од 9 аустроугарских дивизија на дрино-савском правцу стајала би у почетку операција само слаба III српска армија од две дивизије.
Пред снажним продирањем јаке V аустроугарске армије (укупно 6 дивизија са стратегиском резервом), под притиском снажног демонстративног дејства II аустроугарске армије из Срема према свом десном боку и позадини, а изложена обухватном маневру VI аустроугарске армије (3 дивизије, укупно 8 брдских бригада) према свом левом боку и позадини, слаба III српска армија од свега две дивизије морала би брзо евакуисати било целу северозападну Србију било њену територију испред Ваљева. Тиме би српска Врховна команда изгубила ослонац за пребацивање своје главне снаге (II и I армије) из Шумадије у северозападну Србију, те би пропао и њен противофанзивни маршманевар на дрино-савском војишту. До Церске битко не би ни дошло. И, уместо да непријатељу наметне Церску битку, српска Врховна команда би била принуђена да прими битку било код Ваљева, што је мање вероватно, било на Колубари. II српска армија, ако би се истакла унапред, ради примања битке код Ваљева у заједници са III армијом, била би изложена обухватном маневру јаког левог крила V аустроугарске армије, које би продирало преко Мачве и Поцерине, а поред тога морала би се знатним делом ангажовати против прелаза II аустроугарске армије на широком фронту Саве од Шапца до Забрежа.
Уместо почетног пораза Балканске војске у Церској бици, дошло би до њеног успешног почетног продирања у заплаву Колубаре и до брзог овлађивања Ваљевом. А ти брзи почетни успеси могли би намамити Бугарску да уђе у рат против Србије, што би јако отежало ситуацију Српске војске, која би требало да прими битку на Колубари. Једном речи, Хецендорфова и Поћорекова „казнена експедиција” против Србије могла се још завршити успешно – разуме се под условом да се Бугарска брзо одлучи на рат и баци своје снаге против Србије пре решења битке на Колубари.
Стратегиски развој
За извођење операција према изложеном операциском плану команданта Балканске војске био је извршен стратегиски развој на доњој и горњој Дрини, на фронту Бијељина-Зворник-Сребрница-Вишеград-Горажде-Фоча на овакав начин:
V аустроугарска армија. – Пошто је концентрација њених борачких јединица била завршена 11 августа, а већ сутрадан је морала да почне операције преласком преко Дрине, то није ни имала времена за извођење стратегиског развоја, већ је са концентрациске просторије вршила покрете директно ка местима за прелаз Дрине код с. Амајлије, с. Батара и код Зворника, и то:
8 корпус – командант генерал коњице барон Гизл фон Гизлинген (Giesl von Gieslingen): 21 ландверска пешадиска дивизија – командант генерал-лајтнант Пшиборски (Pržyborski), која је већ задоцнила да изврши концентрацију на просторији Жупања-Брчко-с. Јамена, била је пребачена већим делом на десну обалу Саве код с. Рачиноваца и Брезовог Поља и налазила се 11 августа на убрзаном маршу ка с. Франц Јозеф-Фелду (Ново Село код Бијељине), где је имала да сачека долазак своје артиљерије, чије је концентрациско превожење било у закашњењу; 9 пешадиска дивизија – командант фелдмаршал-лајтнант Шојхенштул (Scheuchenstuel) – са своје концентрациске просторије око Бијељине пришла је 11 августа ка с. Амајлији у циљу извршења прелаза код Самуровића Аде (према с. Амајлији) у току ноћи 11/12 августа;
13 корпус – командант генерал пешадије барон фоп Ремен (von Rhemen): 36 пешадиска дивизија –
командант фелдмаршал-лајтнант Цибулка (Gzilulка), са своје концентрациске просторије код с. Бањице пришла је Дрини 11 августа код с. Батара у циљу извршења прелаза код Аде Курјачице (према с. Батару) у току ноћи 11/12 августа; 13 пешадиска бригада и 11 брдска бригада (из састава 15 корпуса), које су вршиле заштиту граничног фронта на доњој Дрини, штитећи концентрацију V аустроугарске армије, биле су, по завршеном задатку, прикупљене дуж и северно од пута с Прибој-Зворник. Обе бригаде пришле су 11 августа с Козлуку, ради извршења прелаза Дрине према Ковиљачи у току ноћи 11/12 августа; 42 домобранска дивизија (командант фелдмаршал-лајтнант Саркотић), са своје концентрациске просторије западно од Бијељине (до с. Челића) пришла је Дрини код Зворника 11 августа у циљу извршења прелаза у току ноћи 11/12 августа код М. Зворника.
VI аустроугарска армија. – Са своје концентрациске просторије Власеница-Рогатица-Калиновик-Сарајево ова армија имала је да до 14 августа изврши стратегиски развој на фронту Сребрница-Вишеград-Горажде-Фоча, и то:
15 корпус – командант генерал пешадије Михаел фон Апел (von Appel): 48 дивизија – командант фелдмаршал-лајтнант Ајзенхорт (Aisenhort): 10 и 12 брдска бригада – код Сребрнице; 1 дивизија (командант фелдмаршал-лајтнант Костањевац): 7 и 9 брдска бригада – код Вишеграда;
16 корпус – командант фелдцајгмајстер Венцел Вурм (Wenzel Wurm): Група „Габриел” (генерал-мајор Габриел); 2, 1, 13 и 5 брдска бригада – код Горажда; 18 дивизија – командант фелдмаршал-лајтнант Тролман – (Trollmann): 8, 4 и 6 брдска бригада – код Фоче; 40 хонведска дивизија (командант фелдмаршал-лајтнант Браун) у стратегиској резерви код Сарајева.
Рђаве стране овог стратегиског развоја изложене су у оцени операциског плана Балканске војске.